Поглавље 15
Локанда, велика цетињска гостионица где стално, кад нисам у логору, обитавам и раним се, свагда је пуна странаца. Ту сам имао прилику за ручком или вечером, доћи у разговор са путницима из свију крајева света. Једнога дана набројили смо за асталом девет народности и девет језика. Од славенских народа било их је највише. Поздраве, здравице и кратке разговоре, Славени воде међ собом сваки на свом језику; али кад хоћемо да се сви добро разумемо, онда, пошто сваки на свом језику добро изгрди Немце, чему и Талијани припомогну, окренемо сви говорити немачким језиком. Тада разговор оживи, постане општи, цело друштво разуме шта се говори, и сваки се умеша у разговор. Где који од славенских путника, од шале, називају немачки језик, општим славенским језиком. Да није немачког језика, Славени од различите народности, не би се могли међ собом разговарати. Често сами не осетимо како се разговор целога друштва, и онда, кад нема међ нама ни једног Немца, претвори у немачки језик. Било би већ време да бар они Славени, који се међ учене и образоване броје науче руски толико, да се са тим језиком у разговору и у дописивању, служимо са Славенима друге народности, место немачког језика. Тиме не би ништа оштетили своју народност. Неколико месеци довољни су сваком свесном и образованом Славенину, да научи ма који други славенски језик. Све се већа потреба указује, да имамо један општи језик за саобраћај међ собом; а природно је да учимо онај језик, којим близу сто милијона говори; а међу тим руски је језик тако развијен, да га учени Немци упоређују са својим и са француским језиком; признају му велико богатство и савршенство, хвале му лепоту и књижевни полет у свима струкама. Као нешто чудно морам овде напоменути, да сам на мом путовању свуда налазио више Руса који говоре српски, него Срба који знају руски.
Нема изгледа да ће сви Славени имати један књижевни језик; али неће прођи ни педесет година, а већина заграничких славенских списатеља, кад напишу какво стручно, учено дело, штампа ће га на руском језику, јер ће га куповати и читати народ од сто милијона, Тако су чинили многи учени Талијани и Немци, и штампали своја дела најпре на француском језику, да их боље продаду. И данас руски књижари и новинари, плаћају књижевне производе боље него Немци, боље него Талијани. После сто година биће двеста милијона душа, што ће руским језиком говорити. Осим тога руски језик раширио се и непрестано шири се далеко преко границе рускога царства; то је у Азији језик цивилизације и трговине. У Перзији, Кини и Јапану, уче тај језик; потребан им је; с њиме се различни народи, оних малих држава средње Азије, међ собом разговарају. Путник Вамбери, који је те све државице прошао, чуди се колико је света, тамо, далеко од руске границе нашао да руски разумеју и говоре. У Јапану има нарочита школа где се руски језик учи, а загранични Славени нигде је немају.
Ни један језик нема тако велике будућности у Европи, као руски језик. Енглески језик има још већи изглед, али будућност његове чудне величине лежи изван Европе. Рачуна се да ће после двеста година, говорити енглеским језиком пет стотина милијона души.
Сви други народи остаће на једном истом месту, њихов приновак биће незнатан; не могу се множити, сви су притесњени. Ограничени само на своје старо отачаство, као на једну кошницу, без пространих и напредних земаља и колонија изван Европе, поче ће венути, као дрво које нема куда да шири своје гране. Сва велика Британија да потоне данас у море, језик енглески продужава ипак ићи својој великој будућности. Остају још четири велике Британије: Источна Индија, јужна Африка, сва северна Америка и сва Аустралија. То су четири лепе и богате кћери, које говоре језиком своје мајке. — Немачки родољуб тешко уздане, кад говори о томе како сваке године, сто хиљада душа иселе се из европских немачких земаља, и већ њихови унуци незнају немачког језика; све се то утопи у енглеску народност. За то немачки патриоти и дипломати, тако жељно погледају на исток и југ, где би њихови исељеници, не само своју народност задржали и множили се, него још и тамошње народе понемчили. Све обале морске изван Европе, и све острове по океану, притисли су други народи, њима није ништа остало. Слана вода не љуби их, она неће њихову власт, таласи морски не примају да носе њихов језик. И само оно море на њиховом прагу, које се зове по њиховом имену: немачко море, није њихово: пред Хамбургом, на ушћу Елбе, на острву Хелтоланду, вије се енглеска застава. Немце нужда нагони, да се од мора окрену на другу страну. Они гледе на исток, и не видећи до Техерана нигде ни једног универзитета, ни једне велике фабрике, ни једног озбиљног корака индустрије, гласно и радосно вичу: „немачка цивилизација за вас је сунце на небу, ко га не види слеп је!“ — А двадесет народа подижу очи од својих плугова и одговарају: „хиљада година мирнога напретка требало је вама док сте дошли до те висине; оставите нас на миру, ми ћемо стићи вас. Просвета што светли на све стране, није само ваша: она је тековина свију народа, она и припада свима народима. То је дело на коме су седам хиљада година радила сва деца Адамова. Ми желимо просвету и цивилизацију; али не желимо да се наш бог зове гот, да се наш хлеб зове брот, да се наша крв зове блут, да се наше добро зове гут.“
Немачки народ што није на мору, то је на суву: силан и јаки. Три хиљаде има лепих вароши које немачки говоре, и које су пуне различитих фабрика; шест милиона немачке деце сваки дан у школу иду; двадесет пи пет хиљада немачких штудента походе универзитете; шестнаест хиљада нових књига сваке године изађе на немачком језику, — два пут више него у Енглеској. Немачки народ непрестано расте, множи се, шири. Кад би сваке године по двеста хиљада душа иселило се из немачких земаља, после двадесет година, опет би их читав један милијон више било, него што их данас има. Немачка је срце Европе. — За то Европа и нема срца за Славене.
Ако узмете немачки језик као море, то му онда видите од Италије и Француске високе и тврде обале; ни једна капља не може преко њих да пређе. На истоку и југу са свим је другче, тамо не наилази на високе обале, разлива се по равници као Нил. Сваке године можете приметити велики напредак немачког језика. Свака парна лађа носи га на својим крилима; сваки лист њихових књига и новина, што низ Дунав пође, јесте ракетла што осветљава путове немачком језику. Свака играчка за децу, свака артица у којој је њихов еспап завијен, привикњава балканске народе на немачки језик и немачке обичаје. Сваки вандровац, који зна браву сковати или чизме окрпити, иде као апостол њихов до Босфора, Смирне и до Солуна. — Напредак очевидан, успех известан, и немачки професори са катедре, бискупи са предикаонице, депутирци са говорнице кликују: „за шест стотина година понемчили смо полабске и балтиске народе, и придобили их цивилизацији; за двеста година понемчићемо балканске народе, и отворићемо те лепе земље цивилизацији. Што Латини и Грци нису могли учинити, то ћемо ми“.
Једни веле: то ће у овом просвећеном веку лако бити. Ништа не може данашњу брзу струју цивилизације зауставити, а друге цивилизације за југ и исток нема осим немачке. Талијани и Грци остали су на својим лађама: за хиљаду година њихов језик није могао продрети у дубину ових земаља; докле су могли са обале морске довикнути, дотле су их ови народи разумевали, даље њихов језик нико не зна. Германизација, са педесет милијона просвећеног и прилежног народа, удара на центрум балканског полуострва, на мале и невеште народе, који ће брзо видити каква је то срећа и радост, бити члан једног великог, образованог народа. Са својим хаљинама, они ће променити и своју народност. За осамдесет година биће у Солуну немачки универзитет, и Атињани неће, као сада, морати путовати чак у Берлин и Минхен, да слушају предавања о њиховом Аристотелу и Платону, и да уче како треба читати и изговарати јелински језик у Омировим песмама. За двеста година све ће се то прекувати и претопити у Немце.
Други опет веле: ништа то неће бити. Ови народи имају своју историју, свој понос; имају своју прошлост, о којој причају и певају, надају се својој будућности. То нису Индијанци американски. За двеста година, земља ће да обиђе двеста пута око сунца; за двеста година догоди ће се у људском роду двеста важних случајева, који мењају мисли и тежње појединих народа, и појединих људи. За двеста година биће двеста милијона Славена, а Немаца неће више бити него што их данас има. Садашње напредовање немачког језика на исток и на југ, силно је и приметно, али привремено. Таласи тога напредовања још ће јачи бити; али, они ће се за осамдесет година повратити у своје корито. Славенски народи у својим земљама умножи ће се, просветиће се. За осамдесет година граница руске државе, изаћи ће управо преко Пекинга на јапанско море. Ту ће се подићи најважнија светска варош за трговину, ту ће бити последња стација најдуже жељезнице на овом свету; у Лондону моћи ће путник сести у кола, и ту, на обалама жутога мора изаћи. Русија је и сад велика; сваки Рус с поносом и с поузданошћу гледа у будућност свога народа; сваки осећа величину свога отачаства. У Русији сваке године читав један милијон више се роди него што умре. — Русија је свет за себе. Њена су језера и реке као мора; њене равнице нико још није премерио; њени брегови сметају облацима ходити; њени градови, што су хиљаду година стари, зову се Нови градови. До подне само Русији сунце греје, а од подне осталом свету. Она је тако велика, да кад би се одцепила од ове земље, могла, би као нова планета поред месеца на небу пловити. Са страхом гледали би је Немци и Енглези на небу, као што је са страхом сада гледе на земљи. Русија јесте и свагда биће једно море, које докле год траје, неће пресушити загранични славенски извори. — Југословени говорили су да се треба уздати само „у се и у своје кљусе;“ сада, после овога рата видећи да је пропала Турска, али није пропала опасност за њихов народни живот, почињу поправљати ту пословицу и полагати сву своју надежду: „у се и у Русе“.
Већина путника и дипломата држе, да мали народи, не само на балканском полуострву, него ма где они били, ништа друго нису него етнографски материјал, који ће се као ситна грађа употребити на зидање и увеличавање јачих и већих народа. Док није било гвоздених путова и пароброда, док није било машина и штампарије, мали народи могли су у својој ограниченој самоћи хиљаде година у тишини својим животом живити. Борба за опстанак данас никоме неда мира. На пусти остров, где је Робинзон живио, долази сада редовно европска пошта, с енглеским паробродима.
И најмањи славенски народ, има своје лепе надежде; оне се могу кашто помрачити, али угасити, нигда. Ове две године заједничког славенског ратовања, биле су само опит, само мали покушај за заједничке велике ратове, што ће се, може бити тек после сто година водити. Славенски загранични народи могу још дуго падати и пронадати, али неће пасти ни пропасти.
Пружила се дуга преко плава неба,
Од руменог вина и белога хлеба,
Пружила с’ далеко, преко пола света:
Од Амура реке до Ловћена брега.
То не била дуга од хлеба и вина,
Веће то је рука сложених Словена.
Та то је знамење што будућност спрема:
Да потопа више за Словене нема.
Од све множине различитих странаца, што су за време овога ратовања долазили на Цетиње, само је један Мађар био. Млад, бистар и врло образован човек. Са задовољством споменућу му име; зове се гроф Бетлен, посланик је у унгарској скупштини. Он је изашао с пароброда у Будви, и преко Црмнице дошао на Цетиње, те је тако видио леп део Црне Горе. Зачудио се овим каменитим бреговима, али му се Црногорци допали. Једном при ручку у локанди, у разговору о Црногорцима неко од странаца рече: „велика сиротиња“. — На то му гроф Бетлен одговори: „што не сравните нашу европску сиротињу? што не помислите на оно очајање? Где сте овде видели брижно и невесело лице, као што их у нашим цивилизованим земљама на сваком кораку сретате. Наша је сиротиња збуњена и свуда погружена; овде сваки високо носи главу: слободан је, задовољан је. Јуначки и весело сваки побеђује своје оскудице као и своје непријатеље. Европска угњетена сиротиња мрзи на себе и на имућне људе. Овде тога нема. На сваком лицу видите неку радост. Сваки је јунак и у свом стању срећан. Не завиди ником, јер осећа да и он на себи има нешто, чему они богати могу завидити: јунак је, слободан је, задовољан је. Са првим војводама он се рукује и братски у образ пољуби. Са својим владаоцем он се слободно, као са својим оцем разговара. Сад помислите на нашу презрену европску сиротињу, и на оне хиљаде раденика. у фабрикама и у рударским рупама. Где сте овде видили намрштен поглед? У сваком оку видите благост и пријатељство“.
Пре него што се рат одпочео, један путник, по свој прилици Белгијанац, дође преко Скадра на Цетиње. Човек средовечан, учен и врло озбиљан. У разговору о проширењу црногорских граница, запита он једнога из нашег друштва: „па шта управо желите ви?“ — На то му онај одговори: „желимо Никшић и сво никшићско поље; желимо да се они Васојевићи, што су још под Турцима, с нама сједине, за тим да нам се преда Спуж и све поље до близу Подгорице, и да нам се уступе острови на скадарском језеру; на послетку желимо да добијемо једно пристаниште на мору.“ — „Ах, — уздану тај путник, који је сва та места познавао, и рече: кад вам бог све жеље испуни, опет ништа немате“. Да те речи нисам чуо волио бих. Био бих задовољнији са успехом овога ратовања. Оне могу да угуше сво одушевљење и сву појезију у српској души. Те су ми речи често падале на ум, а особито онда, кад су се велика весеља чинила, кад је једно или друго од тих места дошло у црногорске руке.
Дође један млад Француз, може бити да је песник, донео је са собом српске народне песме, што је Дозон на француски језик превео. Први дан при ручку рече ми: „молим вас поведите ме где могу видити гусле, и чути гуслара како пева јуначке песме; једва чекам да их видим и чујем“. — Пред вече тога истог дана свратим с њиме у једну крчму, где је један Црногорац певао уз гусле Пивљанина Бају. Тек што смо сели, није прошло ни два минута, онај Француз рече: „хајдемо, хајдемо!“ — Ја му кажем да песник тек сада долази у појетско одушевљење; а гуслар заиста удараше у гусле и подвикиваше своју песму, што је боље могао. После два три минута Француз повуче ме за хаљину и опет рече: „молим вас хајдемо!“ — За тим после неколико тренутака устанемо и изађемо. Ја сам се чудио његовом нестрпљењу а он ми одговори: „није ми могуће било даље издржати: тај човек није ни мало музикалан; сви су му гласови и у музици и у певању са свим фалишни. Ужасно вређа слух; дере уши и до самога мозга продире ми као какав нож“.
Један коресподент неких енглеских новина, како дође на Цетиње, написа дугачку депешу, и оде у телеграф, али одмах са својом депешом опет изађе на улицу, па нашавши једнога што талијански говори, рече му: „у телеграфу нема никога, осим једног црногорског детета.“ Онај му одговори: „то је телеграфиста; подајте њему, па немајте више бриге“. — За време рата на свима телеграфима, радили су само они млади Црногорци, који по својим годинама још нису за борбу дорасли. Један такав беше на Ријеци постављен, са осам талира месечне плате. Име му је Стеван, али су га сви звали Стефо. Кад би год он у кафану отишао, да ее тамо мало забавља, његова стара мати седила би у телеграфу поред апарата као стража, и свагда би одмах шиљала да га зову, како се са Цетиња каква депеша јави. Једном тако пошље по свог сина, он одговори да ће доћи, али не долази. Са Цетиња жица опет још јаче задрма, мати опет пошље по Стефу да одмах иде, јер зна ако не дође изгубиће плату. Он одговори да ће сад доћи, али нема га. Кад и трећи пут са Цетиња телеграфски апарат жестоко затандрче, онда брижљива мати, сагне главу до самог апарата, почне у оно дугме прстом ударати и из свега грла викати: „сад ће Стефо доћи“.
Коресподент прашких новина „Политике“ у разговору с Црногорцима, запита: „докле можете погодити из пушке?“ Један му одговори: „докле зрно стиже.“ — Он онда оде далеко у поље, пободе штап, и метну на тај штап свој шешир, и викну: „гађајте из дугих пушака“. Један перјаник осмехну се, па потеже револвер, и од прве погоди по сред шешира. — Војводи Мирку држали су Црногорци више себе прут у руци, и он га пребије из дуге пушке. Владика Раде, из мале пушке погађао је јабуку или поморанџу, кад је когод у висину баци. Књаз Никола такође врло добро бије из пушке. Били смо једному парку иза палате, где је наследник учио се гимнастици и из неких малих пушака гађати нишан. Књаз Никола узе један табак артије, разви га, даде ми и рече да опружим руку на страну од себе, и да држим артију. Ја тако и учиним. Књаз се измаче на тридесет корака, узе дугу пушку, и поче је намештати да гађа артију у мојој руци. Кад ја то приметим, одмах бацим онај табак артије и уклоним се на страну. Књаз се томе слатко смејао. Но ја ипак милим да он, знајући како сам нервозан, не би пуцао на ону хартију у мојој руци; хтео је само да се нашали. У томе притрча Марко, његов рођак, подиже ону артију у опруженој руци без икаквог страха. Пуче пушка и зрно прође по сред артије, један педао далеко од руке његове.
Странци, који походе Цетиње, кад се врате, на паробродима обично причају о томе свом путу, и исказују отворено своје мисли о Црној Гори. Готово сваки чуди се овој каменитој земљи, и сваки хвали издржљивост и јуначки карактер њених становника. Но нађе се где који и да их пакосно грди; а други од путника нађе се да их брани. Капетан на морском пароброду то је уставни краљ: сви су путници у границама прописаних правила слободни, сви уживају једнака права, све су вере и народности равне. Он са вицекапетаном председава на ручку и вечери. Пре две године, на једном пароброду, што се кренуо из Котора, измеђ осталих путника био је један отмен Енглез, који је провео два дана на Цетињу. При ручку, на ком доста путника беше, као обично говорило се талијански. Тај Енглез знао је добро талијански, и причајући о свом бављењу на Цетињу, тешко се жалио како га тамо нико није хтео ни погледати. Истина није се никоме пријавио ни тражио да буде према свом стању примљен; али, као што он мишљаше, требали су на Цетињу одмах знати да је он дошао, и сву пажњу на њега обратити. За тим је почео безобзирно и са свим простачки грдити Црногорце. Један човек, — проседе браде и дуге косе, што је на дну совре седео, кога су сви путници осим онога, Енглеза, добро познавали, кад је почео Енглез грдити Црногорце, — престао је јести: гледао је непрестано у Енглеза, мењао се у лицу и ћутао. Али, кад је Енглез у даљем свом говору казао за Црногорце, да су то дивљаци и свиње, он му страховито повиче: „баста, баста! (доста, доста!)“. Зачуђеном Енглезу испадне виљушка из руке, а он, у најлепшем талијанском језику продужи: „господине Инглезу! ви сте вашим говором показали да немате никаква васпитања; да немате ни једне капи човечанске крви у себи. За ништа, само из неког зверског беса, грдите пакосно ону земљу; а оно је светиња: сваки онај камен оквашен је сузом и крвљу онога патничког али витешког народа. Ви нисте пењали се оним тешким путем, што сте чули да ћете тамо видети свиње; то сте могли код своје куће видети; него што сте свуда слушали: да ћете видети необичне витезове и необичну земљу, којима се сав свет диви, и које и њихови непријатељи поштују. Господине Инглезу! оно нису дивљаци, него лавови, који пет стотина година бране своје огњиште, оно нису свиње, него прави соколови, а онај што их тако срамоти и ружи, тај је права свиња (порко, порко). — И ако вам је криво за ове моје речи, ето капетана, нека заустави брод, и нека нас одмах избаци на обалу; тамо свака кућа има оружја, па да поделимо мегдан. Ја сам од тога истог народа, кога сте ви сада тако безобразно грдили, и зовем се поп Јово Сундечић; а за ваше име не питам, не треба ми: Лорд или Факин (торбоноша), мени је све једно; ја пристајем да се на дуелу из пушака бијем са сваким, који тако напада на мој патнички али витешки народ“. — На лицу свију путника показало се одобравање. Енглез уста од ручка, оде у кабину, леже у своју постељу, узе књигу, и до Трста ни с ким више није ни једне речи проговорио. Капетан смешећи се рече: и у Лондону, кад у каквом друштву почне грдити Црногорце, најпре ће запитати, да није ту какав Сундечић?“