Поглавље 12
Казао сам да су Црногорци озбиљни; па треба да вам кажем, да имају и своје шале. Озбиљним људима лепо стоје шала; они је најбоље знају употребити. Шала је као со, свуда може поднети, али само онолико колико је доста. Ни више ни мање. Шалу и досетљивост треба, — као ласта крилима воду, — само додирнути. Мед је слађи кад се по мало узима. Досетке и шале, доликују јунацима; то су у сваком животу зачине сретних и несретних дана. У њима се често огледају обичаји целога народа а бистрина појединих људи. Шала не мора свагда бити шаљива, али досетке свагда морају бити досетљиве Црногорци, као и француски војници, у највећој опасности и усред битке, шале се. Француске шале врло често пређу у комедију; црногорске ретко кад. Французи, на сваку досетку, гласно се смеју; Црногорци само се осмехну; њихов смеј не можете чути, можете само видети. — После битке крај Бојане, један заробљени Турчин, препао се, и тако је дрктао, да су му прсти као на клавиру играли; гледа га један Црногорац па рече: „дајте му гусле; видиш шта прстима ради; хоће да удара у гусле.“ — Нико се томе није смејао, али причало се као досетљивост. У логору, у једном повећем друштву, поведе се реч о Наполеону трећем, и у даљем разговору, пређо смо му читав живот, од рођења до самог његовог несретног свршетка. Слуша то један прост Црногорац па рече: „о томе Наполеону могло бих се казати оно, што Црногорци у загонетки о снијегу веле: роди се високо, полеће ка соко, намјести се царски, погибе паски.“ — Кад су се неком приликом разговарали: да Русија нема одкуда напасти на Турску, него преко Влашке, рекне један Приморац: „али неће Влашка Русију.“ На то му одмах један Црногорац одговори: „ко неће Русију, хоће њега Русија!“ — Неки Црногорац у Котору прошао поред касарне, па мислећи да је то црква, скине капу, прекрсти се и помоли се богу; други што је ишао за њим повиче: „шта то учини јадан? то није црква!“ Онај, кад види да то заиста није црква, одговори: „многе ми је молитве ђаво однио, па нека носи и ту!“ — Из једнога села, при једном јуришу на Турке, нису се неки доста јуначки показали; па већ причају да се деца у том селу разговарају, како ће свога оца одсада звати: „да му речемо тата, много му је!“ говори једно дете; „а ми да га зовемо мама!“ рећи ће друго дете; — „то му је мало, — одговори треће дете, — него да га зовемо стрина.“ — Један Црногорац сишао први пут у Котор, кад је цар пре три године долазио; Котор му се учинио врло велика варош, па запита једнога трговца: „а ђе живи тај ваш цар?“ — „У Бечу!“ — одговори му онај; — „Бога ми је чудноват човјек, — повиче Црногорац, — што не дође у Котор, у овај вељи град, у ове лијепе куће да сједи; него отишао чак у некакви Беч, ђе га нико и не види и не чује.“ — Између пароброда што долазе под Котор, један се зове „Месина“ по вароши у Сицилији, а други „Најаде“ по имену морских вила. Гледао их са обале неки Црногорац па повикивао: „лијепи бродови, а грдна им имена: „најаде“ и „мјешина!“ На јаде му дошао Ђурђев дан ко их тако крсти.“
Покојни владика Раде (Петар други). дође једном у малу школу на испит. С њим дођу и неколико војвода. Владика напише кредом на табли слово Н. (наш), и позове једно ђаче да изађе и да каже, како се зове то слово. Дете је стојало крај табле, гледало у написано слово и ћутало. На то један војвода повиче: „а јадан не био, како то не можеш да погодиш; а то је лако. Видиш колики си порастао, па ни то још не знаш!“ — Владика погледа у војводу, па му рекне: „вала, војвода, ако ти погодиш, даћу ти двије леденице (сребрне пиштоље), што их нема у свој Црној Гори.“ Војвода упре очи у таблу, али незна да каже; међу тим деца иза леђа полако шапутала су му: „наш! наш!“ — Кад је војвода мислио да је добро дочуо, запита владику: „оли дат господару леденице?“ — „Хоћу — рекне владика, — ако погодиш како се оно слово зове?“ На то војвода весело повиче: „вајстину, зове се оченаш!“ и тако није могао добити леденице. — Кад лане дођоше турске војне лађе оклопнице под Бар, и с мора издалека почеше из топова пуцати на црногорску војску, Црногорци су се љутили, што им никако није могуће било да јурише на њи. Један цуца, потегне јатаган, дотрчи до саме морске обале, и љутито повиче Турцима: „шта си се завукао у ту крошњу (котарицу), пасја вјеро? изађи овамо на обалу ако си јунак.“
Не могу пропустити да вам овде не наведем једну од њихових крупнијих шала, у којој се види са свим оригинална досетљивост. Недалеко од главне војске, стајала је једна мала чета од десет људи као стража према Турцима. Један међу њима иначе добар јунак, кад заспи нико га не може пробудити; можете га упртити на леђа па носити, он спава. Једно јутро, кад су дерали младо јагње да пеку, један из друштва, погледа на онога што у брегу спава, па рекне: „о Црногорци, јели тврда вјера, да ме нећете проказати, да учиним једну шалу ономе што спи?“ — „Дајемо ти тврду црногорску вјеру, од нас неће нигда чути!“ сви му одговоре. Онда онај домишљан, узме црева од јагњета, и ономе што спава, полагано та сва црева тури у чакшире. За тим поседају око ватре и приставе јагње пећи. После неког времена онај се пробуди; осетио нешто у чакширама, и кад руком напипа врућа црева, препадне се и почне из свега гласа кукати: „помагајте Црногорци! ко ме разбучи (распори) јутрос?“ — Сва дружина притрчи му и повичу: „боле ли те јадан боле ли те?“ — „Како не боле, кад ево сав дроб држим у рукама!“ одговори онај и није се смео помаћи, него је непрестано викао: „помагајте; ко ме разбучи јутрос!“ — Међу тим почну се неки смејати, и онај кад види да је то намештена шала љутио се, и одмах је давао двадесет талира, ко му каже онога који му је то учинио; „да се пред цијелом војском сијечемо (дуелирамо) — али нигда није могао дознати.
За време прошлог ратовања, у логору, није било дана, кад се што год није рекло или догодило, што не би вредно било запамтити. Ово неколико малих прича, што сам вам сад овде навео, нису од таквог значаја, као оне њихове јуначке речи, о којима сам у прошлим писмима говорио. Ја ћу вам и даље приповедати, о свему оном чега се опомињем. Што више познајете ситнице појединих људи, тим више познајете читав народ. Кад познате сва писмена у азбуци, можете читати и разумети целу књигу. У малој капљи воде огледа се сва њена околина. Мудрост Атињана и јунаштво Шпартана, живи још само у њиховим кратким досеткама. По њима често представљамо себи васколики живот давно изумрлих народа. То су као окамењени комадићи какве препотопне животиње; по једном таквом ребру или зубу, познајемо какве су животиње тада по земљи ходиле, и какво је биље око њих расло. — Ксеркс, водећи непрегледну своју војску, поручује малој шпартанској чети: да положи оружје; — „дођите и сами узмите га!“ одговарају они. „Персијске војске толико је, да ће стреле њихове, кад полете, заклонити сунце!“ — А они одговарају: „бар ћемо се у ладовини 6орити!“ — Да је само то неколико речи до нас допрло, довољне би биле да нас увере: да је то био народ који је љубио храброст и независност, више него свој живот. Подобних и лепших црногорских речи, могли сте доиста наћи у прошлим мојим писмима. — Еврејски цар Соломун каже: „и псу живу боље је, него мртву лаву; — и се тим је нехотице означио сав карактер свога народа. Те речи не би ни један Црногорац на своја уста ни у шали изговорио.
Свако столеће, свака варош, свако село, имали су у прошлости своје значајне работе и расправе. Познаћете их по неколико речи из тога времена. Цариградски прости грађанин дошао да купи хлеба, и после кратког разговора и препирке, љутито враћа лебару хлеб речима: „како можеш говорити, да отац није старији од сина, и да су три један!“ Из ти речи одма се види цела историја онога времена, кад се водила борба о равности и јединству свете троице. — Кад су Сократу казали: „судије осудише те на смрт!“ — „А њи је природа осудила на смрт;“ одговори он. „Хајде, спремили смо лађу да утечеш!— рекоше му пријатељи; — „а умире ли се и тамо где ћете ме одвести?“ — упита Сократ. — „Умире!“ — одговоре му пријатељи. „Е па онда што да бежим одавде“ одговори Сократ као прави син онога времена и оне вароши, у којој се први пут на овом свету чула та реч философија. То је било четири столећа пре Христа; а осамнаест пуних векова после Христа, највећи немачки философ Хегл, кад се у новој Атини, Берлину, године 1830. појавила колера, умр’о је више од страха него од колере; и при смрти није се сетио онога што је својим ученицима стално проповедао: „да све што на овом свету бива, то је паметно, и не може друкче бити него тако; јер иначе та свемогућа сила што световима управља: или не би довољно била паметна, или не би довољно била свемогућа.“ — Нехристијанин Сократ био је бољи Христијанин него милијони данашњих Христијана, који своје Хришћанство ни се чим другим не могу доказати, до само са крштеним писмом.
Сваки народ има по неке своје особине, које се кроз дуге векове на њему познају. Једна од таквих особина налази се код Црногораца, — и у опште код Срба, ма где они живили, — у томе, што се они поносе са својом народношћу и са именом свога народа. Странци много се чуде томе; не могу нигда да виде узрока тако великом поносу: ни у прошлости ви у садашњости не могу да га нађу. Тај понос њима је загонетка. Један Француз, као у некој љутњи, говорио је: „немају ни индустрије, ни књижевности, ни гвоздених путова на суву, ни флоте на мору; ништа немају; да им се одузме све оно, што други народи за њихове потребе производе, остали би без капе, у самој кошуљи и опанцима, са гуслама у руци. Нико од простих Француза, нема толико не разложног народног поноса, колико га има један њихов козар!“ — Неком приликом један холандски путник, при вечери у гостионици, говорећи, како то није народни понос, него права народна болест, и како не види ништа ни у садашњости ни у прошлости, што би давало права таквој народној гордости, окрете се к једном из нашег друштва с питањем: „јесте ли ви кад год размишљали, од куда таква прекомерна гордост, таквом малом и сиромашном народу“ — И онај, после кратког размишљања, одговори му од прилике овако: „Извор овога народног поноса, о коме странци веле, да прелази у народну болест, кад не можете да нађете у садашњости ни у позватој прошлости, — а неког узрока мора имати, — онда треба ићи даље од историје, и тражити га у непознатој прошлости: у оном времену, када су се сва славенска племена звала општим именом Срби, — Сораби. — (Раб значи човек, „Сораби значи Субраћа, Сољуди). То се име славило и владало великим земљама много пре, него што су на овом свету постала имена: Француз, Енглез, Холандезац. Тек када су дошли у додир са Германима, почела су се та племена називати Словенима, јер су могли међ собом словити, говорити; а оне друге, с којима се нису могли разумети, назвали су Немцима; јер су за њи заиста били неми, мутави. Име „Дајич“ којим све Немци сада зову, није њихова реч. У најстаријим њиховим споменицима та реч стоји написана: „tjutich“ (ћутич, ћутиш, од ћутати); а Ћутич у нашем језику значи што и Немац; Ћутич је човек који ћути и не зна словити, говорити. Од речи ћутич, постала је реч Тевтон. — Па и само њихово име „Германи,“ права је српска реч, и означава оне људе, који немају куће, него живе под грмом (гермом). Германи и Грмаљи, то је једна иста реч. Од Либека (Љубека), до Солуна, свуда се налазе трагови српског народа и његовог језика. Северно море где су они негда живили, и данас зове се Балтика; велико језеро у Унгарији зову Мађари Балатон; а то је реч српска „блато“, која означава оно место где има воде обилато. Црногорци и данас своје скадарско језеро не зову друкче него блато. — То је негда био први и највећи народ у Европи. Што тада није било штампарије и историје да о његовој слави и величини пишу, то је случај; томе је узрок што се он две три хиљаде година појавио на овај свет пре других народа. Ни пети део није се преселио овамо на југ, и опет их је толико било, да су све ове земље од Балкана до јадарскога мора населили. Онај народ што је остао у старим својим земљама, раздробио се у друга мања племена: планете, што су од остатака Сорабског народа постале, нарасле су велике, и одавно су почеле свака под својим новим именом светлити. Последња жена, која је на обалама балтиског мора нашим језиком говорила, умрла је 1461. године у једном селу не далеко од оне вароши где се Бисмарк родио; и сваки Немац уверен је, да је Бисмарк потомак тога народа. Франкфуртске новине кад хоће Бисмарка да нагрде оне за њега кажу: „тај славенски дипломат.“ — Катарина друга, највећа царица руска, рођена је у Штетину, и кад је у прошлом веку доведена за рускога престолонаследника, у Москву, Русима не беше мило; за то тадашњи московски историци, да би је омилили рускоме народу, писали су и доказивали да Катарина није Немица, него права Србкиња, јер, осим тога што се родила у старим српским земљама, и њена фамилија још се зове Сербет (Анхалт-Сербст). О томе је недавно „Реви де-де монд“ донео један дугачак чланак. И тако извор овога народног поноса можете тражити у оном давном времену кад је Виден, данашњи Беч, био вендо-српско село; кад је Берлин, на брљавој и мутној Спреи, био њихов брлог где су држали и ранили своју стоку; кад је Липиска, данашњи Лајициг, био њихов олтар, где су под гранатим липама славили бога Перуна, што небом управља, онда, када су Немци у Хулди обожавали жабу. Вендо-сорабски, србски народ, тада је био у највећој својој снази. Велико њихово царство у Моравској спомиње се као нека басна. Кад су историци чули и први пут записали србско име, може бити да је онда тај народ у својој дубокој старости изнемогао и почео опадати. Његову величину, која је била пре историје, давна прошлост, као море, потопила је. Остао му је понос, јунаштво и неодољива тежња к некој величини. С тим ће последњи Србин лећи у гроб. То се кроз његову крв три хиљаде година провлачи, и још није изчилило. — Дакле извор његовога поноса, ако вам није довољно славна косовска битка, и кратко Душаново царство, тражите овим путем, којим наука данас испитује земљу и све оно што на њој живим расте. Људи су размишљали: за што ласта у нашим шумама не прави гњездо своје на дрвима? и налазе да у њеној постојбини нема дрва, него су саме голе стене. За сто хиљада година, што она долази к нама, где има доста дрва, остала је при свом обичају и прави своје гњездо на зиду или на обали. Псето и мачка у дивљим шумама клали су се, па и данас код питомих људи то исто чине. Мали попак постао је на овај свет онда, кад је кора од земље још била топла, зато и сада радо трчи под огњиште; то га опомиње на његов живот пре неколико милиона година. А како ће у крви једнога народа да се угаси понос његове величине за неколико хиљада година. По томе онај што у опанцима чува козе крај Дурмитора, држи да је његов народ први и најбољи на овом свету, и то не чини он ни из глупости ни из мудрости, него само по природним законима своје вреже. Хиљаду година срезујте пауну перје, он ће опет оне своје патрљке ширити и поносити се. Све бива по законима природе, а они су тачни и строги; ни тица преко поља ни звезда преко неба, не може по својој слободној вољи полетити, докле их неки закони на то не покрену. Универзум нема никаквог другог посла, него да те законе врши. — После пет хиљада година, неки нови Дарвин, у својим књигама, објасњава ће и доказивати, како су постали људи од Енглеза, Кинеза, Немаца, Мухамеданаца, Брамина и других народа и вера; и онда сви људи што ће живити на овој земљи, биће један народ и зваће се општим именом Субраћа (сожитељи, сољуди, сораби, откуда је дошла скраћена реч Срби); а то име носи и данас овај народ, чијем се поносу чуде странци.“ — Холандски банкер, са отвореним устима то све саслуша, па се онда покрете са своје столице, поклони се дубоко и смешећи се рече: „ја се клањам!“ — У томе донесе келнер пред нас велику печену пастрмку, и продужисмо вечеру у разговору о рибама које се налазе у скадарском језеру.
Ако ово неколико врста не узмете за озбиљу, ја вам немам шта друго рећи, него оно што Црногорци у таквом случају кажу: може вам бити. — Са говором о шали и почео сом ово писмо, а случајно прешао сам на народни понос. Сваки народ има свој понос, али странци држе, да оваквог прекомерног поноса, као што је код нас, нигде нема. Може бити да се то њима чини, а може бити да тако и јесте. У ком ћете народу ви наћи песму, у којој девојка пева: „јарко сунце лепша сам од тебе!“ — Нико нема пословицу која каже: „сламу једи а ржи!“ — Пре двадесет година, седео сам се једним Французом пред цетињеским манастиром. Један стари Црногорац, са чибуком у руци, дође и седе према нама; кад поче нешто ономе странцу говорити, ја му каза: „не зна он ништа српски; то је Француз.“ — Мило беше оном старом Црногорцу па рече: „бога ми су Французи ваљасти; ништа грђи од нас нијесу!— Француз, на те речи, кад сам му их превео, мало се зачуди, па ми рече те га упита: је ли само у јунаштву? — а стари Црногорац осмехну се па одговори: „у јунаштву; а у чему хоће другом? он добро зна, да Црногорци не умеју на ужету играти.“ — Ја оном Французу само то казах: да он признаје да Французи у јунаштву ништа нису гори од Црногораца; јер он их познаје, борио се с њима по Приморју у својој младости. Мило беше Французу, и пружи руку, те се искрено поздрави са оним старцем. — У Приморју, кад се побију талијанска и српска деца, ако Талијан буде јачи, па онога обори и коленима удара у прси, опет оно српско дете прети му и виче: „ха, што ћеш сад несретниче!“ — Путујући једном по Леванту, на истом пароброду видим два Црногорца седе и пуше. Ишли су у Смирну да раде на надницу. Мало за тим ето и трећега, долази и жестоко се свађа с капетаном од пароброда, који имађаше на себи униформу златом извезену. Када тај трећи Црногорац дође, запита га један од ове двојице: „шта ти је чоче, те си се развикао?“ — „Ништа,“ — одговори онај, и показујући руком на одлазећег капетана рече: „напала ме она лацманска рђа; неда ми да сједим на броду ђе ја хоћу.“ На то један од оне двојице махну главом, па му рече: „а бога ми си грђи од њега, кад се ти с њим упушташ у свађу!“ — Године 1813. кад су се Срби спремали да беже у Ћесарију из Београда, жена војводе Димитрија Кујунџије, хтела је велики и скупоцени ћилим да дигне из собе и да понесе; а Димитрије љутито повиче: „остави то жено! кад дођу Турци нека виде, да је ту српски војвода седео.“ — И тако остане сва соба лепо застрта.
Причају за једнога Црногорца како је негде у турској вароши свратио у берберницу да се обрије. Тек што га берберин подбрадио пешкиром и насапунио, а чаршија почне се затварати; и берберин одмах остави свој посао, и отрчи те притвори врата од бербернице и спусти завесе на прозорима. „Што то чиниш упита га Црногорац. „Има, — одговори бербер, — у вароши један делија Турчин, који се никога не боји, па док он прође, од његова страха свак се затвара“. Црногорац викне и привикне, те намора берберина да отвори врата и да настави свој посао. Није много прошло, а чује се неко посред улице иде и страховито виче: „ја па ја!“ — Кад је дошао близо и видио да је берберница отворена, стане на врата и љутито викне: „ја па ја!“ — Црногорац баци онај пешкир, тргне пиштољ иза појаса и повиче: „а ја“ — Делија збуњен одговори му: „ти па ја!“ — и оде даље ћутећи.
Црногорци често својом одважноћу и хитрином одрже победу и без оружја. У цариградском предграђу у Галати, једнога јутра пред кафаном седело је неколико Грка и Бугара; међ њима беше и један Црногорац. У разговору неко из друштва рече: „данас ће око подне бити помрачење сунца“. Црногорац погледа у сунце па одговори: „неће.“ — На то они сви повичу: „шта ти знаш? у календару стоји, и за цело биће помрачење“. — Црногорац погледа испод руке у сунце које је трептило и сјајило као игда, па извади десет дуката, положи на средину и викну: „овамо ко је јунак! нека одмах положи десет дуката опкладе; ево ја кажем да неће данас бити помрачење сунца“. — Ни један из целога друштва није смео положити опкладу. Црногорац, смејући се, поврати своје новце у кесу. После неколико сати заиста помрачи се сунце.
Кад сам путовао по светој гори (1859. год.), провео сам осам дана у Хилендару, где су ме старешине манастирске са особитом усрдношћу дочекали; јер они често у манастирским пословима и парницама требају помоћи и услуге у Цариграду од српскога посланства, при коме сам ја тада секретар био. Сви калуђери, њих седамдесет, били су Бугари, осим неколико из Македоније, који су се признавали за Србе, и говорили су оним наречијем као што се у Тетову говори. Једном при вечери поведе се разговор о Црногорцима. Један калуђер, старац од деведесет година, машући главом, рече: „чудни су то човеци!“ — За тим причао је овако: „у време моје младости, тек што сам монах постао, једнога дана седели смо нас неколико од братства пред манастиром, док на једанпут помоли се на капију од порте један висок и крупан калуђер странац. Густа црна брада до појаса, обрве пале му на очи, велики крст виси му на прсима, дугу пушку носи о рамену. Води за собом коња, на коме беше његов пртљаг, а из тог пртљага вириле су мале пушке и велики нож. Како дође поче викати и заповедати. Ми му прихватимо коња, и пртљаг, а одмах јавимо нашим старцима, да је дошао један чудан гост. Игуман и старци изађоше у порту, али он се и не поздравља с њима, него поче им оштро говорити: „шта ће оно сено око цркве? шта ће оно ђубре под капијом? зар се тако држи манастир? шта сте учинили од ове моје куће? то су зидали моји српски краљеви, а нису бугарски и грчки. Ја сам Црногорац; Хилендар је моја кућа, ја недам да пропада. Ко год хоће на грчком језику да чита молитве, нека се одмах сели у грчки манастир“. — Тако он продужи непрестано викати, и шта год неуредно нађе поправљати, и за неколико месеци постаде старешина целога братства. Таквога игумана нигда Хилендар није запамтио: све је у ред довео, и сви су трептили пред њим. Кад је год ишао у цркву, обучени ђакони с кадионицом певајући црквене песме и ишли су пред њим. Кад је год ишао на ручак пратили су га најстарији монаси. Упамтио сам (приповедаше даље тај старац), кад за трпезом после молитве, мане руком да благослови, сви калуђери што близу њега стоје, и с једне и друге стране, повију се далеко на страну, да их не дохвати, тако далеко размахне руком кад викне: Христе боже благослови ово јело и пиће. — У његовој ћелији висило је његово сребрно оружје, а одмах до оружја стојале су гусле, уз које је често, кад је сам, певао дугачке песме. Он је манастиру принео много добра. Увео је ред; многе вересије, за које се држало да су пропале, наплатио је; парнице што су биле са оближњим манастирима, због земаља и њива, престало су. Повратио је све земље што је манастир Зограф себи био присвојио; јер им је поручио: кога види на тој хилендарској земљи, главу ће му отсећи. Умножио је приходе манастирске, повадио је много лоза и маслинових дрва, а разтерао је све Грке из Хилендара.
Он је Хилендаром дуго управљао; а кад је умро, манастирско братство, после десет година, изкопају његове кости и пренесу у цркву костурницу те саране; а његову главу лепо оперу у вину, и метну је у истој цркви у ред осталих заслужних глава, којих мноштво има. Нека чудновата језа обузме човека кад први пут уђе у ту цркву. Место олтара и зидова видите на полицама саме мртве главе, поређане једна до друге, беле се. Од триста година где које ту стоје. На челу многих глава још се може прочитати написано име онога калуђера чија је, и година кад је умр’о. Та црква стоји изван манастирске порте, у њој вечито горе кандило, а један калуђер од јутра до мрака чита молитве. Око те цркве дигли се у облаке вечито зелени кипариси, међу којима има два кипариса, што је свети Сава својом руком посадио на оном месту, где је срео свога оца краља Симеуна, кад је он у Хилендар дошао. У светој гори има још само три манастира у којима се служба на славенском језику чита; а то су: српски манастир Хилендар, бугарски Зограф и руски Русика. Оне друге манастире у којима се негда славенска летурђија служила, одавно су Грци присвојили. На где којима још се могу видети у камену изрезани славенски надписи. У Зографу има три стотине калуђера, а у Русики још више; а у свој светој гори може их бити око четири хиљаде. Они вечито посте; никад ништа мрсно не сме се донети у свету гору. Турска власт не меша им се у њихову управу, али зато плаћају велике порезе. Сваки манастир има по неколико лепих звона; у Хилендару на полијелеји, на оном камену колу где се чита еванђеље, и на многим местима као украс, још се виде двоглави орлови Неманића. Више њих калуђера жалише ми се, да приходи од године на годину све мањи бивају. „Негда, — говораше ми један стари калуђер, — по пет стотина побожних поклоника из Бугарске и Македоније на једанпут дође и сваки приложи по седам осам а где који и по двадесет дуката. Сада ретко долазе. Почели се и они просвећавати“. Ове последње речи он је уздишући, са неким сажаљењем, безазлено и наивно изговорио. —
У Хилендару има преко педесет светиња. То су све руке, ноге или кости од различитих светаца. Има чудотворна икона коју зову троручица, јер је на тој икони молована богородица са три руке. Једнога дана пред вече, сва звона зазвонише и око тридесет калуђера обучених у одежде изађоше из порте далеко у винограде, и ја изађох да видим шта је. Казаше ми да долази часно дрво, па иду у сретање. У једном крају Бугарске појавили се многи скакавци, и отуда депутација дошла и молила да им се изнесе тамо на њиве часно дрво, које је комадић од крста, на ком је Христос био разапет. Мало за тим указа се око педесет оружаних Бугара пешке, међу њима један калуђер на коњу јаше и са обема рукама држи на прсима сребрну скрињицу у којој је часно древо. Коња под њим воде два Бугарина. За тим појући црквене песме свечано допрате ту светињу у цркву и оставе је на своје место. Неколико хиљада гроша платила су она села куда је пронешена та светиња; и сами Турци чинили су прилоге. Рекоше ми, да су сви скакавци првог дана одма побегли, а који нису могли одлетити они су поцркали.
Калуђери су врло прости и многи неписмени. Ништа нису учили и ништа не читају. Један показујући ми старинске књиге рече: „гледај колика је ова књига, има у њој две оке; гледај, ова је још већа, могао бих с њом убити вола“. — Једног дана вечерали смо крај мора, код цркве краља Милутина, међ виноградима у којима тад беше доста лепа и зрела грожђа. Плаво небо трептило је више нас са звездама, а море је шуштало са својим валовима. Међ старешинама манастирским што су на ту вечеру дошли, беше и један Рус калуђер; образован човек; он путује те описује светогорске манастире. Поче се разговор о небу и о звездама. Тај Рус казиваше им, да су оно све сунца и божији светови, као и наша земља, за тим казиваше докле је ум човечији доспео, кад је могао сазнати путове и величину оних светова, и прорачунати на минут кад ће бити помрачење сунца и месеца. Говораше им још о пароброду, о телеграфу, и о другим проналасцима. На то му један стари калуђер са пуним убеђењем рече: „све је то човек достигао постом и молитвом; — а други, гледећи у небо рече: „баш ја опет мислим, да оно ништа друго нису него праве звезде“. Осим калуђера, што код манастира у пространим и великим кућама лепо живе и добро се ране, има их доста који далеко од манастира, у пустињи, начине вами себи од камена малу ћелију, прилепе на дувар две три иконе од артије, и ту у самоћи читав свој живот проведу. Хлеб шаље им се редовно из онога манастира на чијој су земљи, а воду за пиће доносе сами себи. Где које гледао сам на стрменом и каменом брегу Атосу у пећини, од које такав оцек на ниже, као прав зид, иде, да му се горе нико не може попети, кад му донесу хлеба, он спусти котарицу на конопцу, и у тој котарици узвуче себи хлеб и воде, што му је за два три дана потребно. Походио сам неколико оваких пустињака и сваки је изгледао као да није при себи. Самоћа их још већма заглупила, него што су пре били. Врло су скромни, само гледе и ћуте; ако што год и рекну, не можете потпуно разумети смисао њихових речи. Они сматрају тело као тавницу своје душе. Одрекли се света; али ипак ни један не хтеде да ми поврати сребрну рубљу, кад сам метнуо на његову икону; ни један није се на новчане поклоне љутио. Проводећи тако бедно свој живот, они сматрају себе за врло срећне; сажаљевају сав остали свет који се не брине за вечити живот, за живот после смрти. Они тврдо верују да ће за ово неколико кратких година, што ће се на овом свету мучити, извесно као награду добити царство небеско, и тамо у сваком благу и изобиљу вечито живити. То чине из љубави према себи; и ништа друго није него себичност. Где који од њих страшно муче своје тело; они се радују, кад се о њима по манастирима прича, и кад их манастирски калуђери, који врло добро и угодно живе, уподобљавају свецима који су такође исто тако сами себе мучили. „Благо ономе, кога Бог обдари таком снагом да може тако живити“, То су обичне речи светогорских калуђера, које они о пустињацима говоре. Неки такав пустињак метне на себе по кошуљи тежак ланац, и никако га више не сме скинути до своје смрти. Гледао сам такав један гвозден ланац од четири оке, што су недавно нашли испод хаљина на телу једнога калуђера кад је умр’о. Седам година носио га обвијена преко рамена и преко леђа. Нико није знао да је он то имао на себи. Он се тајно богу заветовао, да ће тај ланац до смрти носити, и ту тајну није ником казивао. Кад је умр’о, ланац му је већ био урастао и ужљебио се у месо. Један дебели и добро урањен калуђер, који ми је тај ланац показо, уздишући рече: „благо његовој души!“
Ја сам се нехотице удаљио од свога предмета. Заборавио вам да сам почео писати о Црногорцима а не о Светогорцима. Овакве странпутице у писању нису од штете. Оне пријатно забављају и онога што пише и онога што чита. Путничка писма, у којима се мале приче налазе, изгледају као мозајик, као ћилим са различитим шарама, као ливада са свакојаким цвећем. С почетка још казао сам, да ћу вам из Црне Горе писати само о Црногорцима; зато су ме по свој прилици, овамо и позвали. Дошао сам као добровољац да им о свом круху и руху, ако не у биткама, а оно у песмама, што год помогнем. Они ми то свагда признају. Нико ме не сматра за странца. Ове горе пуне су доброте и правог пријатељства. Ове стене нису ладне. — Осећао сам да ми је дуго време на Рајни у визбаденском парку, осећао сам да ми је дуго време у париској опери; у овим планинама то нигда нисам осетио. Тамо у свима минералним купатилама био сам болестан, суморни болесник на ногама; а овде сам здрав, потпуно здрав као игда што сам био. На овим висинама има здравља а нема дугог времена. Са сваког брега, одакле погледате, видите чудну слику; чини вам се, да су тек јуче вулкани престали радити, чини вам се да живите у оном добу, кад су се из мора први врхови суве земље показали. Са таквим погледом могу вас мисли однети у сва времена, у сва осећања, у сва знања и науке о којима су људи размишљали. Поглед на валове морске, и на овакве валове горске, то је за мене поглед пун забаве. Чини ми се да видим како земља продужава своје стварање, чини ми се да она има свести о себи и осећа да живи. — Наш велики песник, владика Мушицки, кад је први пут видио море, плакао је; тако је јако плакао, да га је један свештеник почео вући за хаљину и питати га: шта му је? — После неколико тренутака, владика, показујући на море, одговори му: „драги мој! нигда нисам видео величанственијег олтара него што је оно море, и нигда у мом срцу нисам осећао пријатнију и лепшу молитву, него што су ове сузе“.
За време мог бављења у Цариграду, било је око четири хиљаде Црногораца у Цариграду и околини. Сви су зарађивали својим трудом лепих новаца и слали их својим кућама. Имали су свога старешину, који се у тадашње време зваше Хрватбаша, што ће рећи: главар Хрвата, јер у Цариграду Црногорце не зову друкче него Хрватима. Питао сам одкуда долази то? и казаше. ми: да су се сами Црногорци, кад су у старија времена тамо почели долазити, тако називали, да би могли спокојније у тој непријатељској земљи своје послове радити, почем су били у непрестаном рату са Турском, па им не беше ни дозвољено тамо путовати. За то су и узимали на себе братско и сродно име и казивали се да су Хрвати, а у целој турској царевини знало се да Хрвате штити бечки ћесар. Неки стари Бугарин рече ми, да су их Турци тако назвали, што из мрзости нису хтели да их њиховим правим именом зову. Један Црногорац казиваше ми, да то долази отуда, што Црногорац, због свог народног поноса, неће ни у Стамболу за добру плату, под својим црногорским именом Турчина да служи.
Тада беше црногорски Хрватбаша неки Мишан Мартиновић са цетињског поља. Млад, леп, при том бистар и речит човек. Свагда је лепе и чисте црногорске хаљине носио, а по врх њих сребрне токе, ордене и медаље. Њега је кнез Данило поставио за свог заступника у Цариграду, да заклања и штити Црногорце. Сваки Црногорац давао му је годишње један динар. То му је била плата с чиме је могао господски живити. Турска власт ћутећи признавала га, јер без њега имали би много више посла са Црногорцима. Њему једином било је дозвољено да може свагда са оружјем по вароши ићи, а имађаше лепо оружје сребром оковано. Он је све Црногорце у Цариграду и у читавој околини познавао; знао је где станују и са каквим се послом занимају. Он је њихове размирице извиђао и решавао, тако да турска полиција и суд, осим какве велике кривице, нису с њима имали никаква посла. Парнице Црногораца, са онима код којих су радили, па им неће потпуно да изплате, он је вешто и свагда у корист својих земљака равнао. Имало је случајева да по неки Турчин. хоће да закине од црногорске зараде; али кад му Црногорци почну претити, он онда све изплати. Тако је било и са једним Грком у Сан-Стефану. Неколико Црногораца погодили се, те му читаве зиме разбијали и преносили камен за зидање куће. Кад су свршили тај посао, онда онај Грк, под различним изговором, хтеде им одбити неколико стотина гроша од погођене суме. Црногорци не пристану на то, него му одмах поврате и оне новце што им је био избројио, и полазећи рекну му: „кад недаш онолико колико смо погодили, нећемо ти ни једне паре примити; али знај да нећеш попити кафу у новој кући.“ — Онај Грк, узнемирен тим речима, после неколико дана трчао је и тражио Хрватбашу, и молио га да призове оне Црногорце, и изплатио је онолико колико су тражили и још им дао преко тога две стотине гроша, само да њи задовољи, а он да може спокојно пити кафу у својој новој кући. На истоку је обичај да и од погођене цене, при изплати што год одбију, а Црногорци неће да знају за тај обичај него хоће своје потпуно.
Кад турска власт каквог Црногорца зашто год окриви, они одмах зову Хрватбашу, да он то извиди и да кривца тражи. Мишан им свагда једно исто одговори: „нису то били Црногорци; сво Приморје носи црногорске хаљине;“ и на томе се сврши. Или им рекне: „ваши људи обукли су црногорско рухо, па то зло учинили“. Имао је узрока да им тако говори. Сад ћу казати зашто. Један млади Енглез, писар у британском посланству, ишао је на коњу по кад кад поред каруца на којима се у шетњу возио харем Риза-паше. Тај харем познат је био као сувише слободан. Троје лепе каруце обично су ишле, и у свакима по две младе кадуне. За колима на коњу ишао је свагда чувар харема арапин, црнац. Кочијаши иду пешке поред кола. Тај чувар два пут је поручивао томе младом Енглезу, да не иде више поред харема. Али Енглез смејао се тој поруци, и продужи опет своје шетње на коњу изван вароши, а буле из кола бацале су му по кад кад поморанџе, које је он дочекавао и хватао у своје руке. После неког времена, на најживљем шеталишту у европском предграђу Пери, пуче једна пушка, и млади Енглез мртав паде. Ни један каваз, турски жандар, није потрчао за оним што је изпалио пушку, а сви су га видили, био је у црногорским хаљинама. Одмах после тога затворила је турска полиција неколико невиних Црногораца. Држали су их у тавници неколико дана па пустили. Није прошло ни недељу дана а људи у Пери сви су знали по имену онога каваза, што се био преобукао у црногорске хаљине, те оног Енглеза убио. Он је од харемског чувара примио награду, и за неко време уклонио се из Цариграда.
Врло често виђао сам се са Мишаном. Заједно смо по кашто возили се на чамцу по цариградском заливу и по Босфору. И ја сам по негда носио црногорску капу, коју ми кнез Данило беше на дар послао. Куд смо год пролазили поред турске страже, сваки стражар учини му с пушком војничку почаст. Свака стража, кад види оне хаљине и медаље, мисли да је какав генерал. Једном беше с нама један Рус, и кад види то, шалећи се рече му: „Мишане, ти и енглески посланик Булвер, највећу славу имате у Цариграду: куд код прођете, свет највише у вас гледа,“ — Мишан му на то одговори: „немој ти Булвера са мном равнати; ја се не бих са њим мијењао; он заступа овђе некакву женетину Викторију, а ја заступам јунаке.“
Мишан је ишао у руско посланство као у своју кућу. Оеобито лепо га примао Новиков, тадашњи саветник посланства, а садањи посланик у Бечу. Он говори добро српски, и радо се разговарао са Мишаном. Кад је год требало Црногорцима савета или помоћи против турске власти, свагда су налазили у руском посланству, — Један Црногорац радио је дуже време неке зидарске послове, у једном селу у малој Азији, недалеко од Скутара па се заљуби у једну лепу Гркињу и она у њега. Црногорац запроси девојку, али отац није хтео никако пристати. После неког времена тај Црногорац дође са још четворицом својих другова; девојка крадом изађе на уречено место, и они је одведу у друго село, дођу пред цркву, и пошљу по свештеника да венча младенце. Свештеник дође и кад види шта је, одговори да не сме венчати. Црногорци потегну ножеве и повичу: „ево ти жут цекин ако венчаш, а ако не венчаш, главу ћемо ти одсећи.“ — Свештеник узме дукат и венча их. Отац девојачки жалио се меџлизу, суду. Младожења са својом невестом, већ беше отпутовао на једној далматинској лађи, а његово друштво пронађе полиција и затвори у тавницу. Мишан како то чује отрчи у полицију, и почне викати да пуште оне Црногорце: „ту нико није крив, — говораше им он, — ни поп, ни младожења, ни сватови; девојка је пошла драге воље, а поп није их венчао из страха, него ради новаца које је примио.“ Кад му кажу да ће они Црногорце остати у тавници и да ће бити оштро осуђени и каштиговани, он се разљути па викне: „или их пуштајте овога часа, или, бога ми, скупићу све моје Црногорце, па ћу запалити Стамбол са четири стране, нека сав изгоре. Нека се до века прича о црногорским сватовима.“ — Турци, плашећи се од такве претње, јер и без тога у Цариграду сваки час догађа се пожар, затворе и Мишана. После неколико дана, он ми по једном Бугарину у стиховима пише: „ил не чујеш, ил не хајеш за ме? ево сам ти јада допануо!“ и казује да је затворен у тавници: „ђе но лежи вода до кољена, и јуначке кости до рамена, ђе но гмижу гује и јакрепи.“ — Одмах то јавимо у руско посланство, и одатле тога истог дана учине шта је потребно било код министра иностраних дела, те пусте и Мишана и све оне Црногорце.
Кад би год Мишан долазио руском посланику, свагда би га питао: „кад ћемо господине ударити на ону главицу, (брешчић што се зове Византија)?“ Једном упита га посланик: „а шта би ти радио да освојиш Цариград?“ Мишан му одговори: „ја бих се попео на врх џамије свете Софије, и својом руком посадио бих велики крст одозго; па бих онда отишао на Цетиње да причам своје јунаштво.“ — Беше дошла у Цариград једна депутација од Бошњака, да се жале и да моле олакшице и бољу правицу. Ја сам их с Мишаном походио. У разговору Мишан рече им: „што се молите јадни? ко је до сада Турчина умолио? што се не бијете? покажите се да сте људи, па ћете имати све што људима треба.“ — Један од Бошњака примети му: „не говори тако; зар не видиш да смо ми овде у Стамболу међ Турцима; па нас могу за такве речи све исећи.“ Мишан се насмеја па рече: „Црногорац је за то свуда слободан, што хоће свуда да гине; па или погинуо од једнога Турчина, или од васцијелога Стамбола, њему све једно.“
Те године (1859.) у пролеће дође у Цариград руски велики кнез Костантин, рођени брат рускога цара. Он је са својом женом и децом на војеном пароброду путовао у Грчку, оданде отишао у Јерусалим, где је провео ускрс, па враћајући се у Русију ударио је преко Цариграда. Онога дана, кад је пароброд са Костантином долазио, нашло се на обали доста света, већи део били су Славени и Грци. Турци при таквим приликама ретко се скупљају; они нигда нису љубопитљиви. Једно оделење војске стајало је упарађено, и сам султан изашао је из своје палате, која није далеко одатле, и дошао у свој лепи кијоск (бошку) код Топхане, да дочека свога госта. Војени руски пароброд стао је на сто корака од суве земље. Костантин са обичном пратњом довезе се у чамцу крају, султан му изађе на сусрет до саме обале, узе га под руку и одведе у кијоск. Пошто су ту неко време провели, султан се врати у палату, а Костантин на свој пароброд, у коме је намеравао цело време свога бављења у Цариграду, провести. Одатле је могао имати најлепши изглед на Византију, на Скутари, на обале Босфора. на султанову палату и на све стране. Како се велики кнез поврати на пароброд, Мишан ухвати мене за руку, повуче ме и плаховито викну: „хајдемо!“ — „Куда?“ — упитах га ја. „Хајдемо Костантину,“ одговори ми он. — Ја се зачудим шта говори, па му кажем, да се то не иде тако таким људма. Сутра ће се тек знати хоће ли примати? кога ће примати; и кад ће одредити дан за примање. Мишан опет повика: „ама хајдемо сад одмах! бога ми биће му мило кад нас види.“ Ја му кажем да не манита кад није манит, и да ни пошто не иде; јер страже неће му дати ни близу се прикучити, а камо ли да га пусте горе на кров пароброда. На то ми он рече: „одох ја из овијех стопа управо Костантину, па ћу му казати: имам заповијест са Цетиња, да ти прије свију паша и посланика дођем и да те поздравим.“ — Затим сиђе на обалу плати чамац, који га управо руском пароброду одвезе. После неколико минута стојали су на пароброду око Мишана, Костантин, његова госпођа, њихова деца и официри. Врло су га лепо примили и за свашта о Црној Гори питали. При поласку рекли му да им сваки дан долази. „Дозволи ми, да овђе иза тебе с твојим официрима стојим, кад почну турски министри долазити; нека виде да смо једно, и нека виде како Русија љуби Црну Гору;“ рекне том приликом Мишан великом кнезу, и он му то одобрио. — Кад је после неколико дана султан поклонио Костантину једну драгоцену сабљу, рекао је Мишан његовом ађутанту: „тако ти хљеба царева, кажи му да нигда ту сабљу не опасује; он мни да су оно дијаманти по сабљи, а бога ми нијесу, него све капљице од суза јадне хришћанске раје.“ — Ађутант тачно је казао ту поруку Костантину.
Неко време после тога, разговарајући о Костантину, који већ беше отпутовао, упитах Мишана: „како си говорио с њим?“ — „Бога ми овако као с тобом, он врло добро говори српски, само још мало заноси на руски.“ — У даљем разговору рекох му у шали: „Мишане! тако ти светога Петра, онога што је на Цетињу, заиска ли му што год?“ — „Их! — повика он, и лупи се дланом по колену, — што ме закле у светога Петра? Заиска ја! — Кад нећу од њега а да од кога ћу? Царев брат, царев син, царев унук. Ја да сам царевог пасторка пасторак, дао бих му педесет цекина без искања.“
Мишан је добро у гусле ударао, и лепих сам јуничких песама од њега чуо. Био је окретан и вредан; јунаштво нећу ни спомињати, оно му по свој прилици и дошло главе. На неколико месеци после мог одласка из Цариграда, он је погинуо. Убио га један Паштровић. Та његова смрт, као што су ми казивали, читав је роман. Но Црногорци мрзе да се о њима романи причају, зато и ја нећу даље о томе писати. Он сам говораше: „кога гусле не спомену, нека буде заборављен.“
Велики кнез Костантин био је први хришћански принц, пред кога је султан до саме обале у сретање изашао, и кога је испод своје руке узео и водио. После неколико дана већ се знало и у свима посланствама причало, да је султан одмах са себе скинуо оне хаљине до којих се ђаурски принц додирнуо, за тим како те хаљине, тако и све оне ћилиме где је Костантин седео, савили су у једну гуку, увезали конопцем, и као нечисте и погане ствари, бацили у море.
Костантин, осим других посета, походио је и патријарха у Фанару. Том приликом беше се скупило доста Грка и Бугара пред патријаршијом, али нико се није прихватио за капу. Није обичај. Само су гледали и ћутали. Грци у Цариграду ни у цркви не скидају своје велике фесове, и стоје до самога олтара где који хоће. Кад сам једном грчком владици рекао: што не уведете ред у цркву? — он ми одговори: и овако је добро. Нека они стоје где хоће и како хоће, само нека долазе у цркву и нека прилажу. На неким местима, а особито на ускрсе, по кад кад морају турски жандарни да уђу у цркву да одрже ред, јер хоће да се покрве међ собом. Ја нисам видио тако сурових људи као што су грчки лађари. Највећи простор пред сваком црквом запремају просјаци. Гледао сам да где које жене имају поред себе по четворо деце у повоју. Казивали су ми, да те жене за то пре подне, док црква пусти, узму туђу децу и плате мајкама пошто се погоде, па онда с том децом колико себи напросе. И у самој цркви велико је просијачење:, тас за тасом непрестано иде кроз народ. На послетку изађе владика, изнесе један тас и виче: ово за оне што су данас појали, дајте онима што су данас тако лепо појали! — У Бугарској цркви са свим је друкче. У свему је ред као и у нашим црквама. У Цариграду има толико грчких владика, да при једном обичном погребу, кад умре какво мало дете, видите по четири пет владика у пратњи. Једанпут кад сам отишао вселенском патријару, нашао сам код њега још три патријара. Једна вселена а четири вселенска патријара. Неки од њих били су збачени са вселенског престола. Све што је у патријаршији зове се „свето.“ Па и сам онај слуга што стоји пред капијом зове се: свети вратар. Био сам на погребу једног патријара. Турски кавази ухватили су се за руке и начинили коло да нас светина не погази. У том колу ишли су странци и изасланици из посланства. После неколико дана чујем сваку ноћ, да неко иде улицом и виче грчки: „нека је на знање свима: патријарх што је умр’о, посветио се.“ Тако је викано неколико ноћи кроз све улице где Грци живе. Од те светиње нико није имао користи осим оних што су викали, јер њима је оставио патријарх неку суму, да после његове смрти тако вичу и разнесу тај глас. Такав је обичај.
Цариградски Турци врло су скромни и плашљиви. Они само гледе своје занате и трговину. У кримском рату кад су Руси опколили једну турску чету, они су бацили оружје и викали: „не ударајте на нас, ми смо мирне Стамболије!“ — Они више мрзе на Москове и Грке, него на Црногорце. У осталом њима су сви ђаури једнаки. Они добро виде да ће скоро морати оставити десну обалу Босфора; зато многи Турци при смрти наруче, да их пренесу у Скутари и тамо на земљи Азије саране. Надају се да ће им ту кости дуже у спокојству почивати. Црногорци су у Цариграду и на целом истоку познати као вредни добри и поуздани људи. Свак их радије узима да му што год раде него надничаре од других народности. Они су приљежни и јаки, не знају се уморити ни одморити. У томе их ободравају скупе наднице, које се два три пут скупље плаћају него по нашим крајевима. На истоку Грци су према њима нерадници. У султановим и у свима великим баштама, готово све сами Црногорци раде. Ако ко год треба надзорника над радницима, или над каквим послом, или ако ко год живи преко лета на свом имању у пољу у самоћи, тај свагда нађе и узме Црногорца, коме обично врло добру плату одреди. Ко погоди Црногорца да му какво имање, еспап, дућан или кућу чува, тај је сигуран, може без бриге спавати. За такве послове нису ни Грци ни Јермени; неверни су и одвећ себични. — Чудновато изгледа али је истина, да се Црногорци на истоку и у опште међу туђим народима, у свему боље понашају и много већма држе на свој црногорски образ и карактер, него кад дођу у наше крајеве, међ своју браћу.