Поглавље 9
Када снегови окопне, када престану ладне кише, и кад гране топло летње сунце; онда се на цетињском пољу разастру алписке ливаде са најлепшим цвећем; онда целу ноћ, кроз отворене прозоре, слушате певање неизбројних славуја, а више себе гледате један комад плавог наполитанског неба. Цетиње је лепо. — Нема оне тешке врућине, која Приморје дави, нема оне жестоке грознице, која свакога лета походи обале реке Зете и скадарског језера. На Цетињу је ваздух чист, пријатан и здрав. По свима околним брдима, где нема шуме, расте и цвета мирисава жалфија. Жбун до жбуна, притиснуо је сав предео до Његуша и до Чева. Нигда на ове висине недолази она загушљива оморина, која у равницама бива. — Јутра и вечери имају своје особите планинске чари: свуда је велика тишина; само танки глас малог Ивановог звона, са манастира чује се. Оно свагда поздрави излазак и залазак сунца. Често глас његов помешан је са јасним гласом Црногорке, која, идући кроз ове планине, тужи за погинулим сином или братом. Стотине година та се два гласа познају, и заједно разлежу кроз ове дубраве. По где која пушка, с брега, проломи ову тишину; то неки Црногорац полази или долази, па хоће да се јави и да поздрави Орлов крш и своје мило Цетиње.
Цетињско поље равно је, и савијено је као сабља; изгледа као какав град великим зидом опкољен, јер одсвуда наоколо стоје каменити брегови, преко којих само четири излаза има, који воде у Котор, Грахово, Црмницу и на Ријеку. Те су стазе тако узане, да се натоварени коњи једва размину. У свој Црној Гори нема колског пута, нити има кола. Тако је готово и у Боки и у Приморју. Све што се има преносити товаре на коње и мазге. Волова и крава врло мало има; тешко их је преко зиме изранити, велика је оскудица у сену. По многим местима где има шуме, секу лиснике и остављају за зиму, а одмах с пролећа крешу грање те стока брсти. Лети, чељад по брдима између камења, траже и са српом жању неку штркљасту траву, која се зове виш; и то у сноповима носе кући или на пазар. Осим коза, сва је друга стока ситна и мршава. — Велика је оскудица и у дрвима. Највише се греју са танким дрвима, шипраком и грањем; и то расте по стенама и окомцима до којих се једва може приступити; зато насаде косир на дугачку држалицу, и с њим дохитају и секу та дрва и грање. Да нема овако много коза, може бити да би се на неким местима могла шума подићи, али оне све обрсте, и само кржљави жбунићи остану. По доњим странама брегова око Цетиња, забрањено је козама ићи, и туда свуд је озеленило и подигао се леп шипрак и честа од различитих дрвета, а пре неколико година биле су голе стене. Ловћен, са шест сати простора што заузима, покривен је дебелим буквама, али тешко је дрва одатле доле донети. У Морачи, — а то је три дана од Цетиња далеко, — има на милионе дебелих борова и јела. Црногорци кажу: нигда оно неможе човечија рука све исећи. — Неколико страних компанија гледали су те простране шуме да узму и секу. Једно Француско друштво, пре три године, било је погодило да сече, и то само дебеле борове и јеле, да стружу даске, по том да их у сплавовима спусте низ Морачу у скадарско језеро, а оданде на лађама до Марзеља. За свако дрво била је угођена цена од једанаест франака. У томе рат наступи. Један од тога друштва, Француз, идући кроз те шуме, наиђе на једно мало језеро, и кад види око језера хиљаде корњача да гмижу, упита: „чије је ово лепо имање“ Црногорци, што су били с њим, невидећи ничега, упитају га: „које имање?“ — „та ове корњаче“; рекне Француз. — „Није ничије. Ако хоћеш све су твоје!“ одговоре му Црногорци смејући се. „Ах!“ — уздане Француз, и помисли како се у Паризу скупо продаје порција супе од корњаче.
Око Цетиња нема оних дрва што руј дају, али по другим крајевима има их доста. Црногорски руј чувен је, и на страним пијацама боље се плаћа него руј из других земаља. Исто тако и буарица, (трава од које се прави прашак противу буа, мољаца, стеница и т. д.) боља је и оштрија него што се може игде наћи. Буарицу сеју неки по Приморју, али приметило се да она нема оне снаге и јачине, коју има она буарица, што као дивља сама по црногорским бреговима расте. Само цвет откидају, суше и продају. Како руј, тако и буарицу, Црногорке прилежно беру, и сваке године леп новац са стране узимају. Рујево дрво обично секу косиром. Има често случајева да их при томе послу змија уједе. Највише то се догоди кад по шипраку руј беру, јер змије пењу се на дрво, ту им је топлије него на камењу. Једну Црногорку, кад је ујела змија за прст од руке, она одмах метнула прет на дрво, на ударила косиром и одсекла га. Тиме је спасла свој живот. Затим је стигла змију те убила; завила прст и продужила даље свој посао. Овуда су змије врло отровне и има их много; но ипак, где које Црногорке, свуку се и голе беру руј, да неби хаљине и кошуље кроз грање и шипрак дерале.
Цетињско поље није велико; за један сат може се шетњом прећи, а широко је нешто више од десет минута. Може бити да је оно негда било језеро, док није вода, у дну корита свога, начинила излазак, и кроз те поноре отишла, оцедила се. Сада има само један понор, где вода, када су кише, као река окомце утиче у земљу. Близу тога понора има манастирска воденица, но од много година не ради. Под самим кровом манастирске обитељи, има у брегу једна узана, безкрајна пећина, коју зову ладница, јер је свагда ту ладно, и дува из дубљине неки ладан ветар. Кашто удари силна вода из те рупе, и као река тече неколико дана. Али то бива у двадесет година једва један пут. Том пећином служе се место подрума, и свагда стоји под кључем. — У дну цетињског поља под ђиновим брдом има једно место што све зове Боровик. Оно је увучено у чудновате гудуре. Тамо најрадије идемо лети у шетњу, јер туда после подне брзо ладовина наступи. Кад снег по планинама копни, ту се створи слап, где вода као бујна река, у два прелома са приличне висине, преко стена тутњи и у равницу пада. Кад наступе врућине са свим пресуши. Боровик је место врло дивље и пусто. Има неке необичне својине, које су вам свагда нове, и на које се нигда неможете навићи. Ма колико друштво да је око вас, опет осећате неку чудновату самоћу. Они голи кршеви, оне изломљене стене, буде у човеку неку језу. Чини вам се да сте дошли на неко место, где је мало пре земљетрес разрушио ђинове дворе. Друштво, које у непрестаном разговору преко поља иде, кад дође у Боровик оно ућути. Ретко се која реч чује. Сами незнају зашто су умукли. Кад почнете говорити, стене вам одговарају. Ехо је велико. Ту се сваки глас много пута ломи и одзива.
Источно одатле подиже се високи брег Вртијељка. Ту је Пивљанин Баја, у жестоком боју са Турцима, погинуо. Он је сарањен на цетињском гробљу, пред црквом. Његов гроб означава један врло велики, са све четири стране отесан камен, без икаква надписа. До њега један мањи камен стоји, на гробу његовог побратима Лимуна Арамбаше. Баја има у Пиви још својих рођака. Лимун је из Бобове, а одатле је и чувени Млатишума. Казивали су ми, да обојица имају још родбине у Бобови. Пушка Лимунова налази ве код војводе Новице Церовића. Где који Црногорци, по причању својих старих, веле: да је у Србији, за време прошла два века, било три велике буне против Турака, међу које спомињу устанак под Млатишу мом, као важан и знатан. Могуће, за прошлих двеста година, да је било два три Млатишуме. Зна се за неког Станишу Млатишуму, да је освојио сав предео између Ибра и Лима, и да је седео у Новом Пазару као у својој држави. У његовој војсци били су Срби из Херцеговине, Црне Горе, Србије, Васојевића и Куча. Као ћесаревог сајузника, прозвао га народ у песмама генералом. У неким црквама налазе се још натписи, да су подигнуте за времена Млатишуме.
У врх цетињског поља, кад се долази из Котора, стоји село Бајице, са лепом црквом. Ту се родио патријарх Чарнојевић. Одатле двадесет минута идући низ поље, на лево под самим брегом, види се друго село што се зове Доњи крај; према њему мало ниже на десно, бели се Цетиње, са својим лепим кућама и кулама. Свега двеста триста домова. Нико ми није извесно умео казати, колико у та три места има житеља. Кад запитате кога Црногорца: колико има душа, у његовом селу или племену? он вам одговори: има нас триста пушака; — као што би донски Козак одговорио: има нас триста седала. Више самог манастира подиже се једно омање брдо, од самога камена, на врху његовом имају неке старинске зидине; то се брдо зове Орлов Крш.
Највеће куће на Цетињу, то су манастир са својом црквом, кнежев двор, биљарда, женски институт, војена болница и локанда. Свети Петар (Петар први), живио је и умрьо у манастиру, у једној малој собици, на којој има само један узан прозор. Петар други, на тридесет корака од манастира, озидао је себи велику и дугачку палату; Црногорци су је прозвали биљардом, с тога, што је владика, ради забаве у својој самоћи, донео и ту сместио билијар. Кнез Данило седео је такође у биљарди, пошто је горњих неколико соба оправио и лепим тапетима обложио. Кад се кнез Никола преселио у своју нову палату, онда је смештена у биљарди, у собама при земљи, богословија, основна шхола, штампарија и војени арсенал. У многобројним горњим собама, стоји сенат, канцеларија управе војене и финансије, и опет је претекло неколико лепих, намештених соба, које су давали безплатно гдекојим путницима, докле још није била велика гостионица оправљена и отворена. Једну читаву годину дана, ја сам провео у биљарди, у истој соби, у којој је владика. (Његош) умрьо. Одмах до моје собе седео је Богишић. Кад је рат почео, све ове собе уступљене су за рањенике. Велика авлија око биљарде, ограђена је јаким и високим зидом, а на сваком углу има по једна округла кула. Под прозорима, где је владика обитавао, стоје три дугачка, гвоздена топа, које су Црногорци за времена његове владе, са града Спужа и Жабљака од Турака отели. На првом топу владика је изрезао ове стихове:
Јунаштво те Вида и Мирчете,
И њихове гласовите чете,
Са тврдога Спужа уграбише,
Црној Гори тебе донесоше.(24. Марта 1838.)
Виде Бошковић још је жив, али је врло остарио. Био сам у његовој чувеној кући на Орјој луци. Он је с владиком по кад кад ишао у стране земље. Ја вам му причао моје путовање с владиком по Италији (1851); а он је мени приповедао о њиховом бављењу у Млеткама, Трсту и другим местима, где је с владиком био — На другом топу стоје ови владичини стихови:
Црногорци кад оно витешки,
Жабљак тврди, турски, похараше;
Онда мене старца заробише,
На Цетиње србско донесоше.(10. марта 1835.)
На трећем топу изрезане су само ове речи: „Жабљак ме Цетињи дарова на силу, 10. марта 1835 г.“ — Онда није регуларне војске било по турским градовима око Црне Горе, и Црногорци су често изненада са успехом, ударали на саме градове. Тако су године 1835. као бујица ударили и град Жабљак освојили. Но после су га опет оставили. — Жабљак је био столица Црнојевића. Одатле је Иванбег владао последњим остатком српске царевине: Зетом и Црном Гором. Између доњег и горњег језера, стоји један шиљат брежуљак, готово од самога камена. На врху тога брежуљка озидан је градић, испод њега је мала, сиромашна турска варош. У пролеће, кад се језеро разлије, свуд око Жабљака плине вода. Куд се год погледа саме баре, отуда је тај град и добио своје име. Тек око Петровадне, кад баре усану, Турци и Црногорци, ору своје њиве, и сеју кукурузе, и свагда добро роде и сазру, јер лепа јесен дуго траје и нема мразева. Око Жабљака, Подгорице, Спужа и Никшића, свагда је било свађе и мртвих глава између Турака и Црногораца, због ливада и њива. И једни и други са оружјем доказују своје право на те земље. Често Турци неке њиве узору и посеју, а Црногорци изненада ударе, па једни беру и носе, а други из пушака дочекују и одбијају Турке. — Љешкопољци код Подгорице, а Бјелопавлићи око Спужа, кад ору или косе, за њима чељад носе дуге пушке. Кад кад су Турци са Спужа тукли из топова Црноргоце у пољу кад косе, но они нигда нису оставили косу и утекли, Турци су горе притесњени. Десет корака ако се из вароши макну, осврћу се одакле ће пушка пући. Нико у вече нелегне да спава, док незагледа је ли му оружје наредно. Тако се то живило кроз стотине година.
Нигда Црногорци неостају дуго времена на скупу у великом броју, осим ванредних прилика. Али-Сајиб-паша, и још три паше, имали су у Спужу око десет хиљада регуларних војника са потребним бројем топова. Према њима стајало је око четири стотине Црногораца, а они сви други што су припадали тој војсци, на неколико сати наоколо били су код својих кућа, или орали су на својим њивама. Али-Сајиб паша, неколико је пута покушао, са јаком војском и топовима, да продре у Данилград, докле нема више од два и по сата, све равница; али нигда није могао успети. Свагда се грдан вратио. Како пукне топ, где се год који Црногорац деси, остави све своје послове и одмах полете те узбију Турке, па се врате својим кућама. Ту чудну ревност и слогу, читао сам одавно у народним песмама; а последњег рата гледао сам очима у Бјелопавлићима.
Може бити да је и Никшићко поље негда било језеро. И оно је тврдим високим бреговима опасано, а река Грачаница и друге воде, што се у њега сливају, у дну поља, јужно под брегом, увиру у понор, због чега се то место и зове Сливно. — Те воде, што се у никшићком пољу у земљу губе, испод узаног, а високог брега Планинице пролазе, и као две реке извиру доле у Бјелопавлићеку равницу. Једна се зове Обоштица, а друга Перућица. Од њиховог извора на ниже око четрдесет минута, те се две реке састају, и одатле до ушћа свог у Морачу, та се вода зове Зета; а сва та питома долина, докле је Црногорци држе, зове се Бјелопавлићи. Перућица, која је мања, извире високо, и кад је кишно доба прави леп водопад. Брег Планиница, раставља никшићско поље од зетске равнице, која много ниже лежи, и због тога, ту су ретки снегови и мразеви. Како се оне две реке саставе, одмах Зета постаје велика и само на неким местима може се газити. У оближњим селима има по где ко вешт броду, који преводи и пешаке и коњике. Сниже села Богумиловића, недалеко од извора, нанео ме пут да пређем преко Зете. Превела ме једна висока девојка. Својом јаком руком ухватила је коња за оглавље од узде, и по каменом спруду низ шуштећу реку превела ме на ону страну. Коњ ми је био од приличне висине, и опет вода дохитала ми је ноге. Кад смо прешли, ја рекох бродарици: како ћеш се ти сад натраг вратити? — „Ев’ овако!“ одговори она, метну у уста три цванцика што сам јој дао, па онда у хаљинама са обале скочи у плаховиту реку. Није ни рукама ни ногама по води махала, него као гуја с подигнутом главом одилива низ воду, и далеко сниже брода изађе на ону страну. — У Данилграду има леп и врло широк мост од дрвене грађе, а одатле до извора Зете, нема нигде ни брвине, да може пешак прећи. На неким местима превозе се у врло малим и узаним чуновима, који су као корита из једног стабла начињени и издубљени. По двојица или по тројица могу сести у такав чун, па мало ако се ко мрдне он се одмах преврне. Воду са Зете нико непије без нужде, кажу, да је болешљива, нездрава. Има један поток, у коме је вода црнкаста, тај поток утиче сниже Острога у Зету, и одатле сва је њена вода нездрава, а више тога потока врло је добра за пиће. Од извора до Данилграда, може се доћи за четири сата; а Сулејман-пашиној војсци требало је лане девет дана, да туда непрестано гинући, прође. Од прилике на средини тога пута, има место што се зове Слап, и ту река Зета у целој својој ширини, низ омчиту стену пада, и далеко се својим шуштањем чује. То је највећи и најлепши водопад у Црној Гори. Данилград лежи на десној обали до саме реке; ту је зетска равнице читав сат широка, иначе свуд је ужа. Од Данилграда двадесет минута на више уз реку, подиже се насред равнице један брешчић. На врху тога лепог брешчића види се црква, а одмах за њом бели се једна велика двокатна кућа, са још неколико мањих кућа, То је Орја лука; ту је кнежев дворац. То је место од свију страна видоко, и на све стране погледно. Цела зетска равница стоји вам пред очима. Данилград, Спуж, Веље брдо са својим кулама, Мартинићи, Пипери, Бјелопавлићи, све је ту, и све се може једним погледом видети. А брегови наоколо, особито мали и велики Гарач, отишли у висину, и као сењка од каквог облака, црне се. Кад сам год преко лепе и зелене долине, погледао на снежне планине више Куча, чинило ми се да је Данилград, положајем својим, налик на швајцарски Интерлакен.
У тим земљама, још пре него што су примили хришћанску веру, имали су Срби своју лепу историју, коју — немају. Није сачувана ни у једној приповетци, ни у једној песми, ни у једној пословици; нема ни једне срушене зидине, која би својим ћутањем о тој далекој прошлости говорила. По тим, сада голим бреговима, били су грмови и велике липе, испод којих се славило име бога Перуна. — Зета, може бити да је била богиња извора и долина; Оногост, бог путника и гостопримства, а Ловћен, представник планина и лова. Бежећи са севера од германскога Хришћанства, које им је одузимало име и језик, овде су још триста година, живили слободно и потпуно по обичајима старе вере, грејући се према својим бадњацима, у којима су гледали преображај свој и свега онога што постоји. То су невине жртве стварајућим и рушећим законима природе. Бадњаци били су знамење постанка и нестанка; долазка и одлазка; рођења и смрти.
Још се спомињу четири брата што се доселише у ове крајеве: Бели Павле, Васо, Пипо и Оздро, од којих посташе племена: Белопавлићи, Васојевићи, Пипери и Озринићи, у Белопавлићима родио се Бели Урош, ђед Немањин. — У тим зетеским долинама и бреговима, однијало се царство, које се раширило од јадранскога до црног мора; од Фрушке горе до Парнаса и Атона. То је колевка побожности, јунаштва и мудрине. Ту се родио Немања, свети Сава, Краљевић Марко, кнез Лазар. — Ту су седили и учили се владати наследници круне српске. Уморене војводе ту су проводиле своју старост. Богата госпоштина простране српске државе, најрадије се бавила у тој земљи, коју су сви Срби пуних двеста година, звали поштованим именом „ђедовина“. — Зета заклоњена великим бреговима и чврстим карактером својих племена, живила је хиљаду и двеста година, само чистим српским животом. Ни грчки, ни угарски, ни млетачки, ни турски уплив није могао корена ухватити и штогод преиначити. Није јој нужна била ни трговина суседног мора и Дубровника. Она је имала све што су требали њени синови за свој живот. Ту су, оно што се прича, могли у једанпут донети Душану знаке од сва четири годишња времена: груду снега, младо јагње, сноп шенице, котарицу грожђа и зрелих смокава. — Зета свагда се блистала у великој српској држави; а кад се та држава срушила, кад је све пропало и потамнило, онда Зета, — као бродоломљеник, коме су таласи морски све прогутали, — савила се око високог и независног Ловћена, око српског Арарата.