Поглавље 11
У Црној Гори, свака је стопа земље засејана и урађена је као у Тоскани. Нигде не можете видети корова. Крчити њиву, овде значи лупати камен, и износити га у крајеве, Слушао сам да су на где којим местима, у торбама носили земљу на своје њиве, да покрију камење. Њиве у бреговима с доњега краја јаким су и високим зидом подзидане а одозго уравњене. Кад неби тога зида било, киша би сву земљу. низ брдо однела и остале би голе стене. Има случајева да се на сред њиве отвори понор, и кроз ту рупу, која често није шира од једне стопе, за време неколико кишних дана, вода толико земље однесе, да сва њива изгледа као левак, и за кратко време свуда појави се камен. Осим Белопавлића, где су најбоље њиве и ливаде, свуда је брдовито и каменито. У Ровцима има једно врлетно место што се зове Савина Лазба, где се настанило неколико кућа; тамо осим човека, ништа друго не може прићи; они што ту живе, ако хоће да имају вола за орање, морају на својим леђима мало теле тамо донети, па чекати док порасте да с њим ору. То су место назвали Савина Лазба (пужање), што се неки Сава први ту населио.
Плодна земља свуда је скупа. Где је год у рупаче међу камење, вода мало земље нанела, они одмах узкопају и засеју, па макар то не било веће од десет корака. Осим Цетиња нигде ни једна кућа није начињена на мекој земљи, јер би штета било и толико плодне земље запремити зградама. Куће су им од самог камена и на самом камену. Нико неће ни шаку ђубрета бацити на друго место, него на своју њиву. Гледао сам где накопају велику гомилу бусења с травом, па то натрпају на дрва и запале; кад се та земља згоре и у пола испече, они је уситне и с тим своју земљу гноје. Казивао ми је Ђорђе Радић да је то врло добро за њиве. Радић је директор земљеделске школе у Данилграду; са свих страна долазише Црногорци да виде, како се може земља боље радити; питају га за свашта, а он свакоме радо казује. Матори људи повећавали су ту школу. Сваког пролећа наручују, да им се набави различног семења. Брзо су се уверили, колика је корист сејати детелину на њихове малене ливаде; и гомилама њих наручивали су семе од детелине. Кад је рат почео сви су ђаци отишли на војску. — Кромпири што расту у Црној Гори, врло је добра сорта; необично су крупни и слатки; све ближње вароши у Приморју само црногорске кромпире траже и купују.
Данилград и Ријека од прилике су колико и Цетиње. Та три места сматрају се за вароши: у њима има по неколико људи, који се баве са занатима и с продавањем различне робе. С малим изузетком то су све сами Албанези, латинске вере; они шију и везу оне лепе црногорске хаљине, и за кратко време стеку новаца. Већ сам вам раније напоменуо, да Црногорци не раде никакве занате. С почетка нису хтели ни трубе за сигнале учити. Где који говорили су: „волим у свијет ићи, него по Црној Гори у трумбету дувати; моју ђецу нико неће звати мојим именом, него ће их звати Трумбачевићи.“ — Но брзо су се уверили од колике је потребе и користи труба у рату. Сада сваки Црногорац зна сигнале и разуме све шта труба свира. У свој црногорској војсци нема ни једнога добоша; видили су да је то за њих излишно, па нису уводили.
Неки Божа Јанковић, Пипер, није био трубач, али је знао све турске сигнале свирати исто као низами; имао је и турску трумбету. Кад се отворила велика битка на Маљату, он узме ту своју трубу и низамске хаљине па оде међ Турке. Кад је било у сред битке, а он почне у своју трубу Турцима свирати: „натраг! натраг!“ — Турски баталијони одмах се ускомешају, а он им је непрестано свирао: „натраг, натраг! Брзо, брзо!“ — Турци се збуне и почну бегати, а Црногорци су јуришали и секли их. О томе Божи Пиперу, имало би се много чудноватих ствари причати. Он је знао турски и арнаутски, могао је у свако доба међу Турке и у турске вароши отићи, и тамо ходати и у крчми седити, а да га нико не позна. Погибе лане месеца Маја; црногорска стража убила га кад се враћао измеђ Турака из Подгорице; мислили су да је Турчин, било је вече; тек кад су га изнели мртва, познали су га. Сви су га жалили. Исти Божа беше врло добар гњурац: он је за једним Турчином скочио у дубоки вир Мораче; заједно с њим потонуо, и после неколико тренутака, кад се указао из воде, држао је у левој руци одсечену турску главу, а у десној руци нож.
Кад запитате Црногорце: зашто они не отворе бутике (дућане) и не тргују? они вам обично одговоре: не иде нам то од руке; па вам онда у шали по што год приповеде, како су прошли они што су трговали. Тако, — причају, — био је један Црногорац ком је омрзло клати се непрестано с Турцима, па прикупи своје новце што је имао, и оде у Сарајево да тргује. Пре него је почео куповати робу, Црногорац ка Црногорац, хоће да се помоли богу, а и онако је недеља била; оде у сарајевску цркву. Кад се летурђија сврши и изађе, види два дугачка реда просијака и невољника, седе пред црквом, пред сваким стоји капа и сваки пружио руку иште и богоради. Црногорац ка’ Црногорац милостива срца: извади кесу и сваком почне по реду давати. Кад је на дну та два реда дошао, а његова кеса са свим празна; онда и он седне међ оне просијаке, метне капу преда се и повиче: „подарујте и мене!“
Занета у многим приликама приметио сам да су Црногорци милостива срца. Кад какав сиромашак или сиротица пружи руку и заиште, неће их Црногорац одбити, осим ако и он нема. Један бегунац, Хришћанин из Турске, приђе, где нас је било више, и заиска да му се што год удели. Неко из друштва рече: томе не треба ништа дати; он је имућан. Један Црногорац што се ту деси, извади кесу, дарива онога и рече: „ко проси, да круну носи, подај му!“
Кад се заратило, више од четрдесет хиљада душа из Херцеговине и од стране Васојевића прибегло је у Црну Гору без нигде ничега, само са голим животом. Црногорци и Црногорке, отворили су им своје куће и зграде, и делили су с њима што су год имали. „Са овом браћом заједно смо на Косову гинули; па ако буде суђено сада од глади мријети, нека заједно умремо!“ тако су говорили Црногорци. — Ови бегунци много су се намучили од зиме, од глади и од различитих болести. Много их је помрло, особито деце. Та њихова патња траје близу три године. И од њих ко је год за оружје дорастао био је на војсци; саме жене остале су, да се муче са ситном децом. Стотинама таквих жена могли сте у свако доба видити путем са врећом на леђима, иду и носе жито из Котора. Жито је долазило на паробродима и давато им је безплатно. Некима, што су се у Дробњацима и другим пограничним местима сместили, требало је седам дана, док оду у Котор или Рисан, и врате се својој гладној деци. Оне су тако лети по жеги, а зими по мразу и великом снегу ишле, те брашно и жито преносиле. Много је њих путем умрло. На њима ништа не видите осим неопраних дроњака. Кроз поцепане кошуље виде им се рамена и колена; коса запуштена одавно неочешљана, разбарушена; лице суво, бледо и невесело. Често су се у такој нужди налазиле: да су по неко време копале корење и с тиме себе и своју децу раниле. Због недовољне и хрђаве ране, дошле су различите болести. Те своје патње сви су стрпељиво сносили и обично говорили: само да хоће после бити боље.
Лане идући једнога дана од Острога, нађем једну такву жену: пала на путу па као мртва лежи се пуном врећом на леђима; преко њених голих рамена ужуљиле се у месо упрте од вреће; поред ње једно дете од девет година пола наго, наслонило своју главу на камен и јечи у грозници, и оно има једну торбицу жита на леђима. Сунце их жестоко припекло, што год дохвати хоће да изгоре, сваки камен угрејан као да је на ватри био, а нигде нема ладовине или каквог заклона, нигде близу какве куће или колебе; пространа пустиња од самога камена. — И сам болестан зауставим се код ове јадне жене, те јој помогнем да се мало поврати; дам јој од свега што сам при себи имао за јело и пиће; имао сами један лимун и пилула од кинине, и то сам јој дао. Друштво њено оставило је, хитали су да пређу у брда док им Сулејманова војска није пут пресекла, јер битка у доњој војсци већ беше почела, и сва су се брда разлегала од силне пуцњаве. „Врати се у Дреновшницу, па ту остани док се мало одмориш и опоравиш, Црногорке су добре, свака ће те примити!“ рекох јој ја. Она се заплака и одговори: „ако сјутра у вече не стигнем, двоје ће ми дјеце скапати од глади.“ За тим погледа по голим бреговима па рече: „од Црне Горе ништа црње и горе! али Црногорци су сви добри: последњи залогај дијеле с нама. Црногорска је земља од камена, а црногорска су срца од рајске јабуке.“
Кад сам мало пре говорио о црногорском трговању, заборавио сам казати вам још једну причу. — Неки Црногорац, Загарчанин, прави горштак, науми трговати. Сиђе са својих планина на Вир-пазар, купи што је год нашао црмничких смокава, натовари их на једну лађицу и крене у Скадар да их продаје. Кад је био на сред језера, дигну се таласи, потопе му лађу са свим смоквама, а он се једва жив избави, и одмах врати се у своја брда. После неколико година сиђе опет на Вир-пазар, и седео је с друштвом на обали језера. На једанпут почну се силни таласи дизати и обали ићи. Онај Загарчанин скочи, и грдећи таласе, викао им је: „нема! нема!“ — „Шта ти би, чоче!“ — запитају га из друштва. „Гледајте! — повиче Загарчанин, показујући им таласе, — виђели мене ђе сам дошао, па одмах потрчали: мисле да сам им опет донио слатких смокава.“
Црногорци кад имају новаца нису штедљиви. Они сами кажу: „сваки је Црногорац капац (способан) потрошити царево благо.“ — У свој Црној Гори нема ваљда ни једног једитог тврдице. Кад сам се једном приликом чудио како не штеде паре, рече ми један: „а Црногорац не штеди ни живот, а ђе ли ће штеђети то жуто гвожђе!“ а за њим други настави: „ко љуби млетачке дукате, тај се лако и превије као они.“
Црногорци су с мало задовољни. Цела војска од неколико хиљада људи иде, и не видите за њима ни једне натоварене коморе. Кад у вече запитате кога војводу: „шта ће ови људи јести ноћас?“ Он вам одговори: „има то сваки.“ — Сутра дан опет се иде даље и опет су сви весели и задовољни. Комад хлеба, кришка пексимета, њима је цео дан доста. Кад се војска где год дуже задржи, кољу овце и козе, а често добијају и по комад сланине, коју из Трста набављају.
Њима су равнице врло досадне и несносне; кад је катунска војска неколико сати ишла кроз равну зетеку долину, они су један другом довикивали: „ха соколови! држ’те се још мало, сад ћемо уз брдо!“ — Хиљаде њих иду или стану да преноће, а не чујете никакве вреве. Само у боју, кад јурише на непријатеља, они кликћу и дозивају се по имену. Кад се помешају с Турцима, они узвикују имена и оних јунака, што су у стара времена секли Турке: „ха, Страхињићу Бане!“ — уха, потеци Обилићу!“ — „ха, Мандушићу Вуче, ђе си? ево Турака!“ — „ха, соколови! ха, ђецо црногорска!“ — Нигда нисам чуо рањеника да јаукне. Радо су ишли у болнице, јер су се брзо уверили, да их лекари руског црвеног крста пажљиво и својски лече, и да их милосрдне сестре заиста као праве сестре негују. И домаћи видари, прости Црногорци, лечили су рањенике са добрим успехом. Причали су ми доктори као чудо: да врло ретко који добије грозницу, која у осталом свету обично долази на сваког рањеника. Често су се лекари жалили: да рањеници у пола излечени утеку из болнице, и оду у војску да се опет бију. Нема више од два три случаја, да је рањеник пристао, да му се одсече нога или рука. Један, кад му одсекоше ногу, насмеја се па рече: е бога ми ћу с једном ногом дуже живјети него са двије. Пословица вели: окрњи лонац да те дуже служи. — Кад се рат отворио, сви Црногорци што су били по страним земљама, без икаквог позива потрчали су у Црну Гору. Познавао сам два младића, који су оставили своју радњу и дошли из Калифорније из Америке, да се бију. То је неки Сава (чини ми се да је родом с Његуша), и Ћира Јевтов Цетињанин. Сава погибе јуначки на Улћину.
Сви Црногорци свагда су под оружјем. И они што суде, и они којима се суди, имају пушке за појасом. Само кад улазе у цркву да се богу моле, оставе оружје пред вратима. И свештеник извади пушке и нож иза појаса само док очита летурђију. Они често из револвера бију зечеве и лисице. У многим случајевима служе се с пушкама. Пре три године био сам на Ријеци у суботу кад је пазарни дан; на једанпут у сред пазара један перјаник избаци у ветар малу пушку, и гласно викну: „у послух Црногорци!“ — Сав се народ згрну око њега; а он корачи на једну стену и викну: „заповијест од господара и сената: да се од сада једна рубља прима и даје по осамнаест гроша. У послух Црногорци!“ па онда опет избаци један пиштољ. И тако је оглашена и у важност ступила једна законска наредба, која је већана и решена под ведрим небом на цетињском пољу; која нигде није записана и у протокол уведена, и која ће се за два три дана по свој Црној Гори знати и држати. — У неким црквама, где нема звона, они их пушкама замењују. Кад се почне еванђеље читати, изађе један Црногорац пред цркву и избаци једну пушку; кад буде „достојно“ изађу двојица и у два пута опале кубуре. Доктор Милан Јовановић, учитељ наследников, кад је то први пут видео, заплакао се; а Црногорци кажу: „богу је свеједно; или звона или пушке, само нека чује да га и Црногорци призивљу.“ — На први глас да се коме родио син, Црногорац повиче: „нека је сретан!“ и одмах пуца из пушака. Родио се јунак, родила се помоћ за борбу. Они кажу: где пушка треби, ту се више мушке деце рађа. Свак се обрадује кад се детић роди. Причају, да је у Млеткама. неко о божићу њиховом, срео Црногорца и рекао му: „Христос се роди!“ — а Црногорац повиче: „нека је сретан!“ и обадве пушке иза појаса одмах извади и на сред пијаце опали. — Оружје, то је душа, којом Црногорац дија и живи: али кад је гладна година, заложи га, те купи и донесе својој деци хлеба.