О Црногорцима

Поглавље 16

Не могу вам побројити колико сам лепих дана у Црној Гори видио. Победа за победом ишла је, град за градом предавао се, надежда за надеждом испуњавала се, весници са добрим гласовима на сваком раскршћу сретали су се. У сваком је срцу била срећа, на сваком је лицу била радост. Гледали су пред собом да се нагло испуњава оно, чему су се од Косова надали. Турске царевине нестаје, топи се, државе српске јачају, шире се. Нигда Црна Гора није имала таких дана.

Кад сам овамо дошао (Новембра 1874. године) Цетиње беше суморно, невесело, у жалости; Црногорац сваки беше увређен, љутит. Турци у Подгорици за једнога Јусу Мучина, кога је убио неки Христијанин, изненада исеку Црногорце, њих седамнаест што су се тада десили у вароши на пазару. Црногорци одмах су хтели ударити, да пале турске градове али су од свих великих дворова дошле хитне депеше књазу, да уздржи Црну Гору од ратовања; бојали се да читав исток не плане, а обећавали су да ће сви кривци Турци из Подгорице, бити каштигани. Турско-црногорска комисија већ је у Скадру ту ствар испитивала, и многи Турци били су позатварани. Црногорцима то не беше по вољи, жао им је, љутили се. „Нигда се, веле они, нијесмо с Турцима за посјечену главу пред судом равнали; али кад цареви тако желе хоћемо их овога пута послушати. Ко нигда људе не послуша, ни оно није човјек.“

Сеча у Подгорици била је уплашила целу Европу; свак се боји, ако Црногорци почну, да ће одатле изићи велики источни рат. Мир се тада одржао, раја остала је опет робље, улице подгоричке узалуд су биле црвене од црногорске крви. Тада чињаше се, да се источно питање, на читаву стотину година удаљило у мрачну будућност. Зора ослобођења ни по чему није се могла познати. Сви су српски листови са великом тугом писали о подгоричном варварству. — Сима Поповић, тадашњи уредник црногорских новина, тако је жестоко заступао црногорску и у опште југославенску ствар, да су бечки листови, са највећом љутњом преводили његове уводне чланке, и пружали прст на те званичне црногорске новине, које буне рају. — Од мојих прилога што су изашли у тим новинама, навешћу овде једну песму, која је под именом: „је ли зора?“ штампана при свршетку те године.

Спустила се ноћца тавна
Спустила се на брегове,
На вароши и градове,
И на српска поља равна.

Ни од куда нема зрака,
Само месец што се креће.
Те по тавној ноћи шеће,
Месец, круна мркла мрака.

По где која звезда падне,
То знамење сужна роба,
Који бежи од свог гроба,
Ах, из куће своје јадне.

Али тавна ноћца ова,
Није као друге ноћи,
Мислиш неће нигда проћи,
Она траје од Косова.

Усред таме, усред јада,
На једанпут црвенило,
Далеко се растурило; —
Црвенило изненада.

Гласови се одсвуд чуше:
„Та је ли то зора веће?
Зора миле српске среће?“
— Срби у глас повикнуше. —

„Не може се трпит више,
Милија нам и смрт сама,
Него овог ропства тама;
Већ нам очи потамнише.

Од Косова ми пиштимо,
Одпадоше наше руке,
Све дворећи бесне Турке;
Такав живот ми живимо.

У кући смо својој робље,
Притежу нас тешки ланци,
На својој смо земљи странци,
Ми смо само живо гробље.

Па то сада црвенило,
Што се тако нагло јави,
Јесу л’ зоре знаци прави?
Ноћи већ је много било“.

— С Дурмитора врха стара,
Тужне земље, тужна, вила,
У црно се сва завила,
Па жалосно одговара:

„Мој несретни мио роде,
Није зора, није зора!
Веће стара наша мора:
Мора среће и слободе.

Ах, то чудно црвенило,
По ком газе турске паше:
То је крвца браће наше;
Српског стида руменило,

То је нова злокобница,
То је јоште једна рана,
Српском роду придодана,
То крвава Подгорица.

То је јоште Турчин клети,
Који српску крвцу лије,
Не од жеђи да је пије,
Него вамо из обести.

Нема српству нема зоре,
Док јуначки непрегнете,
Док се сложно недигнете,
Докле Стамбол не изгоре.

Док јуначке оне чете:
Са Ловћена Црногорци,
А с Рудника многи борци,
На Косово не полете.

Што је сабљом изгубљено,
То добити сабљом треба;
Сунце српског нашег неба,
У крви је утопљено.

Из вирова крви саме,
Оно ће се опет дићи,
И слобода српска нићи,
А неста ће ове таме.

Заиста Цетиње беше тада невесело. Толики Црногорци изгинули без замене. Били су по уведеном правилу на пазару без оружја. Да су погинули у боју нико не би ожалошћен био. И сама природа чињаше се суморна: густа, влажна магла, седам недеља није се дизала са цетињскога поља и са катунских брегова. Нестало беше плавога неба и на њему сунца. Књаз Никола био је брижан и зловољан. Имендан његов и наследников прошли су без обичне свечаности, без весеља. Држало се да ће тако и нова година проћи. Од старина остао је обичај, да се главари од читаве Црне Горе о новој години на Цетињу скупљају, да се ту саслушају и разговоре: о прошлој години и о прошлим пословима и догађајима, а да се договоре за идућу годину. Тада се о најважнијим државним стварима договоре и сагласе, а правац за наступајућу годину одреде и утврде. Такве скупштине држе Црну Гору у јединству. Ту се сви посаветују и о свачем приупитају; отуда је она велика сагласност целе земље. То је лепа прилика да се старешине међ собом лично боље познаду и да љубав и слогу међ собом обнове. Тада долазе осим главара. и сви они Црногорци, који би имали штогод о општим пословима говорити, или се на кога старешину жалити. Пред свима војводама и сенаторима, Црногорац без зазора говори шта му на срцу лежи. То је њихова слобода печатње. Нико неће му махнути руком да умукне. Они имају пословицу која вели: у овим горама нико не мучи. То су пре сто година казали руском кнезу Долторуком, кад је једном Црногорцу рекао: молчи (ћути)! — Они говоре отворено и слободно, али нико нигда неће у свом говору прећи ону границу, коју сваки Црногорац познаје и сматра као природну границу слободнога говора. Нема ни зашто прописаних правила: али у свачему видите нека правила преко којих нико не иде, не сме да их прекорачи. Црногорски образ прописао је та правила; сваки Црногорац чувар је њихов. „Што гођ није уљудно нека није међу људима: У тим њиховим речима стоје сва правила и сви закони; а шта је уљудно то знају сви људи. За то је сваки њихов говор уљудан и одабран. Сваки је оружан и јунак, али сваки зна да говори оружанима и јунацима. Где који почне своју беседу са овим скромним речима: „ни сам ја међ’ вама најпаметнији; али сваки Црногорац, треба сваког Црногорца да чује!“

У очи нове 1875. године, главари целе Црне Горе били су скупљени у биљарди, у великој, лепо осветљеној дворани. Сели су један до другог за дугачке астале, на којима су стојали брав до брава, печени целокупни; а поред њих вино, со и хљеб. Ништа друго нема; такав је старински обичај. Књаз је сео у зачеље, митрополит до њега, а војвода Божа и други сенатори седили су измешани са осталим старешинама. И мени беше поручено, те сам дошао на ту свечану вечеру, на ту главну њихову скупштину. Нису ме сматрали за странца. Нигда нисам на једанпут видио толико војвода, сенатора, сердара, капетана и других признатих црногорских личности. На свима блистало се рухо и оружје, онако, као што народне песме описују. Ту не беше ни једнога без сребрних тока, и без златне Обилићеве медаље; мало који да није имао на себи знаке од негдашњих убојних рана. Разговор водио се непрестано о државним пословима. Сви су главари говорили највише о својим крајевима: набрајали су и добра и зла, спомињали су и оно што се има похвалити, и оно што се има покудити. Свак је казивао шта је од општинских послова урађено, и шта би још требало урадити. Свак је своје мисли на оцену излагао. Говорило се о болестима ако је каквих у народу било, о црквама и школама. Хватан је рачун, колико је кућа у прошлој години себи жито куповало. Дуго су се договарали о начину, како би све могло помоћи онима који су у оскудици, и за које мисле да ће им пре жетве хљеба нестати. Говорило се о Црногорцима колико их је у тој години отишло у туђе земље да што год зараде. — На један пут са цетињскога манастира зачу се мало Иваново звоно. Сви главари ућуташе и на ноге усташе. То је поноћ! она поноћ, у којој се две године целивају: једна полази у вечност, друга настаје да светом влада. И књаз Никола устаде, подиже чашу и гласно рече: „Црногорци! љутим се на стару годину, а са радошћу и надеждом поздрављам нову годину, поздрављам нашу витешку Црну Гору.“ — За тим у својој даљој беседи казао је све, што се имало казати за прошлу и за наступајућу годину. Споменуо је подгоричку размирицу, и докле је комисија у Скадру тај посао свршила. Па онда ту своју беседу заврши са овим речима: „Црногорци! нема ми овђе на окупу свију главара: не видим међ вама сердаре мостарске и невесињске; нису међ вама војводе призренске и скадарске; нису ми дошли приморски капетани од Бара и Улћина. Црногорци! доћи ће једна година, кад ћемо се на данашњи дан сви скупити и сви састати. Нека бог до тога дана подржи сав српски народ, и нека му дарује витешку снагу да не клоне!“ — За тим подиже још више чашу у руци, и јаким гласом рече: „живио васцијели српски народ! живила Црна Гора, а пропаст турском царству!“ — У тај мах сва звона зазвонише, топови са високе Табље објавише Црној Тори сретни почетак нове године, а војена музика испред биљарде нагло почне свирати: „онамо онамо за брда она!“ — Сви главари викнуше: „пропаст турском царству!“

После тога одмах почела се вечера и лепо црногорско весеље. — Сутра дан сунце са Ђинова брда, као усред пролећа, осијало је Орлов крш и под њим стари манастир светога Петра; са цетињског поља и са брегова уклонила се магла, а Ловћен, покривен снегом, блистао се у целом својем величанству. Цетиње је оживило и неку необичну радост осетило. Наступајућа година не беше она очекивана година; али беше пуна знаменити догађаја и лепе надежде. Зора лепше српске будућности у њој се појавила. Устанак у Херцеговини почео је у тој години. Од тога дана видио сам Цетиње по кад кад магловито и брижно, али невесело нигда.

Тога пролећа, пред Ђурђевдан, дође у Котор цар Фрања Јосиф. Бока Которска, која својом красотом може се уподобити само Босвору и Неапољу, беше тада претворена у најлепши парк овога света. Лепоти и милини, што свако пролеће обично доноси, придружиле се људске руке, људска вештина. Цвеће, лаворове гране пирамиде и венце, видите на сваком кораку, мислите да је то све ту никло и порасло. На свој обали морској, где је цар са војенога пароброда изишао, начињено је од зелене маховине за чудо леп ћилим, по коме су шаре пролетњим цвећем извезене. Дочек је био сјајан и срдачан. Ћесар први пут долази у ова удаљена и забачена места. Бока хтела је да покаже своју љубав према цару, онако јасно, као што је пре неколико година показала своју мрзост према његовој војсци. Јунаци се не претварају. — Славени обе вере сложили се да са „живио“ надвичу талијанско „евива“; и надвикали су. То је била прва слога међ њима од како заједно живе. Талијани се љутили; у множини света што се са свију брегова слегао, изчезао је њихов језик. Цар се уверио да су ово заиста славенске обале. Кад је у которској школи један учитељ почео на талијанском језику говорити, цар га прекинуо с речима: „говорите српски!“ — У православној цркви, владика Петрановић у својој српској беседи препоручио му живим речима да штити српску народност и православну веру. — Дочеком и лепотом Боке которске, цар је био изненађен. Разговарао је са оружаним Кривошијанима и Леденичарима и видио је да су то људи питоми, људи од разлога, и да царица није имала узрока плакати, кад га је изпратила на ове крајеве, где се главе секу, где и свако дете оружје носи. Брегови су рапави и дивљасти, ал међ њима живи разборит и љубаван народ. „Ми смо према људима људи!“ казали су стари Ришњани млетачком дужду, кад их је за непослушост корио.

Множина нас сишли смо са Цетиња у Котор, да видимо ту свечаност. Имало се заиста шта видити. Силни свет кз свију приморских крајева и острва, у различитом народном оделу, притискао је морске обале. Ако погледате на море, видите неизбројне окићене чамце и у њима људе и њихову чељад у свечаном руху. Пароброда војених и трговачких било је на све стране. Кад сте погледали на морски залив пред Котором могло вам се учинити да гледате са лондонског моста низ реку Темзу, таква је живост била. То све, заједно са зеленим обалама и по њима раштрканим селима и кућама као неку моловану слику, окружавали су црни велики брегови, брегови од самог камена; међу њима Ловћен, својом висином и лепотом влада. — Пролетњи дани били су тако лепи и пријатни као да су и они за ову светковину наручени. То су дани у које све обале трепте у цвету. У то доба лепог јужног пролећа у Новоме затварају људи своје прозоре: тако је силан мирис кад поморанџе цветају.

Сутра дан по доласку царевом, сишао је књаз црногорски да га поздрави. То је био за све красан и прекрасан тренутак. Сав пространи црногорски пазар пред Котором беше покривен светом. Бедеми од града нису се видили од људи и жена. Једно оделење војске стајало је под командом Јовановића, поред зида пред которском каменом капијом. Варош је остала празна. Све су очи јуче биле окренуте на море, а данас на планине. Сви су гледали уз стрмениту узану стазу испод Ловћена; низ коју силазаше једна изабрана чета јунака. Они су се издалека видили. Напред су пешке ишли дванаест најодличнијих перјаника; сви у најлепшем црногорском оделу, сви под сребрним токама и оружјем. За њима одмах видио се књаз Никола на његовом лепом зеленку; око њега најстарије војводе, а међ првима Новица Церовић; сви добри јунаци, сви на добрим коњима. На послетку видите једнога личног Црногорца на своме немирном вранцу: остао је на далеко и иде назорице; час се укаже, час га међ оним стенама нестане. То је млади Ђура Петровић, рођак кнежев, пошао је незван, као Милош Војиновић, да прати својега господара у латинску земљу; оставио је своје многобројно стадо на планини, и пошао међ Латине, да се својима у помоћи нађе, ако где год до невоље дође. — Скупљени свет дочекао је књаза са искреном љубављу и радошћу. Сав ваздух претвори се само у једину реч; „живио!“ — Приморски Срби, који су у својим удаљеним крајевима поникли и одрасли, свагда гледећи туђе свечаности и туђу славу, при том погледу плакали су као нигда: плакали су од радости. До тога тренутка нису знали да у своме срцу имају толико српског осећања, и да је то осећање тако силно и јако, тако мило и тако слатко. Књаз је истога дана походио цара, и цар му после десетак минута вратио посету. „Нигде нисам видио лепше гарде!“ рече ћесар кад је прошао поред перјаника. Тога дана ручао је књаз код цара. — Кад је сунце зашло и ноћ настала цела Бока Которска претворила се у нову необичну лепоту. Обале од Котора до Пераста, буктиле су у пламену. Све куће и лађе поред мора, биле су окићене и осветљене. По бреговима трептило је, у ватреним великим писменима, име царево и реч „живио.“ — Цар са књазем кренули се на војеном пароброду; а за све нас госте, ставио је Лојид на расположење неколико пароброда са музиком. Читава три сата пловили смо тако морем по лепом заливу которском до Пераста и натраг. Велике ватре и топови са црногорских висина, поздравили су ту до сад невиђену свечаност Боке Которске.

У царевој свити путовао је кроз целу Боку и Степан Љубиша, који се као метеор на једанпут појавио са својим приповеткама у српској књижевности. Том приликом познао сам се лично с њим. Два пут заједно ручали смо код гостољубивих Которана, који су нас на све стране свесрдно позивали. Он у свом разговору исто онако, све нове ствари усмено прича, као што их и пише. У сваком друштву највише смо њега слушали. Један од виших официра из цареве свите, рече му талијански: „од како је Боке Которске, још ни један цар пређе није нигда долазио.“ — „Јесте! — одговори му Љубиша, — долазио је овде један цар кога сваки Бокељ зна.“ „Како се зове тај цар?“ упита онај даље, а Љубиша му одговори: „звао се Душан.“

Пред долазак царев дато је на знање свима општинама у Боки, да свака може своје жеље на писмено цару изјавити и молити, да им се у општинским стварима што год помогне. Неке општине тражиле су да им се пут просече, неке да им се вода доведе, друге молиле су за друге потребе које су им нужне биле. Кад су због тога неке општине држале своју скупштину више Рисна, да се договоре шта ће искати, један стари Кривошијанин, озбиљна лица и намрштена чела, рекао је: „кажите му овако и не друкче: царе господине! православни ћесаре! ми од тебе не тражимо ништа, а ти од нас не тражи ништа; па да живимо у лијепој љубави, као што смо им са дуждом млетачким живљели.“

Цар је био изненађен лепим и веселим дочеком Боке Которске. Са задовољством и поверењем ишао је кроз гомиле света. Нигде нисте могли видети ни једног жандара; нигде нисте приметили никакву полицајну власт. Само су општински кметови свуда ишли поред њега. — Кад је цар на даљем свом путовању походио фортице (тврдиње), што су близу црногорске границе, прешао је под Ловћеном на црногорску земљу, где га је војвода Божа са једним одељењем црногорске војске дочекао и поздравио.

У Котору крај обале видели смо један пароброд необично мали, али необично леп. Књаз и цар гледали су га такођер; зове се „Славјанин“, и беше окићен сва заставама свију славенских народа. То је књажев пароброд. Ко год изађе да поред мора шета, заустави се, те га гледа; тако својом лепотом привлачи свачије погледе. У свој Боки познат је под именом: „господарев вапорић (паробродић)“. Од неколико недеља он се тада налазаше у которском заливу, — Кад сам већ споменуо тај пароброд, вредно је да вам о њему подуже говорим; он ће вас провести кроз нека места, која ће вас занимати.

На бечкој светској изложби (1873. год), руски цар са црногорским књазом ходајући и разгледајући тамо изложене предмете, наиђу на један мали пароброд, који је као нека особитост донешен и ту на углед стављен био. Обојица гледали су га, обојици врло се допао. У разговору запита цар, имали Црна Гора воде где би могао пловити такав пароброд? и кад чује да осим Црнојевића реке, по којој лађе плове, има и један део скадарског језера који припада Црној Гори, окрене се једном од своји ађутанта и заповеди, да се узме план од тога паробродића, и да се потпуно такав исти пароброд у Кронштату начини и књазу црногорском пошаље. Та је заповест извршена. Једна војена лађа донела га из Русије у Дубровник, ту га спустили на море, а одатле доведен је у Котор. Сад требало га одвести морем до ушћа Бојане, а одатле уз Бојану кроз Скадар у језеро под црногорске обале. Но туда било је сумњиво проћи му: то је турска земља и турска река; могли су га Турци, који на све што је црногорско мрзе, зауставити и у комаде разломити и раздробити. Особито тада, због суђења о оном покољу што се у Подгорици догодио, беше у Скадру и у околини његовој велика узрујаност. — Књаз је рад да што пре тај пароброд дође у крајеве црногорскога језера; неко треба да га проведе, а није хтео да шаље ни једнога од војвода којима су Турци жедни крви. Једном шетајући се књаз са главарима преко цетињскога поља, заустави се и рече: „је ли мајка родила јунака, да ми проведе онај пароброд кроз Скадар?“ — Уа тим погледа на Симу Поповића, тадашњег уредника црногорских новина и упита га: „хоћеш ти Симо ићи?“ — Сима одмах одговори, да ће радо ићи. По том окрете се к мени и упита ме хоћу ли и ја? — Ја одговорих да ћу ићи, али само тако, да никакву бригу неводим о пароброду, него Сима нека иде као капетан од пароброда а ја као путник. На то Марко Миљанов махну главом па рече: „ко ти је мио, господару, не шаљи га сада у Скадар; да је тица не може изнијет’ своје главе“. Сви смо знали да војвода Марко радо у шали плаши друге, али сви смо знали и то, да тада из Црне Горе ићи у Скадар, није било без опасности.

Сутра дан освануо је Ђурђев дан, књажево крсно име, остали смо да проведемо тај дан на Цетињу. У двору беше лепа свечаност и велики ручак. На томе ручку беше и неколико Херцеговаца, који су од турске неправде у Црну Гору побегли, и о трошку књажевом на Цетињу зимовали. Књаз је славио своје крсно име онако, као што народне песме спомињу славу старих српских владара. Он је служио свога свеца: сви смо за ручком седели, он је сам стојао, докле митрополит није устао да се спомен светом Ђорђу учини и да се колач преломи. За ручком било је више здравица, и уза сваку споменута је надежда за ослобођење угњетене браће. При свршетку ручка књаз устави мало подуже свој поглед на једном Невесинцу из Херцеговине па рече: „упамтите! ако на брзо дође до ратовања, онај ће показати велико јунаштво“. — Невесињац весело одговори: „и хоћу, господару!“ — Он је одржао реч: кад им се после кратког времена, на посредовање књажево, дозволило да се слободно могу вратити својим кућама, његова је пушка прва пукла на Турчина. Навикао се на црногорску слободу, па није могао тршити турско самовољство.

Одмах после тога празника ја и Сима одемо у Котор, да предузмемо наше путовање. Сима и црногорски конзул у Котору Рамадановић, старали су се да спреме све што треба пароброду, они су стручни и вешти томе. Ја почем сам узео на себе улогу безбрижнога путника, нисам се хтео ни у што мешати, чекао сам док је трећи пут зазвонило звоно, кога не беше, па оставим гостионицу и уђем у пароброд. Све је било спремљено и у свом реду: нашли су корманоша који незна корманити; нашли су једнога машинисту, који нема искуства око пароброда; погодили су једнога тромог и болешљивог старца, који ће ложити ватру испод казана и хитро послуживати пароброд; купили су и натоварили угаљ који неће да горе. Машиниста је Чех, по имену Карло, који, од како је дошао овамо на југ, са свим је оставио пиво, али пропио је вино. Старац Андрија био је Далматинац, кад му год заповедите да врши какав посао, он вам одговори: „Шјор (сињоре, господине!) немајте бриге;“ и после два минута, он је заборавио шта сте му казали.

Сви наши познаници изишли су на обалу да нас испрате. Сима као капетан и управитељ брода, стао је на своје место; велика црногорска застава, подигне се у висину, и ми се кретосмо, Са обале викали су нам: сретан пут! и махали су рукама и марамама, а ми смо им тако исто одговарали и даље пловили. С нама је пошао и Рамадановић. — Путовати у то доба године по которском заливу, то је најлепша шетња. Зелене обале поред којих смо пловили, биле су у најлепшем пролетњем цвету и мирису. Са обе стране свуда су баште, вотњаци, куће, вароши и села. Свуда су излазили да виде „господарев вапорић“, и звали су нас да часте. Свак је желио да изближе види дар цара руског. То је први пароброд који под црногорском командом и под црногорском заставом туда пролази.

Наш пароброд тако је мален, да се по њему није могло ходати; то је за путнике било врло непријатно; морали смо сви на једном месту седети, или ако нам је: повољније, стојати. Читав пароброд у дужину нема више од тридесет стопа, а широк је само седам стопа. На средини има једна узвишена, округла, стаклена собица, у којој на лепа канабета може сести осам људи. Ленгер на полусвиленом конопцу, беше мало већи од удице којом се рибе лове. С нашег пароброда могли смо рукама воду дохитати и умивати се. Он је врло мален, али све што је на њему све је вештачки и од најскупљег дрвета израђено, а пловио је тако брзо као и велики пароброди.

Кад смо прошли варош Пераст, и оставили на десној страни Рисањ са његовом морском луком, ушли смо у кланац што се зове Вериге. Од Котора до Пераста залив изгледа као какво језеро, нигде му се не види отворен излазак; високи брегови склопили су га са свију страна. То је најлепши и најживљи комад целог тога залива. Вериге на неком месту много су уже од Дунава. То име долази отуда што су у стара времена туда испречили гвоздене ланце, вериге, те тако нису могле пролазити непријатељске лађе. Кад је Рисањ био у својој слави, тај сав залив звао се по његовом имену. Стотине година Ришњани се својим јунаштвом одликовали и на мору и на суву. Народне песме спомињу их као праве српске витезове. Данас је њихово пристаниште пусто; ретко која лађа ту се заустави и савије своја једрила; нема шта да доноси. — Сва места у Боки Которској од дужег времена опадају. Видите свуда поред обале куће као палате, али пусте, затворене. Оно што су негда стотине бродова радили и возили, то сада неколико туђих пароброда врши. Једини Котор, због пролаза за Црну Гору напредује, и подиже се. Трговина сваке године све живља. Пароброди и лађе сваки дан долазе и одлазе, доносе и односе различиту робу и путнике. Трст и Беч нису више далеко. Кад у вече на Риви крај мора свира лепа војена музика, и погледате на свет што се туда шета чини вам се да гледате на променаду ма које европске вароши. — „Гледајте, — рече ми један стари Которанин, — тамо ђе она музика сада стоји и свира њемачки валцер, за моје младости свако вече бјеше ту по један гуслар, а ми сви сједнемо око њега и слушамо јуначке пјесме“. — Но нико неће од Славена жалити за тим временом, кад види да Котор напредујући у светској цивилизацији напредује и у словенској народности. Талијански језик све се више губи; његово место незаузима немачки него наш језик. Немачки знају и говоре само официри; нико други. Немачка цивилизација, која је без сваке сумње лепша и питомија од талијанске цивилизације, долази у Котор без немачког језика. Талијанска образованост има на себи још многе знаке средњега века; Немци су чисти од тога, они иду упоредо са духом времена. У Котору школе на нашем језику, са добрим учитељима и професорима, све се боље развијају. Науке и просвета сложиће и сјединити синове једног истог народа, кад виде да је језик права народност, и кад виде да друга вера и друга писмена, не треба да претворе браћу у непријатеље. И Немци имају две вере и двоја писмена, па се због тога не раздвајају у две народности. Кад се говором уста разумевају, треба и осећањем да се срца разумевају. Језик је оно велико и истинито знамење, по коме се Срби и Хрвати познају, да су деца једне исте мајке.

Кад смо прошли кроз узане Вериге, наш пароброд једва се мицао напред. Мало за тим чујемо строги глас нашега капетана: „Карло, шта је то?“ — Одговора није било никаква. Машиниста заспао. Имао је узрока да заспи: код њега су смештене две велике котарице, у једној биле су бутеље најбољега приморског вина, а у другој пршуте, саламе и колачи. То су нам све добри Которани поклонили и спремили за наше дугачко путовање. Пароброд је стао: у казану није било воде, у једној бутељи није било вина. „Андрија, — на ново викне капетан, што је стао пароброд?“ — „Шјор (сињоре), немајте бриге!“ — Путници почну се љутити и викати. Рамадановић рече капетану Сими: „или нас вози као што треба, или ћемо прећи на други пароброд“. — Капетан му одмах одговори: „како сте платили за подвоз, тако вас и возим“. — После таквог одговора путници нису се имали шта даље љутити; него половина њих, а то је Рамадановић, помагали су да се пароброд привуче обали. Ту смо приметили да је корманош глув: кад му капетан командује: на лево! он окреће брод на десно, те смо тако три пута закачили о неко камење, док смо крају пришли. Једва смо дошли до суве земље: ни једнога весла, ни једнога једрила, ни једне катарке нити чакље, нисмо имали.

Ту где смо стали не беше нигде кућа. Треба нам воде, јер слана морска вода, особито за тако мали казан, ништа не ваља: оставља велики талог и казан се брзо загојати. После дугог тражења нашли смо један извор у вотњаку међ маслинама, на триста корака далеко уз брдо. Одатле доносили смо у флашама и у малим судовима воду и сипали у казан. Кад је воде донешено толико што нас може, по тачном рачуну машинисте, служити педесет минута, кренемо се са највећом брзином даље. При поласку само смо два пут закачили о стење. Корманош извињавао је своју невештину се тим, да је навикао пловити по великом, отвореном мору, а не поред обале. Још на неколико места стајали смо, не толико због воде колико због вина. Наши познаници, са обале, испред својих на викали су и звали су нас да им се вратимо.

Неумем казати која је половина которског залива лепша, или она до Верига, или она од Верига до Новога. Обе половине имају своје особине, које се надмећу у лепоти. Кад прођете Вериге, чини вам се да сте изашли из неких тавних и ладних гудура на отворен свет; познате одмах праву јужну климу, и сунце, које своју топлоту нигда не губи. Код Котора и Пераста видите небо као како плаво језеро, преко кога сунце, као нека огњена галија за час пређе; високи брегови са свију страна сусретну ваше погледе. Од Верига до Новога, залив је више отворен, више ведар и весео. Обале његове вечито су цвећем и зеленилом обасуте. Ту нема оног облачног неба и оних великих киша, које преко целе зиме Котору досађују; морски ветар гони облаке Ловћену и Дурмитору. Пред сами залазак сунца, у друштву са још неколико чамаца, стигнемо под Нови (Кастел-Нови или Херцег-Нови). — Толико сам пута дошао и прошао туда, али ми нигда није сва лепота тога краја изашла пред очи као тога вечера. Од Новога, — где цветају поморанџе и лимунови, одакле испод африканске палме гледате врхове снежних брегова и пучину сињега мора, где чујете само свој језик и звона са манастира Савина, — не тражите лепшега места ни у једном славенском крају; нигде га нећете наћи. У Новоме зими нема зиме: јужни, топли ветар греје га; лети нема несносне жеге: разлађени ветар са отворенога мора провејава га.

Нови, чудно место, пуно сваког чара,
Нови у свем свету нема равна пара!
Крај мора природа чудо учинила:
Што најлепше могла то је сатворила.
Куд год око бацим на лево, на десно,
Све је намештено дивно и чудесно.
Неапољ сам глед’о, о вечери бледа!
Ал оваквог нигде немадох погледа.
И чудим се сунцу како може заћи?
Кад лепоте ове неће нигде наћи.

Штета је што наши људи, које лекари упуте да траже блажију климу, не долазе у Боку Которску и Нови; него иду у туђа скупа места, где се, нарочито они, што незнају језика, од тешке самоће још већма разболе. Клима у Новом пријатнија је и лепша него у Ници. А што се тиче живота и друштва, може се слободно рећи, да сама она искреност, с којом вас сваки пријатељски срета, најбоља је медицина за људе, којима је здравље порушено. Кад год дођете у Нови, нисте дошли у туђу варош чини вам се да сте дошли својој кући, међ своје сроднике, познанике и пријатеље. При том је неисказана јевтиноћа: за седам ћесарских дуката имате у првој востионици ручак, вечеру и квартир са послугом. Сваки други дан, кад пароброд пролази, можете за неколико крајцара возити се шетњом до Котора и натраг. Тако лепе променаде немају друга приморска места.

У Новом, где су се надали нашем доласку, провели смо вече у пријатном друштву наших познаника, и многобројних црногорских пријатеља. Ноћили смо у вароши, јер на пароброду нигде није било толико простора, да би се два путника могли опружити. — Сутрадан освануо је први мај, дан лепоте и милине у свима крајевима света. Устали сме врло рано; сунчана ждрака још се не беше показала ни на највишим врховима источних брегова. Наш пароброд већ се пушио. Капетан Сима одпуштио је онога невештог корманоша, и по препоруци Новљана, нашао је другог, врлог поузданог човека. Било је пријатеља из вароши, који су поранили да нас изпрате. Један од њих пошто је прегледао сав пароброд, рече ми: „шта то чините од себе? куд ћете са овим чамцем на море? Најмањи таласи одмах ће вас подавити. Ја сам двадесет година пловио, и без велике невоље не бих се на том вапорићу кренуо на такво путовање. Ово су дани пролећа, сада је време мирно и тихо, али после једне уре може се ветар и олуја дићи, и онда сте извесно пропали. Ако вам је омрзнуо живот, скочите овђе у море па ћемо вас извадити и лијепо по нашем српском обичају саранити горе код манастира.“ — На такву разложну беседу, место икаквога одговора, ја узмем моју торбу, и упутим се уз брдо у варош. Сима рече да се неће вратити макар под сигурно знао да ће се удавити. Он је капетан пароброда, он мора ићи, али путници могу како хоће. Други, такође од старих поморских људи, срете ме и кад је чуо што се враћам, поче ми говорити да треба да видим Бојану и Скадар и сва она места где је ретко који Србин прошао. „Опасност! — шта је то опасност? — говораше он, — кад бих се на најмању опасност гледало човек престао би човеком бити; за Америку ми још неби знали. Зар је сува земља без опасности, па људи опет корачају по њој.“ Ја се вратим на пароброд, највише због тога што ми жао беше оставити Симу да путује без друштва, сам. Рамадановић који с почетка говораше да ће и он с нама даље штутовати, предомисли се и врати се у Котор, а ми се отиснемо на море. За двадесет минута прошли смо узано ушће, кроз које пролази море и разлива се кроз брегове до Котора. То ушће утврђено је са обе стране градовима и јаким кулама, одакле вире топови који бране улазак у Боку. (Реч Бока на талијанском језику значи уста, ушће).

Из которског тихог залива, као из неке узане реке, изашли смо на широку морску пучину. Кад смо се на оном малом вапорићу, као на каквом чамцу, видили на отвореном и непрегледном мору, нека чудновата језа прошла је кроз све моје живце; чинило ми се да гледам два три мрава на маленој иверци, како плове по брзој реци. — Небо било је ведро, море било је тихо: на небу не беше ни једнога облака, на мору не беше ни једнога таласа. Али ширина непрегледна и дубљина неизмерна, била је око нас и под нама. Наш пароброд, као мали комадић дрвета, пловио је све даље и даље. Море тако велико и тако пространо, па не влада собом, нема своје слободне воље; и оно као све друго зависи од околности. Један мали облак, један ветар, уништи сво његово спокојство; претвори га у мученика, који се јечећи тамо амо претура, претвори га у манитог смушењака, који својим грудима удара о тврде камените брегове. За то кажу да је море ћудљиво, неверно. Кад мислите да сте потпуно сигурни, ветар дуне и поклопи вас таласима. Море је житко: ни зашто се немате ухватити, ни на што немате стати; обале далеко а дићи се у ваздух треба имати крила. „Андрија! је ли свуда море овако житко?“ „Шјор! свуда, свуда! али немајте бриге!“ — Хајде што је житко, само да је плитко! — Сва моја надежда, да ћемо на такој малој лађи сретно то путовање свршити, оснивала се на поморској вештини капетана, на осведоченој трезвености машинисте и на хитрини старца Андрије.

Како смо изашли на отворено море, окренули смо на лево. Тако смо морали чинити; јер да смо окренули на десно, отишли би у Дубровник, да смо пловили право, прешли би у Италију. Возили смо се недалеко од брегова што растављају которски залив од пучине морске; али та брда крај мора тако су стрменита и омчита и стене од таласа углађене, да, у случају кад би се каква лађа потопила, и путници до таквих обала допливали, не би се могли спасти; немају се за што ухватити. Туда обале стоје као прави зидови. „Андрија, је ли доручак постављен?“ — „Шјор! немајте бриге!“ — И ако је пароброд мали, доручак је био већи и бољи него на свима великим вапорима. Пловило се лепо и весело. Ветар по мало дувао је од истока, видили смо на далеком мору мале, али за наш пароброд велике таласе; но куда смо ми пловили није их било; штитио нас Ловћен и високе камените обале; поред којих смо пловили.

У подне, кад смо прошли један брег, који је подалеко у море ушао, на једанпут указа нам се неки леп град. Куће нисмо могли видети, јер је варош лежала иза градских зидина. „Како се зове онај град, Ђуро?“ упита Сима корманоша. „Ја не знам капетане! — одговори корманош; — ја сам путовао морем управо у Смирну и у Цариград, али овуда нигда нисам пролазио“. — И стари Андрија, који је непрестано пушио и ложио ватру под казан, погледа на обалу где се град све више пред нами указивао, махну главом и ништа не рече; ни он није знао. — Ни најобичније мапе од крајева куда ћемо проћи, нисмо са собом понели, а о компасу и дурбину нећу ни да говорим: то је луксуз за црногорске бродаре. Кажем ја Сими, да су пре две хиљаде година поред тих обала пловили Грци и Римљани, и били су са лађарским потребама боље спремљени него ми. Сима се смеје и заповеди да се плови управо крају у пристаниште градско: може бити да је то нека варош за коју нико у Европи не зна; може бити да ћемо као нови Колумб, пронаћи један део новога света. Кад смо дошли ближе приметили смо већ неколико људи и деце, стоје голи на обали. Сви су били од кавкаске расе; ни једнога црнца не беше међ њима. Неки су као делфини пливали управо нама. Капетан викну и упита: „како се зове тај град?“ А један му смејући се одговори: „зар долазите управо из Америке, те непознајете нашу Будву?“ — Други весело викну: „добро дошао Симо! — ћерај крају; ето мене док се окупам и обучем“. Ту су били наши добри познаници, с којима смо се често виђали у Котору и на Цетињу. Док смо обишли град и дошли пред варош у пристаниште, обале су већ биле пуне света. Свак је потрчао да види црногорски вапор а поклон цара рускога. Да ми неби својим запиткивањем досађивали они што долазе да гледе, ја сам одмах изашао и са неким познаницима отишао у варош. Тако је и капетан учинио пошто је наредио да се једно буренце купи, у коме ће се доста воде понети. — Не треба да спомињемо да смо у вароши добро ручали и два три сата пријатно провели. Устављали су нас да ноћимо, али ми смо хитали. Ко је за путом треба да путује. У Будви Сима је већ распитао: како се зове прва варош где ћемо доћи и за колико времена можемо стићи? забележио је опасна места која треба обићи; и тако пошли смо одатле без бриге. Знали смо куда идемо, и пред вече кад нам се крај мора указала једна мала, лепа варошица, знали смо да је то Кастел Ластва (Кастијо), крајња тачка на југу аустријске царевине.

Ту смо имали познаника, који су нас од неколико дана, жељно ишчекивали. Како смо изашли на обалу показаше нам телеграфску депешу у којој питају са Цетиња: је ли прошао црногорски пароброд, и чује ли се што о њему? — Кад су се на Цетињу надали да ћемо бити на Црнојевића Ријеци, ми смо тада дошли тек у Кастијо. Препреке, које се нису могле предвидети и надвладати, изилазиле су пред нас: свуда сву нас устављали да нас часте и да виде вапор, који се могао само на великој светској изложби видети. Који би се народ могао хвалити својим гостопримством, кад неби било оних што примају гостопримство. — Сима је одмах одговорио телеграмом на Цетиње, да мирно и сретно путујемо да се не брину.

Варош Кастел Ластва врло ми се допада. Околине, по којима смо цело вече ходали, много су лепе. Свуда виногради, смокве и маслинова дрва. Свуда она каменита, горска дивљина помешала се са приморском питомином. Чинило ми се да сам у неком јужном крају грчке краљевине. Море са својим вечитим валовима, изкопало је у каменитом брегу такве зачкољине и затоне, да их се не можете нагледати. Међу тим стенама вода је на неким местима плава, а на неким зелена као трава. — Непрегледно море отворено је, и све куће, у једном реду, стоје поред обале. Сви зимски дани ту су право пролетње време: африкански ветар из велике пећи која сву Европу греје, из пешчане пустиње Сахаре, долази за два за три дана неолађен. Велики брегови заклањају то питомо место од ладних северних ветрова.

Ми смо одсели и гостовали код честитог свештеника Владимира Греговића, он нас је срдачно примио и желио три дана задржати. По песмама и књигама, што смо штампали, познавао нас је обојицу, и радовао се што нас је у својој кући могао видити и дочекати. Код њега смо нашли лепих српских књига и листова. Сви његови пријатељи дошли су у наше друштво. Време што смо с њима провели можемо бројати у најпријатније часове тога путовања.

Кад смо пошли одатле добро смо распитали и казали су нам све опасне стене, што туда из мора вире и које треба обићи, казали су нам она места, где се можемо у случају ветра склонити, рекоше нам да на ушћу Бојане има нарочити корманош, који сваку лађу проведе из мора у реку; јер Бојана при изласку свом у море, сваки час мења своје корито, где је јуче било дубоко ту је данас нанела песак и земљу па је плитко, и по томе ком није познато, може лако са својом лађом насести и пропасти; казаше нам да се тај кормар са обале обично сам јави и на чамцу довезе како види лађу, рекоше да уз Бојану није опасно ни тешко путовати, особито у пролеће, кад је вода обично велика. Али, на наше питање, видимо да ни један од њих није нигда туда пловио, сваки нам је то само по чувењу казивао. Из Кастел Ластве путују више у Америку него у Скадар. Причали су нам да од осамдесет кућа, осамдесет и два младића отишло је у свет из тога каменитога места, да траже себи боље уживљење. Они се већ нигда неће вратити у свој завичај. Зато се та варошица не умножава. Тако је и са другим тамошњим местима. Има их у Цариграду, у северној и јужној Америци, има их у Аустралији. Многи се врло обогате, а где који пропадне и нечује се гласа о њему. Док су год живи они пишу својим сродницима, и разбирају за ове крајеве. Црногорске новине имају доста претплатника у Америци.

Како смо из Ластве пошли, одмах смо путовали поред турске обале. Кад смо били према Бару, наш машиниста рече, да би требало свратити се, да напунимо празне судове водом; за то окренемо управо обали. Варош и град нисмо могли видети с мора, само две три куће има на оном месту где обично лађе пристају. Аустријски пароброди, што из Трста поред Далмације плове, кад се крену из Котора, зауставе се у Будви, Бару, Драчу па пређу у Корф. У Бару обично искрца се еспап и путници што иду за Скадар. Од Бара до Скадра нема колског пута, него то све иде на коњма. Дванаест сата тај пут дугачак је. Сваки европски конзул у Скадру има своје нарочите поштаре на коњма, који приме своју пошту се пароброда, и носе је у Скадар. Кад смо се на сто корака приближили обали, видимо многе Турке да трче ономе месту где ћемо стати. То у свима нама подигне сумњу. Познали су црногорску заставу и црногорске капе које смо сви на глави имали. Кад пристанемо уз обалу, могу заподенути свађу и отети нам пароброд. Више смо се бојали себи него пароброду. Пароброда има доста на овом свету. После кратког саветовања, капетан командује корманошу те окрене опет на море. Зачуђени Турци гледали су са обале за нама. Нити ми њима рекосмо: добро јутро, ни они нама: сретан пут. Они с Црногорцима никад нису у пријатељству, где се год сретну поздрављају се из пушака.

После кратког пловлења угледамо крај самога мора, на једном брешћићу лепу варош Улћињ. (Црногорци је зову: Уцињ и Оцињ; Турци и Албанаси: Улкин и Олун; а Талијани: Дулчино, што значи: слатко. Приморци, народне песме и неки стари документи, зову то место Улћином.) — Варош је прилично велика и с мора изгледа врло лепа. Све куће имају изглед на пучину морску; околине докле се могло видити, покрили су воћњаци од маслинових дрва. Све се зелени као каква зелена шума. Маслинке дуго расту, кад наврше двадесет година, тек онда, стану на најбољи род; а могу трајати пет стотина година. Ко има хиљаду дрва, то је богат човек; свако дрво донесе му годишње три талира. Што је у Арици палма, то су у приморју маслинке. Кад маслинке добро роде, они копају у каменом брегу рупе, па их тамо гњече и цеде зејтин; немају довољно дрвених судова. Свака кућа, место дрва, служи се са кочицама од маслинака, које врло добру ватру дају. Улћин је чисто албанеско место, нико незна ни турски ни српски; има преко сто својих бродова што морем путују. У његовом пристаништу, које је много склонитије од барског пристаништа, видели смо доста различитих бродова.

Како смо прошли Улћин, отворила се пред нама с леве стране непрегледна равница, која се пружа од Бојане и са оне стране Бојане, до високих миритидских планина, из те простране равнице долазио је ветар, и ми одмах осетимо да се наш мали вапор почео врло љуљати. Обала је свуда ниска и равна са површином мора; могли смо видити таласе како изађу далеко на суву земљу, па се опет врате. Бегали смо даље од обале, што смо могли мислити, да је ту море плитко; и наш пароброд, који читаве две стопе дубоко гази, могао би насести. Пловили смо дуго поред те равнице, а Бојане нигде нема. Ветар се све јачи дизао и све даље терао нас на море; а два три облака са високих суторманских врхова, појавише се као најцрњи димови. То нас забрине. Узалуд смо сви гледали на суву земљу; Бојане нигде нема. При тако равним обалама, тешко је и познати где река утиче; море има своје заливе и сваки изгледа као ушће какве реке. Може бити да смо прошли Бојану и путујемо даље у Средиземно море. Све обале, докле смо могли прегледати, биле су пусте, нигде никога није било. Немамо где пристати уз обалу, а са тако малим бродом, као што је наш вапор, ноћити на мору, које се почињало у белу пену претварати, то би била известна пропаст. Кад сам се негда из Црнога мора увозио у Дунав, сећам се да се дунавска вода далеко у морској води познавала, белила се. На те знаке највише смо пазили; али Бојане нигде нема. „Андрија! знаш ли ти где је Бојана?“ — „Шор, она је у Албанији.“ — Наш пароброд све јаче играо је по таласима, и сам капетан, који је иначе свагда филозофично, да не рекнемо флегматично расположен, почео се бринути; али опет наредио је да се спреми добра ужина, и да се отвори једна бутеља вина. Морски ветар доноси велику опасност, али доноси и велики апетит.

На једанпут приметимо да смо упловили у мутну воду. Без сваке сумње то је Бојана. Одма окренемо на лево право сувој земљи. После двадесет минута могли смо распознати обадве обале од Бојане, која ту беше тако широка, да је изгледала као какви морски затон; особито у то доба, кад се снегови по планинама топе, и после великих пролетњих киша, изгледала је као Нил. Што смо се ближе ушћу примицали, наш вапор све је лакше пловио, јер је све јача брзина од Бојане била, при том ветар и таласи што су нас сретали враћали су нас натраг. — Гледали смо на обалу и очекивали да нам се јави корманош, који би нас провезао кроз то опасно ушће. — „Ено неко маше марамом!“ рече капетан, који је тако кратког вида био, да без наочара на тридесет корака не може познати човека. „Шјор! оно бео коњ пасе и маше репом.“ — На целој равници осим тога коња, ништа се друго није видило.

Пловили смо врло тешко, али опет помицали смо се напред. Кад смо већ били близу да уђемо у саму реку, дохвати нас матица и ветар те нас опет потиснуше далеко у море међ таласе, који се, са својим шуштањем, склопише око пароброда; они се пропињу и додирају до наших седишта, вуку нас за хаљине к себи; њихов чудни жубор учинио ми се, да се свађају око свог плена. — Наш корманош, коме се мора признати велика вештина, окренуо је вапор на другу страну, где водена струја слабија беше, и прилично већ смо се прикучили левој обали Бојане, али још стизали су нас јаки таласи из морске дубљине, кад наједанпут машиниста Карл повика: „нема више ни угљена ни воде; сад ће машина престати радити.“ — И заиста ома осетимо, како се пароброд све слабије напред креће. „Мећи на ватру столице, књиге кошуље и све што горети може; а сипај у казан морску воду и вино “ То је обично последња команда сваког капетана кад види таку опасност. Но искусни корманош смотрио~је друге веће опасности, о којима ми нисмо ни сањали. Наишли смо ми на неке кладе и катарке од потопљених бродова, које су вириле из мора: ветар, водена струја и морски таласи опет нас са свом својом снагом дохвате. Није никакве користи више било од кормана, сви смо се добро држали рукама за пароброд, да нас таласи и ветар не баце у море. У тај мах корманош пребледи и дрктећим гласом викну: „пропали смо!“ Неколико тренутака сви смо ћутали. После таких речи нема се шта ни говорити ни мислити. — „Андрија! је ли ти жао умрети?“ — „Шјор! исто тако као цару под круном!“

Наша неизвесност није дуго трајала. „Један велики талас из даљине морске, кад нас је срео, узео нас је на своја пенушећа се леђа, и однео нас је у преко на леву страну; ту се на један пут претворио у стотине малих таласа, па га са свим његовим ужасним шуштањем нестало. Око триста корака нисмо даље од обале били. Наш пароброд престао се љуљати и ишао је приметно напред. Ми смо били у плићини. Да је лађа мало већа била, без сваке сумње ту би пропала, требало је похитати да измакнемо, да нас други талас не стигне и опет у море не одвуче. Сретно смо успели. За неколико минута били смо изван сваке опасности. Кад смо улазили у само ушће Бојане, Сима подиже чашу и весело викну: „на ушћу Бојане, старе српске ријеке, пијем ову чашу вина: у славу јуначке Црне Горе и у здравље витешкога црногорског кнеза. Боже дај да скорим Бојана буде граница црногорске државе.“¹ — Ту здравицу пратили смо са пуцњавом из пушака. Ђура и Карл искочили су на обалу, и привезали вапор за једну врбу. Ту, на зеленој трави, у ладовини те гранате врбе, продужили смо нашу ужину. Изашли смо из несигурног Нептуновог царства, и дошли смо у још несигурније султаново царство.

За три сата што смо на том месту остали, сви смо непрестано имали посла. Машиниста сву је машину раставио, очистио и намазао: нарочито морао је очистити цеви кроз које дим иде, јер су се оне због тога што је угаљ рђав и што су врло узане, биле сасвим од чађи загушиле; Андрија је испљускивао воду из пароброда, а ми остали тражили смо и доносили сувих дрва, с којима смо даље место угљена машину грејали. Том приликом приметили смо да је требало понети једну сикиру, и много више зејтина за подмазивање машине. Осим оплавака што је вода нанела, никаквих других дрва нисмо нашли; а и од њих само тање бирали смо, јер смо их морали на кратке комадиће ломити.

Пред вече продужили смо наше путовање уз Бојану. Вапор ишао је као стрела. После неколико минута видимо на обали неку дрвену опалу кућу, из које један Турчин у ветој официрској униформи, и у папучама изађе па на чамцу довезе се пред нас. То је био царинар, запитао је име пароброда и капетана. На наше питање казао нам је да је река свуда довољно дубока, и можемо без бриге пловити. Сима му даде нешто напојнице, и он се дубоко поклони, и оде својим путом а ми нашим. То је први човек што смо видили од како смо у Бојану упловили. Обале су ниске, голе и пусте. Нигде нисмо видели њиве нити какве стоке на оноликим пространим равницама. После дужег путовања срели смо три рибарска чуна; у сваком чуну беше по један Албанез; по свему изгледали су као Индијанци. Албанези што живе у равници поред Бојане друкчији су него они што су у планинама. Не носе оружја нити иду у чете. — Кад је сунце зашло нисмо се уставили, путовали смо даље поред свега што нам је Ђура корманош говорио, да је опасно пловити по реци коју никако непознајемо. Беше месечина као дан, и наш мали пароброд ишао је без икакве сметње. По заласку сунца није много прошло, а ми уђосмо међ брегове, кроз које се Бојана сваки час веругала тамо амо. Међ бреговима Бојана је много ужа и бржа него што је у равници. Месец је зашао за брегове; месечине са свим је нестало; остала је тамна ноћ међ тамним бреговима. Ми смо даље пловили. Једва смо видили пред нама да се вода бели. Нисмо могли стати у тој пустињи да ноћимо, надали смо се да ћемо наићи на какво бар најмање село. На једанпут, кад смо око једног каменитог брега, као око лакта, хтели да обиђемо, дохвати нас брзица, и силно потисну нас натраг, пребаци нас на другу страну, и са свом својом снагом гурну нас у некакав врбљак. Пароброд стаде; био је закљештен међу врбе које је разливена вода оплавила „Андрија! јеси ли жив?“ — „Шјор! нигда више немојте путовати на црногорском вапору“.

Нисмо имали никаква фењера; ко би се сетио да и то понесе! — Код машинисте нашла се једна свећа. Кад смо је запалили, видли смо само зелено грање око нас. Поноћи још не беше. Кад смо нашли хлеб, пршуту и бутељу с вином, угасили смо свећу; бојали смо се да зли људи, кад виде свећу, неударе на нас. Слатко смо и у мраку вечерали. После вечере сви смо се притајали; где је ко седио ту се и наслонио да спава; метнули смо поред себе двоцевке, које су ситним оловом за лов биле напуњене. Свуда мрак и тишина. Из дубљине од некуда зачу се једна пушка, после неколико тренутака чуше се још три једна за другом; па опет је настала савршена тишина, тишина пустињска од које нас језа хвата: само је валовита Бојана шуштала, и један ћук у брегу према нама, целу је ноћ непрестано певао своју чудновату песму. Они сви брзо су заспали; ја нисам; баш та необична тишина сметала ми да заспим. У мислима пребацивах сам себи шта ћу ту? — Код толиких лепих места по углађеној Европи за путовање, шта ћу ја без икаква посла, у дивљој Албанији? — У месецу мају путовати по лепој Рајни и Рони, има смисла, то хиљаде безпослених чине; али, путовати на Бојани ради шетње и задовољства, то нико до сада није чинио. У мислима кроз сан трептели су предамном прекрасни хотели и паркови, чинило ми се да до мојих ушију допире и музика која ме успављује. — На један пут са обале зачу се необична врева. Неко, што је игда могао, са дрктећим гласом викнуо је: „помагајте!“ после неколико тренутака опет је још јаче викнуо; „помагајте погибох!“ — За тим настаде опет потпуна тишина. Сви се на вапору пробудише. То је Ђурин глас. Учинило ми се да сам на африканској реци Конгу: дивљаци ухватили нашега корманоша па пеку; Ђура беше прилично урањен и дебео: сто бифтека могу од њега истерати.

После неколико тренутака чула се опет врева и лајање паса. По гласовима, што су до нас допирали, могли смо познати да тамо има више људи. Није прошло ни десет минута а Ђура дође на обалу. С њим ишли су још три човека, Арнаути. — Ђура, који се највише бринуо о сигурности нашега путовања, није могао спавати, него је хтео да расмотри, где се и у каквом положају налази наш пароброд; па је с гране на грану изишао на суву земљу, и удаљио се од обале да види има ли где год близу какво село. Арнаутски пси осете га и као вукови полете на њега. Ђура утече на дрво и почне викати за помоћ. Арнаути с пушкама изађу из својих рибарских колеба, које нису далеко биле, дотрче на то место где су пси лајали, и виде, или боље речи чују у мраку ка дрвету човека. Нису се могли међ собом ни једном речи разумети. Напослетку одбране га од паса и дођу с њим на обалу. Арнаути како су приметили нашу лађу, уверише се да смо путници а нисмо зли људи. Одмах оставише оружје наложише велику ватру, која је осветлила сву обалу и наш пароброд. Они су говорили нама, а ми смо говорили њима; али ништа се нисмо разумевали. Машиниста дао им је празну бутељу, и показао на длану мало зејтина. Они су се сетили. Одмах отрчао је један и донео пуну бутељу зејтина, који нам беше врло потребан за машину. Сима му пружи неколико цванцика, Албанез неће никако да прими. Тек онда, кад је приметио да хоћемо да му зејтин вратимо, примио је. После неколико минута дође други Албанез, и донесе капетану велику погачу и на средини погаче шаку соли. Сима их обдарио са дуваном и са другим ситницама. Као стари народи, тако још Албанези по планинама, кад месе хлеб, не мећу соли.

Кад је свануло сва три Албанеза помогли су нам, те смо наш мали пароброд, с великом муком извукли из врбљака. Ни у чему није био повређен, само је на неколико места окрњен и нагњечен. Но према тако дугом и опасном путовању то ништа не значи. Даље пловили смо лепо и мирно, осим неколико рибара и њихових колеба од трске, никога више нисмо видили. Бојана беше све ужа и све бржа. Брегови кроз које смо ишли нису велики, а беше и питомих равница. На ручак стигнемо у једну малу варошицу на десној обали, зове се Обод. Дотле обично долазе морске, прилично велике лађе. Одатле, особито Грци, извозе жито; равно Подримље плодно је, и даје доста пшенице и кукуруза; и тада беше неколико страних бродова. Варош је мала али је навикнута на путнике, свак је био услужан да заслужи што год. Донели су нам и лепог пролетњег цвећа. Миридити су у пријатељству са Црногорцима. јер су далеко од Црне Горе, и нигда се нису међ собом крвили. Ту нас дочека нов корманош који нас је до Скадра повео; са Цетиња су телеграфисали у Скадар, те је изашао пред нас. Недалеко одатле видили смо на левој обали, до саме Бојане, велике и врло лепе развалине. Једни веле, да је била негда српска црква, а други то поричу и држе да је латинска црква. За непуна три сата дошли смо у Скадар, и стали смо код дугачког дрвеног моста што преко Бојане води. Ту код самог тога моста, изтиче Бојана из језера. Стали смо на добрих педесет корака од обале, привезали смо вапор за мост и за неке диреке, што су ударени у воду за везивање бродова. Скадар је велика варош; кажу да преко тридесет хиљада душа има. Град је од јужне стране на једном засебном брду. Велики пазар, где су само трговачки дућани и занатске радионице, одмах је до Бојане. Двадесет минута к северу од пазара, простире се у равници варош са лепим кућама и многим, доста широким улицама. Сви, што имају своје послове, рано дођу на пазар, ту у подне олако ручају, као што чине обично западни народи, па раде до мрака, и онда затворе своје дућане и радионице, па се врате својим кућама у варош на преноћиште. Главна јеђа са целом фамилијом, то је вечера.

Није прошло пет минута од нашега доласка, а свет се почео купити на обали и на мосту, Као муња прошао је глас кроз читав скадарски пазар, да је дошао један црногорски пароброд, пун Црногораца и да се велики црногорски барјак вије испод моста. Такав пркос није се надао Скадар никад дочекати. Мусломани оставили су своје дућане и дотрчали на обалу; нико није могао веровати док није својим очима видио. У томе довезе се к нама Перовић, главни трговац скадарски, добар Србин и наш давнашњи познаник, он често долази на Цетиње, преко њега црногорска влада све своје послове у Скадру врши, и по томе је познат као неки црногорски конзул, при том он, поред своје трговине заступа и немачког конзула. Богат је, рачунају га на сто хиљада талира. Носи се као и сви Скадрани, арнаутски: убрану кошуљу, и на глави велики фес. Разговоран је и веселе нарави. Улазећи на пароброд гласно је певао:

Стамболе горди у море тони!
Силна је рука која те гони.

Како је дошао каже нам, да је по препоруци са Цетиња, код паше све што је требало свршио и уговорио да се одмах мост отвори и да прођемо у језеро; међу тим да ми изађемо на његов дућан, који од обале не беше ни тридесет корака да се мало заложимо и прочастимо. Заиста дођоше одређени мајстори и почеше на једном месту разваљивати мост. Света се још више накупило, и најпре турска дечурлија а после и матори људи, почеше вревати и викати: да се одмах црногорски барјак скине. На чамцима опколили су наш пароброд и почели су претити. Као уз пркос ветар је дувао, и велика црногорска застава са белим крстом на средини, у свој својој слави вијала се на пароброду.

Паша је дозволио да можемо даље путовати, како мост буде отворен; али Мусломани Скадрани у гомилама отишли су и казали паши: да ће пре крв пасти, него што ће ма каква лађа с црногорским барјаком кроз Скадар проћи. Сима неда ни споменути да се застава скине: то не може црногорски образ поднијет’. — Једно оделење турске редовне војске дошло је на обалу да одржи ред. Машиниста Карло, који је неко време у Поли, код аустријске марине служио, скинуо беше црногорску капу и метуо ону званичну качкету, што носе аустријски официри. Осећао се да је у већој сигурности под том капом. Сви Скадрани добро познају капу бечкога ћесара; ђаурина, под том капом, Турчин не сме дарнути. Кад то Сима примети, љутито му викну: „црногорску капу на главу! рђо лацманска! или ћу те сад у воду бацити!“ Са тешким уздисајем Карло извади из недара црногорску капу, и метну је на главу. Наш стари послужитељ, са прекрштеним рукама стајао је у дну пароброда без црногорске капе. „Андрија! што си гологлав?“ — „Шјор молим се богу.“

Три дана пред наш долазак, услед захтевања Црне Горе и европских великих држава, а по пресуди турскога суда, обесио је паша два јунаштвом својим чувена Турчина, за које се доказало да су били коловође кад су Црногорци у Подгорици исечени. То је нечувено и нигда до сада није било случаја, да Турчин буде најмање каштиган, кад Црногорцу главу одсече. За такво дело даване су награде и похвале. Да би се само мир са Црном Гором одржао, пред пазаром обесили су та два Турчина, и још многи подгорички Турци осуђени су на робију и на тамницу. То је сав Скадар против свију ђаура, а особито против Црне Горе узрујало. У ту велику раздраженост ми смо са црногорском заставом дошли и дали им згодну прилику да се могу осветити; они су жалили што не виде на нашем пароброду Марка Миљанова или кога другог војводу; него виде само оне, који нису ни једне турске главе одсекли. — Побожни и мирољубиви Андрија заварао је Симине очи, и добро је увио сав барјак око мотке, само да би се врева светине мало утишала; и заиста неки су већ почели одлазити са обале. Кад Сима то примети, мислећи да је ветар обмотао барјак око мотке, приђе собом па га развије да се опет лепрша. Хоће Србо да погине, а неће да се покори. Питам ја Симу: шта му је казао књаз при поласку? Јели га послао да проведе пароброд кроз Скадар, или да заметне рат са Турском царевином? — Сима се смеје и неће ништа јасно да одговори.

Међу тим ми смо обојица с Перовићем изашли у његов дућан, где је била прекрасна ужина. Ту смо хтели причекати док се мост отвори, па одмах, макар ноћу, да се увеземо у језеро. У том дође један млад у новој униформи обучен турски официр, представи се Сими као колега. То је био капетан од турског војног пароброда што по целом језеру крстари и стражари. Говорио је турски а Перовић је преводио. Он изјави учтиво али одсечно, да нам не да проћи са црногорском развијеном заставом, и да се паша, који нам дозвољава, нема ништа у то мешати: „он је заповедник над војском — говораше даље, — у граду и на сувој земљи, а на води ја сам независан од њега. Он има своја правила, а ја имам своја, преко којих несмем прећи. Кроз овај мост још није ни једна туђа застава пропловила: и будите уверени, кад би то био пароброд са енглеским барјаком ја бих исто тако поступао.“ — Каже му Сима: да један део скадарскога језера припада Црној Гори, и да црногорске лађе имају право пловити са својом заставом по језеру; и да ће он како буде ћуприја отворена, одмах се увести у језеро.“ — На то капетан од војеног турског пароброда полазећи рече; „ви видите да је варош узрујана и да може доћи до нереда, који ће бити штетан и нама и вама. Ово су непослушни Арнаути, с којима све власти имају велику муку. Кад наступите на језеро што припада Црној Гори, можете развити какву хоћете заставу. Кад не пристајете на то, а ви ћете овде остати или ћете се вратити од куда сте и дошли. Ја ћу сад, ради умирења вароши наредити, да се ћуприја одмах затвори. И кад год видим у турском језеру лађу са црногорском заставом, ја ћу је одмах гађати из топова. Таква наредба постоји и ја ћу је вршити, докле је из Цариграда не промену.“ За тим поздрави се учтиво и оде љутито. — Каже нам Перовић да је све тако као што тај официр говори, и да паша, који и у вароши слабо шта значи, почем само пије и спава, нема никакве власти на језеру. Све пашине послове врши један Енглез са великом платом. Он је одавно у турској служби и врло је способан.

Са Цетиња дође нам, на наше питање, кратка телеграфска депеша у којој кажу: „држите се чврсто не попуштајте ништа; боље је да изгинете, него да скинете црногорски барјак са црногорског пароброда. Телеграфали смо у Цариград и свуда где је требало. Доћи ће заповест у Скадар да вас морају пропустити да прођете.“ — После такве депеше ми смо узјали на коње и отишли у варош, у кућу Перовића, где нас је дочекала постављена лепа вечера. Од како смо пошли, то беше прва ноћ, коју је капетан Сима спокојно преспавао. Његову бригу узела је на себе Европа. Ми смо слатко вечерали и мирно спавали, а европски велики дипломати и посланици, читали су депеше од својих конзула, и целе ноћи размишљали су треба ли пропустити тај пароброд? Хоће ли то увредити достојанство турске царевине? Султан изгуби ће важност у очима целе Арбаније. Сва раја помисли ће да се турски цар од страха удвара Црној Гори. При том, тај пароброд, поклон је из Русије. Треба се известити: има ли у томе пароброду топова, пушака, барута и сакривених руских официра? Нећеш Русијо куд си наумила! данас Европом управљају способни и енергични људи. Енглески министар Палмеретон, бранећи негда турско царство, право говораше: и на варнице треба пазити, од њих постаје пламен. — А кореспонденти талијанских, немачких и других новина, писали су сваки по својој ћуди, хитне депеше: на европском ведром небу опет се појавио облак, опет од Црне Горе; облак, који, ако му Европа енергично не стане на пут, извесно ће на читавом истоку донети страховиту олују. Тек што се свршила подгоричка размирица, која је целој Европи била бригу задала, и у којој је турска влада, само за љубав, мира попустила; и све што су Црногорци захтевали, савесно извршила; сад ево опет, лукави горштаци са Цетиња, хоће да руше европско спокојство; те као што су и до сада свагда чинили, да држе турску царевину у вечитој неизвесности. Докле ће Европа трпити, да од ове шаке планинаца зависи светски мир! Очевидно је да по руском одобрењу, Црна Гора непрестано тражи узрока, да зарати са турском царевином. Један руски пароброд под црногорском заставом, дошао је изненада под Скадар и хоће силом да продре у скадарско језеро; један део моста на Бојани већ је разваљен. Цела је варош необично узрујана; што до сада није било никаквога покоља, има се једино благодарити разборитости и великој енергији скадарскога паше. Капетан од тога вапора (пароброда), одвећ дрско тражи, да му се у року од двадесет и четир сата, дозволи да против сваког досадашњег обичаја, са развијеним црногорским барјаком, уплови у скадарско језеро. Телеграфска жица измеђ Скадра, Цетиња и Цариграда непрестано ради. Турска влада налази се у великој неприлици: ако не дозволи пролазак замериће се руском цару, јер то је његов пароброд, замериће се и црногорском књазу, јер је његова застава; при том турска влада мора најпре о том саслушати жеље и савете свију великих европских држава. То није ствар саме турске царевине; то је ствар целе Европе. Свак ће лако видети на што се иде. Ако европска дипломација пропусти тај пароброд, и с тиме Црна Гора добије право слободнога проласка; онда ће после некога времена, руска флота под црногорском заставом упловити у скадарско језеро; и заузеће тај Гибралтар јужне Европе. Кад Славени заузму то језеро и ушће Бојане онда је њихово и адријатско море, а кад освоје адријатско море, онда су њихове и све обале тога мора. Важност скадарског језера и реке Бојане нико не види. Треба помислити каква су сила на мору негда били Славени, што су око Неретве живели. Бојана са својим пространим језером много је удеснија за велике руско-славенске планове. Албанези, који изблиза виде ту опасност, врло су се узбунили овим догађајем. На скадарском пазару многи говоре, да се на том пароброду налази стари руски генерал Андрејев; преобучен као прости лађарски слуга, прошао је тај генерал дуж целе Бојане, и обележио је све важније тачке. Црногорске новине називају Бојану јужном Невом. Црногорци, неће бити дотле задовољни, док се не распадне турско царство. Они имају песме у којима се, као њихови градови, спомињу: Скадар, Призрен и Прилип.

Тако је мали црногорски вапор, постао велико европско питање, које дипломатима и новинарима, није дало спавати. Капетан Сима гурнуо је угарак у папирну Европу, па је слатко спавао. — Сваки дан долазиле су и одлазиле различите депеше, а ми смо сваки дан частили се и ходали по Скадру. Перовић и Сима ишли су где је требало, водили дипломатске преговоре и давали ултимате. Ствар о проласку пароброда сваки се дан заплетала и одплетала. Кад су год ишли паши да се известе је ли дошло какво решење европских великих држава, паша, пијан и дремљив свагда им је одговарао: „Европа хоће мира.“

Славенин кад дође у Скадар и у Љубљању, у те две старе славенске вароши, мора се врло зачудити, кад види да нико не говори славенски, нико не зна славенског језика, нико неће да је Славенин. Кад се Славени преливају у велики и просвећени талијански или немачки народ, може имати смисла: цивилизација и напредовање свега оног што човека човеком чини, привлачи их у те велике задруге; али каква смисла има кад остављају свој језик и своју народност, па се претапају у незнатни арнаутски народ? Скадар је права албанска варош: нико не зна српски, нико, осим чиновника, не зна ни турски. Не можете у вароши купити дувана, ако не разумете албански језик. Они су Мусломани и Католици, али се слажу међ собом; вера их не раздваја много. Католици имају велику и врло пространу цркву; и православни имају у сред вароши своју цркву и звона; новчаном руском помоћи подигли су је и украсили. Од сто православних кућа, што их у вароши има, као што су ми казивали, само четири куће говоре српским језиком; у свима осталим кућама потпуно влада албански језик; њихова деца и чељад не знају српски. Тако је и у читавој околини. Поред Бојане и свуда куд се макнете, наилазите на села, брегове и долине, која носе српска имена; али српски нико ни једне речи не разуме. Арнаутски језик у тим крајевима учинио је чудеса: све је освојио. На западној страни скадарскога језера, докле траје црногорска граница нико не зна албански; два корака преко те границе нико не зна српски. Ту има Мусломана, који се још презивају Поповићи; о празницима скупљају се на развалине где им је негда црква била. Албанези немају својих писмена, књиге у којима су на њиховом језику молитве, штампане су латинским словима. У јужним крајевима служе се грчким писменима.

У Скадру видите доста људи обучених у европске хаљине; многи од њих говоре талијанским језиком. Трговци скадарски иду често својим послом у Трст. Занати од сваке врсте развијени су и напредују. Имају стрпљења при тешким пословима. Код њих не можете приметити оне турске лењости. Они су поносити и много држе на своју народност. Врло су умерени у јелу и пићу; варошани више воле занате него трговину; штедљиви су. Радо певају; а имају неке особите мелодије, које су пријатне слушати. По планинама живе Арнаути као дивљаци; целог свог живота не слазе у варош; Има одраслих људи који не знају шта је то новац; они проведу све своје године у планини код стоке. Арнаути уздижу своје јунаштво над црногорским. „Козе црногорске!“ кажу они за Црногорце. Али завиде Црној Гори на њеном државном уређењу. Млади Ђорђе Пренк, миридитски принц, провео је на наукама читаву годину дана на Цетињу. Књаз га је нагледао и сваком приликом лепо призивао; носио је црногорске хаљине и живио је на Цетињу са свима као са рођеном браћом. Научио је лепо српски говорити, читати и писати. Врло је побожан, свагда, кад је требао да се пречести, силазно је у Котор у католичку цркву. У говору и у целом свом понашању одличан је и племенит. Кад је полазио кући, свом оцу у миридитске планине, многа од нас, његових познаника, изпратили смо га преко цетињског поља, при растанку њему ударише сузе и уздишући рече: „ах да ми је само доживити да видим међ мојим Миридитима, овакви суд и ред, као што је у Црној Гори.“ Он није смео путовати преко Скадра, јер је његово племе у непријатељству са турском владом; него је пропраћен крадом до неког уговореног места, где су га његови Миридити дочекали и одвели га у планину. За њега Цетиње беше прави Париз. „Ах, како ћу ја сада у оној пустињи живити!“ говораше често кад се спремао да пође.

Албанаси притисли су својом народношћу многе земље. У грчкој краљевини има их преко двеста хиљада. Атина, то је било њихово село, и данас на њеним улицама при сваком кораку, сретнете Албанаса у његовом народном оделу. Казивали су ми у Атини, да морају да држе тумача за арнаутски језик при атинском окружном суду.

Од свију вароши, у којима се само албански језик говори, Скадар је највећа и најглавнија. У овим старим славенским земљама Арнаути су својим језиком и вароши заузели: На југу то нису могли учинити: у свима варошима влада грчки језик; Јанина права је грчка варош; једини је узрок томе силном раширењу арнаутског језика по нашим крајевима, то, што су се Срби одатле иселили у Унгарију. Цвет народа српског, са својим покретним имањем, са својом стоком и са својим богатством, оставио је своје земље; Арнаути сишли су са неплодних планина, и заузели их. Призрен, столица, српских царева, данас је арнаутска варош. — Није се српска војска, за време првог устанка, вратила са Сенице, због изгубљене српске битке на Каменици, него због тога, што је наишла на једну туђу земљу, где у народу није имала ослонца. Арнаути неће заједницу са Србима, они су се одупрли на оружје заједно с Турцима. Да су око Сенице живили Васојевићи а не Арнаути, српска војска ишла би певајући напред.

Што се Албанаси, поред многих својих покушаја досада нису могли отргнути од турске царевине, узрок је, што их има много мусломанске вере; они теже изламском Стамболу. Црна Гора данас би исто тако била, да нису изтребили мухамеданство измеђ себе.

Блиске околине око Скадра, по којима смо једног дана ишли на коњима, нису лепе. Већи део брда су од голог камена. Само име Скадра, значи: стена. Реч Миридити значи: добро јутро. Скипетари, као што они сами себе зову, значи: планинци, горштаци, брђани. Били смо у српској цркви кад су дошли једни сватови. Женско одело врло је чудновато. Огрћу неке бињише. У сватовима било је и Мусломана; они су остали пред црквом док се венчање свршило. Гостионица и кафана има лепих. Готово свака кућа има своју башту, с тога је варош заузела врло велики простор. — Поред свих телеграфских депеша, које су долазиле и одлазиле, прође седам дана, а о нашем пароброду ништа се није могло решити. То је један део источног питања, а све што се истока тиче, полако се свршава. Међу тим ми смо лепо проводили време. Руски конзул Јастребов звао нас је често на ручак и вечеру. Његова башта беше пуна расцветаних ружа и другог лепог цвећа. Он и секретар конзулата Спер, добро говоре српски. Јастребов и пише правилно српски; члан је српског ученог друштва, и штампао је на српском језику неколико занимљивих расправа о српским старинама. Кад би год момци, што око ручка послужују, почели говорити арнаутски, он се свагда окрене и рекне им: „зборите српски!“ Куд год смо ишли по вароши, ради наше сигурности, ишла су за нама два оружана каваза из рускога конзулата; на фесу им стоји сребрн, двоглави руски орао. Јастребов више пута штитећи христјане, показао је у Скадру лично велику одважност; често му је живот био у опасности. Скадрани за њега кажу: „ми смо прави Арнаути, али и он је прави Москов.“ На послетку дошло је време и нашем жељном поласку. Тако је дуго премишљано: хоће ли се пустити једна мала лађица са заставом у скадарско језеро; хоће ли се тиме окрњити целокупност турске царевине и повредити париски уговор. — „Пођи да видиш са колицно памети управљане су европске државе!“ рекао је шведски државник Оксенстиерна, своме сину, кад га је спремао да путује по европским дворовима.

Из Скадра кренусмо се на пут врло рано. С нама је пошао Перовић и његов зет Лука, трговац скадарски. Они су имали својих трговачких послова у Црној Гори. Наш пароброд пловио је пуних шест сати преко језера. Путовали смо непрестано поред западне обале, Са те стране свуда су брда, међу којима је високи брег Румија, а одатле мало даље иза њега Суторман. Нигде нема шуме; по негде види се шипраг, а поред обале велики жбунови лавровог дрвећа. Са западне стране обале су тако стрмените, да поред њих ретко где год има пешачке путање. — Скадарско језеро није ни налик на језера у Швајцарској, Италији и Горњој Аустрији: нема онога зеленила ни оне лепоте; изгледа као бара, као Дунав кад се разлије по банатским равницама. Може бити то долази отуда, што није тако дубоко као што су она језера; а може бити да је томе сасвим други узрок. Рона, која протиче кроз плаво женевско језеро, и Рајна, која протиче кроз зелено боденеско језеро, задржавају до ушћа фарбу свога језера: Рона је плава, Рајна је зелена. Вода од Бојане бела је као и њено језеро. — Скадарско је језеро пусто; нигде нисмо видели ни најмање лађе да плови, обале његове исто су тако пусте, нигде нисмо видели ни једне козе на оним врлетним и голим стенама. То језеро нигде се не спомиње у старим историјским белешкама; оно је за последњих шест векова постало, и својом водом лепу и плодну Зету притисло. Од негдашње узане млакве, баре, кроз коју је Морача до Скадра текла, мало по мало, начинило се велико језеро. — Већи део те негдашње баре, у старија времена сваког је лета усануо и на том је месту остало блато. Отуда долази те Црногорци и данас скадарско језеро не зову дручке него блато. (Реч „блато“ у Црној Гори нема другог значења, то је име скадарскога језера; а за оно што се по другим српским крајевима зове блато, они свагда кажу: глиб).

Излазак Бојане код Скадра све се већма загушује и затрпава; то је узрок те се језеро сваке године све више шири. Томе приноси много: мост на Бојани код Скадра, који је на честим дирецима, који сметају да вода отиче, начињен; за тим валовити Дрин, који је оставио своје старо корито, и под самим Скадром не далеко од моста у Бојану утиче, и брзином својом прави велики успор. И тако сав шљам и песак што из језера иде, заустави се на самом изласку Бојане и ту прави насип. Велике сметње изласку воде чине се и тим, што у Бојани, око моста ударају коље и праве бране, те лове рибу. — Извесно је да језеро сваке године расте и бива све веће. Стари Црногорци казују, да сада по неким местима плове лађе, где су они у својој младости кукурузе сејали, и докле вода нигда није могла допрети. Причају такође, да се на неком месту, кад је језеро мирно и бистро, са лађе виђали у води зидине од кућа. Кад би се код Скадра Бојана очистила и њено корито дубоко ископало, онда би из језера вода истекла, и остала би за орање лепа и велика земља, која би све ове крајеве могла ранити. Може бити да би на дну тога језера, нашли развалине од старих српских села и градова. — Где је та равна и богата Зета, о којој старински споменици као о неком рају свију ових крајева, са поносом говоре? Ова каменити и неплодни брегови нису нам могли такав мио и леп спомен из прошлости оставити. — Те питоме Зете нема више; она данас под водом лежи. Кад би се скадарско језеро оцедило и осушило, отворила би се на том месту непрегледна равница, која би за неколико година постала једна од најлепших српских земаља: био би нови равни Срем, у коме нигда нема мраза ни снега.

Скадарско језеро пуно је различите рибе. Код Скадра највише хватају јегуље. Оне у своје обично време, крену се у великим гомилама, те путују у море. Велике јегуље нигда се не враћају у језеро; нестане их, нико не зна шта буде од њих. Чудновато је да све реке и сва језера што имају свезу са средиземним морем, доста јегуља у себи имају; а Црно море и реке што у њега утичу, никако немају. — Има језера, из којих река идући у море, на више места с високих стена окомце тако пада, да није могуће ни једној риби уз те слапове и букове узпливати. Шта раде мале јегуље кад ту дођу? Оне по стенама, кроз влажну маховину попењу се горе и путују даље у језеро. — Причали су ми да има нека врста ситних риба, које сваке године у своје обично време, као мрави крену се из скадарског језера, спусте се Бојаном у море, па онда све поред обале путују до ушћа Неретве; прошетају се неко време по Неретви, за тим врате се опет у скадарско језеро.

Укљеве много има по језеру; то је риба мало крупнија од сардине; на талијанском језику зове се скоранца. Црногорци је хватају, суше и продају у приморје. По двеста хиљада динара добију годишње за ту рибу. Оне се обично у пролеће, кад први топли дани огреју, милионима прикупе на позната места при обали језерској. Црногорци, како то примете, одмах почну их хватати. Та места тада су пуна света; свак поврви на обалу и свак има довољно посла. То је за Црногорце оних крајева весеље, као што је берба за оне пределе где има много винограда. То је њихова најмилије жетва. Они међ собом имају своје уобичајене делове, и нигда се не свађају о приходу. На један такав риболов позвао ме књаз са собом; и заиста врло сам се зачудио множини оних риба. Црногорци на педесет корака од обале, зађоше са чамцима, па једном мрежом која је триста корака дугачка могла бити, заоколишише оно место где се риба скупила. За тим они са чамцима придржавају мрежу, а стотина других са обале, за оба краја полако вуку мрежу све ближе сувој земљи. Кад се та мрежа на десет, петнајест корака обали прикучила, онда престадоше даље вући. Узеше велике котарице, које су за тај посао исплетене, и тим котарицама захватају рибу и у лађе изручују. Свака котарица, кад је из воде подигну, до половине беше пуна рибе. Кад је леп и тих дан, могу по четири хиљаде ока такве рибе, само са једним бацањем мреже да ухвате. Такав вир, где се укљева, највише у прве пролетне дане скупи, зове се око. То су ретка места; на црногорској страни има их само три четири. Укљева је врло слатка и здрава риба. Ваздан смо их на угљевљу пекли и јели, и нигда нам доста не беше. У скадарском језеру има много и шарана; једном бејах на лађи с књазом, кад је ишао у лов на пернату дивљач што се налази по језеру; па том приликом, при ушћу Црнојевића реке, бацише један динамит, и ухватише четрдесет и шест шарана, а сваки беше дугачак близу два педља. Шаран, или као што га Црногорци по талијанском језику зову крат, важи овуда као најздравија риба. — Кад се прође град Жабљак, има једно мало, али својим изгледом лепо језеро, оно се зове: горње блато.

Скадарско језеро, кад дуне ветар низ белопавлићску долину, подигне такве таласе, да се по њему не може са овим малим лађама пловити. Ми смо путовали лепо и мирно. Кад смо се прикучили црногорским обалама, поздравише нас са брегова пуцњавом из пушака. Познали су црногорску заставу. Тако им је исто одговарано с пароброда. На Вир-пазару стали смо уз обалу; беше петак, пазарни дан, и много скупљенога света и лађица са свију страна. Пролазак црногорскога пароброда посред скадарског језера, са развијеним црногорским барјаком, сматрали су Црногорци као једну нову победу над турском царевином. Сви што су тога дана били на пазару, изтрчали су пред нас на обалу, и од весеља пуцали су из пушака. То је био пркос Турцима који су своје посаде тада још имали на оближњим острвима: Лесендри, Врањини и Грможуру. На Вир-пазару остали смо цео дан; то је црмнички лепи и топли округ; то је црногорски Мисир. Ходали смо по свој околини. Ту књаз има свој виноград и лепу башту.

Вир нема много кућа, али је на гласу због свога пазара, где у познате дане долази свет не само из Црне Горе, него такође из приморја, и из оближњих турских места, кад нису с Турцима у рату. Ту на пазару ко шта има продаје, а коме шта треба купује. Црногорски пазари слободни су; нема да се плаћа никаква царина ни мјерачина. На Виру има једна јака кула, коју је владика Раде озидао, за сигурност и одбрану пазара.

Одатле сутра дан пошли смо рано, и за четрдесет минута упловили смо из језера у Црнојевића реку, којом реком, заједно са црногорским фркетима (хитре лађице с веслима), за два сата дођемо у варош што се зове Црнојевића Ријека, или само: Ријека. Ту беше такође пазарни дан, и много света. Сви су се радовали нашем долазку, и за знак весеља пуцали су из пушака, а наш пароброд окићен цвећем и лавровим гранама, допловио је до каменог моста и ту се уз обалу зауставио. — Река, којом смо од језера измеђ црногорских брегова пловили, широка је петнаеет до двадесет корака; а на неким местима зелени вирови изгледају као какво мало језеро; она се измеђ каменитих брегова непрестано тамо амо кривуда. На један пушкомет више вароши, може се прегазити, и ту је врло брза.

Како смо дошли, Сима је тог истог дана отишао на Цетиње, а ми смо остали на Ријеци. Варош Ријека лежи на левој обали поред саме воде. Према вароши, с друге стране на брду, стоји старински град Обод. Ту је црква, школа и неколико кућа. Обе стране скопчава леп мост. — Много сам пута долазио на Ријеку, али сад сам први пут обишао њене околине. О њима се нема шта говорити; оне су брда од камена као и сва Црна Гора што је. Ишао сам уз реку до једне велике пећине из које она извире, и у малим водопадима, где су воденице, барутане и фабрика за пушке, тече даље. За непун сат може се доћи до те пећине.

Град Обод највише је знаменит тиме, што је ту прва српска штампарија подигнута. Црна Гора беше једна од првих земаља у Европи, која је одмах, како се чуло за печатање књиге, набавила из Венеције штампарију, и сместила је у град Обод. То је била прва уредна штампарија са кирилским словима. — Прва књига на свету штампана је у Немачкој 1455., а у Црној Гори 1493. године. То јо била, прва печатана књига на словенском језику; јер књиге што су тада у Пољској и Ческој печатане, биле су на латинском језику. Прва књига у Италији штампана, је 1465., у Енглеској 1474., у Русији 1493., год. Ни једна књига, у том добу у Европи печатана, не надмашује својом лепотом, оне књиге што су тада у Црној Гори штампане. Око Града Обода још се може наћи оловних слова од те прве штампарије, и нико се не сећа да их пошље у народни музеј.

Био сам у цркви и походио сам школу на Ободу. То је једна од најбољих школа у свој Црној Гори. Сви црногорски учитељи, које сам до сада познао, добри су и врло ревносни за просветни напредак. Способне учитеље даје цетињска богословија, а има их и Далматинаца, који су у задарској српској семинарији свршили науке. У свима школама језик је — црногорски; у многоме различан је од онога признатог, лепог језика на ком је библија преведена. Говорио сам једном приликом на Цетињу, да би требало, ради књижевног јединства, да уведу онај језик којим се данас пише у Београду и Новом Саду. Тај језик, на ком се до сада највише писало и радило остаће за свагда као српски књижевни језик. Ако Црногорци продуже своје школе као до сада, онда, после сто година, између та два језика биће већа разлика, него што је измеђ португалског и шпанског. Ја не кажем који је језик лепши, само напомињем, да би за љубав књижевног јединства, требало да мањина приступи већини, и да сви, који једно српско име на себи носе, почну и једним језиком писати. Но на Цетињу ни мало нису склони томе. Они веле: много је лепше и обичније казати: лијепа, бијела, сиједа, коса у ђеда; него: лепа, бела, седа коса у деда. — За време мог првог бављења на Цетињу, књаз Данило непрестано ме поправљао у говору. Једном пред вече у шетњи на цетињском пољу, разговарао се он нешто са Црногорцима; у томе дође перјаник и рече ми, да му кажем да је вечера готова. Кад је књаз Данило свршио свој разговор упита ме: што је долазио перјаник? „Зову на вјечеру;“ одговорих му ја. „Е ти прећера! — одговори он гласно смејући се, — ни Црногорци не кажу: вјечера; говори од сада као што си навикао“.

Са Ријеке Перовић вратио се у Скадар, а ја и Лука кретосмо на Цетиње. Нисмо могли наћи коње, него узесмо под кирију мазге са голим самарима. Место узенгија биле су две узице, а место узде само улар. Чешће сам тако путовао по Црној Гори. Мазге сигурније од коња корачају по овим каменитим и стрменитим стазама. Сретно смо ишли уз реку до под брег; ту моја мазга сврати на један мали и узани поточић. Виче Црногорац, што нас је пратио и чије су мазге: „недај тамо!“ Ја сам мислио да је жедна и хоће да пије воде; но мазга, кад дође до поточића, саже главу, оњуши воду, па се онда као коза пропе, за тим прући се стражњим ногама, а ја падох на земљу. Нисам се могао на руке дочекати, у десној руци држао сам разапет амрел против сунчане жеге, а у левој држао сам улар и отворене новине, које смо при самом поласку са Цетиња добили. Пао сам на лево раме и прилично се убио. Црногорац одмах притрча и проклињући своју мазгу, поможе ми, те се опет на самар попењем. — Кад смо пошли уз брдо, он ми, вајкајући се, сваки час говораше: „ти се уби, господине?“ — ја сам одговарао: „нисам!“ — „јеси бога ми!“ — „нисам бога ми!“ — „ама јеси, а нехоћеш да кажеш;“ — „ама нисам, кажем ти.“ — Кад ми се досадило тако одговарати му, ја окренем друкче. После десетак минута он опет рече: „ти се уби, господине?“ — „јесам, те много!“ — На то он повика: „нијеси бога ми!“ — „јесам бога ми!“ — „ама нијеси, него се само шалиш!“ — „ама јесам, није ми до шале.“ — Лука, на десет корака јашио је пред нама, и непрестано се на самару превијао и по кад кад јаукнуо. — „Луко, теби није добро; шта, ти је?“ викнем ја. „Хоћу да умрем, — одговори Лука — хтио бих се смијати, а несмијем, бојим се наљутићеш се.“ — „Смеј се Луко колико хоћеш; и ја бих се смејао, да ме раме не боле.“ На такав мој одговор Лука спусти улар, склопи амрел, и тако се гласно смејао да су се сва брда орила. Његова мазга, узбуђена тим весељем, што год може, поче најпре оном опасном стазом, а после крез камење и грање, трчати, тако, да је Лука прекинуо смеј и викао: „помагајте погибох!“— Црногорац није их могао стићи, док се нису сурвали у један мали кланац. Као Мазепа лежао је Лука поред изврнутог самара. Није било велике штете: окрњио се самар и прекинуле попруге (колани); а Лука ударио неколико пута коленима и голенима о камење. — Све мазге врло су лукаве и пакосне; мрзе на људе: бију их ногама, уједају зубима, и сваком приликом гледе да им какво зло учине. Мазге су на овај свет после коња дошле, и још се нису навикле да служе људма и да носе њихов јарам. Од домаћих животиња, оне се једине још боре за своју слободу.

Код лепог села Цеклина, у коме су куће као тврде куле озидане, не далеко од пута у шуми, приметим неку нову, лепу грађу и три човека, тешу и нешто тестерама стружу. То је први пут да сам видио Црногорце да такав мајсторски посао раде; за то сам хтео да свратим да се сит нагледам. „Хајде чоче: — рече ми Црногорац што нас пратио, — немаш шта виђети! оно су зимус дошле некакве Бугарштине (Бугари), па васцијели дан тешу и стружу неке јаде.“

Ручали смо у Добрском селу у малој крчми. Беше још неколико Црногораца. Призовемо на ручак и једнога старог Пипера, који иђаше на Цетиње. После ручка и дугог разговора, онај Пипер поче тражити своју кутију с дуваном. Кад човек што год изгуби, најпре по својим недрима тражи; тако је и он чинио. За тим је тражио око совре и свуда по соби. „Људи! ђе је моја шатуља с дуваном?“ — говораше непрестано. „Ва истину, ако си је овђе изгубио, наћи ћеш је“ одговарају му Црногорци што су седели у крчми. После дугог узалудног тражења, стари Пипер погледа по свима, слатко се насмеја, па рече: „сви У кући поштени, а Мартину нема капе!“

Од Добрског села читав сат, до близу Цетиња, ишли смо пешке. Врло је уз брдо, при том пут води поред једне стрмените стране, низ коју се многе мазге, заједно са својим товаром, скрхале. Мазга обично нигда неће да иде средином пута, него свагда иде крајњом ивицом, тако, кад би се један камен под њеним ногама отиснуо, ништа више не би је могло задржати од пропасти. Низ ту стрмениту прљушу, као што су нам казивали, скобрљао се заједно с коњем неки архимандрит Димитрије; и ништа није било ни њему ни коњу. Тај Димитрије био је мимо људе, и оставио је многе приче после себе; ја ћу само једну овде навести. Он је провео сав свој живот као архимандрит у манастиру Морачи. Не знам је ли родом из Црне Горе. Једног дана дође му у гости у манастир један одпуштени руски официр. Морача је пустиња, и Димитрије, који је радо пио, а није имао с киме, једва дочека тога Руса. Читаву недељу дана седели су, пили и певали. Једнога дана Димитрије подреже кошнице и изнесе на ручак саће с медом пред свога милог госта. Рус је јео оно саће као смушен; за несрећу једна пчела, која је у саћу жива била, уједе га за усну. Рус наљути се и викне на Димитрија: „Дурак! што ниси најпре отребио ово саће од пчела, па ми онда донео?“ — Нато му Димитрије одговори: „а што једеш ка медвед ђе су ти очи, што не гледаш?“ — Мало им је требало, јер су обојица били вином добро угрејани. Две три речи, па се шчепају за гуше и почну се тући преко совре. Дуго су се тако рвали, док најпосле Димитрије обали Руса и почне га коленима гњечити. „Димитрије — рекне му на послетку Рус, — пусти ме, даћу ти ову медаљу“. — Димитрије га одмах пусти. Рус скине са својих прсију медаљу и придене Димитрију на груди. За тим опет седну за совру, и пили су још десет дана. — После неколико месеци, Димитрије дође на Цетиње. Владика Раде, кад га види с руском медаљом, зачуди се и рекне: „Димитрије! откуда ти та медаља?“ — „Не питај господару! — одговори Димитрије, — добио сам је у једном тешком боју“. — он је дубоку старост доживио. Њему су и Турци доносили своје болеснике, да им чита молитву. Свуда где је требало у молитви казати: помјани господе раба твојега Османа; он је говорио: „помами господе створеније твоје Османа!“ — Турци херцеговачки и данас долазе у Острог, светом Василију ради исцелења. Они многе хришћанске празнике светкују; на светог Вартоломија неће ништа да раде: боје га се. Они кажу: „то је неки манити ђаурски светац, што вратове ломи.“ Свети Василије родом је из Херцеговине; пре сто шездесет година, као владика пребегао је у Црну Гору и настанио се под Острогом. Ту је у стрменитом брегу, што се зове Острошка греда, у једној малој, готово неприступној пештери, скромно и побожно живио; ту је умр’о и посветио се; ту и данас у кивоту целокупан почива. Пола сата одатле низ брдо, налази се велики и лепи манастир са пространим ћелијама, где се силни свет из Црве Горе и Херцеговине, о Духовима скупља. То се зове доњи манастир, а она пећина, где је свети Василије, и где само један стари калуђер живи, зове се горњи манастир. Но и ту су Турци узнемиривали светог Василија, и одатле је често, у време опасних ратова, морао мртав у кивоту бегати. Такав је случај био и лане, кад је Сулејман са великом војском продр’о кроз Острог. Књаз је наредио; да се сви рањеници и свети Василије, одмах на Цетиње пренесу. Кад дођу да носе светог Василија, стари калуђер, који је такође Херцеговац, прихвати се рукама за ћивот, па повиче: „шта вам је Црногорци? неће светац да бјега; није он као ви; не боји се он турске силе. Ево, ћивот неда се покренути; неће светац да бјега!“ — Онда перјаник, што је био одређен да ту наредбу хитно изврши, приступи свецу, целива га и рече: „је си чуо свети Василије! рекао је господар да бјегаш; ако хоћеш, хајде: а ако нећеш може ти бити! али знади: спали ће те Турци исто као св. Саву.“ За тим окрене се да иде. Добри и врло побожни калуђер, на ново очита молитву, у којој је молио свеца да се крене. После те молитве, са сузама у очима рекне: „ходите Црногорци! хоће светац да бјега; ево га лак као перо.“ — Свети Василије био је на Цетињу до летос (1878. год.) — Кад су га хтели опет да пренесу у Острог, била је велика свечаност. Књаз ми је указао почаст и позвао ме, те сам с њим и још четири војводе, носио свеца од цркве до на крај вароши.

Црногорци су побожни; али нису ни мало заглупљени вером, нису нигда притворни фарисеји. Људи, што се непрестано боре за слободу свога тела, нису ни својом душом заробљени, нису сујеверни. Француски Монтањари, којима су њихови лукави и притворни калуђери сва вера и сав разум, кажу: „ко не верује ни мало на ђавола, тај верује врло мало на бога“ а Црногорци веле: „бог је створио човјека да човјеком буде; — ни бог не тражи оно, што не може црногорски образ поднијет.“ — Један прости сељак, запитао је у сред сабора старога игумана из манастира Вујна: „бога ти хаџи-Јосифе, кажи ми искрено што год о оном свету?“ — „Бога ми брате, — одговори му стари игуман, — и ја бих дао педесет дуката ономе, који би ми ма што год истинито о томе знао казати.“ На такво питање каква би чудеса римски калуђер одговорио! —

Причају да је неки калуђер Грк, из свете горе, дошао у Дробњаке црногорском попу на преноћиште. Поп спреми добру вечеру и изнесе на совру. Онда светогорски калуђер запали велику воштану свећу, и сви устану на молитву: но та молитва трајала је пуна три сата. Калуђер је, кажу, изчитао једну велику књигу сву, па онда узео да чита другу још већу. Домаћин, кад виде да молитви нема краја, а чељад почела дремати око совре, окрене се и рекне жени: „сједи ти те вечерај с ђецом; па иди, те спавајте а ја ћу се са овим лудаком до зоре носити.“ — У једној херцеговачкој чети, где и Црногораца беше, један Црногорац извади из торбе комад сува меса и почне јести, а беше пост. Херцеговац, кад то виде, рече му: „ми се бијемо за пост а ти мрсиш?“ — Црногорац се насмеја па му одговори: „ја се бијем за ришћанску слободу и за мрс; а ти ако се бијеш за пост, да богда нигда се немао с чиме омрсити.“ — У цркви острошкој, на летурђији, неки Рус паде на колена; а један измеђ Црногораца, који не знађаше тај руски обичај, него мишљаше да је од какве 6олести пао, притрча му, ухвати га за рамена и говорећи: „шта ти би чоче?“ хтеде га дићи. — У цетињској локанди, једном при ручку, где беше као обично много странаца, од различите народности, једна стара Рускиња, милосрдна сестра, у разговору са својим суседима, рече: „ове Црногорце нигда не видите да се богу моле; врло мало верују; вера им ништа друго није, него један леп народни обичај, да их не видите да се по кад кад прекрсте, не би рекли да су Христијани.“ — На то један млади доктор, Рус, који је за време првога рата бавио се дуго у Србији, рече: „У Црној Гори верују бар ишта; али у Србији не верују баш ништа!“ — Она Рускиња брзо му рече: „не говорите тако; овај је господин, што седи према нама из Србије.“ И показа му руком једнога путника, коме се млади доктор одмах окрете и рече: „извините господине; али ја говорим онако као што ми се учинило.“ — „Ништа, ништа! — одговори онај Србијанац, — бар у томе претекли смо Русе и Енглезе сто година унапред.“

Напомене

1. Сада је црногорска граница до реке Бојане, и Сима Поповић седи у Удћину као окружни началник.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20