Поглавље 3
У Црној Гори велика је сигурност. Нико своја врата не закључава. Дању, ноћу можете ићи куда хоћете, и носити новаца колико хоћете, немате шта сумњати, да ће вас когод напасти. О каквим већим крађама нигда нисам чуо да се говори; а да је ко год на путу опљачкан или убијен, нико не памти. Ко из ближе не познаје Црногорце, мора се чудити, како постаде, и како се одржава оваква сигурност у оваквим планинама. Кад путујете нигде не видите власт која овај лепи ред чува. — Међу шпанским бреговима кад седате на поштанска кола, читате на билети написано: „ако будете опљачкани, пошта не одговара“. — По где којим штацијама јужне Немачке, стоји на дувару прилепљена опомена: „чувајте се лопова!“ — кад сам у Грчкој путовао преко коринтског земљеуза, на свако пола сата видио вам стражу, која чува док поштанска кола прођу; кад сам ишао преко Апенина и пењао се на Везув, иду жандари те чувају путнике да их бандити не нападну. У Црној Гори у пола ноћи пели смо се на врхове Ловћена кроз стене и пусте шуме, и нико није помишљао да се има од чега бојати.
Та сигурност није нова; од када се зна за Црногорце, од тада се зна и за сигурност међу њима. Прича се, да су негда остављали поред пута новце и сребрне пиштоље, па их није нико дирао. Та сигурност није поникла из какве велико строгости, него из чистог народног частољубља. У Црној Гори одгајено је осећање: да је срамота гора него смрт. Сваки чува свој образ; сваки се боји прекора и срамоте као највеће каштиге. Отуда је та велика послушност у ратовању. Реч „страх“ нећете у Црној Гори нигда чути, осим кад ко год рекне: „страх ме осрамоти ћу се!“ — „страх ме изгуби ћу образ пред очима Црногораца!“ — За цело време овога тешког ратовања, ни један није био каштигован смрћу! нисам чуо ни да је који на тавницу осуђен. Свак је драговољно чинио своју дужност. Велика је каштига, кад коме рекну: „уклони се између јунака!“ — Једном војнику за неку погрешку кнез Никола рече: „иди дома, и за двадесет дана да ми не изађеш пред очи!“ и онај се није могао утешити, таква је то велика каштига; тешко му је на толико дана бити осуђен, да седи код куће, и да слуша издалека како топови пуцају, и како се сви Црногорци осим њега, бију и славу добијају. — Један, кога су одредили да носи пошту, кад га неко на путу запитао: носиш ли то пошту* одговорио: „не знам или је пошта (поштење) или срамота.“ — Жао му је било што је одвојен од војске, и што није у биткама.
Није да они чувају свој образ и поштење само на бојном пољу у јунаштву, него и у свакој прилици. Кад у приватним пословима што год уговарају и реч залажу, чућете где спомену: црногорску непреломљену веру. Они живо осећају и с неком побожношћу поштују свој народни понос. Често ћете чути, нарочито кад су међу странцима, где ће рећи: то не може црногорски образ поднијет‘“. — Они потпуно држе: да је црногорска задана реч, и црногорски образ, нешто боље и друкчије, него у осталога света. С тим су уверењем одрасли; то у сваком разговору чују. Кнез Данило говораше им: „Црногорци; за сваку своју работу, помислите. шта ће гусле казати!“ — а кнез Никола рече им једном пред битку: „Црногорци, оно што имамо да бранимо, можемо са три прста покрити! — и мету руку на образ; а сва војска одговори: „брани ћемо као вазда!“
Има на овом свету много ствари и много људи, за које се може казати: из далека нешто јест, а из близа није ништа. За Црногорце и њихову земљу то се не може рећи. Њихов велики глас по свету није их надмашио. — Ма колико да сте по чувењу и читању, створили у својим мислима неку слику, неки идеал о њима; опет када дођете међу њи, када их добро познате и у миру и у рату; када чујете њихове речи и беседе; када видите ове чудесне брегове и урвине, када прођете овим безпутним путовима: морате се уверити, да је пређашња слика вашега уображења слаба и тамна, према ономе што свакога корака у Црној Гори нађете. Све је огромније, узвишеније и чудније. — Ви нисте видили лава, јер га нисте видили у његовој постојбини; ви нисте видили Црногорца, јер га нисте видили у Црној Гори. — Црногорац како пређе своје границе, у многоме се измени. Јунаштво и неустрашљивост прате га свуда; али, туђа земља, туђи обичаји, створе у њему неке промене, неко неповерење. И Швајцарци, који су окружени само просвећеним државама, промену се у нечем кад изађу из своје земље. — Сви планинци, горштаци, иду много у туђ свет; али нико не тужи толико за својим завичајем, колико они. Као добра деца, кад полазе од сиромашне своје мајке у туђ најам; тако они полазе од својих неплодних брегова, у туђе плодне земље. Иду на исток, у Египет, у Америку, али ни један не мисли тамо остати до смрти. Сваки иде с надеждом да тамо што год заради, стече, уштеди: па да се поврате међу своје планине за које незна сам казати за што су му тако миле. Њима је туђинство теже, него народима који у равници живе.
Планине имају своје орлове, своје чари, своје виле; равнице немају ништа; оне су досадне и вашим очима и вашим ногама. Сваки је брег својом лепотом или својом страхотом, друкчији; равнице су све једнаке. Брегови, међу којима сте одрасли, чине вам се да су ваши познаници и пријатељи; кад идете поред њи, они гледе у вас; кад певате, кад јаукнете, они вам се јаве, њихово ехо пева с вама, уздише с вама. То су ваши другови, који се нигда не мењају. Кад сте у широкој равници поглед је ваш празан, срце ваше осећа велику самоћу, глас ваш нема одзива. Стари народи веровали су да богови само на бреговима живе. Кад је човек на брегу, чини му се да је ближе неба; осећа се узвишен, слободан. Планинци више него ико љубе свој завичај. Нигде се толико не спомиње она пословица: где је добро ту је отачаство, као у непрегледним равницама северне Немачке; а Црногорац каже: „свуд је добро а најбоље дома!“ — У најпросвећеније доба Јеладе, најтежа каштига било је изгнање. Отачаство је као мати, онда ти је најмилије кад те одбија.
Црногорцима је мио сваки путник и сваки странац у Црној Гори; јер они с разлогом веле: „ко не љуби Црногорце, тај се неће кроз ове мучне кршеве к нама пењати.“ Али, кад су они у туђој земљи, онда они осећају да је туђинство себично, осећају да су усамљени; виде, да њихова највећа способност, с којом у домаћим зборовима светле, нема онолике важности као у Црној Гори; брзо се увере: да у туђем свету, оно, што на првом месту стоји, није јунаштво него богатство; а тога они немају. Црногорац у туђем свету нема шта друго своје да изнесе, него прича јунаштво своје и својих земљака; а туђ му свет не верује, веће мисли да он прича измишљене басне, спеване песме; а међу тим он казује праву истину. Црногорска су јунаштва велика; за то ко није јунак тешко их и верује.
Пре двадесет година, један слабуњав Црногорац, у окрпљеним хаљинама, због неког малог прекора дође мало више у ватру, па на сред цетињске пијаце гласно казује своја јунаштва. Нас две стотине стојимо те га слушамо; а он поброја све бојеве на којима је био; каза по имену све Турке којима је главу одсекао; помену све своје ране где је коју добио; па онда ту дивну и дугу своју беседу, заврши са овим речима: „Црногорци! кажите који је бољи од мене?“ — Војвода Мирко, који ту стојаше и који га је за цело гледао у бојевима, одговори му: „имаш разлога, — јеси ка‘ најбољи Црногорац!“ — Сад такав Црногорац, кад би своја, заиста чудна јунаштва, у туђем свету, пред туђим људма причао, сви би погледали на његово слабуњаво, скромно лице, на његово сиромашко одело; па би помислили, а може бити да би и рекли: ништа то није истина! — Нема никога који ће му засведочити и рећи: имаш разлога, јеси ка’ најбољи Црногорац. — Отуда у страном свету где који људи, који иначе љубе Црну Гору, често ће рећи: „много се хвале Црногорци!“ Заиста, се много — али не сувише хвале Црногорци; јер заиста јунак није лако бити. Прва песма која је на овом свету у срцу људском постала, хвалила је и славила: женску лепоту и мушко јунаштво. Кад би могли разумети гласове славуја и лава, нашли би у њима такву исту песму; она је свуда, јер је свуда љубав и борба.
Има и тога: где који Црногорац у страном свету, међ страним људма, рад је својим понашањем и својим говором, што може боље да осветли своју постојбину и њене јунаке; па често са том својом ревношћу, која га удали од природног планинца, јунака; учини, те они што га слушају и гледају, наопачке оцене и њега и све оно о чему је говорио. Кад би он међу странцима, у свему остао онакав исти, какав је код своје куће; кад би онако природно говорио као што говори у црногорским зборовима, сваки би собом представио и приказао дивног Црногорца. — Хвалење имају сви а највише јуначки народи. Та слабост произлази из патриотизма. Солдата Француског и прајског, или каквог њиховог малог трговца и фабриканта, кад су међу странцима, не можете сносити колико хвале и себе и своју земљу. Сваким устима најтеже је рећи: бољи си од мене. Поједини човек човеку кад кад ће то и да рекне; али народ народу, нигда! — Црногорско јунаштво подигло се до свога савршенства, несмете му ништа измишљенога придодати; само мало ако га учините већим него што је, претворите га у чудо које се тешко може веровати. — Из целе Европе, и чак преко мора из Америке, за време овога ратовања, долазили су поздрави Црној Гори, и у сваком славила се борба њена; и сами ладни Енглези у својој лепој песми рекоше: „уздигли се Црногорци на ону висину где јунаци још нигда нису били.“ — При почетку овога века јуначко ратовање Грка, за своје ослобођење, придобило је највеће симпатије целога просвећеног света; томе се није чудити; њихова прошлост припада целом човечанству, из гроба свога дизала се Атина, одакле је две хиљаде година сунце просвете грејало, и коју сви народи сматрају за своју праву учитељку.
Говорећи непрестано о јунаштву, бићу вам досадан. Али из Црне Горе не могу вам говорити о порцеланским фабрикама и парним машинама; немогу вам писати о Дарвину и Ренану. Историја целог Славенства говори само о јунаштву. Више од хиљаде година оно се бори да себи стече и осигура удобно место на овој неудобној планети. Други су народи имали више времена да се уче, да се усавршују и да пронађу хиљаде ствари којима се сви служимо и којима се сви дивимо. Имали су много више мирног живота него Славени. То је једини. основ њиховог јачег напретка; њихов мозак и руке нису од бољег теста умешени. Па и кад су ратовали, имали су посла само са просвећеним народима; више су се користили него штетовали; једни од других имали су шта научити. Трвење међу њима, као међу дијамантима, било је потребно да се угладе. Нису се тукли са суровим Татарима и Турцима. Да су стари Славени притисли земље око Рајне и Сене, стојали би данас у свему на оној висини где Французи стоје. Овако заостали смо. Чудеса сметала су нашим корацима. Што дубље гледамо у друге народе, тим нас већа туга обузима. Што год видимо на себи и око себе, туђ је ум пронашао, туђе су руке израдиле. Тежак је уздисај оног руског песника што је казао: „осамдесет милијона Славена, а нисмо ни мишоловку измислили!“ — Но Славенство непрестано теши се са речма: „будућност припада нама!“ а будућност сваког минута претвара се у прошлост; срећа те јој нема краја.
Црногорца, тај уздисај ни мало не тишти. Он по свом природном философском сматрању, потпуно је задовољан. Нема народа чијој слави он завиди. Јунаштво припада њему, а све је друго за њега од мање вредности. Лако је измислити мишоловку, али није лако са тридесет друга дочекати и одбити три стотине. Они, као и Римљани, не љубе занате; то остављају другима — грђима. Бити војник, то је њихов једини занат. Код њи је сваки ковач, — циганин. Круп, који је са тим занатом стекао девет милијона талира, да дође у Црну Гору не би се могао оженити; ни једна девојка не би за њега пошла; — ковач је. То презирање заната доводи у сумњу будући напредак Црне Горе. Но они су уверени докле год буде људи да ће бити и ратова, и не варају се.
Један путник рече им: „кад нестане Турака, онда се неће више по свету о вама говорити;“ а Црногорац, као да је ваздан о томе размишљао, одмах му одговори: „добар Србин имаће шта своје до вијека бранити.“