Поглавље 14
Продужавам. — Било је 18. Октобра 1830. године; стари владика, као обично, седео је у пространој манастирској кујни покрај ватре. — Наоколо седели су главари црногорски. Он им живље него игда саветоваше, да љубе Црну Гору, да се у слози држе: против турског нападања и лацманског обећавања. Он је осећао да ће набрзо умрети. О свачему је говорио и за свашта наручивао, као брижљив домаћин када полази на далеки пут. У сред тога говора наступи јака слабост на њега, он изнемогне и целом снагом клоне. Главари придигну га и одведу у његову малу ћелију, где га спусте на постељу. Пошто је Сими Милутиновићу казао, те му написао тестамент, строго је препоручио завађеним племенима, да се помире, да на његовом мртвом телу ухвате веру и закуну се, да ће заборавити крвнине и освете, и да ће престати међ собом тући се и клати. Проклео је оне, који његове последње речи не послушају и не испуне. За тим молећи се богу и благосиљајући Црну Гору и сав српски народ, издане тога истог дана без икаквих болова и самртних мука. Цела Црна Гора заплакала је за њим; сви Христијани у Приморју и у турској царевини, до којих је његово име допрло, узданули су тешко. Један ревносни апостол хришћанске вере, проповедник братске љубава и јуначке слободе, пошао је са ове земље.
Тако је у својој осамдесет првој години, преминуо тај добри владалац Црне Горе, тај велики пријатељ свога народа, тај смирени божји угодник, тај одважни противник турске и француске царевине, тај поуздани савезник удаљене Русије. Црногорци, што су били међ собом у свађи, одржали су његов завет, ухватили су веру и заклели се на његовом мртвом телу, да ће живити у љубави, и да ће у слози бранити своју земљу. Колико су се Црногорци бојали његових речи и његове клетве, док је у животу био, толико више сада су се чували да што год не учине што њему није мило, и што је он проклео. Он је сада ближе богу. Он ће вазда гледати и знати шта му раде Црногорци. Добрима ће помагати, а зле ће каштигати. Сваку њихову работу и сваку помисао он ће знати. Он им је био пријатељ и добротвор за свог живота; прогласе га и признаду за свог свеца, да им може и после смрти помагати и добра чинити. Он ће се више бринути и пред богом плакати за своју земљу и своје Црногорце, него стотина других туђих светаца. Тако мисле Црногорци, кад кажу: „помози свети Петре,“ и кад кажу: „буди слава нашем светом Петру.“ С њиме је завршен дугачки ред христијанских светаца; никоме од смртних што се сада рађају, неће више ни један хришћански народ такво поштовање указати, да се његовим именом заклињу, да га у помоћ призивају, да у тузи и у болести, његовом мртвом телу долазе ради утехе и исцелења.
Како умре стари, свети владика, одмах сутрадан, главари црногорски његовог наследника, који не беше још ни у свештени чин пострижен, уведу у цркву, и обуку му свечане архијерејске одежде. Узалуд се Раде томе противио и говорио: „шта вам је људи? не можете ви никога ни запопити, а камо ли завладичити“. — „Можемо“. Одговоре главари. Метну му епископску круну на главу; даду му у леву руку владичину сребрну штаку, а у десну крст, па га онда, у пратњи од шесдесет обучених свештеника, свечано изведу пред народ. Хиљаде скупљених Црногораца скину капе, и најпре главари, а после сви остали, целивају руку свога владике и свога новог господара. Звона зазвоне на весеље, а кроз сво цетињско поље загрокте пушке. Млади Раде сео је на престо Ивана Црнојевића, и на столицу пећског патријарха.
Раде ступивши тада у монашки чин, узео је на себе име свога стрица и назвао се Петар. Но цела Црна Гора и данас зове га првим његовом именом; у књижевности највише спомиње се као владика Његош, а у историји као Петар други. — После неког времена. призренски владика Захарије дође на обале скадарског језера, и у малој цркви свете богородице на Кому, произведе га за архимандрита; но Црногорци, од смрти светог Петра, звали су га непрестано владиком. — Године 1838. дође у Петроград, где је свечано у присуству царевом, на преображење 6. Августа за епископа посвећен. Кад је у Петрограду први пут изашао пред цара Николу, који необично висок беше, цар се зачуди његовом ставу, па ходећи му на сусрет повиче: „ви сте већи од мене!“ — „Сам господ бог већи од цара руског!“ одговори му владика. Цар га загрли и пољуби, — Владика је тада, које у Русији, које на путу провео шест месеци изван Црне Горе. Петроград у то време био је врло далеко од Цетиња: тада, измеђ та два места, не беше нигде ни пароброда ни гвоздених путова. Владика је том приликом од цара тражио и добио помоћи. Кад му је у разговору један руски државник рекао: „Црна Гора одвећ је далеко од Русије“ Владика му одмах на то одговори: „и сунце је далеко, али кад хоће оно топло греје.“
Владика Раде на том путовању, видио је простране и силне државе; видио је војске и библиотеке: видио је богатства и велике вароши; и то је све било туђе: ништа није припадало његовом народу, кога је он тако силно љубио, и о коме је, у свом детињству мислио, да је то у свему први народ међ свима народима. Тек онда, кад је својим очима видио како су друге земље велике, просвећене и богате, видио је јасно како је његово отачаство малено и сиромашно. Вратио се у Црну Гору, у малени манастир, у велику своју самоћу. — Кад је негда са ловћенских висина гледао море и брегове, чинило му се да је сав свет његов; сада, чинило му се да је сав свет туђ; требало га освојити, не детињим незнањем, него озбиљским знањем. Наука не познаје уске границе појединих земаља и народа. Мислећем човеку припада читав овај свет, и сва његова позната прошлост: чини му се да је својим очима гледао, како Египћани граде пирамиде, као што сада гледа, како се граде гвоздени путови и телеграфи; чини му се да је путовао са Колумбом и Магеланом, као што сада путује са онима што иду на северне даљне крајеве. Човеку, који љуби науку, род су: Аристотел, Архимед, Омир, Виргилије, Коперник, Шекспир. То су његови познаници, пријатељи и мили другови, с којима се он разговара, препире и шали.
Млади владика љубио је науку. С тога свог првог путовања донео је доста руских и српских књига. Он је добро знао како су му потребне у цетињској самоћи. Измеђ песника, најрадије читао је Пушкина, а доцније, кад је француски научио, Ламартина. Набавио је и неколико философских дела у руском преводу. Читао је, учио је; но ни једна књига није га могла задовољити. Тада није ни било књига, а најмање на руском и српском језику, које би његовом испитивању, могле показати кратак и чист рачун о толиким загонеткама, које су се његовом размишљању појавиле. Те загонетке стојале су отворене пред његовим очима; затворене пред његовим питањем. Ни звезде, ни море, ни камен, па ни сама његова мисао, не казују му од куда су и шта су? Он изтражује, пита: „али све нијемо мимо мене ходи; твори свету вољу не даје отвјета.“ — Куд је год погледао на небо, на земљу, свуда, као што његов учитељ Сима пева: „читао је из чудеса чуда; ничем краја као ни почетка.“ Немајући сувремених научних књига, које би му могле помоћи, он је све правце мудровања, који су се за три хиљаде година, међ људма подигли и пали, сам својим размишљањем, у самом себи, у својој цетињској самоћи, стварао и обарао, док није изишао на чистину где су стојали тадашњи учени људи. Хиљаду ствари има, о којима млади људи данас не морају размишљати: пред њима стоје готови, чисти, јасни резултати, о којима се наука више не сумња, који се не могу оборити ни преиначити; хиљаде научних расправа и питања решено је, о њима нема више збора ни говора. За време владичине младости било је друкчије. Многе науке из тадашњег недавног времена, не можете данас познати. И сама философија из тога времена, која се хиљадама година свога живота и развијања хвали, изгледа нам данас као детињаста; и ако није још умрла, као што неки држе, а она је збачена са свога престола. У овом добу, где се сви послови деле на најмање струке, где свака наука има своје многобројне гране, а свака грана своје засебне стручњаке, може се питати: шта је остало философији, тој негдашњој краљици свију наука? Она је дуго време тумарала тражећи по даљинама кључеве од ризнице знања, који се данас у сваком најобичнијем закону природе налазе. Оно, што се данас зове наука, неће да је философија, неће да је појезија, неће да је теологија; она се претворила у чисти коментар природе.
Мислећем човеку припада читав свет, он припада читавом свету. Владика Раде љубио је науку, мислио је. Прва његова песма, која је све погледе на себе привукла, звала се „Мисао“. (Штампана је 1844. године). Он је и пре тога више својих појетских ствари печатао у штампарији коју је набавио на Цетиње; али песма „Мисао“ у оно доба, када не беше тако много људи који су мислили, била је прва песма која је учинила, те се у свим српским крајевима о „владици црногорском“ као о песнику и философу говорило. Црна Гора тада чињаше се као да је преко бела света далеко; глас његових песама, у остале српске земље, долазио је као из неке удаљене дубљине, као изпреко мора.
На више места, у својим списовима, владика је размишљао о људском ништавилу, о овом свету, о овој загонетци без отгонетке. Многи црквени људи у руском и српском народу, замерали су му за где које његове стихове и мисли. Владика је свагда имао на уму, да је он епископ и владалац, управитељ цркве и једне земље, и да је таквим људима повучена много ужа граница за писање, него другима; али ипак није се могао уздржати, да неке своје мисли слободно не искаже. Коме је мило за љубав туђе глупости и сам бити глупа О њему су (као и о владици Мушицком, који је само родољубиве песме стварао), говорили, да мирјанствује, да говори и пише као светски људи. Замерали су му и на томе, што нигда није хтео да носи калуђерске хаљине, и што је као архијереј само онда летургију служио, кад замру свештеници, и кад се нужда покаже те их, и то много њих на један пут, запопи. Но он је био побожан својом узвишеном побожношћу, много више него они што су га оговарали; био је добар Христијанин и велики родољуб.
Желио је уредити своју земљу, да буде колико толико налик на друге државе, и леп је почетак у томе учинио; али није могао ићи даље; није имао с ким, није имао с чим. Требало је плаћати перјанике и друге чиновнике и установе, а новаца није било; при том беше доста Црногораца, нарочито главара, који су мрзили сваке реформе, и који нису могли трпити ни једно позитивно правило, које би ограничило њихово племенско старешинство и власт. Сам његов рођени стриц, Сава Марков приклињаше га: „тако ти живога бога, не претварај Црногорце у рају!“ а није хтео да види, да је самовоља племенских главара, гњечила сиротињу, и подржавала у земљи вечиту анархију. Равенство измеђ свију Црногораца беше привидно, а самовоља појединих беше видна. Јаче племе чинило је неправду слабијем племену. Ко се прославио као јунак према Турцима, није хтео да зна за границе ни према својој браћи.
Владика Раде почео је уводити и увео је одважно неке по државу и друштво одвећ нужне установе. Велика му је заслуга што је неку врсту сталног врховног суда на Цетињу утврдио, и што је све чинио колико се могло да се међусобне свађе и крвне освете искорене. Он је видио друге уређене државе: желио је владати онако како је он мислио, а Црногорци, особито главари, желили су остати самовољни. Свака његова мисао о увођењу нових државних установа, наилазила је на отпор. Са речима: „ове горе не трпе регулу!“ владика се окренуо више књижевности што му многи замерају, и што ће му озбиљна историја вечито пребацивати. Он је писао. Срби изван Црне Горе читали су га и славили. Глас његовог имена, као песника, чуо се кроз све славенске народе. То му је годило. Стојао је у преписци с многим знаменитим књижевницима. Учени путници, особито Руси, свраћали су у Црну Гору, да га виде, да с њим говоре, да о њему пишу. Полазили су са Цетиња очарани његовом личношћу, његовим мислима, његовим посматрањем. С почетка имао је задовољства у непрестаном разговору са Црногорцима; доцније осећао је велику самоћу: чинило му се да је прави цетињски пустињак; тако је кад кад сам себе и називао. Црна Гора била је његова, али и други свет не беше му туђ; освојио га. Његова књижевна радња, та лепа тековина у пространом туђем свету, била му је исто тако мила, као и суверенски престо на Цетињу. Манастирска самоћа претворила му се у тугу: „као Прометеј прикован сам за оне стијене, ђе ми Стамбол, та гадна орлушина, чупа утробу“. — Тако ми рече једном у Италији.
У доцније време радо је путовао, и на страни кашто дуже се времена бавио. Срби и сви Славени свуда су га жељно сретали и славили. То је много принело те се Црна Гора чула и боље упознала у свету; али на Цетињу, у управи земље, осећало се у свима народним пословима, да први главар није дома.
Ослобођење и ујединење српског народа, владици је била једина жеља. Радовао се што се родио, јер се надао да ће то ослобођење доживити, и према себи и својој земљи одређену улогу славно испунити. Ту је надежду видио да умире пре њега. У најбољим његовим годинама, болест га сустигне, болест у прсима, за коју је одмах знао да нема лека. Осећао је да је за свој спомен доста учинио; али је осећао да оставља српски народ без оне велике и лепе будућности, о којој је он, као песник могао сањати. Он је био свестан своје величине и својег — ништавила; он је био свестан својег бесмртија и своје блиске смрти. — „Хвала ти господе, јер си ме на бријегу једнога твојега свијета удостојио извести, и зраках једнога твојега свијета, дивнога сунца, благоволио напојити; хвала ти господе, јер си ме на земљи над милионима, и душом и тијелом украсио. Колико ме је од мојега ђетињства твоје непостижимо величество топило у химне, — у химне божествене радости, удивленија и велељепоте твоје; толико сам бједну судбину људску са ужасом расматрао и оплакивао. Твоје слово све је из ништа створило, твоме је закону све покорно. — Човјек је смртан и мора умријети. Ја са надеждом ступам твојему светилишту божественом, којега сам свијетлу сењку назрио још с бријега, којега су моји смртни кораци мјерили, Ја на твој позив смирено идем“. — Тим речима почео је владика Раде свој тестамент. То је било 20. Маја 1850. године у Перчању, у тихом и скровитом месту Боке которске, где се неко време болестан бавио. Кад је то писао, гледао је са својих прозора обале у самом цвету и зеленилу, слушао је како валови морски жуборе, гледао је са своје болне постеље, како се један свет, дивно сунце, иза Ловћена подиже по светом закону, коме се све покорава, и који је определио пут свему и свачему: „свијетњаку исто ка’ свијетлом сунцу.“ — Спремајући се за смрт, са ужасом расматрао је бедну судбину човека, који се у овој вселеној појави и изчезне као трунка од праха, који са свима својим делима, у вечности, у бескрајном простору времена ништа не значи и ништа није. — Таква посматрања појаве се великим и прослављеним људима, кад помисле на смрт, на рушење свега што постоји; тешко им пада кад се опомену, да ће њихови трудови и њихова посмртна слава негда изчезнути, неће им бити никаква трага, никаква спомена. Онда и неограничени цар, премудри Соломун уздише и виче: „све је таштина! — мени ће бити као безумнику што бива!“ И сама света црква, која својима вернима толико надежде и утехе пружа, која с оне стране гроба отвара лепе светове и блажени вечни живот, није се могла уздржати, да над мртвим човеком не плаче и не рида, и чудећи се тој великој тајни да не повиче: „све је прах, све је пепео!“ Куд год корачите, налазите јасне доказе да је тако. Куд се год окренете видите прошлост, видите ужасне њене трагове; она је све уништила; она трчи за вама: чујете како шушти кад руши, осећате да се већ додира до ваших ногу, видите како гута ваше дане. Са ужасом гледате бедну судбину човека, испред које немате се куда уклонити.
Подобних посматрања налазимо на више места код владике. Њему, као и свима мислећим људма, тешко је, што се сва ова наша свест са овим кратким животом свршава; што мисао, која се подиже да универзум обухвати, изчезне, умре, престане радити, како се њена машина, тело, поремети и укочи. У својој песми он пита мисао и говори јој:
Пламен божествени у ништавом храму!
Каква је судба у њему зажегла?
— — Тајинствени закон какав вас сједини
— — Ако ми нијеси бесмртности свједок,
А ти бич си мени и тирјанин љути,
— — Хиљаде сам гледа олтара твојијех,
С којијох се негда дим свештени диза’,
На које се негда трон горди висио
Времених кумира тобом порођених.
Све олтаре твоје, троне и кумире,
У прах разсијава време руком грозном!
Вријеме је теби враг заклети вјечно:
Оно ти сљедује, оно твоја дјела
Немилосно руши, — —
— — Но и твоја сила могућа је доста!
Негледајућ’ пустош што вријеме чини,
Дижеш нове ствари на развале палих;
Твом приправљаш врагу… шта да рушит има.
У лето године 1851. владика из Италије, где је ради свог здравља зимовао, не свраћајући у Црну Гору, дође у Беч да се састане са царем Николом, који тада беше у Олмицу, да иште помоћи и заштите против Омер-паше, који се спремао да завојшти на Црну Гору. Но цар Никола, ваљда због тадашње своје источне политике, нехте га примити. Неко време владика се са здрављем прилично осећао. Болест у његовим прсима није изчезла, али се беше притајала. Седео је у хотелу код „златног јагњета“. — Ја сам доцније дошао у Беч, јер сам се задржао неко време у Рохичу, а одсео сам у хотел „национал“, Сваки дан извозио се владика у варош и у шетњу, по кад кад звао ме, те сам и ја ишао с њим. Долазио је у литографску и фотографску радионицу Настаса Јовановића, где се сликао седећи у великој столици, са црногорским капом на глави и у црногорским хаљинама које је свагда носио. По тој фотографији, на скоро затим, издао је Настас Јовановић његову литографисану слику. Та је слика најбоља владичина слика. Такав је исти изгледао последње године свога живота.
Једно јутро перјаник његов Вукало, са сузама у очима, дотрча к мени: „хајде брзо, хоће господар да умре!“ — Јаки кашаљ беше му дошао, и после сваки дан досађивао. Доктор Шкода, који је долазио и лечио га, нареди те се пресели из гостионице у другу кућу, у истој улици. Требала му мирноћа и тишина, зато испред куће на улици, морало се неколико кола сламе разастрети, да се нечује да кола пролазе. Дању је по мало спавао а ноћу никако; непрестано је кашљао. Ретко је кад у постељу хтео лећи; лакше му је било седити у великој столици. Доктор Јулије Радишић непрестано је био код њега; и Настас Јовановић оставио је сав свој посао, и усрдно старао се о свему, што је око болнога владике потребно било. Измеђ осталих долазио је и Бранко Радичевић; владика се радо с њим разговарао. Но то не беше онај Бранко, кога сам пређашњих година познавао. Променуо се. Болешљив, зловољан и врло невесео. — Једног дана, било је нас више, владика у великој столици на сред собе, са устуреном главом жмурио је; мислили смо да спава. Доктор Радишић полако запита ме: „ко је владичин наследник?“ — Ја изговорим само име „Данило“. — Бранко, који сеђаше не далеко од нас, рече: „ја га нигда нисам чуо“. — На наше велико чудо, владика се осмехну, и не отварајући очи, рече: „ако остане онакав какав је, чуће га цијела Европа.“
Једно после подне беше владици врло тешко. Није много кашљао, али га у прсима нешто загушивало. Необично узнемирен, говорио је, да му се одмах пусти крв. Радишић није хтео никако, него пошље по доктора Шкоду; али он беше отишао у Баден, и као што рекоше, неће до поноћи доћи. Владика, коме је све теже било, рече Радишићу: „знадите добро, ако ми непустите крв ја немогу зору дочекати“. — Онда Радишић посла те дође берберин. Кад су му рукав од руке загрнули и све спремили, берберин рече: „кажите му нека окрене главу на другу страну, да не гледа“. Владика се насмеја па му рече: „удри то, рђо лацманска! ти мислиш ово су бечке бабетине, да падају у несвијест када виде крв“. — После тога одмах му је било боље. Могао је лећи, и целу је ноћ спавао. Сутра дан осећао се још боље. У то доба беше ум’ро хрватски песник, добри Станко Враз. Сви смо га лично познавали и сви смо га жалили. Говорећи о њему, владика рече: „кад сам му гођ на његова писма одговарао, увијек испод ријечи: драги господине враже! — додао сам још: враг ми није мио нигда, а Враз вазда“.
У Бечу беше велика врућина, запара и врло загушљив ваздух. Лекари нареде, те се владика пресели у Хицинг код Шенбруна. Нису му дозволили да се вози у колима, него је пренешен у носиљци. Ту му је одмах било боље. Писао је на Цетиње да ће се на скоро кренути на пут за Црну Гору. — На једном табаку артије, небројено пута из дугог времена, беше написао: „пробах перо и мастило, ал ми писат’ није мило“. На другом неком комадићу артије написао је: „најслађа су људма воћа: сан, дангуба и лењоћа“. На једним новинама беше написао: „високо ти свуд у нас, главу диже празан клас!“
Из Хицинга кренуо се владика за Црну Гору, поред свега тога што су лекари казали, да је то путовање опасно за његов живот; јер гвоздени пут не беше готов од Љубљане до Трста. Но он је лепо путовао и сретно дошао међ своје планине, које тако дуго није видио. Кад је са лађе угледао Ловћен, подигао је капу и рекао: „нећемо се више нигда раставити!“
По једном писму, које су ми тада са Цетиња писали, био владика са здрављем добро све до 13. октобра. Тога дана почео јако кашљати, и одмах је рекао: „ево дошао ми опет они кашаљ; и знадите, нећу га овога пута претурити“. — Сутрадан држао се још добро; у постељу није хтео никако лећи. Непрестано је седео у великој столици према ватри. Октобра 15. почне са кашљем избацивати као неку гнојавицу. Пошљу за лекара у Котор. Лекар дође 16. октобра, и давао му неке лекове, који немадоше никаква успеха. Сенатори и главари виде да ће владика умрети, и многима ишле су сузе на очи. Владика их тешио, и говорио им дуго о томе, да буду у слози, да љубе Црну Гору више него свој живот и да сиротињи чине правду. — После подне рече, да жели ићи на Црнојевића Ријеку, где је много блажија клима. Главари му одговоре, да људи што су тога дана отуда дошли кажу, да је и тамо ладна киша и велики ветар. Он им онда рече, да хоће да иде у Приморје, тамо је топло и лепо: „али до Котора не могу се држати на коњу“. Сви му одговоре: „нареди господару што гођ мислиш да је боље за тебе; ми ћемо те на рукама пренијети“ — Октобра 17. била је готова једна велика столица, на којој су хтели да га носе и он је одмах сео у ту столицу, и пробао како ће му бити за седење. Но тога дана показа се врло рђаво време, и сви су га молили, да се не креће на пут до сутра. Он је желио да одмах пође; најпосле се окрете свом оцу Томи: „ако ми ти речеш да идем ићи ћу; ако ми речеш да се уставим, уставићу се“. — „Устави се господару до сјутра, — одговори му Тома, — да видимо еда те се вријеме на боље окрене“. — Исте ноћи много је кашљао, било му је тешко. Да би му болови уминули, одао је по соби. Често је питао: какво је време на пољу? — Та му је ноћ најмучнија била. Чињаше му се, да му се у његовим прсима нешто цепа. Сутра дан тако је рђаво и ладно време било, да се није могло ни мислити на путовање. Тај дан још му је теже било. Нигде се није могао смирити. „Хвала богу! — рече, — кад ми је овакви дан, каква ће ми бити ноћ?“ — Највише седео је потпуно обучен, у великој столици. Био је толико ослабио, да су му морали руке придржавати, да не клону поред столице. Главари виде да ће владика брзо умрети; али од жалости нико не може да му спомене, и да га упита има ли што наручити. Кажу Димитрију Милаковићу, његовом добром секретару, да га пита. Милаковић приступи му, али загуши се сузама, и ниједне речи није могао прословити. „Господаре! — рече на послетку Новица Церовић, — теби се живот крати!“ — „И прекратио се!“ — одговори владика. Тада сви главари повичу: „опрости нам господаре твој хлеб и со!“ — Владика исправи главу и гласно рече: „нек вам је просто! и нека бог вама и свакоме Црногорцу и Србину ђе год који био, благослови и умножи сваку добру работу!“ — За тим после кратког ћутања продужи: „не заборавите на моје ријечи: љубите Црну Гору, и сиротињи чините правду!“ — У исто време казао је, да се његов тестамент налази у Дубровнику, код рускога конзула Гагића, и у кратко је говорио о свему оном шта је наредио у тестаменту. Кад га је свештеник причестио, скинуо је капу са главе и јаким гласом рекао: „о велики самостворитељу! помози јадноме но јуначком црногорском народу; одржи га у слози и у витешком поштењу!“ — За тим устане са велике столице, пређе преко собе, и легне на постељу. Ту је неко време жмурио као да се одмарао. Свуд око њега била је велика тишина. Још један пут отвори очи, погледа на главаре и на своју родбину, па издане. То је било 19. октобра 1851. године у десет сати пре подне. То је био онај исти дан, у који је пре двадесет и једне године ступио на владу.
На много година пре своје болести, у потпуном здрављу, владика је помишљао на смрт. Једнога летњег дана, ходајући по врху Ловћена, заустави се на средини. Одатле је на све стране поглед пун дивоте. И море и горе, Цетиње са својом узаном равницом, Скадар са целим својим језером; столица Иванова Жабљак; планинске камените пустиње и лепа насељена Бока Которска — све се види. Ту је владика, неко време ћутећи стајао. Ко зна какве су га мисли тога тренутка занимале! На једанпут куцне штапом о камен и рекне: „кад умрем, овђе ћете ме закопати!“ — Војводе што су били око њега, зачуђени згледе се; то је против црквеног и народног обичаја, да његов гроб лежи у планини и у пустињи. Сваки се епископ сарањује у својој цркви. После кратког ћутања упитају га: „збориш ли то озбиље господаре?“ — Владика опет куцне штапом о камен и повтори: „кад умрем, овђе ћете ме закопати!“ — више се о томе није говорило. Црногорци су испунили његову жељу; он ту данас почива. — Већега и постојанијега споменика нико нема; пирамиде, гробови египетских краљева, шта су друго нег малене гомиле камења, према ловћенском врху, према томе владичином споменику. — И кад на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и владика.