Поглавље 2
Многи изван Црне Горе, који нису имали прилике гледати црногорске битке, мисле и говоре: лако је Црногорцу бити јунак, седне у стрменитом брегу, где му нико не може приступити, па одозго гађа из пушке Турке, који долином испод брега пролазе; још метне капу и хаљину на другу стену на другој страни, те Турци онамо на његову капу пуцају. — Тако, без икакве зле воље, само из незнања многи мисле и говоре. У томе њиховом мишљењу јако их потпомаже и то, што о свакој битци чују и читају: да је десет пута а често и двадесет пута погинуло Турака више него Црногораца. — Нема сумње, да је њих двадесети део гинуло колико Турака, одавно би ове горе биле пусте. Они су свагда знали: да њих једва сто педесет хиљада душа, стоје према турској царевини, која броји преко тридесет милијона. Њихова хитрина и вештина у ратовању, заклања њихове главе. Може бити да њихова необична одважност, чини те мање гину, а свагда победе. Они имају исту пословицу као и Римљани: да прегаоцу бог помаже. Ту је пословицу искуство међу њима створило; они је нису из латински књига дознали. Скуп је живот свакога Црногорца, поред свега тога, што сваки сматра, да му је на овом свету определење, гинути. Можете по кад кад чути клетву: „да бог да умро на постељи као жена“. — Они жале онога који погине лудо и без замене. За образ и поштење погинути у боју, то је живота вредно. Отуда је код њих Обилић први јунак на свету. Обилићева медаља њима је милија него икакав други орден. Она се без правог јунаштва не добија. Црногорац кад спрема свога сина у бој каже му: „чувај образ а не чувај главу!“
Црногорци су и у равницама неодољиви јунаци; а страховити су своме непријатељу свагда и свуда, особито при јуришу. — Кад престане дуга пушка пуцати, кад поваде ножеве, кад потрче преко поља и повичу: „ха! ко је Црногорац!“ најчвршћа турска војска затрепти, збуни се и почне бегати. Они свагда, сретно изберу тренутак када треба јуришити; брзо као муња претрче онај пушкомет празне равнице; кад се помешају, онда непријатељу није више ни од какве користи пушка. Црногорски ножеви чине ужас у турској војсци. Њима је особито мио онај бој где треба велика одважност, хитрина и наглост; јер добро знају, да тога њихов непријатељ нема толико, колико га они имају; и онда су сигурни да ће њихова победа бити. Они сами казују: да при јуришу највише одеску глава, највише задобију славе и пљачке; а најмање их погине. У таквим приликама може да се покаже и оцени право јунаштво. После сваког јуриша, или после сваког боја где је до ножа долазило, одмах се зна и прича, ко је одвојио и ко се најбоље показао; сви му признају и хвале га да је јунак, а он скромно одговара: „као сваки Црногорац!“ — Овоје јунаштво и своју славу дели са свима својим земљацима.
Они су јунаци и на води. Било је врло занимљивих бојева с лађама. Једни веслају, а други пуцају. Шта више, срамота је седити, него ко је јунак стојећи пуца из лађе. Исто тако и Турци веслају на сусрет и пуцају. Кад се на близо сукобе, скачу у непријатељске лађе, и ту се на сред скадарског језера, ножевима кољу и секу, док једна страна не изгине или не побегне. — Има села и племена за која причају, да су вешти на води као и приморци. Скадарско језеро, кад дуне ветар, може да поманита као и море; али они опет и тада по њему плове, и ако где опазе турске лађе, загнају се на њи. Има их врло добрих пливача и гњураца: по где који зарони у дубоки вир Мораче, па кад нађе у каменитим шупљинама рибу, завуче одмах прсте у њене шкрње до главе, па онда се њом заједно горе искочи. Риба је по кад кад грдно велика; мало мања у дужину од њега. Пошто изађу на површину воде, ту се почне борба; риба се праћа и отима, и често по води плине крв, тако га риба изкоље, али је он не пушта, него заједно с њом исплива на обалу. — Било је таквих ронаца, који су се после битке на Фундини гњурали те са подављених Турака из дубине оружје, а кад кад и одсечене главе, износили.
Црногорци држе, да је од свију бојева за ове три године, битка на Фундини, била највећа турска погибија. Хиљадама Турака, ту је погинуло и удавило се. Два сата даљине путем куда су бежали, лежале су турске трупине и побацане пушке. Низ Морачу и по скадарском језеру, пловили су лешеви као кладе. Неколико месеци Скадрани, нити су пили воде из Бојане, нити су јели рибе из језера. Ту је задобивено хиљадама острагуша Мартинијеве системе. Те пушке Црногорци зову инглезице, или глушице, јер кад пуцају не чују се далеко. Црногорци их врло радо имају, јер оне далеко бију и нису тешке као друге пушке. Један војник, који је једну такву пушку на Фундини задобио, осети да је нешто тежа него друге што су; пошто је боље загледао, позна да је дрво на кундаку бушено, па опет зачепљено и лепо углађено; кад удари ножем, те разцепи кундак, проспу се дукати из њега. Онај Турчин чија је то пушка била, извртио је у кундаку рупу, и све што је имао метуо је у ту рупу, као у неку штедионицу. Ту му је најсигурније било; знао је да се од пушке неће за живота одвојити. Кад то чују други Црногорци, који су такве исте пушке задобили, науме сваки да своју пушку разцепи, да виде има ли и у њима дуката. Муку су имали војводе, док су их од тога одвратили да не кваре пушке. (Могуће је да Фундина води своје име још од Римљана, кад су они ту у Дукљи живили, и да значи извор, зидани студенци; јер туда има извора, и налази се још римских зиданих водовода. Може бити да се од тих водовода (цеви) и река зове Цијевна. — Арнаути и Кучи место Фундина изговарају Фундана).
Многи, који нигда нису били у Црној Гори, нити познају изближе, мисле, да турски солдати не умеју се маћи у овим бреговима и кршевима; и да су само ове стрмените планине одржале Црногорце у њиховој дугој и неједнакој борби. Но то се не може казати, кад погледамо колико има овако исто бреговитих земаља, које су Турци одавно освојили и непрестано држе. Планине у Албанији, планине у Епиру и Македонији, у којима живе различити народи, а особито Арнаути и Грци, ништа нису мање од црногорских планина. Црногорце је одржало црногорско срце. Брегови били су им само верни сајузници. Ма како да је град јак он се брзо преда, ако у њему нема добрих јунака да га бране. — У ранија времена турски регуларни војници, заиста нису били много вешти по планинама; али од неког подужег доба, тако су се навикли, да солдати из саме равне Арабије, као козе пужу се по стенама, и усред боја и ватре, на раменима носе топове на стрмените главице; и од камена до камена прискачу и пуцају. А Турке из Херцеговине и Арбаније, који су свагда са низамима на Црну Гору ударали, нећемо ни спомињати; за њих свак зна да су одрасли у оваквим брдима, и да су од детињства вични кршу и бојевима. — Причају Црногорци да је пређашњих година турска регуларна војска, према њима била врло плашљива и невешта; кад их у каквом боју сломе и потисну, они баце пушке па беже као стока, а Црногорци трче и секу им главе. Често су у таквим случајевима Црногорци један другом, као од шале викали: „доста људи, доста! оставите што и за други пут!“
Херцеговци Турци, док су још биле богате аге и бегови, док су носили токе, ножеве и пушке у сребро оковане; то је била војска по ћуди Црногораца. Знају се по именце; и једни и други знају зашто се бију. Истина јунаци, и без крви не могу се дочекати; али кад Црногорац таквог једног Турчина посече, позна у њему свагдашњега крвника своје земље; кроз сву Црну Гору прође глас: посекао тога и тога бега; осветио тога и тога Црногорца; — на првом сабору слуша, где му се име уз гусле спомиње; при том, кад таквог једног Турчина посече, нађе на њему доста оружја, новаца и богатих хаљина. Низама кад посече не нађе код њега ни дувана. — На великој граховској битци (1858), кад је турска војска у највећем нереду и забуни на све стране бегала; они Црногорци, што су херцеговачке бегове јурили, довикивали су онима што су трчали за низамима: „хај Црногорци! јамите те трице, да сијечемо ове људе!“ — Тада још нису биле познате острагуше, но турска војска имала је венсенске пушке, које су своје крупно зрно два пута толико носиле, колико црногорски џевердани. — Тешко и претешко било је Црногорцима што нису имали пушке онакве, какве су Турци имали. Ни с које стране није им се дало набавити их. Све своје победе морали су вештином, јуришом и голим ножем извојевати. Тек је кнез Никола ових последњих година, наоружао Црногорце са добрим острагушама и са великим револверима. Тада је Црна Гора могла прећи од вечите обране у јуначко нападање. Чуо сам, кад један узе острагушу, и мету револвер за појас, да радосно рече: „дао ми је господар крила:“ — И заиста ни један немачки кројач, није се обрадовао толико машини за шивење, колико Црногорци овом згодном, и особито у њиховим рукама, страховитом оружју. „Где нас је стотина, ту можемо сада контати (рачунати) да нас је шест стотина,“ — веле они, — јер сваки револвер има шест добрих метака, који је сваки поузданији и даље гони, него негдашње њихове дуге пушке. Кад Црногорац мете острагушу на раме, револвер и оштар велики нож за појас, и доста фишека; онда заиста има крила.
За ових последњих двадесет година, низами и њихове вође извештили су се у ратовању са Црногорцима; херцеговачки бегови пак ослабили су, — не толико у јунаштву, колико што су осиромашили и морално клонули, нарочито од онога доба, кад је Омер-паша (1851) прошао с војском и турску аристокрацију у Босни и Херцеговини понизио и низамској власти потчинио. До пре четрдесет година, силни су и јаки били херцеговачки бегови, војевали су против бошњачких Турака, противу Црне Горе и против цара, кад је султан Махмуд предузео реформе, и почео неки нови ред уводити. Данас таквих бегова готово и нема. Осиромашила раја па осиромашили и они. Ни сада нису они ограничени у својевољству; али немају шта више да отимају. Они су као гусенице, пошто су све, што су око себе нашли, појели, почиње и њих нестајати. — Опустили су дворови и теферичи богатога Ризванбеговића; срушене стоје куле беснога Ченгића; угасила се ватра на господском огњишту бега Љубовића. Све су то били кроз дуга времена, љути угњетачи херцеговачких Срба. Хоће ли се на тим развалинама подићи српске школе и фабрике: то је она брига која срце сваког родољуба тешко притискује. — За кућу бега Љубовића причају: да води своје име и порекло још из Душановог времена. Кад су Турци продрли у Европу, да оснују своје царство, и кад их је краљ Вукашин с војском на реци Марици срео, два су се Љубовића у тој битци противу Турака борили, и обадва погинули. Сада, када пропада турско царство, кад се дигли Срби Херцеговци за своју веру и слободу, пет Љубовића обукли се у најлепше хаљине, појахали најбоље коње, и са једом и презрењем јуришили на Херцеговце, и сви пет погинули једног истог дана. Нису хтели да преживе своје господство. И без овога рата сви турски бегови били су пропали. Безпосличење их заглупило, а сиромаштина их удавила. Ништа им није остало од господства, осим старога оружија и простачке гордости.
Кад говорите с једним бегом, који је под Дурмитором одрастао, који може бити није ни до Требиња долазио; морате се чудити његовом сујеверју, његовој простоти и његовој бескрајној глупости. Морате се чудити, шта може глупа вера од једнога човека начинити, и шта се којешта безмисленога кроз векове, међ простим народом, може на вери назидати. Таква вера, ко се од ње као од какве душевне болести не брани и не отима, узме човеку сав разум, забрани му размишљати, претвори га у неко чудовиште, које код говори о својим убеђењима, о свом сујеверју; не знате поуздано казати: или је луд, или се шали, или озбиље тако мисли и верује. — Како узвишено стоје стари идоло-поклоници Грци, према мухамеданцима који са мунарета својих џамија вичу: нема бога осим бога! — Две хиљаде богова није сметало Јелинима напредовати, и у наукама и вештинама чудеса стварати, јер су смели своје мисли и размишљања слободно казивати, и другоме на оцену и даље размишљање предлагати. Тога није нигда било код Турака. Кад су се други надметали ко ће бити вреднији и паметнији; они су тонули у лењости и глупости. — Мухамедова вера кроз толике стотине година, и код толиких народа, показала се да је непрактична, да смета човеку човеком бити. — Онај привремени напредак Арапа, не може је оправдати. Тај напредак није обухватао целу област слободних мисли. Напредовали су само у оним стварима, које нису задирале у прописе корана. — Такве нерасудне вере држе три хиљаде година Индију, Кину, и сву Азију у тешкој глупости. Хиљада милијона душа на овом земном кругу, не сме да мисли. — Ужасно али згодно Мухамедову веру карактеришу речи једнога Црногорца, што их је рекао другом, који жаљаше једно мало турско дете, које беше случајно у боју код једног села погинуло: „што га жалиш — вели — да је оно хтјело човјек бити, не би се у турској вјери родило“.