Поглавље 7
Нико није Турке тако из близа и тако добро познавао као Црногорци. Свак је мислио да ће се Турска, као трошна зграда одмах срушити, како каква, страна војска удари; само су Црногорци говорили: неће Отмановић без великих јада оставити земље, у којима је тако дуго господовао и без труда благовао. — Но и Турци јединим Црногорцима признају право јунаштво; заробљеници на Цетињу говорише: „сви бјеже од нас а ми само од вас.“ — До овога рата често су се Арнаути хвалили, да су бољи јунаци од Црногораца, али сада, пошто их је много изгинуло у неколико бојева, врло су заплашени. „Води нас на Москова, — ићи ћемо; а на Црногорце нигда више!“ тако су поручили јесенас Али-Сајиб паши у Подгорицу. — Кад се предала једна тврдиња, дођоше три старешине што су том тврдињом управљали; кнез Никола запита их: одакле су? Један одговори да је из Фоче, други, из Румелије, а трећи с неким поносом одговори: „ја сам Миридит!“ — Кнез Никола рече му; „ова двојица што су се предали не чудим се; може им бити; али како ти да се жив предаш, љути Арнаутине?“ — „Само Црногорцима, никоме другом!“ одговори Арнаутин и пољуби скут доламе кнежеве.
Лане за шест последњих месеци, Црногорци су заробили преко хиљаду Турака, а Турци за време целог овог рата, не заробише ни једног једитог Црногорца. Са турским заробљеницима свагда је човечно поступано; кад им је некима говорено, да иду својим кућама, они су молили, да остану до свршетка рата; њима је милије ропство у Црној Гори, него слобода у њиховој домовини, у Турској. Овде на Цетињу било их је зимус око четири стотине, све самих низама. Осим официра и још неколико њих, ни један није знао турски, но само арапски. Били су свагда мирни и послушни. Могли су у одређене часове свуда по вароши ходати. Кад је год лепо време било, по ваздан на цетињском пољу играли су своје игре, певали су песме, и забављали се по свом обичају. Довољно је било пет Црногораца да их чувају и у реду држе. Кад је један умро, дође десетак њих старом војводи Петру Вујовићу, који Цетињем управља, и замолише га: да им дозволи, да само њихов хоџа, ноћу, у највећој тишини, тело умрлога низама до гроба изпрати.“ — Стари војвода насмеја се томе њиховом страху па им рече: „ви сте се јуначки бранили, а Црногорци поштују јунаке. Идите и у по дана сараните га, и кажите вашем хоџи: коју је гођ молитву мртвацу у Стамболу један пут читао, нека му овђе три пут прочита; и отпратите га до гроба лијепо као свога друга, и све му учините по вашем обичају.“ — На те речи свима оним низамима гронуше сузе, и полетише да војводи скутове целивају. — Војвода посла с њима једнога Црногорца, да им покаже место где су се мусломани пре двеста година сарањивали, да тога умрлог низама онде закопају. „Би ће му лакша црногорска земља кад је међ својима!“ рекоше неки Цетињани а један Приморац одговори: „бога ми, црногорска земља није лака ни онима Турцима што по Стамболу живи ходају.“
Свима заробљеницима, према могућности, давана је добра рана; њихови рањеници и болесници добијали су лекарску помоћ од црвенога крста; нису гоњени на какве теретне послове. За време целог њиховог бавлења на Цетињу, само су један пут ишли до Његуша да начине пртину, јер се од великог снега није могло у Котор отићи; и два пута ишли су на Ријеку те сваки донео по бреме лаврових грана, да Цетињани оките капије и пирамиде што су спремили, за дочек књазу, кад се после предаје Бара, и после закљученог примирја на Цетиње повратио; (месеца Јануара). — Давато им је, нарочито официрима, по кад кад и новаца; на сваки начин уредније него што им је султан давао. Њихови официри долазили су у каване, и забављали се по свом обичају.
Заробљени Осман-паша, док је био на Цетињу, живио је потпуно у слободи; седио је у великој гостионици, примао је месечно новчану помоћ с којом је могао лепо излазити на крај, писао је писма својој жени и добијао одговор од ње; на задану реч да ће се опет вратити, било му је дозвољено те је ишао у Котор и у Дубровник. Он је знао руски, и по томе могао се с Црногорцима разговарати и разумевати.
Заробљени херцеговачки Турци били су такође мирни и послушни, али, — особито они из бољих кућа, — задржали су много од свог поноса. Један заробљени Турчин, спахија из Херцеговине, идући из логора на Цетиње, сретне путем херцеговачку чељад, хришћане, своје негдашње суседе, и рече им: „помози бог рајо!“ — Црногорац што га је пратио, плану и љутито му викну: „Турчине, ти си у Црној Гори; овђе нема раје!“ — „хе бога ми, одговори Турчин, — заборавим се; а незнаш како ми је мило кад сретнем кога познатог вла.“ — Причају за једног таквог заробљеног Турчина, кад је нашао негде у Црној Гори своје суседе хришћане, који су од његовога зла у Црну Гору утекли, он их је врло сажаљевао, тешио и братски се с њима свима разговарао. Једна стара жена, која је познавала какав је он звер према њима у Херцеговини био, рекне му: „боже мој, ага, како ви сада добар!“ — „бабо! одговори јој Турчин, — мол се богу што не могу.“ Сваки Турчин под сигурно је држао: да Црногорци кога год заробе одмах га посеку, и то је један узрок те су се свуда, где су год били опкољени, до крајности бранили. — На Бршном на један пут искрсну међу нама један висок Турчин, бошњак; са голим рукама ухватило га и заробило једно младо Црногорче, бандиста; узео му одмах дугу пушку, па га упутио у црногорски шанац, а он весео што је задобио дугу пушку отишао напред, да се туче. Битка је већ била престала; топови су умукнули, само по где која пушка могла се још чути. Ми се скупимо око тога заробљеника, да нам што год прича, али он само дркће, и непрестано се осврће одкуда ће нож севнути, да му главу одсече. Говоре му Црногорци да се не плаши, неће му ништа бити, али он не верује. У томе прође туда Блажо, кнежев ађутант, млађи брат војводе Боже, и Турчину казаше, да је то један из куће Петровића. Блажо, кад га виђе како дркће, рече му: „небој се Турчине! тврда је црногорска вјера, неће ти нико ништа учинити!“ — Онда се тај заробљеник одмах ослободи, седе на земљу и викну: „е сад сам наново рођен! дајте ми Црногорци мало воде и дувана!“ — Престаде, дрктати, каза одкуда је родом и да му је име Алија. За тим поче причати где и колико има турских топова и војника. Измеђ осталог рече: „има један велики топ сакривен у Никшићу, за кога кажу да није од Косова пуцао; он кад пукне на три сата даљине свуђ наоколо и човјек и стока, све што је живо, од страхоте падне на земљу и у свакоме пукне срце, и на том мјесту крепа. Тај топ без велике турске невоље не пуца; а кад би дошло вријеме да и он пуца, свијем Турцима напријед би се заказало, да легну на земљу и затворе уши воском, да тако остану живи.“ — Црногорци сви се у глас насмејаше тој његовој простоти. — Мало за тим рече му један: „Турчине, тебе ће звати господар да те пита за турску војску; треба све праву истину да му казујеш“. — Турчин спусти цигару на земљу подиже обадве руке и рече: „ако за једну мрву слагао, да бог да на оном свијету немала ми душа мира као немачка капа!“ — Кад дође оно момче што га заробило, и седе према њему, он му се обрадова и рече му: „е нек сам ти сретан! али право ми кажи, зашто ми не одсијече главу кад ме ухвати?“ Оно Црногорче насмеја се па му одговори: „право дати кажем, нијесам имао вељег ножа; а ако ти је што жао ја ћу ти сад овђе посјећи главу!“ и осврте се на обе стране од кога ће позајмити нож. Црногорци се насмејаше, а Турчин га ухвати за руку и повика: „не бога ми! нек сам твој роб до вијека!“ — После је све ишао с бандистима, и кад се год логор премештао, носио је њихове трумбете, велики бубањ и друго којешта. Доцније видио сам га у Острогу; погодио се да служи за плату код црвеног крста; затим месио је лебац код једног пекара на Ријеци јер је тај занат добро знао. Могао је у свако доба да се врати својој кући у Босну, али није хтео.
Осим овога Турчина, ни један други није се дао заробити без великих јада. Свака најмања кула и сваки њихов војник, свуда су се бранили до крајности. Мора се човек чудити, одкуда Турцима такво пожртвовање и такав патриотизам. Немају књижевности, која их у јединству држи; немају новина ни јуначких песама, које им подгревају народни понос. Једина мрзост на хришћанску веру, држи их у јунаштву. Кад су у Бару највећма, и глађу и жеђу и болешћу, притесњени били; викнуо им је један Црногорац: „хај Турци, предајте се и негините узалуд! пропали сте с главе! руска војска узела Једрене, и отишла на Цариград. Ако неверујете, пошљите кога хоћете у ћесареву земљу на Кастел-Ластву; нека чује; пусти ћемо га да слободно оде и да се врати!“ — А с града Турчин му се одзове: „еве смо чули и све верујемо. Они Турци у Једрени бију се за свој образ, а ми за свој!“ — Кад се доцније Бар предао, и командант града дошао књазу, само је неколико речи могао изрећи, па се загушио сузама, кад су га блажили и тешили, одговорио је: „цар ми је поверио овај град да га браним, и ја га немогох одбранити“. — Никшићани исто тако бранили су се до последње могућности. С почетка, кад су били опкољени, нису се ништа плашили. Свако вече певали су песме и често су с бедема викали: „хај Црногорци, наша је вјера боља од ваше!“ — Црногорци су им одговарали на свој начин. Но после месец дана, кад су видили да им нема ни одкуд помоћи, да се немогу одржати и кад су се уверили, да се морају или предати или помрети од глади и жеђи; стао је један Турчин на бедем градски и викнуо: „хај Црногорци! изгибо смо и ми и ви; један је бог и ваш и ваш; несретни свеци завадише нас и закрвише!“
За пет стотина година турског беснила у Европи, нигда се нису овакве речи чуле из турских уста. Сада се чују не само са бедема падајућег Никшића, него и са обала Босфора; то су речи издишућег турског царства. Из гордога Стамбола излетили су на све страни фермани, који дају равноправност, устав, слободу штампе, скупштину. Но на то се више нико не осврће. Историја овога века, умножи ће се још једним листом, на коме ће стојати записано: доцкан! — Оно што је подигло турско царство, оно га и срушило; — коран. На таквим основима неможе више држава у Европи постојати. Правила вере морају се по правилама човечности, разума и напредујуће просвете или превити, или пребити. У славу божију несмеду се више безбожна дела чинити. Сваки је фанатизам ватра; њеним пламеном неуправља свест, него ветар; кад се угаси оставља за собом само црно згариште. Мусломан сажаљева човека немусломана само у толико: што га бог није умудрио да буде глуп колико и он. Посећи ђаурина, ако неће да прими пророкову веру, то је задужбина и заслуга на овом и на оном свету. Калифе и султани, кад пишу христијанину, ако су у пријатељству, свагда заврше своје писмо са речма: „нека ти свршетак буде сретан!“ а то значи: кад ниси тако сретан био, да се родиш и живиш у мухамедовој вери; онда нека ти бог буде толико милостив да бар умреш као мухамеданац. — Глупост турскога фанатизма није ни у Стамболу ни у Багдату тако велика била као у Босни и Херцеговини. Ту су се корану придодале и као правило држале многе пословице, које су још више раздвајале турке и христијане. Стотине година Турци су говорили: „Ђаурина удри и глоби, па ће те волети, — Подај ђаурину двије чаше, трећом ће те ударити у главу. — Метни једнога ђаурина под синију, а другога за синију да с тобом руча; шта ти мисли онај испод синије, то ти исто мисли и овај за синијом.“ — Неможете турчину бошњаку доказати, да те пословице и још многе подобне, не стоје написане у Корану. Он их спомиње као пророкове речи. Вера њихова такав је панцир за глупост, да ни једна варница светлости и просвете неможе продрети. Они су своме корану себе целокупне принели на жртву.