Поглавље 17
Често, кад на Цетињу упеку жеге и врућине, и спрже сву траву, излазимо на Ловћен, на Иванова корита; да се оне лепе воде напијемо и да у оном алписком зеленилу проведемо по неколико дана. Једном, — то беше пре рата, у лето 1875. године, — Ловћен је необично изгледао. Шатори од сваке форме разапети, на све стране горе ватре и пеку се јагањци, под сваким дрветом гомиле војника и пушака. Осам стотина Црногораца све сами Катуњани, вежбали су се у ратовању. Поделили се на две војске. Ударале су чете против чета, брањени су и нападани кланци и висови, топови су ношени на рукама уз омчите кршеве и литице, трчало се и кликтало кроз шуме, шиљана је помоћ и једнима и другим, пушке и топови пуцали су као у истинској битки. У сред те маневре и вреве, три страна човека дођоше на Иванова корита; сва тројица били су високи и угледни, на њима су црне доламе, по прсима место тока пришивени талири, за појасом сребрни пиштољи и нож, на леђима дуге пушке, око главе црвени појаси. Кад дођоше књазу Николи, који маневром управљаше, сва се тројица поклонише и руку му пољубише. Књаз их радосно и пријатељски прими. То су били први посланици из Херцеговине, дођоше са прве битке и јавише, да се Херцеговина креће, да се чете прикупљају, и ако буде помоћи, устанак ће успети. Тај свој говор завршише са речима: „ми у тебе гледамо, господаре!“ — Књаз их дуго питао и о свачем разбирао, па им на послетку рече: „нека је са срећом! — Црна Гора од Косова није правила мир са Турском. Мене жеља вуче да к вама у помоћ дођем, и доћи ћу; но када? то стоји у божјој руци. Али знадите, кад вам дођем, хоћу да вас нађем све на ногама.“ — Сва тројица у један глас одговорише; „и наћи ћеш све нас на ногама, господаре!“ — То је био мали почетак великом источном рату.
Маневра се свршила; на све стране у ладовини под гранатим буквама седе чете, и јатаганима деле међ собом печене јагањце; црмничко вино точи се из мешина, по где који радостан поклич чује се, у свакога је срце задовољно и весело. Кроз то весеље иде радостан глас: Херцеговци дижу се на оружје, прегнули већ да се бију. „Нека је са срећом!“ одговарају Црногорци, грле и љубе посланике херцеговачке и говоре им: „држите се соколови! ето нас у помоћ“, — Књаз иде од чете до чете: прегледа им оружје, гледа шта коме недостаје; пита старце: шта мисле о младим Црногорцима, који још нису били у рату? Са веселим погледом обазире се на оне који проговоре, да желе што пре да се пође на Турке. — На једанпут викну перјаник кроз дружине: „ко је соко и узда се у своја крила: ено на врху оне стрмените главице, стоји један левор, револвер, каквог нејма у свој Црној Гори. Ко први к њему дотрчи, нека га метне за појас, његов је!“ — Одмах се одабраше и у ред ставише хитри момци; па као срне полетеше преко камења и кршева, преко незгодних провала низ брдо и уз брдо. За три четири минута био је револвер за појасом онога, који је први к њему дотрчао.
Мало за тим у једном далеком брегу, диже се нишан од артије, и даде се па знање: ко први погоди тај нишан, добија на дар дугу пушку, која се један пут напуни, а шест пута пуца. Стари Црногорци, који се нису поуздали у своје ноге, уздали се у своје око; одберу се да први гађају. Један Црногорац стајао је на неколико корака од нишана, и трубом јављао је ко где удари. И књаз и све војводе тукли су из дугих пушака у тај нишан, који беше врло далеко. За двадесет минута био је циљан у центрум погођен, и добивену лепу пушку, бацао је у висину један Катуњанин, и подскакивао за њом те је опет хватао у руку. — Кад бејасмо поред једнога орања, (на Ловћену има и њива), по ком је кукуруз изникао, књаз запита: чија је ово њива и кад се онај човек јави и дозволи, да се по једном крају орања може газити, књаз му у име накнаде за ту малу штету поклони шест талира; а перјаник кроз дружине викну: „ко се узда у своје ноге и најдаље скочи, добиће на дар сребрн вељи нож, који је пашине главе сјекао“. Књаз први скочи, за њим све војводе. За тим млади Црногорци дуго су скакали. Не могу један другом да одскоче. Скакало се иза трке, или као што они кажу: из загона; скакало се са тврде ледине у мекано орање. На последку признаше првенство једноме, који је преко двадесет и шест стопа скочио. Кад смо дошли до једног разапетог шатора, што недавно беше књаз набавио из Француске за своје ађутанте, сви се заустависмо. Књаз осврте се па рече: „ко прескочи ови шатор, његов је!“ — Млади Црногорци згледаше се. Неки одмах приђоше и мере према себи висину, која им до пазуха допираше; више им бриге задаје ширина од шатора него висина. Враћају се опет, машу главом, осмејкују се, разговарају се и жуборе на све стране, па сви замукнуше. Нико није рад да се осрамоти; много света стоји те гледа. Да је какав мегдан на сабљу и пушку, сви би полетили: ко би погинуо, нико му се не би насмејао. Један Црногорац, погрбљен од велике старости, деведесет му година, гледећи то, застиди се, па дрктећим гласом викну: „шта је то од вас ђецо црногорска? ко вас роди такве у ове планине? дајте ми ваше године па Ловћен да прескочим!“ — Онда истаче се из гомиле један младић, виткога стаса и лепог изгледа; није му било више од деветнаест година; извади оружје иза појаса и спусти на траву, скиде обућу, само остави бјечве (чарапе); хтеде и токе да скине, али предомисли се: бојао се да му се не смеје дружина; притеже тврђе појас око себе; поносито погледа свуд по народу, па као права муња залети се и прескочи шатор. За тим метну оружје за појас, дође и пољуби књаза у руку, па весело уђе под шатор и прекрсти ноге у њему. Гомиле Црногораца и многи од војвода и сердара, долазе те му честитају славу добијену; а онај стари погрбљени Црногорац од радости грли га и виче: „благо мени данас и довијек’! благо мени, имам на коме Црну Гору оставити!“
Поглед на велики Ловћен, будио је на велике мисли и на велика дела старог Немању и младог Душана; привукао је себи Ивана Црнојевића, те је на Цетињу озидао своју столицу, Орлов крш; на висинама ловћенским договорише се Црногорци и очистише своју земљу од исламске вере; Ловћен претворио је Петра првог у свеца, а Петра другог у песника. Поглед на Ловћен улива побожност, јунаштво и поуздање у себе. „Не гледајте ме што сам овако мали; бићу вам већи од Ловћена, ако ме не слушате!“ викнуо је књаз Данило међ три стотине Црногораца, кад су они хтели домаћу неслогу да продуже. — Био сам на Цетињу кад се знаменити херцеговачки устанак, за време Вукаловића, почео. Сва је Црна Гора одмах узаврела; али су долазиле страховите претње од моћних дворова: Црна Гора биће остављена својој судбини, ако се најмање умеша; источно питање обичним очима чини се да је близу, али оно је још врло далеко; кад дође време да се на истоку нови ред уведе, то ће га велике европске силе увести, а неће дозволити да источни народи из садањега нереда већи неред створе. Тако су писали дипломати, који су мислили, да могу облаке и ветрове по својој вољи управљати. Књаз Данило беше брижан. Црна Гора жели да се бије, а све велике државе забрањују и прете. „Зло је поћи а горе не поћи; — говораше он, — браћа из даљине зову у помоћ, али треба браћу из куће повести да изгину, као што су до сада сто пута гинули без жељеног успеха. Мало руках малена и снага.“ Црногорци разговарају и веле: „шта имамо чекати? — Царевима лако је казати: стојте!—— у добру је лако чекати на боље; — нећемо круну изгубити а можемо је добити; — бога ми не бојмо се никога; — та сва Европа не може нам ништа учинити; — гола не могу деветорица свући.“
Једнога дана, то беше месеца јануара 1858. године, пошетао књаз Данило преко цетињског поља са множином Црногораца, међу којима вам и ја био. На тој шетњи срете нас нарочити писмоноша из Котора. Књаз Данило узе од њега писмо и гласно прочита: Мамула, тадашњи губернатор далматински, пише из Задра: да у чете херцеговачке сваки дан придолазе Црногорци; да се због тога устанак све више шири; да Лука Вукаловић са Цетиња добија помоћ, барут и савете. То писмо беше завршено са овим речма: „ако се одмах не учине озбиљске и строге наредбе, да Црногорци не прелазе у Херцеговину, сва тешка одговорност пашће на вашу светлост.“ Књаз Данило предаде то писмо једном сенатору па рече: „треба му одговорити као и до сад што му је одговарано: да се ми ништа не мијешамо, да Црногораца нема у херцеговачким четама, и ако их има да су отишли без нашега знања, кад се поврате одговараће за то; да Турска нема разлога што се непрестано жали на нас; ми све чинимо, да одржимо добре суседне одношаје, и Црна Гора вазда ће се управљати по саветима великих сила.“ — Још не беше те последње речи са свим изговорио, а сунце иза једног црног облака изађе и само Ловћен обасја. Све друго стојало је под сењком густих облака. У неком необичном величанству затрепта сав Ловћен; а на врху његовом блистао се у снегу гроб владичин. Сви смо застали и ћутећи гледали тај лепи и чудни појав. Књаз Данило први проговори и гласно спомену владичине стихове:
Помоз’ боже јаднијем Србима!
И ово је неко знаменије!
После кратког размишљања, с речима: „шта би рекао владика одозго!“ узе од сенатора оно Мамулино писмо, и весело викну:
Нека буде борба непрестана!
Нек пропоје пјесма од ужаса!
Да пловимо крвавом ријеком.
Па онда рече: „дајте ми лапис (плајваз).“ Метну оно Мамулино писмо на високи камен под којим леже кости Пивљанина Баје, и овакав одговор написа: „Ђенерале! Херцеговци дигли се на оружје од тешке невоље, против турских зала и неправде. То су наша браћа, нека нико не тражи од нас, Црногораца, да ми подупиремо да не падне турско царство, кад свак зна да га ми од Косова обарамо, и обараћемо га док нас једног траје. Ви кажете: ако устанак ојача и Херцеговина се ослободи, сва тешка одговорност пада на мене; а ја велим: ако Херцеговина и даље остане у турском ропству, сва тешка одговорност пада на вас. Куме! (венчао га Мамула), — чија је одговорност тежа?“ — Такав је одговор отишао у Задар и више ни једна претња није дошла на Цетиње; а Црногорци су непрестано ишли својој браћи у помоћ. После три месеца, Црна Гора била је у рату са Турском, и победе црногорског оружја зачудиле су Европу.
Био сам опет на Цетињу, кад је овај последњи устанак почео. Сваки се дан чете множише, сваки дан долазише гласови о херцеговачком јунаштву. Право српско срце осетило је да почиње живље куцати. Сав је српски народ јаснуо за рат; Црногорци ни о чему другом нису говорили, ништа друго нису желили. Писма од европских дворова опет долазише, у којима поручују књазу Николи да се не меша у херцеговачки устанак и да задржи Црну Гору у неутралности. Цетиње беше пуно различитих страних посланика и дописника; похитали су да мотре на све, шта у Црној Гори бива. Цетиње, тога времена беше најважније место у целој Европи. Све новине, све дипломатске ноте само су говориле о Црној Гори и о херцеговачкој револуцији. Турска царевина чињаше се као велика гомила барута, а Црна Гора као огњиште одакле варнице севају. По гласовима са Цетиња управљала се светска берза и политика Европе.
Ој Цетиње, место мало!
Без дворова и палата;
Без богаства и без злата;
Шта те врже међу звезде?
Те цареви у те гледе.
Од једне речи зависио је мир или рат на истоку. Свак је знао да та реч стоји сакривена под орловим кршом на Цетињу. Књаз Никола дуго је ћутао; нико не знађаше шта мисли, а свак је знао шта жели. Цареви траже неутралност већу него што може црногорски образ поднети, Црногорци траже рат пре но што му дође згодно време. — Како ће да се не меша у своју дедовину! а како ће да поведе саму малу Црну Гору, против велике турске царевине! — „Што нас држиш овако господару? — рече Марко Миљанов, — што ћемо ти? штетимо само хљеб, што би могла нејака чељад јести. Пуштај нас у Херцеговину да се кољемо са Турцима.“ — „Немој господару! — говораше Петар Вукотић, — не можемо сами. Ако угази Србија у рат, и ми ћемо онога часа, макар сви изгинули.“ — Међу тим све је хитно наређивано и спремано што треба за ратовање.
Марко Миљанов разболе се. Три недеље морао је лежати у постељи. Он има под плећком негде једно зрно из пушке; двадесет година носи га; лекари нигде га нису могли наћи; по неколико година он га не осећа, али по кад кад почне га то место тако болети, да и сам Марко Миљанов много пута јекне и јаукне. Сви смога често походили ради разговора. Једном кад смо дошли, ја му рекох: „добро јутро војводо!“ — а он подиже главу из постеље и оштро одговори: „какав војвода? — војводе су изгинуле у Косово, а сердари у равне Котаре; а ми смо остали само да варамо српске очи. Да сам ја војвода, ја бих водио војску по Херцеговини.“ — После неколико дана био сам опет код њега; беше још и неколико путника и професора. Војвода Марко од великих болова не могаше ништа говорити; само је ћутао. Ми смо се међ собом разговарали. Случајно прешао је наш разговор на помрачење месеца, за тим говорило се о звездама, о њиховој величини и даљини. У томе Марко подиже главу па викну: „шта вам је људи данас? шта сте поманитали, кад манити нијесте? — Како изучите буквар, а ви одете у звијезде; а не видите да нам је земља малена: кад умрем не могу се опружити. Што не говорите о Херцеговини? о јадној нашој браћи, што се са Турцима крве.“
Једнога јутра, тек што је сунце излегло, видимо перјанике да слазе низ брдо путем од Бјелоша. Они су весело низ оно камење подигравали; двојица су певали и из пушака пуцали. То беше за Цетиње нешто необично; кад се писка из Херцеговине ослушкује, не може се певање на Цетињу чути. Цетињани један другог питали су: „ђе је био господар?“ „Био је на Ловћену.“ — „А кад је отишао?“ — „Отишао је ноћас; бриге не даду му спавати.“ — Сви поврвимо двору. У том и књаз дође. Одавно не беше тако ведрог лица. Оставио је сву бригу на Ловћену. — Кад је зауставио коња пред капијом, сва је пијаца била пуна света. Свак подиже капу и поздрави га. Књаз погледа по свима па весело рече: „прегаоцу бог даје махове!“ — Стотине лица разведрише се и осмехнуше. Кад је сишао с коња, идући у двор, онима што су били ближе око њега, рече: „прије ће се сва Црна Гора стрмоглав окренути, него што ће се одрећи косовског аманета.“ После неколико минута трчали су перјаници на све стране. Сенатори и војводе једни су улазили у двор, а други излазили. „Стрела је одапета“ рече ми радосно митрополит Иларион. Сво Цетиње неким другим животом почело је живити. После подне, књаз је изашао под велики брест; имао је на прсима војену медаљу а о бедрима сабљу краља Милутина. (То је права старинска сабља; неки руски генерал нашао је у Азији, а наследник руски одкупио је од њега, и поклонио кнезу Николи. На тој сабљи још стоји написано име краља Милутина). Неизвесност, која је притискивала Црногорце, ишчезла је; нека особита надежда обасјала је сво Цетиње. Ко је јуче говорио: „поклањам моју кућу ономе, који ми изради код господара, да могу ићи у херцеговачке чете:“ тај може данас посред Црне Горе кренути се.
Пред вече, тога истога дана, сретох Лазара Сочицу: „да се целивамо!“ рече ми он; „куда ћеш?“ упитах ја; „на добри пут!“ одговори Сочица весело. Књаз му је при растанку дао орден са речима: „знам да ћеш га заслужити!“ — Мало даље идући, сретох једног крупног и веселог старца, то је Богдан Зимонић, води коња да подкује; и он, кога год сретне, љуби се и говори: полазимо на добри пут. — Самовољни Стојан Ковачевић с пријатељима у крчми пије вино и виче: „осванућу у Херцеговини!“ Њега су три недеље држали затворена под стражом, јер је хтео мимо забрану да иде у четовање. Пеко Павловић већ се био кренуо на тај добри пут. — Те целе ноћи врвише кроз Цетиње мазге и коњи, однеше муницију на границу херцеговачку. — Кад би когод од странаца Црногорце запитао: шта се то носи одговорили би: носимо трговачку робу. — Конзули, њихови писари, дописници новина и други странци, виде неку необичну промену, неку особиту живост, али, кога год запитају, сваки им одговара нешто друго, што ни налик није на рат. Они су се један другом жалили: „од ових Црногораца не може се ништа извесно дознати.“ — Црна је Гора и даље била неутрална, али Црногорци нису.
Пишти вила с Дурмитора,
На Турчина, на злотвора,
Пишти као гуја љута,
Под каменом притиснута.
Откад српско царство паде,
Све јадује она јаде:
Њојзи нема рујне зоре,
Косовске је ране море.
Разплетене њене косе
Вихорови дивљи носе.
Пишти вила, пишти сада
С Дурмитора к’о никада;
Црна Горо, тебе зове,
Пуштај твоје соколове:
Нек се вију, нека лете
У бојеве оне свете.
Пре него што ово писмо завршим, споменућу вам још два лепа дана, што вам на Цетињу видио. Оба су растављена у далеко, оба се блистају у црногорској историји, измеђ обадва стоје славне победе и освојени градови. Један је полазак књаза Николе на војску, а други је: долазак његов с војске. Оба дана остаће у вечитом спомену црногорске душе. То су дани славе и поноса. Сретно се почело; сретно се свршило.
Нигда ми се није учинио Ловћен тако величанствен, тако пун појезије, као онога дана, кад смо се кренули на војску. Небо беше ведро, сунчане ждраке трептиле су по врху његовом; орлови оставили своја гњезда и вију се више Цетиња; они су само летели, а Црногорци су кликтали. Рекли би да се бео облак са цетињског поља уз брегове подиже, тако је хитро ишла војска. Јасни глас манастирских звона, далеко је допирао и доносио речи: сретан пут! — Кад смо се попели на брег, књаз Никола заустави коња, окрете се и погледа преко цетињског поља; беше замишљен, али задовољан и радостан. Четири стотине година Црногорци непрестано се бију с Турцима, а данас пало је њему у тај сретни део, да целом свету на видику, славно доврши ту крваву борбу, да поведе Црну Гору у последњи рат против турске царевине. Његов поглед заустави се на Ловћену. Цела прошлост Црне Горе изашла је пред његове очи. Ни један црногорски главар, нигда до сада није са таком војском, са таквом војеном спремом, и са тако великом надеждом пошао у рат, као он. — За тим, полазећи даље, рече: „шта би рекао владика (Раде), да може ово све сада виђети!“ — Тишина, која је неколико тренутака трајала, прекиде се: Црногорци почеше опет узвикивати и кликтати, а војена музика, бурно и брао, поче кнежеву песму: „онамо, онамо за брда она!“ — Та су се брда пред нама у даљини плавила. — За онога, који је, као што сам ја, сав свој живот провео у косовским песмама, тај тренутак био је кратка јава свију санова. Чинило ми се да већ видим српски народ, како узправљен поносито стоји упоредо са првима и највећим народима. Тога тренутка заборавио сам оне речи: „кад вам бог све жеље испуни, опет ништа немате.“
Битке једна за другом ишле су; славне победе свуда су пратиле црногорско оружје. О њима нека историја говори, о њима нека српске гусле певају; и ја сам их неке очима гледао, и у својим песмама описивао.
После учињеног примирја, књаз Никола враћао се с бојног поља. Под својом заставом доносио је Црној Гори: ослобођено скадарско језеро, задобивене градове, освојене обале дуждевог мора, и европско признање црногорске независности. Цетиње нигда не беше у већој радости и свечаности, него тога дана. Пирамиде и капије биле су окићене освојеним барјацима и оружјем. На цетињском пољу беше југов снег до појаса. Црногорци у свачем досетљиви, кроз сво равно поље, куда ће војска проћи, подигоше од снега неизбројене пирамиде, као куле високе, и окитише их зеленим лавровим гранама. Четири стотине турских заробљеника, низама из Азије, Африке и Европе, шест дана радили су на томе, и доносили су са Ријеке лаврову шуму. Књаз и црногорска војска, у свој својој слави, ушли су у Цетиње. Многобројни свет поздравио их радосним усклицима; а заробљеници, који су сви у једној врсти стојали, ћутећи дубоко се поклонише. Тако су негда само Цезаре, кад су се с војске у Рим враћали, заробљеници из три дела света дочекивали. Пред првом капијом, стари љуботински војвода предао је књазу велики лавров венац, и поздравио га као српскога бана, као витеза, који је повратио и обновио државу Ивана Црнојевића.