Писмо 8
У Неапољу, априла 1851.
Путници су као ласте: зими иду к југу, а како пролеће гране, остављају Палермо, Неапољ, Рим, Ницу и гомилама враћају се к северу да прекриле алписке планине и да населе Визбаден, Карлсбад, Хелголанд, Баден-Баден. Оно што их у ове јужне крајеве доводи, то их и одгони — топлота. И ми смо сасвим спремни за пут. Хоћемо да оставимо Неапољ. Још не знамо управо дан када ћемо поћи. Владика неће навалице да га означи, да би тако избегао неке њему досадне посете и церемоније.
Ишли смо опет у Помпеју. Владика је желео још једном да види ону слику на дувару што је пред њиме откопана. Он је наручио те је један вешт сликар копирао исту слику, и понеће је собом. Намерава је послати у музеј у Београд. Написао је једну лепу песму Помпеји; читао ми је. Каже ми да је и о Везуву нешто зимус писао, али не може да нађе; забацило се негде. Ја мислим да му је овако, особито откако је болестан, много рукописа пропало.
Владика је јуче пре подне ишао краљу, те се с њим опростио и рекао му збогом. Том приликом метнуо је све ордене и ленту преко прсију, и припасао је сабљу. Иначе нигда их не носи. Ја и Ђука ишли смо с њиме као његови ађутанти. Краљ сада седи у Казерти. То је мала, али пријатна варош. Само је неколико сати далеко од Неапоља. Ишли смо на железници, и то у оним истим колима у којима се краљ вози. Кола су врло лепа, изнутра су обложена свилом и позлаћена. Нарочити воз кренуо се из Неапоља због Владике. Брзо смо отишли, јер се нисмо нигде путем заустављали. По жељи Владичиној, и ја сам био обучен у црногорске хаљине. Нешто сам узео од сердара Андрије, а нешто од Вукала, који су код куће остали. — У Казерти на станици дочекају Владику двоја краљева кола и ађутанти. Краљева палата није далеко од железнице. Она је лепа и велика; рекао би човек да на самим стубовима стоји, толико их има. Степенице особито су велике, и необично широке, могао би батаљон војника по њима марширати. У ходнику и пред краљевом собом дочекало је Владику много официра и генерала; и одмах отворише се и једна велика врата, и краљ прими и одведе свога госта.
Ми останемо разгледајући слике по дувару и забављајући се с оним генералима. Или боље да кажем, они су се забављали с нама гледајући црногорско одело и оружје. За сваку су маленкост запиткивали. Вадили су Ђукин јатаган, и питају: је ли колико турских глава одсекао? Ја кажем Ђуки шта питају, а он им одговори: „Молто, молто!“ (Много, много!). Па ми рече те им преведем и кажем: да је тај јатаган много и српских и турских глава одсекао, јер је најпре био једног паше, па су Црногорци ухватили пашу и посекли, а овај му нож узели. Затим показа им турски натпис на ножу. Они гледе златом извезени натпис и питају шта значи. „То значи — одмах одговору Ђука — не носи ме жедна!“ Рекох му ја: „Море, Ђуко, неће тако бити; не знамо шта то турски пише.“ — „Кажи ти њима — рече — да је тако; а ако не верују, нека сами читају.“
Провели смо тако у разговору око двадесет минута; док се наједанпут она велика врата отворише, и краљ испрати Владику и опрости се с њиме. Том приликом краљ је и на нама свој поглед задржао. Ми се сви дубоко поклонимо осим Ђуке. Кад смо силазили низ басамке, рекнем му ја: „Болан, Ђуко, ти се нимало краљу не поклони!“ — „А богами, јеси чудан! — одговори ми Ђука. — Краљ откад се родио, данас први пут гледа Црногорца, па и то зар погрбљена да га види!“
Кола су нас опет чекала. Краљ понуди Владику да се мало на колима по парку прошета, и Владика је то примио. С Ђуком се они официри који су нас до кола испратили најдуже прашташе. Он им, рукујући се с њима, пола талијански пола српски говори: „Адио, ђенерале! Адио, шињор колонел! Што носите те сабље цијелога живота овудијен узалуд? Дођите у Црну Гору да сијечете Турке!“ — Парк је одмах до краљевог двора: леп је и врло простран. Возили смо се по њему тамо-амо до једног прекрасног водопада. Ту смо се мало задржали, одатле смо се одвезли право на станицу. Пред нама је свуда ишао један дворски коњаник. На колима, на амовима, на хаљинама дворских слуга што су нас пратили виђали су се извезени бели кринови. То су знаци бурбонске династије. Они су у Француској увенули: овде још у потпуном свом заносу цветају, као пре сто година. Краљ Фердинанд Други влада овде пуних двадесет година. С почетка своје владе био је приступан реформама и добрим уредбама. Но доцније изопачио се. Године 1848. био је приморан да објави устав, но како се мало револуције утишале, укинуо је одмах устав. Њему је сада око четрдесет година.
Од Неапоља до Казерте пут иде кроз саме равнице. И с десне и с леве стране урађена је земља као каква башта. Ниједна стопа земље није остала незасејана. — Кад смо дошли кући, пита Вукало Ђуку: „Како ти се допада краљ?“ — А Ђука му из Горског вијенца одговори: „Да не бјеше под оним именом, не шћаше се бојат’ од урока.“ — Вукало се врло радује што ћемо скоро поћи на пут. Како какву скрињу затвори, или какав пакет веже, свагда рекне: „Е, дабогда те до Цетиња не дријешио!“ — Ђука каже: „Ђе је гођ господару добро, ту је и мени добро!“ — Сердар Андрија пуши па вели: „Мени је свеједно: овако ћу сјеђети и на Цетињу.“