Поглавље 10
Читали сте, слушали сте, веровали сте да жене у Црној Гори живе као робови, и да све тешке кућевне и пољске послове само оне раде. И ја сам то и читао и слушао, али се нисам уверио. Сваком приликом мотрио сам да видим колико је то истина, и могу поуздано казати: да Црногорке и у кући и у пољу, не раде никакве друге послове, него оне исте што их селске жене у целом свету раде. То ћете ми лако веровати, кад сами себе запитате: који су то послови што су притисли црногорску чељад? У земљи где нема никакве индустрије, где нема великих њива и ливада; ту не може бити ни великих послова; нико се не би толико радовао да их има колико Црногорци, али нема их. Таква им је земља. Њихове мале њиве могу за неколико дана узорати и засејати, кад дође време могу их за неколико дана окопати; у јесен за четири пет дана оберу летину, ископају кромпире и затрпају их у нор (трап). У свему томе пољском раду, поред обичних кућевних послова, помажу и жене; а то бива и у Немачкој или у Француској. Зими сви заједно гледе оно мало стоке и доносе дрва те се греју. Сад упоредите с њима женску чељад ма које европске државе, где и старо и младо, зими и лети, дању и ноћу, непрестано раде, и опет у сиротињи живе. Црногорци, кад има да се што ради и заради, прилежни су. Хиљадама иду на све стране света; они то не беже од посла, него иду у далеке земље да траже и нађу себи посла; и сваки од њих за годину дана, пошље својој кући у Црну Гору по седамдесет до сто талира, што је од своје зараде уштедио. У Црној Гори није велика пореза и лакше се покупи него и у једној држави. За време кнеза Данила десио сам се у сенату, кад се један жалио, што је на његовог неког суседа разрезан већи данак него на њега; он свој говор заврши са овим речма: „шта вам ја грђи од њега, да он више плаћа него ја?“
Странци, што су по свету разнели, да жене у Црној Гори живе у великом терету, а људи да ништа не раде — путујући између Котора и Цетиња, сретали су гомиле жена и девојака, које на леђима носе трговачку робу, или бреме дрва, кромпира, сувог меса, рибе, на пазар; а све мушкарце што су путем срели, видели су да ништа не носе; по томе држали су и писали да они ништа не раде. — Истина је да ни један Црногорац, ни детић од десет година, осем војених ствари, неће ни најмање што год да упрти и да носи. Није обичај за појасом оружје а на леђима бреме. Кад су у страном свету они обично раде сваки посао, од кога се може штогод заслужити.
Само оне жене које живе близу пута што води из Котора преко Цетиња на Ријеку, преносе за умерену цену свакојаку робу, и тако заслуже новаца; по њима путници, — који не иду даље од Цетиња, а такви су готово сви — мисле да свака Црногорка, читав свој живот проведе под тешким бременом на својим плећима. Кад се ратује, жене и девојке носе својим војницима рану и преобуку. До овога последњег рата, свагда су могле за један дан и отићи и вратити се. Сада морале су носити даље од Никшића и од Бара. То је једини посао што њихове другарице у просвећеним државама не раде.
Жене у Црној Гори, никако не стоје тако рђаво као што се разносило. Човек је војник и гост у кући, а жена је домаћин, због тога на њи и пада већа брига, и већи посао. Оне знају да кућа не стоји на земљи него на жени. Неуморно раде све послове. Њихови мужеви знају их потпуно поштовати и уважавати; нико не ће у својој кући што год наредити, а да о том и својој жени не јави и с њоме се не договори. Жена управља кућевним пословима. Црногорке су озбиљне, разборите, вредне и оштре, разговорне. Ни једне прекорне речи нико им не семе рећи. Пре ће Црногорац прећутати и отрпити какву неповољну реч, него Црногорка. Жене, које рађају јунаке, нису робови ни у кући, ни на путу, ни на суду. Оне се свуда поносито и јуначки држе. На своје оскудно стање нигда се не туже; Ако их когод сажаљева, оне смешећи се одговоре: „а кад нам је боље од Косова било?“ — Жене у Црној Гори, у сваком погледу имају лепа права. То су старински обичаји, који се држе као писани закони; писаних права, може се рећи и да нема. Свака жена, кад остане удова и хоће да се преуда, или у случају да се распусти с мужем, добије из мужевље куће свој известан део, и то се зове остојбина. Осим тога жене имају свој особац, што су саме стекле или донеле. Ако је то у новцу, оне дају под интерес и с тим саме управљају, муж јој се ништа не меша. То је њено. При смрти она то завешта и остави коме хоће. Чувени правник Богишић казивао ми је, да је у Црној Гори више него игде, нашао уобичајених права. Он је прилежно испитивао, какви су обичаји при различитим правним случајевима. Сам један сердар, који не зна ни читати ни писати, одговорио му је на две хиљаде његових правних питања. Богишић се чудио, како му сваки јасно и отсечно, на свако питање одговара, и како сваки уме да брани оно што му каже. Суђење је јавно; више него јавно, јер и они што дођу да гледе и да слушају, могу по где што рећи и објаснити.
Као Црногорци тако и Црногорке, љубе своју земљу и независност. Оне говоре о прошлости српској, као да је свака читала историју. Са поуздањем надају се бољој будућности. Та надежда за четири стотине година, није се могла у њиховом срцу угасити. Кад се с њима разговарате, чини вам се да је косовска битка јуче била. Оне поштују и цене свој народ мимо све друге народе. Ко је од бога благословен, тај се родио у српској народности. Ко није од те народности, то је грдов лацмански. Тако оне мисле. — Једног топлог јесењег дана, изашао сам пешке у шетњу до близу Добрског села, и на једном камену поред пута седео сам у ладу. Био сам у немачким хаљинама, са сламнатим шеширом на глави. Узбрдо дођоше три младе и лепе девојке: свака је носила котарицу грожђа и смокава. Биле су лепо по црногорском начину обучене. Све три седоше на камење према мени да се одморе. После кратког ћутања једна од њих рече ми: „јеси ли ти лијечник?“ — „Нисам“ одговорих јој ја. — „Сједиш ли на Цетињу?“ — „Седим“. — „А потежеш ли што од Црне Горе?“ упита ме она друга; — „непотежем ништа; ја путујем о свом трошку, ја сам Лацманин?“ — „Нијеси и недао бог, него лијепи Срб као и ми,“ рече она прва смејући се. „Ја сам Францез; прави лацманин!“ опет рекох ја. „А што се грдиш кад те није бог нагрдио?“ повика она трећа и донесе ми два лепа грозда. Кад сам јој хтео платити то грожђе, она нехтеде никако примити. „На пазару — рече смејући се, — продајемо, а путем поклањамо.“
Ни једна Црногорка није туњава и бојазљива. Свака се разговара са странцем као са најбољим својим познаником. Њихови разговори имају бистрине и природне досетљивости. Пређашњих година путујући, запитах једну девојку: „могу ли ја с коњем доћи оним кућама?“ а она се насмеја па рече: „можеш, ако ти свети Ђорђе позајми свога коња“. — Пред Котором на пазару слушао сам међ Црногорцима овај разговор: један Црногорац рече: „бога ми, осем овога голог јунаштва ништа друго немамо!“ — „Имамо бога ми образа колико икоји краљ на овом свијету!“ одговори му други; а једна Црногорка настави: „ти си се један загледао у лацманске велике куће; а и онај што има сто бродова на мору не једе са двије ожице; а кад му дође мријети, мисли да вас бијели свијет с њим умире, тако му је жао.“ — У даљем томе разговору друга једна Црногорка весело викну: „Црногорска сиромаштина надживљела је млетачко богатство! — У Црној Гори није никоме мило кад се поведе разговор о сиромаштини; — „а шта, нам мањка (недостаје)?“ одмах ће ко год рећи. У једном таквом разговору, шалећи се рече једна Црногорка: „шта ћемо ми они што кују новце направе их округле, па се са овијех брда опет сви скотрљају у њихове равнице.“ — На то друга настави: „богаство пролази, а јунаштво спомиње се.“ — При некој прилици, рече један странац шалећи се: „ова земља нема воде, нема траве, нема дрва; кога ђавола браните?“ — „Све је тако, одговори му Црногорка, — али опет нам је сваки овај камен мио, као да је позлаћен“. Црногорке без жалости и без суза, весело спремају своје укућане на војску; али кад који погине туже за њим преко сваке мере. Мати и сестре, неколико месеци, куд се год макну, гласно наричу. Ко незна тога обичаја, мисли да певају. Оне у песмама туже. Свако јутро кад пођу на њиву или на воду, нове жалостиве песме изводе. — У последњем ратовању, из више кућа погинуло је по два по три брата, или блиска сродника. У боју браћа и род обично стоје наблизо, да се могу један другом у невољи наћи. Лане у жестокој битки на Крецу, барјактар Марко из Петрова дола, падне; његов син, момак од осамнаест година, дохвати барјак, подигну га горе, и стаде више свог мртвог оца. Но и њега зрно погоди, и он заједно с барјаком падне поред оца. Његов стриц, Марков рођени брат, притрчи, шчепа барјак и подигне у висину, вичући Црногорцима: „држте се соколови!“ — Но и њега турско зрно погоди, али га не обори; кад га друго зрно ударило пао је и он заједно с барјаком. То је све било у двадесет минута. Сестра тога Марка барјактара, остала је сама саморана у кући. Од велике жалости она, је оружје своје браће обесила око врата, и тако куд год иде из свег гласа непрестано тужи и нариче. Путници далеко обилазе око њене куће, тако је тешко слушати њено запевање. — У време свакога рата, куд се год макнете, чујете покајнице како туже; друге песме не можете ни чути. Није обичај путем ићи и певати. И сами пастири нити певају, нити имају каквих свирала. Они седе на каквој високој стени и ћуте. Поглед на ове неизмерне планине и урвине, њима је довољан разговор; они се са својим мислима забављају.
Женске, које имају леп глас, а имају дара за појезију, туже за каквим јунаком а није им ништа својта. Путујући једном преко Чева, стигнем неколико жена; међу њима једна млада девојка набраја и тужи из свега грла, тако, да се све планине разлежу. Кад дођох ближе, она ућута, разговара се и смеје се. Ја је запитах: „ко ти је погинуо, те тако тужиш?“ — „Сви су ми изгинули, — одговори она — погинуо ми Лазо, Милош, Иван, Богдан.“ — Па онда, опет кликну својим лепим гласом:
„Ево сабље руке нема,
Обилићу!„Ево капе, главе нема,
Дивна главо!
Идући тако даље с њима, на ново запитам: „ко је погинуо тој девојци?“ — „Није нико; него тужи од бијеса,“ одговори ми једна жена.
Последњих дана лањског месеца Маја, књаз је са главним штабом, био на Планиници. Одатле је најближе и најудесније било, шиљати наредбе горњој војсци која се тукла у Дуги, и доњој војсци која је одбијала нападаје у Белопавлићима. Планиница је на средини. То су били тешки дани за Црну Гору. Са свих страна у један дан навалили Турци као мрави. Мехмед Али-паша ударио са истока од Берана; Али-Сајиб-паша од Спужа и Подгорице; а Сулејман-паша са својом силном војском од Херцеговине. Осим тога у исто време напале су јаке турске чете од Скадра, на Црмницу. Ишли су да униште Црну Гору пре него што Руси пређу Дунав. — Књаз је у великом послу и врло забринут био; али ни једнога минута, није о добром свршетку посумњао нити је и најмање клонуо. Крестац је већ био пао. Црногорци удружени са Херцеговцима ту се борили и чудеса од јунаштва показали; било их је шест стотина које мртвих које рањени; тако је гласио први извештај. Сваки час проносили су рањенике. Сви казују да је врло велика турска војска; сваки је хвалио Херцеговце и њихово јуначко држање у том боју. Црногорке, што су носиле својим војницима у Дугу рану и преобуку, у гомилама враћају се из војске, мало која да главно не тужи и не нариче; многима је погинуо по неко. Нису им ни гробове видле. Сулејман-паша непрестано је продирао напред кроз Дугу. — Ту на Планиници провели смо неколико дана. Сваки дан у саму зору излазио сам на чесму, која је десетак минута била од нашег стана. Једно јутро, недалеко од те чесме, седео сам са старим Новицом Церовићем, под једном великом буквом, која је спустила своје гране до саме земље, и гледали смо према себи Никшић и његово пространо поље. Из далека уз брдо чуло се више женских гласова што по неколико тренутака кукају, па опет ућуте. Мало затим дођоше на извор две младе девојке скидоше торбе с леђа, умише се и седоше поред извора. Пошто су се мало одмориле, једна поче из свега гласа тужити:
Кад си сабљу извадио,
Милутине!И у Турке јуришио,
Обилићу!Ти надлети соколове,
Сив соколе!И надмаши све јунаке,
Црногорче!И погибе за поштење,
Нека ти је!Кукавица рока има,
Ја га немам!Од ђурђева до видова,
Она кука!А ја тужна довијека,
Куку брате!
Па онда тим истим гласом, више од педесет пута повторила је ту реч: куку; тако да је права кукавица, птица, која је пре ње у брегу кукала, одмах ућутала, и тек после почела опет кукати, кад је та девојка отишла. Њен брат Милутин, родом је из Језерца код Цуца; погинуо је оних дана у боју кад су Турци продрли у Дугу; био је добар јунак; једном приликом тако се показао, да је књаз усред битке са својих прсију откинуо златну медаљу и дао му.
Такво тужење и набрајање, може вас сневеселити, може вам и сузе на очи натерати; али не може вас поразити: као што сам после неколико дана под Острогом, гледао једно чудо од жалости, које није могуће представити. У боју кад је Сулејман-паша јуришао на Кретац, падне рањен један Црногорац. Његов брат, Јован, дохвати га на леђа, и кад га је изнео на сигурно место, спусти га и рекне му: „лези ту брате; остала ми пушка, одох да је изнесем. Ти знаш да је Црногорцу срамота сачувати главу а изгубити пушку.“ — Врати се усред огња, нађе и узме своју пушку; али у повратку згоди га зрно у бутину. Брат му је умро још путем, а њега донесу под Острог, где је и он за кратко време преминуо. Идући случајно, наиђем кад су га спустили у гроб. Видим три женске које су као страшила изгледале. То је мати и две сестре. Коса им до главе ошишана; кошуље им поцепане, и све три ужасно своје лице изгребле. Оне не кукају нити песме набрајају, само чудноватим гласом јече; ни једна није знала ни шта говори ни шта ради — од себе. То је први и последњи пут да сам такво што видио. Тај ме поглед пронеразио и разболео. Свак је мислио да је тај обичај, грдити своје лице, са свим престао. Може бити за ових последњих двадесет година, то је једини случај. — Али, да мајке и сестре своју косу одсеку и на гроб положе, то се чешће догађа. Жена за својим мужем уздржава се од тужења; није обичај. — Не могу а да вам још једно тешко, али мирно и тихо тужење не споменем. Један Црногорац погинуо на Вучјем долу; после годину дана два његова брата погибоше за један дан бијући се против Сулејман-паше. Сви тројица одабрани јунаци. Ни од једнога није остало порода. Њихова стара мати није косу ошишала, није лице нагрдила, не плаче, не кука; спустила се на путу у прашину, па ћути и гледа преда се. Теше је Црногорци: „још је многа мати три сина изгубила, па нису клонуле тако!“ — а она им одговара: „како је мати несретна је; свака је мати несретна.“ — „Недај се, држи се, бог је свемогући“ рече јој један; а она му одговори: „Бог је свемогућ, може Црногорцима дати Душаново царство; а мени не може ништа више дати, и ништа више узети.“ Један рече јој. „моли се богу, бог ће те утешити!“ а она му тихо одговори „и божија мати неутешна је!“ па онда спусти своје бледо лице у прашину. — Лази Костићу песнику, грунуше тешке сузе на очи; маши се руком у џеп, да јој поклони што год новаца; али сети се да би с тим увредио њену тугу, окрете се и одосмо одатле ћутећи. — Према оваквим нежним мајкама, чудне ми се чине оне мајке, које говоре: „ако је погинуо! још имам двојицу, нека и њи два погину; зато сам их и родила!“ Такве мајке по свој прилици спомињу се само у причама и у песмама; ја их нисам видео у Црној Гори. Тако може мислити и говорити брат, сестра, па и сам отац, али права мати не може. „Јунак нека јуначки гине, а мати нека матерински тужи!“ тако вели Црногорка, која весело спрема свог сина на војску, и при растанку каже му: „не враћај ми се без свијетла образа.“ — Једнога дана кад смо били у шанцу на Бршном, дође књигоноша; ишао је поред свију нас ћутећи; по самом његовом ходу и погледу, познали смо да нису добри гласови. Кад је предао књазу писмо, ми се полако приближимо. Само је ћутао. То је био први извештај о погибији на Крецу. Писмо беше дугачко. Књаз кад прочита писмо, погледа по свима наоколо, па рече капетану Матановићу: „Шпиро, оба ти брата рањена!“ — Шпира подиже капу и одговори: „нека им је сретно господару! — То је леп јуначки одговор, тако би и отац у Црној Гори одговорио; али мати би вриснула. Нема жена у Европи, које тако прекомерно туже за својима као Црногорке. Што више наричу и запевају, све им се већма туга отвара. Жалост је као рана, мање вас боле кад је не дирате.
Измеђ толико тужних песама, што сам слушао, навешћу вам овде још једну. Неки Сава Јоков командир, ранио се тешко у боју на љешанском пољу. Донели га на Цетиње, где је у болници умр’о лане Септембра месеца. При сарањивању било нас је много света. Кад су га у гроб спустили и земљом покрили, један стари Црногорац погледа на жене и рече: „јавите се која!“ — Онда се одвоји једна крупна средовечна жена; име јој Крстиња, издалека је нешто својта оном што је сарањен. Око ње сви стадосмо тако да је у средини велико коло остало празно; она мету у накрст руке на прси, па онда гледећи преда се и полако ходећи тамо амо, тужила је. За њом је друга жена у њене стопе корачала, и сваки стих, што она прва изкаже, она је друга оним истим гласом повторила, међу тим она прва, што изводи песму, има доста времена, да смисли шта ће даље казати. Крстиња је тужила овако:
Чудна веља жаловања,
Сабљо Саво!Та да ти је стат па гледат,
Сив соколе!Како туже твоја браћа,
Њима криво!Е ти мало не причека,
Убојниче!Е их сада ти остави,
Наша дико!Кад се граби турско царство,
Невјерничко!И градови узимају,
Саво брајо!Недаде ти зорно срце,
И јуначко!Унесе те веља жеља,
Поглаварска!Међу Турке међ крвнике,
Српски бане!И погибе ти за образ,
И право је!Ти полазиш на те путе,
Перјаницо!Куд одоше многа браћа,
Витезови!Поздрави их и кажи им,
Слава њима!Да су дивно освећени,
Убојници!Да се граби турско царство,
Не било га!Да је љути Никшић пао,
Град крвави.
Има и смешних, али истинитих нарицања, која се по кад кад у шали спомену. Не могу се уздржати да вам и од њих неке овде не наведем. Пре неколико година умре један калуђер у ријечком округу; његова безазлена снаха, која је дуго премишљала, да ли треба за калуђером тужити, наједанпут пред свим народом кликне овако нарицати:
И ако си друге вјере,
Калуђере!Ал си мени ђевер био,
Јој ђевере!
Међу тим са свих страна почну јој викати: „мучи ђаволе! умукни ђаволе!“ — Пре десет година, сердар Паја, по кнежевој наредби, подели први пут по Грахову семе од свилених буба; неки Вучко, који је такође од тога семена узео, да негује свилене бубе, попне се на мурву (дуд), да бере лишће, па се отисне с гране и падне на земљу. Чељад, што су то видла, повичу: „погибе Вучко, погибе Вучко!“ Његова мати кад то чује, потрчи из куће овако наричући:
О сердаре о крвниче!
У јад сјеме набавио
У незнану нашу земљу,
Те умори мога Вучка.
Но Вучку није ништа било, он се дигао са земље и опет пепео на дуд. — Исто тако, мало другчије, догодило се с једним старим попом, који је радо јео мурве (дудиње). Кад се једном попео да бере мурве, преломи се грана и поп заједно с граном падне на земљу. Његова снаха полети из куће гласно наричући:
А да ли ти ја не рекох
Брајо попе!Кушни каше и млијека,
Мурве нека!
Једна Црногорка била дужна неколико талира у Приморју, па је позвали на суд, да плати; тек што је казала да нема, а птица кукавица у брегу према њима почне кукати. Одмах она Црногорка колико је грло доноси кликне овако запевати:
А што кукаш кукавицо тужна!
Кад нијеси Латинима дужна!