Поглавље 6
Народне српске песме, и старе и нове, славећи своје јунаке, кажу: да они својим непријатељима у боју и на мегдану, секу главе. То су свагда били знаци победе. И данас у Црној Гори, кад нам за кога кажу, да је добар јунак, одмах ће вам казати и колико је глава одсекао. Важност какве своје победе или погибије, свагда мере по броју одсечених глава. Исто тако и Турци чине. Кад ко год у боју падне, ко је год близу потрчи, да недаду да му непријатељ одсече главу. Ко је погинуо, а није му глава одсечена и однешена, тога готово и неброје међу мртве. За чију главу одсеку неколико непријатељских глава, за тога кажу: благо њему дивно ли је замењен! — После једне мале битке, на питање: шта би тамо? одговори један Црногорац: „отворисмо Косово! нагрдише нас Турци! уграбише нам три ваљасте главе.“ — А погибе ли ко год? — „погибе неколико момчади, али њи смо хвала богу све изнијели.“
„Црногорци секу главе!“ — Те три речи довољне су биле да већи део светске штампе, сто година пише против Црне Горе. То су својевољно прогласили да је варварство, па су онда узели то за основ, и на томе основу зидали су и гранали све грозе и дивљачке страхоте, за које су знали да се налазе код заиста варварских народа. Нико се није нашао да устане и да их брани, да каже и докаже оно што је доцније казано и признато: да Црногорци нису варвари, него Термопиле, бедем, против варварства; да нису нечовечни, него противници нечовештва. Црна Гора била је још непозната. Њени непријатељи више су се старали да је познаду, и да о њој пишу, него њени пријатељи. Славенство, које их данас тако слави и узноси, још није било пробуђено.
Кад није било пароброда, телеграфа, уређене поште и овако много различитих новина и путника; тада је само по где који странац свраћао у Будву, Котор, Скадар или на неколико часова у Црну Гору. Видио је страховите ове планине, сусрео је путем оружане озбиљне Црногорце с којима се није знао разговарати; видио је где коју турску главу, чуо је неколико грозних прича, које му је казао његов слуга Талијан или Арнаутин, који га је пратио; и то му је довољно било да напише читаву књигу о ужасима које је видио, да спомене стотине опасности које су га среле у Црној Гори. Да би му белешке занимљиве биле за његове читаоце, измишљао је нечувена варварства и придевао их Црногорцима. По таквим књигама и таквим путницима, више од сто година европски народи, стварали су себи мнење о Црној Гори. Да је енглезки песник лорд Бајрон, кога је звека грчког оружја очарала, игда у Црну Гору дошао, на првом кораку он би осетио сву јуначку појезију у којој Црна Гора живи; његова душа, међ овим горама, планула би новим огњем; он би се првог дана грлио и целивао с Црногорцима. Његов дивљи дух овде би се припитомио и помирио са родом људским.
Сто година, неразложна лацманска штампа, нешто навалице нешто из незнања, трпала је погрде и варварства на црногорско име. Сваку своју грдњу почели су и свршили са речма: Црногорци секу главе. — Заборавили су сва варварства која су се међу њима, и у сваком крају света догађала и непрестано догађају. Ућутали су о оном ужасном мучењу невиних људи у Шпанији. Нико неће да каже, да је варварство, што у Енглеској и данас постоји закон, по коме затворе човека и недају му ништа јести, докле тако неумре од глади; а у Прајској има и сада закон, по коме жива човека опруже по земљи, па тешким точком, почевши од ногу па до главе, полагано све му кости пребијају, док у тим мукама издане. Кад би ко год Црногорцима предложио, да таквом смрћу Турчина уморе, сви би се згрозили и рекли би му: „гори си од сваког Лацмана!“ — Те сам речи слушао у гдекојим приликама. — Кад сте чули да су Црногорци, као Енглези, своје заробљенике везали пред топовска уста, и онда топове опалили? Црногорци нигда нису били нечовечни према својим непријатељима. Они нигда нису заробљенога Турчина ни најмањим мукама мучили; нигда га нису изтукли, нигда му нису очи вадили; нигда га нису обесили! нигда! — У којој смрти можете више лепоте и појезије наћи, него кад се каже: сабљом ману одсјече му главу.
Највеће варварство и највеће муке што су Црногорци своме непријатељу могли измислити, то је било кад су у прошлом веку заробили неколико најбољих и најбогатијих херцеговачких бегова. Али да се не би од тога варваства ужаснули, морам вам напред казати: да су то они исти турски бегови били, који су својим заробљеницима, Христијанима, цепке од луча под нокте ударали, држали их близу ватре док им очи непрсну; вешали их за ноге; за тим давали својој деци оружје, да их побију. Црногорци кад су заробили те исте бегове, хтели су им главе одсећи. У томе дођу посланици из Херцеговине и кажу: „пола Херцеговине прибира новце за одкуп. Иштите колико хоћете, а пустите нам бегове живе; то је цвијет наше крајине!“ — Црногорци се смисле и одговоре: „сва Херцеговина нема толико новаца, да их може одкупити; али ми ћемо их пустити живе, ако за сваког бега доћерате по једног дебелог вепра; да их за вепре измијењамо“. Посланици оду, и фамилије заробљених бегова купе и пошљу најдебље вепрове које су у свој Херцеговини могли наћи. Црногорци одрже реч, и свечано изводили су једног по једног бега, и за њи примали редом по једног вепра. Тако их све измењају и пусте да иду слободни својим кућама. Кад су пошли, једна Црногорка, која је то све с брега гледала, викне: „о бегови, о оџаковићи херцеговачки! знадите и вашим булама кажите: да ни једна Црногорка не би свога човјека у дом примила, који би се за такав одкуп из ропства вратио. Људи се за људе мијењају, а крмци за крмке!“
Да је онда било толико новина као сада, ко зна да се међу њима не би нашла нека пакосница, која би рекла: „Црногорци варвари! зашто им нису као јунацима одсекли главе? него су у њима понизили цело човечанство до скота, мењајући људе за дебеле вепрове.“
При почетку овога века, кад су се Црногорци с Французима тукли по Приморју, владика Петар први састане се код Ластве, са француским маршалом дуком Мармонтом, ради преговарања о миру. На томе састанку било је доста француских официра, и неколико црногорских главара. Између осталог разговора рекне Мармонт владици: „то је нечувено варварство што Црногорци мојим војницима секу главе!“ — Владика му одмах одговори: „то су Црногорци од Француза научили!“ и кад види да се Мармонт томе говору врло зачудио и да је од тога чуда занемио, одмах му каже: „ви сте на сред Париза краљу и краљици одсјекли главу!“ — Црногорци што су били око владике, чули су тада међу Француским официрима реч: „резон, резон (разлог, разлог).“
У Црној Гори много је веће јунаштво непријатељу одсећи главу него га из пушке убити. Они веле: за зрном из пушке неможе нико летити и видити је ли убило Турчина; али донети и своме друштву приказати главу, то је доказ јунаштва, а сва дружина зна како је тешко доћи до главе. Негледа се је ли ко год живом или мртвом непријатељу одсекао главу. У оба случаја велике су опасности и треба имати јуначко срце. Има црногорска песма која каже: уби Цуца, посјече Бјелица! — а то ће рећи да је Бјелица веће јунаштво показао. Кад један другог што год прекори, често ће рећи: а колико си глава посјекао? — За време владике и кнеза Данила даване су награде и медаље ономе, који донесе турску главу. Црногорци веле: ћесар у Котору даје жут цекин свакоме оном који донесе главу од курјака што овце дави; а да како се не би признала заслуга онима, који донесу главу од онијех вукова што хришћане даве. — Лане, на никшићком пољу, усред битке код Озринића куле, један Турчин паде према нама, и видимо по знацима прашине, како зрна пушчана ударају око њега. Кнез Никола дохвати ме за раме и смешећи се — повика: „трчи му одсијеци главу, даћу ти Обилића медаљу!“ ја подигох капу и одговорих му: „благодарим!“ У старија времена, полетило бих десет Црногораца, да томе Турчину одсече главу, и од њих десет може бити да би се тројица ранили или погинула, док би ту једну главу одсекли, или као што они обично веле: посјекли. Кад причају за какву турску погибију, често ће рећи: ту небјеше ни једнога Црногорца, који бар једну главу непосјече. Било је негда случајева, да су се Црногорци ножевима међ собом секли, ко ће пре уграбити турску главу. Причају, да је један Турчин, кад га је стигао Црногорац, бацио кесу с новцима и повикао: „све узми, само ми живот остави!“ а Црногорац рекао му: „шта гођ хоћеш друго, ишти, све ћу ти учинити; само то не могу.“ И одсече му главу.
Покојни владика и кнез Данило, готово сваке зимне вечери, сазивали су Црногорце у свој двор на разговор. Исто тако чини и кнез Никола. Врло су занимљиви и знаменити разговори на сваком томе сједнику; (тако се овде зову састанци за разговор и забаву). Ту се обично и гусле чују; а највише се говори о јунацима и о биткама старим и новим. Сваки такав сједник траје до пола ноћи, и нико неосети како брзо време прође. Свагда се чује нов разговор и ново причање, јер свагда има позваних нових Црногораца, који су из других округа на неколико дана на Цетиње дошли. Сваки је разговор одабран и пун бистрине, значаја и природне досетљивости. Такво вече нигда не прође а да се не спомене Косово, и да се не каже: жива је српска будућност. Кад би стенограф у крају седио и писао све оно шта који прича и рекне, од сваког таквог седника могла би изаћи једна врло занимљива књига. Била би пуна нових мисли и речи, које нигда пређе нисте чули. И сада, и за време кнеза Данила био сам позиван на те вечерње сједнике, и да сам све оне разговоре упамтио што сам слушао, целог живота не би вам могао изпричати их.
На једном таквом сједнику, кнез Данило замету разговор о сечењу глава. Тада се у страном свету много викало противу тога обичаја, и у опште противу Црне Горе. Један Мартинић, слушајући шта говоре новине, рече: „бога ми, још мало па ће Лацмани писати, да су Црногорци и светом Јовану одсјекли главу“. — Војвода Мирко рече: „и два пилета кад зарате, хватају се за вратове“. Један сенатор свој говор заврши са овим речма: „нијесу Црногорци то измислили и први почели. Од како је људи на овом свијету, они су вазда један другом сјекли главе“, — „Имаш разлога!“ рекох му ја — „анђео кад је дошао да истера Адама из раја, донео је мач са собом: ако га Адам не послуша, да му одмах одсече главу“. — Грохотом се насмеја стари Стеван Перков, па рече: „бога ми, да је Адам био Црногорац, и данас би сви људи живљели у рају. Погледај ове голе кршеве, какви су, па их Црногорац брани и нико неможе да га ишћера одавде; а ко би га могао ишћерати из раја; јадан!“ — „Али“ — рекох му ја — „онога анђела бог је послао“. Опет се насмеја старац па рече: „да је Адам њему погубио два три анђела, мило би и богу било, па би рекао: е нијесам рђу створио на овај свијет, него јунака! недирајте га више! нека до вијека сједи у сред раја!“
То је тај исти Стеван Перков што је покојном владици казао: на сву Црну Гору бог је дао оку памети, а ти сам имаш двије литре. — Кнез Данило свагда га зваше „стрико.“ — Умро је пре неких година у својој великој старости; кажу да је имао више од деведесет година. Био је друг светог Петра, и видио је најтеже дане што их је Црна Гора у овом веку имала. Сваки његов говор врло ме занимао; он је био жива црногорска историја. У последње дане своје старости изгубио је сасвим свој очњи вид, али до смрти остао је у свом говору бистар, оштар и разборит. Стеван Перков отац је војводе Петра Вукотића, а деда књегиње Милене. Био је врло озбиљан и леп старац. Кад је он где год у друштву, свак је добро смишљао шта ће рећи. Чешће сам слушао да Црногорцима рекне: „што је гођ неуљудно, не треба ни у шали да је међу људма!“— То су врло знамените речи; на таквом начелу основани су сви црногорски обичаји, и сав њихов живот. Те су речи произашле из народа. Док се год такве речи међу њима повторавају и као правило држе, дотле ће Црна Гора бити оно што је. — Ако сте гледали на лепој Чермаковој слики онога рањеног Црногорца што лежи, то је, као што ми се чини, права слика Стевана Перкова. — Кад је о чему своје мисли казао, нико га више није могао покренути, да о томе другчије мисли и говори. Свагда је плануо као ватра, кад би ко годи у шали најмању трунку бацио на црногорско име. Поносио се својим животом, што је рођен на овај свет као Црногорац. Кад је Вук Караџић први пут на Цетиње дошао, и кад је улазио у малу сламнату кућицу, где су се обично главари скупљали и о народним пословима већали; рекао му Стеван: „видиш Вуче, за ову колебу знају и вазда ће знати сви седам краљева!“ Кад је покојни владика полазио у Петроград да се за епископа посвети он му при растанку викнуо: „поздрави московског цара, и закуни га огњиштем ђе пече чесницу, да не заборави Црну Гору!“
Године 1857. на бадњи дан, био сам у двору кнеза Данила кад су се налагали бадњаци на ватру. (У Црној Гори по неколико бадњака мећу на ватру). То је лепа свечаност. Било је преко педесет војвода и главара. Кнез Данило погледа по свима, па онда ману руком на Стевана Перкова, да он први бадњак говором поздрави и на ватру положи. Сви смо устали на ноге. Стеван узе бадњак, зави га у струку и принесе огњишту. Књегиња Даринка кропила је вином бадњак и бацала жито и лаврово лишће по њему. Стеван Перков држи бадњак и с њиме чудесно разговара; питао га: зна ли где је никао и где је порастао? питао га, је ли видио и упамтио како се муче и гину Црногорци, да одбране овај аманет Српства. Казао му је да ће сада на јуначком огњишту куће Петровића у славу Христова рођења изгорети; па му онда рече: „твој ће дим у небо да се дигне, и када сјутра код сунца буде, нека му каже: да се и оно, у својој борби са помрчином, сваке ноћи одмара, а Црна Гора нигда!“ — Па онда благосиљајући Србе, а проклињајући Турке, спусти бадњак на ватру и викну: „Црногорци, да бог да сјутра чули, да је Дервиш-паша са свом „турском војском кренуо на Црну Гору!“— Та његова жеља брзо се испунила. После четири месеца по свој Црној Гори славила се велика победа на Граховцу, где је турска војска сва уништена. Кад је кнез Данило хтео тада да иде и да предводи црногорску војску, сви су га одвраћали од тога. Између осталих који су говорили, Стеван Перков рекао му је овако: „господару, наша је тврда жеља да ти неидеш. Турска је војска врло велика и јака. Ако нас Турци потисну, ти нећеш хтјети уступити; отвори ће се ново Косово, и сви Црногорци заборави ће Црну Гору и до последњег изгинуће бранећи тебе. Зато господару, сједи дома, и кад чујеш да се султан с војском кренуо из Стамбола, онда се и ти крени са Цетиња. На султанове паше, шаљи твоје војводе!“ — Лане на Орјој луци, чуо сам где један Црногорац за кнеза Николу рече: „кад је он у боју, сви стрепимо; Црногорци се бију а све један другог пита: ђе је господар? кад он није у боју, онда без икакве бриге и јуримо Турке и бјежимо од њих.“
Турске старешине, како пређашњих година, тако и сада за време овога рата, кад после битке покупе мртве лешеве својих војника, они им одсеку уши, нос, и нагрде их на различите начине; па их онда такве изнесу пред конзуле, дописнике новина и пред друге странце, говорећи: ето видите шта чине Црногорци. Највише у томе измишљању трудили су се скадарске паше. Са тако нагрђених лешева, скидали су фотографије и слали их илустрованим новинама по свету; но ни једне нису им хтеле веровати и то у својим листовима употребити. Сада Црна Гора стоји на виделу. Њени непријатељи не могу више о њој измишљати и писати шта хоће. Славенска се штампа подигла и ослободила од туђинског уплива. Гомиле путника од свију народа, долазе овамо на Цетиње, иду по црногорским логорима, и собом виде питоме обичаје Црногораца. Свак се већ довољно уверио: да Црногорци нису ни у чему сурови и нечовечни, и да одсећи главу непријатељу није тако велико варварство као што су они мислили. И негда непријатељска штампа, престала је Црногорцима пакостити. И сам енглески Тајмс, тај голијат свију новина, окренуо је хвалити и славити Црногорце; јер је имао свога поузданог дописника — г. Стилмана, — који је свуда с нама на војсци био, и све својим очима гледао и верно и истинито писао. — Рат је сам по себи свуда варварство; ни један рат не може друкчији бити него нечовечан, јер у сваком рату човек против човека иде да се униште. Објава сваког рата, то је смртна пресуда за хиљаде невиних. За све грозне случајеве што се у биткама и за време војевања догоде, Французи за своје извинење слегну раменима и обично само кажу: „то је рат!“ — Даље ништа не говоре; у тим речима све стоји. А Црногорци веле: „и анђели да међ собом зарате, не би се цјеливали, него би један другом главе сјекли!“
При почетку овога ратовања кнез Никола издао је наредбу свој војсци: да се уздржавају и да не секу главе. И сами Црногорци видили су и уверили се, да је то дангубно. Док су ратовали сваки на своју руку и у малим четама, то се могло чинити, али сада при боље уређеној војсци, и код пушака које овако далеко бију, не може се. Док један војник одсече једну главу, могао би двадесет пута острагушу напунити и опалити. При том кад један војник у боју одсече и са собом две три главе носи, онда не може се више борити, сметају му оне главе и потрчати и оружјем радити. Та се наредба држала свуда где су Црногорци побеђивали и јачи у боју били; али где су их Турци притеснили и наљутили, могла се чути старинска вика: „ха, ко је Црногорац, јуриш на главе!“ У славној битки на Вучјем долу, Лука Филипов Цуца ухватио је живога Осман-пашу. Није га познао; кад га поведе да га преда тамо где су и други заробљеници били, каже му се Осман и рекне: „ја сам паша; молим те не води ме жива, него ме посијеци!“ — Цуца, који није веровао да је то паша, одговори му: „бога ми, бих ти то и без молбе учинио, али не смијем од господара, заповједио је: кога гођ ухватимо жива, да га њему одведемо.“ — Кад су дошли пред Књаза, и уверио се да је то заиста паша, Лука је раширио руке и трчао кроз сву војску из свега грла вичући: „благо мени данас и до вијек! благо мени, умијеша се у кућу Петровића!“ — што ће рећи, да је и он сада постао јунак као што су Петровићи, јер је само њима наречено и суђено, хватати живе паше. — Књаз даровао му орден и пет стотина талира.
Турци су свагда чинили весеље и пуцали из пушака и топова, кад су каквом јуначком главом окитили бедеме града Никшића и Спужа. Црногорци су исто тако певајући и са пуцњавом из пушака, доносили на Цетиње турске главе, и ређали их по врх зида округле камене куле више манастира. Кнегињи Даринки био је врло непријатан и несносан тај обичај, зато је кнез Данило по њеној молби наредио, те све престале доносити главе на Цетиње. На тој кули стоји сада највеће цетињско звоно; њега је поклонио Лаза Урошевић из Земуна. С великом муком оно је преко ових брегова овамо донешено. Једва се нашли и погодили неки Конављани из Приморја, да га за осам стотина и педесет форината изнесу од Котора на Цетиње. Начинили су нарочите справе за ношење. Шездесет њих носили су све стопу по стопу неколико дана. Сваки час морали су се одмарати. Лаза Урошевић, истина зачудио се томе великом трошку око преноса, али ипак платио га подпуно. Звоно је лепо и јасно. Између осталих надписа, стоје на њему изрезане и ове речи: „кад вам ово звоно зазвонило, свака вам срећа зазвонила“. И заиста, кад сам га год до сад чуо да звони, свагда је на радост и весеље звонило. Осим овога звона, које само за себе на тој кули стоји, има још неколико звона на Цетињу. Међу њима је једно старинско, Иван-бегово. Оно је двеста година са усамљених зидина цетињског манастира, као пустињак, као сироче без нигде никога, кроз ове планине јечало и пред богом плакало. Њему је дато првенство, те и сада измеђ свих звона, сваком приликом оно се прво јави. Оно је дочекало да огласи да се предао: Никшић, Бар; Ниш, Плевна, Једрене. Оно је дочекало да огласи, да је освојен остров Врањина, столица старе зетске митрополије, одакле се негда његова јека разлегала, по таласима скадарскога језера. Кад кад у по ноћи, кад оно својим танким гласом зазвони, сво Цетиње радосно скочи на ноге; нико не пита: шта је? — свак само пита: ђе су наши добили? — Кад се оно јави онда и сва друга звона ударе, онда и пушке и топови сво цетињско поље заглуше; али, усред те пуцњаве и вреве, ако застанете и окренете главу манастиру, чућете опет танки глас онога малог старинског звона. Негда, глас његов није се чуо даље од Ђиновог брда и Орловог крша, губио се у цетињском пољу. Сада, глас његов разлеже се до реке Волге, до Темзе и до обала тихог оцеана: сваку новост, коју оно из ових крајева огласи, одмах разнесе телеграфска муња на све стране света. — Као што је негда оно било гласник српске самоће и туге, боже дај, да од сада свагда буде гласник српске ереће, слоге и напретка.