Поглавље 4
Црногорци су врло умерени, не само у јелу и пићу него у свачему. Сав је њихов луксуз у добром оружју. Било је леденица (сребрних пиштоља) за које су негда по двеста талира плаћали. Од како су познали револвер, — или као што га они зову левор, — пала је цена и важност старом оружју. Носе га сада дике ради. То им је сав накит; иначе нико се ничим не кити. Нисам видио ни једну жену, ни једну девојку да се кад год најмањим цветом закити. Није обичај; у жалости су за Косовом, тако они мисле. Отуда је веле и онај обичај што жене носе само црну мараму на глави. — И око мушких капа свуд је на около црно платно пришивено; и то је знак жалости за пропалим царством. Одозго је капа сва од црвене чоје, једно мало место на тој чоји при крају заграђено је златним пругама. То представља како је Турчин све притискао, само је онај мали крајичак остао; то је Црна Гора. Тако многи држе. — Ове капе заиста су из старог српског времена. Место садањег црног платна на около, то је негда био самур; а златом обележено месташце одозго, то означава оно место где су придеване челенке и перјанице. То су калпаци само што су снижи и мањи, и сада носе их многи народи. Црногорске су капе за зиму врло добре, за летње жеге су врло неудесне; при том и оно платно около брзо се исцепа. Такве се капе нигда нису престајале носити у Рисну. Највише покојни владика (Петар други) увео их је у Црну Гору; дао им је неки лепши облик, тако та је форма прешла и у Боку и у Паштровиће; сада се те капе свуда зову: црногорска капа. Владика је и у хаљине црногорске увео лепши крој. Све што му се чинило да је турско, гледао је да изобичаји. Мрзио је кад ко год брије главу и увија шал око капе. Тога данас нема. Сво ношиво црногорско сада је врло лепо и са свим народно. Нема на себи ничега туђег.
У Црној Гори у разговору кад се каже: „за времена владичина,“ или „за времена владике Рада,“ то значи: за времена владе последњег владике, Петра другог, песника; а кад се каже: „за времена светог Петра,“ — то ће толико рећи, колико: за времена када је владао владика Петар први. Он почива целокупан у ћивоту у Цетињској цркви. Њега су још за живота светим звали. Сви су га љубили и поштовали; свак се чувао да га не увреди и његову реч не преступи. Његове клетве и сузе свак се бојао као грома. Сва његова снага и власт састојала се у његовом примерном и побожном животу, у његовој личној важности. С тим је он владао и земљом управљао. Црногорци сваки га час призивљу и спомињу. Најтежа је заклетва, кад кога позову да се на отвореном његовом ћивоту закуне. — У Црној Гори кад ко год рекне: помози боже и свети Петре! — то нико не мисли на онога светог Петра што је био апостол; за њега веле: „онај свети Петар што је у Риму, три пута се одрекао Христа, а наш свети Петар што је на Цетињу, није ни један пут!“
Тешка је влада била светог Петра; осим тога што су Црногорци тада војевали против Турака и Француза, били су на дому поцепани и тукли су се међ собом. Многа племена била су у свађи. То је била највећа жалост за владику. За време његове дуге владе, много је тешких и брижних година прешло преко њега и Црне Горе. За малу ствар покрве се Црногорци међ собом. Из једне освете роди се стотина других освета. Ако се двојица побију, побију се и њихова села и племена, и рат међу њима траје десетине година. Због једне главе, пало је по кад кад седамдесет глава. Несретни обичај освете, био се јако удомаћио. — Кад се Црногорци међ собом побију и на сред цетињеког поља отворе праву битку, свети Петар изађе из манастира, и са подигнутим рукама долети управо међу њи по сред ножева и ватре из пушака; онда одмах бој се прекине, пушке умукну; обе стране трче и љубе свога доброг владику у руку; а он само плаче и куне и себе и њи. — Како Турци ударе на Црну Гору, завађена племена одмах ухвате међ собом веру, уговоре примирије, па сложно дочекају Турке и одбију. После опет продуже своје освете.
Тај зли обичај дошао је отуда, што је сваки за увреду, за штету, сам собом тражио подмирење. Сваки је за своје право био свој суд. Отуда убиства и после крвничке освете. Сваки је помоћу целе своје задруге и свога племена, тражио себи с оружјем задовољење. Све више задуживали се мртвим главама. Томе није било краја. Место парнице била је освета; место суда било је ко буде јачи. Због тога су главари имали над својим племенима неку надмоћ; њихови племеници били су им у неком степену подчињени, зависни, често и угњетавани: јер који би се свом племенском главару замерио, не би га он, кад му затребало буде, штитио, не би га осветио. Отуда постала је нека сорта јаке наследне аристрократије, са неким суверенским правама. Главари с главарима преговарали су о увреди, штети и накнади, својих племеника. За незнатну распру, коју би најмањи суд могао решити и пресудити, отварале су се кад кад праве битке. Свако је племе бранило с оружјем право свога племеника. Славиле се такве победе и јунаштва као и кад се с Турцима туку. Нико није мислио да ће се то моћи изобичајити. Владике Петар први и други прилично су успели у томе, нарочито кад је Петар други установио сенат, као највећи суд за сву Црну Гору. Али имало се још много којешта старог уклонити а новога додати, да би неки облик државе, сва земља могла добити. Многе су сметње на путу биле. У томе дође на владу кнез Данило, — (Црногорци га зову: муња; кнез Никола зове га: сабља), — он је са две речи подпуно обавестио све Црногорце шта је то суд; он им је казао овако: „Црногорци! Ви сви знате да ја не могу уклети као свети Петар; али сви знајте и то, да могу каштиговати и мушкетати, (стрељати); за то вам кажем ово: коме се гођ учини какво зло, нека јави мени, ја ћу га осветити. Ја проглашавам свакога Црногорца за мога племеника, за мога рођеног брата. У послух Црногорци!“ — Те речи брзо прођу кроз сву земљу. Од уста до уста оне су се непрестано повторавале. Слаб, осетио се у свом праву јак, осетио се независан, није више имао потребе удобравати се своме племенском главару. Сва је Црна Гора постала једно племе, једно братство. „Ко ми год учини какво зло, освети ће те књаз (суд)!“ — то је сваки знао; али знао је и то: „да ни он не сме учинити никоме зло, јер и то ће зло осветити књаз; и оно мало дете у колевци племеник је књазу (суду); и његово се право подједнако чува и брани; а књаз (суд) јаки је и моћан; иза њега не стоји само једно племе него сва Црна Гора“.
Кнез Данило није се зауставио на томе. Издао је заповјест и објавио: који год четујући у Херцеговини узме Христијанину једно јагње, а не плати, одговараће суду, исто онако као да је то у сред Црне Горе учинио. „Ђе је гођ који Србин, мој је племеник!“ говораше он. Приморје дануло је душом, јер та је наредба важила и за њега. Црногорци су негда слазили у приморје као у лов. Котор, заплашен старим временом, и данас своју капију од стране Црне Горе, затвара како сунце зађе. — То је одавно престало; приморци сада мирно спавају и љубе Црногорце као своје племенике; који год има што год тражити дође на Цетиње суду. У Црној Гори престало се као негда говорити: „кад сви око нас пјевају, онда ми плачемо; кад сви око нас плачу, онда ми пјевамо.“
Црногорци тешко су се навикли на државно јединство. Сваки, у колико се могао поуздати у своје срце и у своје оружје, у толико се сматрао за суверена. Неки Симо Премовић, још је жив, за времена владичина преносио је из Црне Горе преко ћесарове границе по мало дувана и продавао га у приморју. Једном погранична стража увати га и одузме му сав дуван. Симо дође у Котор: „дајте ми дуван!“ — „не дамо, него ћеш још глобу платити.“ — Он за тим оде Циркулу (окружном начелнику), и циркул му исто тако одговори. Симо оде генералу, све му исприча и рекне: „ђенерале, ти си војник и јунак као и ми Црногорци, за то сам дошао теби; тако ти хљеба што ти ћесар даје, врати ми мој дуван; ваша царевина може и без моје сиротиње живљети.“ — Генерал му одговори: „ја би ти радо учинио, али ја сам овде само за ратне и војничке послове, а то су финансијске ствари, у њи се ја немешам.“ — Симо опет упита; „хоћете ми дати дуван? — „неможемо никако!“ — одговори генерал. Онда се Симо узпрси, лупи ногом и повиче: „рат ћесару! рат ћесару!“ — Генерал, који није добро разумео, запита ађутанта: шта то каже, шта то каже? — „објављује рат Аустрији“, одговори му ађутант. Генерал од чуда насмеје се и рекне ађутанту: „идите нека му врате дуван; за такве мале ствари не можемо се пуштати у рат.“ — Владика Петар други, кад се у Дубровнику састао са херцеговачким Али-пашом Сточевићем, и кад су се због пограничних размирица, на неки уговор сагласили; владичин перјаник усред тога разговора рекне: „ја се не подписујем на то.“
Почео сам вам говорити о томе, како су Црногорци у свачему умерени; но то није било свагда. Пре осамдесет година затирали су се славећи своје крсно име. Њихове славе биле су за причу. Трајале су по читаву недељу дана, трајале су док је у кући трајало јела и пића. Са свих страна читава војска гостију дође. Таквог чуда нигде у свету није било. После славе домаћин остане у празној кући; скрсти руке и кука међ гладном децом. Како је сваки Црногорац имао своје крсно име, то је и на свакога долазио такав ред. Све се потроши. Сви су више и више падали у сиромаштину. По врх свега тога, на тим славама највише су се свађе догађале, и одатле освете почињале, које се нису могле кроз дуге године измирити. Кад им се то већ досади, скупе се главари свију племена и дођу владици, светом Петру: „аман владико, пропадо смо славећи крсно име: искрви смо се и изкопа смо на славама. Сви видимо да је то пропаст, али нико не ће први да престане славити. Него свети владико, прокуни ко од сада слави!“ — Владика им одговори: „нећу Црногорци да се гријешим! ја ћу проклети а ви ме нећете послушати, него ћете славити као што сте навикли; па кад вас какво зло на слави зађеси, одмах ће те рећи: ето, стиже нас владичина клетва!“ — То им рекне па се затвори у своју малу испосничку ћелију. После неколико месеци, дођу опет главари и са њима хиљаде Црногораца и повичу: „аман владико! пропаде Црна Гора. Турци куда прођу остане бар стока у планини; а крсно име куда прође не остави ни мрву хљеба ни капљу вина. Неиде нам блага слава него оштра сабља. Аман, свети владико, прокуни онога ко од сад слави!“ Онда владика изађе међу њи с крстом у руци, и речит, као што је био, у дугој беседи, живо им представи пред очи како се славама упропашћују, како такве славе нису ни богу ни свецу угодне; па при свршетку беседе подигне обе руке к небу и гласно повиче: „Чујте ме Црногорци, и нека ме чује бог и ове планине! ко од сада своје крсно име славио као до сада; да бог да га с крвљу својом славио!“
Та свечана клетва тако је подејствовала на све Црногорце, да се као неким чудом престало свуда славити. Све оно што је требало о крсном имену у цркву давати, продужило се и даље. Исто тако није било проклето ни забрањено путника, намерника, на тај дан примити и угостити, и са својима домаћима, и са онима који буду позвани, провеселити се; али нипошто нико од гостију није смео замркнути у кући где је слава. — Одмах првих година осетила се добра средства те благословене клетве: имућност расла у целој земљи; мање свађе било; свака кућа могла је да разгоди што јој треба за читаву годину; нико се не жали више на честе не плодне и гладне године; нико се не задужује; свуда су весеља чешћа и лепша него пре. Кад ко год може и колико може, онда се и провесели са пријатељима.
Прошло доста година. Свети Петар преминуо; преминули и сви они што су из његових уста ону страшну клетву чули. Владика Петар други није пооштравао ту наредбу. Тако мало по мало, почну опет по где који своје крсно име као у старо доба славити, и све више и више тај обичај опет уводити. Кнез Данило како дође, изприча Црногорцима ту сву историју о славама (коју сам и ја из његових уста први пут чуо); па онда заповеди: да се крсно име само онако може славити, како је свети Петар казао, и у исто време одреди: где гости замркну на слави, сваки да плати глобе два талира, а домаћин један талир. — Кнез Никола кад је дошао на владу, није имао нужде понављати ту наредбу. Свак већ има довољно свести, како треба славити. Наредба светог Петра поштује се, сваки умерено и скромно проведе свој празник; нико неиде на славу незван, као у пређашња времена. И место онога што су негда говорили: светац донео светац и нека носи; може се сада чути где веле: осим свечева дана има још триста дана! — У једном друштву разговарајући о штетним и сујетним обичајима, рече један Црногорац: нећу ја о божићу и бадњак да појим вином, а о Петрову дне и ја да га желим. (У Црној Гори бадњак обично посипају вином).
Ја вам не пишем роман: роман је приповетка за коју зна и онај што пише, и онај што чита, да није истина. Ја вам не пишем историју: историја је река, коју онај што пише, наводи куда хоће; а онај што чита, плови њоме и где право и где криво тече. Ја вам пишем путничке ситнице. Више од тридесет година оне су ми по туђем свету свагда биле нека пријатна забава. У колико ми је мило путовање, у толико су ми миле успомене из оних земаља у којима сам по где што нашао чему сам се зачудио. — Молер Чермак, кад је био у Црној Гори, начинио је неколико лепих црногорских слика; а ја само повлачим небрежљиво по где коју црту из црногорске прошлости и садашњости. Из њих можете видети како би и ова слика лепа била, кад би се подпуно могла представити. Где се год може навалице не спомињем ничије име, једино због тога, што није могуће мени и никоме сазнати и правично записати имена, дела и речи свију оних што заслужују. У свакој врсти по једно име требало би да дође. Хиљаде њих спомена су вредни. Ако у овим писмама нађете што тод ваљасто, нека иде у славу имена Црне Горе. Њени синови неће јој завидити. У томе имену сви ће се наћи и познати; у томе имену и њихова ће имена живити.
Историја Црна Горе не може се описати, не може се опевати. Ко ће знати казати, колико је за ових четири стотине година јуначких дела и карактера, са којима би се и Римљани могли поновити, међ овим планинама као ехо од грома, појавило се и изчезло! — По где која битка и победа, по где које име, као мали острови, виде се у великом мору прошлости. Да нема Илијаде, нико не би знао за тројанеки рат, и за она толика имена, која се хиљаде тодина спомињу. Оне људске прошлости никако и нема која није записана. Хиљаде народа и језика било је на овоме свету и нестало их. Нико о њима ништа незна; нису још писмена била измишљена. Милиони милијона људи, прошли су као мале капље у брзој реци. Каква је корист и онима што су као силни таласи — прошли? Црногорску прошлост нико није бележио. И саме црногорске гусле нису чиниле онолико колико би требало, и колико су могле. У Црној Гори нема јуначких народних песама у оној лепоти и у оној множини, као што би их, према догађајима прошлости, могло бити. Ко зна шта је томе узрок! Може бити, оно што се сваки дан догађало, макар то да су била велика јунаштва, постало им је обична ствар; а обична ствар не може потрести срце песника ни глас гусала, Црногорци и данас више певају косовске него своје домаће песме. — Владика је опевао само неколико дана из црногорске историје, па се дивимо. Сва је прошлост Црне Горе таква, али је не познајемо. Стотине година ћуте. Само једино уображење доброг песника, могло би ту празнину испунити, више нико; могло би створити једну Илијаду, — више ништа. Али, са свршетком овога рата, заврши ће српске гусле и херојско доба свога народа. Глас њихов умукнуће. Хиљаде јунака оста ће не опевани, не описани, не споменути. Нека буду спокојни! и хиљаде звезда на небу угасиле се неопеване, не описане, не споменуте.