Поглавље 1
Киша и рат, ма колико да их по кад кад желимо, брзо се досаде. — Не ћу вам говорити о јуначким бојевима и славним победама. О томе се доста писало и певало. Сав ваздух Европе препун је дима од пушчанога праха; сваки листић артије што узмете у руке само о томе говори. Ни једна нова слика неће вам пред очи доћи, на којој не видите шаторе, топове, рањенике, лешеве и срушене куће. Турска, као болани Дојчин, дигла се са своје самртне постеље, да са српством последњи мегдан подели. Она је пала за на век. Ова њена борба била је ужасна. И варвари имају своја начела за која радосно умиру. Долазак Турака у Европу и одлазак, дуго ће се памтити. Њихови трагови врло су крвави. Кад су долазили, прве њихове стреле и копља ударише у српске груди. После пет стотина година, кад полазе из Европе последња зрна из пушака што их стижу, српска су. Топови са освојенога Ниша и Никшића, јављају светској историји: да је српски народ остао жив; да је надживио и надјуначио турско царство у Европи. Кроз векове водила се ова тешка борба; кроз векове спомиња ће је српске гусле. — И Шпанске песме сећају се јоште борбе противу пророкових војника.
Српски народ одржао се у животу према варварима на бојном пољу; где се год питало за јунаштво, свуда се могао с поносом усправити и стати поред других народа. Хоће ли се моћи на пољу културе и индустрије одржати, и с другим народима упоредити; — то зависи од идућих нараштаја и светских догађаја. Ма колике опасности да се из далека и из близа виде, нека не губи поуздање у себе. Нека се сећа да и такве борбе кроз векове трају; а будућност стоји у несталној, несташној руци, коју нико не може видети. Мали остров Хелголанд, ма колико да га немачко море са свих страна рони, још ће хиљаде година на свом месту стојати. Валови морски и ветрови не мењају се, они кроз сва времена остају сурови и дивљи. Људи се мењају. Сада човек и у човечанству брзо напредује. За десет година помакне се он сада више, него негда за триста година. Ко би данас рекао да су то они исти Христијани из средњега века! Са сваком годином човек корачи по један степен уз лествицу горе своме правом имену: да буде човечан човек. У јасној свести и правој просвети, лежи сигурност човека, у томе лежи и сигурност појединог народа. Права просвета не ће умалити себичност појединих људи; али ће уништити себичност појединих надмоћних народа. Разум човека преста ће сам себи постављати не потребне препреке и границе, срце његово не ће бити тако уско, читав круг земни поста ће му подједнако мио, јер читав круг земни би ће подједнако просвећен. — Где не буде силе и неправде као што је код Турака било; ту ће се моћи сваки народ по својој вољи развијати, и својим животом живити. Који народ у слободи и у цивилизацији угине: он је својевољно пристао на то да га нестане.
Чудан пример показала је Црна Гора свима малим земљама, које прегну да се у својим особинама одрже. Свака и најмања државица има у својој историји славних дана, у којима се јуначки држала, против свога надмоћног непријатеља; али то је трајало неколико месеци, неколико година. Отпор Црне Горе трајао је неколико векова. Опсада тога града није се протезала на стотине дана, него на стотине година. — Како је малена морала бити надежда у првога Црногорца, који је са копљем и са стрелом изашао на сусрет безкрајној турској поплави, да брани своје мало огњиште! видио је пред собом силну војску, која је напред ишла и све рушила, војску царевине која се пружала до Меке и Медине; видио је за собом дубоко море и себичне и немилостиве Млечиће, који су му поручивали: „ми смо најпре венецијани, па тек онда Христијани!“ — велике се надежде у малом срцу угасе; слаба и малена надежда у јуначком срцу ојача и непрестано расте. — Мали Давид изашао је на мегдан голијату; а мала Црна Гора турском царству. Оно је измишљена песма, а ово права истина коју очима гледамо.
Из Црне Горе не ћу вам ни о чем другом писати, него само о Црногорцима. Све што је њихово занима ће вас. За човека који разбира за народне обичаје, песме, приче и пословице, сваки је Црногорац једна нова књига. Они су као и земља где живе, оригинали. У сваком њиховом говору наћи ћете по нешто за вас са свим ново. Дружење с њима нигда вам не ће бити досадно. Сељак многих просвећених народа, био би врло смешан најпростијем Црногорцу, кад би се он њиме могао разговарати. — У целој Црној Гори нема од природе глупа човека. Бистре воде довољно немају, а чудну бистрину ума код свакога нађете. У свој Црној Гори не ћете наћи ни једнога туњава човека, а ни једнога ветрењаста. Сви су речити, а ни једног нема брбљива; сви су озбиљни, а ни један није суморан и тужан. Јунаштво то је њихов идеал; а јунака не може никаква брига ни туга свладати. За ове три године ни један једини Црногорац није се предао непријатељу, а за триста година ни један није се предао очајању. Вечити рат чудновата је школа: они се у тој школи нису претворили у варваре, него у Шпартане. Они су кротки, благи, љубавни; а за своје непријатеље, који су ишли да их истребе, ни су имали милости. — Турчин је собом био нечовечан, па за то га ни Црногорци нису сматрали за човека. Ишли су на Турке као што се иде на тигрове. Турчин је за њи дивља бестија, од које нит се месо једе ни кожа продаје; и кад је сита она напада; где је год Црногорац сретне гађа је из пушке! ко је промаши, растргне га ноктима.
О постанку турскога рода, прича се у Црној Гори: да је прво Туре одојила крмача, која је имала толико прасаца колико је имала сиса; с тога, то мало дете морало се борити и отимати сисе. Отуда се Турци и зову Отмановићи; отуда и не једу свињско месо; отуда им је и остало те сваки граби туђе. — Народ, који је кроз толика времена уверио се: да се Турци не могу припитомити, ни другим народима једнака права признати, измислио је ту причу, у којој изводи: да је Турцима као и вуцима, од самог њиховог постанка, и од саме природе уливено: да отимају и да од туђега труда живе. — Ни ону басну, која спомиње: да је основатеље Рима одојила курјачица, по свој прилици нису Римљани почели први причати, него они погажени и опљачкани народи, према којима су Римљани заиста као прави курјаци били.
Освојачки су народи неправедни и грабљиви. Кад цезари и султани отимају провинције; њихови војници држе, да имају право отимати туђу приватну тековину. Саме оне речи: „грађанин сам римски“, и код Турака: „царев сам син“, не дају ни помислити другим народима на једнака права. Ко није то, тај је у њиховим очима животио, што се зове роб, створено само да служи. — Просвећени цезари и непросвећени султани, гонили су и затирали Христијане; јер су они исповедали и приповедали љубав према сваком човеку. Хиљаду и пет стотина година прошло је, како је сила и неправда римских цезара престала; турских султана тек сада престаје. Лепи исток где се сунце рађа, јоште у мраку стоји; и Црногорац не греши, кад са висине својих брегова, погледи густу таму до Стамбола, и од четири стотине година говори: „нас једино сунце грије!“
Дуга црногорска борба, није била борба за опстанак, за који се сваки обични живот бори: њихово ратовање било је за неку идеју, при којој они на свој живот нису полагали никакву цену. Борба за животињски опстанак, пре би се могла назвати она неборба: што су у где којим земљама примили мухамедову веру, и признали турско господарство, само да могу лепше и боље живити. Из речи Црногораца, нигда не можете видити, да су се они борили за лакше и угодније живљење. Вређате их ако им то напоменете. Они су чували аманет с Косова. Тај јуначки понос: да бране да се не угаси последња варница српске независности, одржао је и подгревао њихову борбу кроз векове. Ту једину намеру видите кроз целу њихову историју и појезију. Нису они ту искру бранили само од некрста, него и од сваке крштене војске, која се овим горама са претњом приближила. Они су је бранили и одбранили. Од те варнице букнуо је пламен, који је сажегао варварско турско царство. Сваки Црногорац, који је погинуо може радосно погледати Обилићу у очи; који је још у животу, може рећи: ми смо наш задатак славно испунили; имамо право на признање целог југославенства; — а ехо ће им са свију крајева света одговорити: и целога христијанства. Нема христијанског народа у коме се није у песми споменула јуначка слава Црне Горе.
Лепа је то награда и утеха једној малој земљи, кад дочека такав успех свога дугог ратовања; али кроз стотине година, тешка је и горка била помисао сваког Црногорца: у прошлости видио је све своје старије да су изгинули; у будућности види све своје синове и унуке да ће гинути; а крај ратовању нигде се није могао догледати. Непрестано с пушком у руци, непрестано на стражи према непријатељу. — Велике су патње и оскудице црногорске, али они веле: „витешку невољу треба витешки подносити“. — Ако сажалите рањеника, он ће вам одговорити: „Овакав је живот Црногорца!“ — Ако се чудите њиховим путовима, њиховим бесплодним и безводним бреговима, на којима ништа друго не видите осим камена; они ће вам рећи: „а да не би се звала Црна него бијела Гора, да је друкчије“. Ако тешите оца за погинулим сином, он ће стегнути своју тугу у своје срце, па ће вам одговорити: „за то се и родио“. — Кад носе рањеника, они што га сретну, не кажу му: добро јутро, него: „сретна ти рана!“ — Кад им је Ћуприлић везир у пређашња времена поручио: ако се не покоре, да ће све што је мушко исећи; они су му одговорили: „док двије ђевојке трају, бори ће се по Ловћену.“ — Кад је у прошлом веку Мамут-паша продр’о до Цетиња, са угарком у руци, дозивали су Црногорце и викали им: признајте султана, и само по једну пару дајте, колико да купимо царици папуче, или ево ћемо куће да вам палимо; а они су им с брегова одговарали: „непризнајемо, недамо, — палите!“ — Кад их је Омер-паша са великом војском“ био притеснио, опреми им свог посланика, да му одговоре на његова захтевања; а они му пошаљу фишек с барутом и на њему напишу: „ово ти је одговор!“
Сваки њихов говор могао би се записати и у књиге ставити. Сваки дан могао би се по један нов „горски венац“ исплести, кад би се све њихове значајне речи могле скупити, што их тога дана изговоре. Једном детићу који још немаше пуних четрнаест година, па се беше тешко ранио, рекох: за што си тако млад ишао у бој? — а он ми одговори: „све једно; ко иде у бој тражи смрт; ко сједи дома, чека је“. — Један старац у логору, показујући црни окорео лебац, рече ми: „гледај какав хљеб једемо, само да можемо рећи: драго ми је (вољан вам)“. — Једноме што је самном путовао рекох: зар ти данас мрсиш? а он ми хитро одговори: „ако не избори смо, не испости смо!“ — За време жестоке битке рекоше једноме, да иде кроз зрна турских пушака, и да меће динамите под турска утврђења; при полазку упита га неко: хоћеш моћи то извршити? а он се осмену па одговори: „не могу сам, али зваћу невољу у помоћ, она је Црногорцима вазда помагала“. — Нигда нисам чуо да се ко год жалио на своје тешко стање, које рат доноси; сваки за себе сматрао је ово ратовање као неку своју личну ствар. Трпити глад, жеђ, зиму, врућину, ране, — то су Црногорцима обичне ствари. Нигда нисам чуо да је ко год запитао: кад ће се ово ратовање свршити. — Усред највеће муке, усред боја и крваве погибије, кад виде странца, они му весело и поносито викну: „овако Црна Гора четири стотине година живи, и још нигда није јаукнула“.