Поглавље 5
Клима је на Цетињу и у свом катунском округу чудновата. Кад киша удари не мисли престати, а кад престане не мисли ударити. Често читав месец дана живимо у облаку. Кад кад у позно јесење доба, непрекидни пљусак дан и ноћ по шест недеља траје. Све поље сниже Цетиња претвори се у језеро, одакле вода са тутњавом слива се у једну камену провалу, која се зове понор, а одатле некуда кроз земљу тече; по свој прилици у море или у скадарско језеро. Кад нема велике кише, тај је понор сув. На Цетињу нигда нема блата. Сва вода брзо усане. Готово сваки пљусак прате јаки ветрови, и онда најбоље куће прокисну. На сваком прозору имају дебели дрвени капци, које на таквом времену одмах затварају. Особито су јужни ветрови страшни. Куће покривају ћерамидом и притисну ћерамиде камењем да их неби ветар дигао. Гостионица — или као што овде кажу локанда, — велика је двокатна кућа, од самог камена зидана и добро покривена, али неколико пута морао сам у по ноћи устајати те премештати постељу, тако је кисла. После таквих киша, кад се цетињани сретну на улици, пре свега један другог питају: „је ли ти кућа точила (киснула)?“ И чуо сам где неки одговоре: „није хвала богу, само на два мјеста!“ — Немојте мислити да су то обичне кише, и да сам случајно казао: непрекидни пљусак траје шест недеља. Све је подпуно тако. Таквих плаховитих и дугих киша нисам нигде видио.
Кад сам први пут (Нов. 1857. год.) долазио у Црну Гору, беше несносна киша. Пратио ме неки Шута из Бајица, тадашњи једини поштијер, што пошту носи; одавно је умр’о. Кад он путем примети да је мени таква киша врло необична, рече: „а шта се чудиш чоче? богу је овђе лако, није му море далеко; једном руком заита, а другом сипа на ове планине.“ Кад смо се пењали стрменитим и мучним путем на Крстац, рече ми: „овудијен сам једном ходио са три ноге“. И кад га упитах: како је то било? одговори ми: „са моје двије и са једном дрвеном Вука Караџића; и он кад се гођ осврне с коња повиче: „Шуто, немој ми изгубити ногу“. — Кад сам тада кроз Беч пролазио и радовао се топлом приморју, рече ми покојни Вук: „ја сам се од зиме напатио више у Котору него у Петрограду.“ И заиста о томе сам се доцније уверио. Кад сам год зими у приморје долазио, падале су ми те речи на памет. Нигде нема пећи. Целе зиме немате се где згрејати. И на улици, и у соби, и у кафани и где ручате, не можете са себе, скинути зимски капут. Ладне кише несносне су. Још су досадније него у Црној Гори. Јер и онда када на Цетињу суви снег пада, у Котору киша пљушти. Један официр, који је зимовао у Котору, после десет година кад је у Бечу срео једног трговца из Котора, прва му је реч била: „пада ли још киша у Котору?“ Зимне кише и летње врућине у Котору, странцима су врло неповољне и досадне. Али которски грађани тако су љубазни и пријатни, да је свакоме путнику мило међу њи доћи, а жао му је измеђ њих кренути се; кога год сретне чини му се да му је својта. Цела Бока и сва Далмација таква је; и кад бих овде хтео још што год о њима говорити, морао бих повторити све оно, што је Доситеј одавно казао о њиховој љубави, доброти и гостопримству.
Нигде нисам видио оваквих јаких грмљавина као овде на Цетињу. Кад грми, рекли би да се Ловћен руши. Сав се ваздух претвори у страховите громове. Кад вас такво време затече на Ловћену, у облацима, видите свуда око себе у близини муње како севају. Чини вам се да сте у боју и да пушке око вас на све стране пламте, и да највећи топови пуцају. Грмљавина овде ни зими непресеца; донесу је облаци из топле Италије. — Често је на висинама ловћенским небо ведро и сунце греје, а кад погледате доле у приморје и на море, видите испод себе црне летње облаке, видите како их муње пресецају, чујете, као из неке дубине, чудновату тутњаву буре.
Новембар и Децембар, то су најружнији месеци на Цетињу. А где су они лепи? Сваке зиме имамо јаких мразева и снега до појаса. У сред зиме кад је ведро и нема севернога ветра, сунце је врло пријатно и топло; оно растопи површину снега, која се после ноћу смрзне и за неколико топлих дана ухвати се тако јака кора по врху снега, да могу људи и стока ићи куда хоће, нигде снег под ногама не пропада, или као што црногорци кажу: не греза. Сваке зиме чује се да је завејао ветар по где које чељаде на путу. Има дана кад нико не може да изнесе пошту из Котора на Цетиње. Снег и глад натерају курјаке те се по кад кад из ловћенских планина спусте и у цетињско поље. Под голим каменитим врхом Ловћена, види се лети шума од високих стогодишњих букава; зими тако их завеје снег да се непознаје где су биле; ни врхови не виде им се ни мало. У тим местима и свуда по Ловћену где има дубоких јаруга и рупа, налази се снега целе године. Свакога лета, доносе га црногорке на Цетиње те продају. С оне стране Ловћена носе га у Котор, и за свако бреме добијају пола форинте, а кад су велике врућине и више. Црногорско село Жањевдо, што лежи на Ловћену више Котора, има леп приход отуда. Жене и девојке начине дугуљасту велику груду од снега, добро је збију, обложе је лиснатим буковим грањем, мету око ње упрте од конопца, па с том грудом на леђима освану у Котору. Читав сат и више треба им док сиђу. Приморци често им у шали рекну: „лако је вама, ви и снијег продајете;“ а оне им одговоре: „да неима нас озго, ви би поскапали: љети вас ладимо, а зими вас гријемо. Наш Ловћен више вриједи него ваше море!“ — Са Ловћена сносе и дрва у Котор те продају,
У Дробњацима и у Васојевићима много већи снегови падају. Снег од дванаест педли тамо није никакво чудо. Кад кад тако замете да не знаду где су им сена, него вежу крпље на ноге да не пропадају, узму гвоздене шипке или какав дугачак ражањ, па по врху снега иду и оним шиљком боду по снегу, док не напипају сено, затим одгрну снег од њега и носе га те стоци полажу. У тим крајевима брегови нису овако каменити; обилати су са сваком стоком и летином; имају довољно паше, шуме и на све стране лепих извора. Поред свега тога жељни смо белога смока; нико из тих крајева не доноси што год на Цетиње да прода. Далеко је; треба три дана путовати. Најлепши сир што га овде трошимо то је — швајцарски. Његушки је сир на гласу, али странцу неће се нигда допасти, и нема га довољно. У сваком погледу скупље је за путника овде живити него у Котору и у Дубровнику. Све што је потребно за удобније живљење, и сам бели лебац и сва зелен за локанду, — купује се и доноси из Котора.
Киша на коју толико мрзим, и сада пљушти: неда ми испод стреје корачити. Ни амрела ништа не помаже; овде кад дођу кише онда обично с њима дођу и јужни јаки ветрови. За сваки овакав планински пљусак, мислило би се у равницама да се облак провалио; за сваки овакав ветар рекло би се да је олуја. Јесенас у по ноћи дуну необично јаки ветар. Ова се наша гостионица тресла. Мало за тим чујем да неко лупа на моја врата. Кад отворим видим једнога путника, професора из Нирнберга, с којим сам се при вечери познао. Он уплашено повиче: „за име божије, шта је ово?“ — „то вам је црногорски зефир;“ одговорих му ја, „јесмо ли сигурни са животом?“ упита он даље; — „потпуно смо сигурни ако локанда не падне;“ кажем му ја; и заиста држао сам да није немогуће да се кућа сруши, тако се тресла, застане мало па опет, тресла се све на махове. Он се био уплашио, јер је мислио, да се све јачи и јачи земљотреси повторавају. На даље спавање није се ни мислити могло. Он се обуче и пређе к мени, те смо остатак ноћи провели грејући воду и пијући чај.
На Цетињу чућете по кад кад реч: „куд и јуче!“ које се као нека пословица спомене. Кад их запитате шта то значи? они ће вам казати ову причу: бог је поделио све своје послове на небеске главаре; а бог, као бог, само богује; тако чине и краљеви на земљи, што су ништа према њему. Светом Илији предао је бог облаке и заповедио му: да се брине и да добро разгледа; где треба кише, па тамо и да је шаље. Али, свети Илија занео се у своме великом господству, па непрестано спава. Његови млађи што воде облаке, свако јутро дођу к њему, дрмну га за раме и зову: „Илија! Илија!“ а он отвори мало очи и запита: „шта је?“ — „куд ћемо данас кишу?“ питају га они, — „куд и јуче!“ — одговори свети Илија и опет заспи: а кише ето ти опет посред катунске нахије. То му је најлакше сваки дан одговорити. Не мора ништа да се труди ни да размишља.
Кад су на Цетињу велики снегови и мразеви, један сат хода треба сићи низ брдо у Добрско село, па ту већ нема ни мраза ни снега. Одатле иде се низ брдо још добар сат до на Ријеку, где је још топлије; једне године првога Фебруара ту сам налазио пролетњег цвећа. Исто је тако жупно у белопавлићима поред реке Зете где је Данилов-град, Спуж и Подгорица. У Црмничком округу клима је блага готово као у Приморју. Они, као у Италији, нигда не загрћу своје винограде. Црмница има сваког воћа; отуда највише доносе на цетињску пијацу грожђе, шипкове, трешње, смокве и друго воће и зелен. Црно црмничко вино највише се пије у Црној Гори. Оно је благо и добро. Многи Французи кад га пију мисле да је Бордо; тако је мала разлика. Белог вина у Црној Гори никако нема. На Цетиње доносе вино као у Омирово доба, у мешинама. Прву чашу кад попијете осетите непријатан мирис од мешине. Ракију пеку само од винове комине. Она је бистра као вода и врло јака. Такву ракију зову првенац, странци је неразликују од коњака. Вино је јевтино а ракија је скупа: једна пуна бутеља — као што су оне бутеље у којима се продаје рохичка вода, — не може се по кад кад купити испод талира. На Цетиње доноси се доста и далматинских вина; али црногорска вина у толико су лепша и пријатнија, што није ништа у њи мећано и мешано, него су онаква какве их је природа дала, и нису онако ватрена и јака као далматинска вина.
На цетињском пољу, на Његушима и у целој тој околини, због ладноће не може винова лоза да роди. Осим по где које шљиве, нисам другог каквог воћа видио.
Највише сеју кртолу (кромпир) и руметин (кукуруз). (Кртола долази од руско-немачке речи картофељ, а руметин је талијанска реч). Преко зиме свака кућа има довољно пастрме, — сувог овчијег и козјег меса. Свиње су редкост у Црној Гори; место масти служе се по највише са лојем. Ко није из малена привикао, не може никако јести она јела, што су с лојем зготовљена. Младо масло (бутер) нико не прави. Нема ни млека довољно и у свако доба на продају.
Поред свега јевтиног вина и добре ракије, од неколико година почели су, особито на Цетињу биру (пиво) пити. Доносе га у малим бурадма и у бутељама из Трста, Граца и Беча. Често се поквари и ускисне док дође овамо. Сваке године све се више у обичај уводи. Пре неколико година нико га није доносио; ретко се пило и у Котору. Године 1857. сишли неколико младих Црногораца у ћесареву земљу; међу њима беше и Пеко Павловић; оду у кавану. Војвода Ђура Матановић, који беше с њима, поручи те попију по две чаше пива; за тим извади једну прљаву артицу (банкноту) те плати. Кад су изашли запита Пека: „шта то би војвода?“ — „Ништа, писмо и платисмо!“ — одговори му војвода. Пека се насмеја па рече: „вала, нити ваљаде оно што писмо ни оно са чим платисмо.“ —
Говорио сам вам доста о црногорској киши, па је право да рекнем неколико речи и о црногорској суши; и с њоме се Црногорци јуначки боре. Она им врло досађује; јер доноси не само гладну, него и жедну годину. Суша је овде много већа и много тежа, него у другим земљама. Где којих година кад пресече киша и кад оде на друге удаљене стране, и кад свети Илија неколико летњих недеља продужи говорити: „куд и јуче!“ — онда сав усев спржи се и пропадне. Јер на ову камениту мршаву земљу, ако у време не падне киша, не може ништа да роди. Мало које лето да сво цетињско поље није оскудно с водом. Свако јутро и вече видите чељад с мешинама и дрвеним путуњама на леђима, где са свију страна врве на три бунара што су сниже Цетиња у пољу ископани, али и у њима кад кад нема довољно бистре воде. На Цетињу већина бунара лети стоје под катанцем. Оба јавна бунара, један на пијаци а други у биљарди, само се из јутра и пред вече у опредељено време отворе, те из њих ко дође за своју кућу воде изваде, па их опет закључају. У тој води лети виде се неке мале живе бубице. Свако чељаде које дође на бунар носи за собом дугачак конопац и на њему привезан плехани суд или котлић, с којим ће воду вадити и у своје буренце сипати; и тако не може нигда вода бити чиста, почем се толико судова и толико конопаца из различитих руку у једном бунару сваки дан оперу. Лане, читава два месеца, што је требало у гостионици нама за пиће, доношена је вода са Убала, читав сат даљине, и за свако барило — дугуљасто буренце, — што може једна жена на леђима донети, плаћано је по четири шестице (40 крајцара). Сва Црна Гора, нарочито с ове стране Зете, врло је оскудна с водом. Свуда је безводни кречни камен. Осим долњег цетињског поља, готово нигде не могу се бунари ископати. Обично праве бистијерне, у великим озиданим рупама хватају кишницу и тако се помажу. Извори, и то са свим нејаки, врло су ретки.
Лети кад су врућине и кад настане велика суша, иду с литијама и моле се богу за кишу. Међу црквеним молитвама, што се том приликом читају, имају и оне речи: „господи, господи призри с небес и посјети виноград сеј, јегоже насади десница твоја!“ које свештеник гласно и свечано изговара. Један врло стари попа, није добро видио да прочита и свагда је место: „призри“ (погледај) говорио: „прижди“ што значи: припали! или прижежи! — Једне године кад пођу на литију рекну му Црногорци: „попе, ти сваке године кликујеш бога и говориш: господе прижди с небеса! а он, у зли те час послуша, па кад с неба огњем прижди, сва нам љетина изгоре. Зато молимо те, преокрени ту ријеч. Па немој ни виноград спомињати; у свој катунској нахији нема да ђавоље лозе. Та је молитва прављена за Приморце и Црмничане. Него молимо те, мјесто винограда помени кртолу и руметин.“