Писмо 7
У Неапољу, марта 1851.
Уморан сам, па ти опет пишем. Желим да прве своје упечатке забележим. Да ме боље разумеш, остави деветнаести век у коме живимо, и баци се у мислима две хиљаде година натраг, у прошлост. Прошетај са мном кроз једну велику варош, у којој за осамнаест столећа није ништа дирнуто, ниједна кућа начињена или окречена; у којој осамнаест векова није се ниједан грађанин родио или умро; у којој се није нигда чуло за име Христово; у којој не знају да има Америке. Прошетај по улицама старих Латина, које ни у чем нису измењене, по којима стоје још оне исте плоче које су пре две хиљаде година метнуте; сврати у њихове храмове где су се боговима молили; завири у њихове бање где су се купали; прођи кроз форум где су се саветовали и судили; седи у театрима на она седишта где су они седели. — Долазим из Помпеје! Ова варош, без својих грађана, више ме ожалостила него задовољила. „Она — као што рече Владика — опомиње човека на његово ништавило.“
Одавно сам хтео ићи у Помпеју да видим ту велику варош без људи; али Владика ме задржавао, јер је желео да с њим идем. Из Неапоља пошли смо железницом на ону страну к Резини куд се иде на Везув. Тако рећи, за неколико минута дошли смо преко варошице Портичи и преко села Резине у Помпеју. До Помпеје стајао је воз на два места, али ми се нисмо задржавали. Помпеја била је, у време рођења Христова, напредна, богата и велика варош римских колонија. Наједанпут — то је било седамдесет девете године после Христова рођења — букне ватра из Везува, те песком и пепелом затрпа целу варош, и од педесет стопа високо брдо начини на њој. То је прва дотле позната појава на Везуву са својом ватром. До тога доба нису знали каква се страхота у њему кува.
Вратимо се у ту далеку прошлост да прођемо по улицама Помпеје уочи онога дана када ће је нестати. Све су улице и пијаце пуне света. Неки тргују, неки сликају, неки приносе жртве боговима, неки се спремају на лађе, неки долазе. Сви раде своје послове; веселе се, шале се, пију, певају, играју. Двадесет хиљада становника лепе Помпеје проводе своје часове онако како би их и данас проводили. Нико се никаквом злу не нада. Наједанпут поче се димити врх Везува. Сви гледе, а нико не зна шта је. — Даље нека ти, уместо мене, говори један очевидац који је Тациту историчару писао и описао му смрт својега ујака, чувеног писца Плинија старијег, који је тада погинуо. Ево тога писма:
Ви тражите од мене да вам подробно опишем смрт свога ујака, да бисте могли, као што велите, то све предати будућности. Ја вам захваљујем за ту вашу намеру. Без сумње, вечити спомен несрећи од које погибе мој ујак обећаваше и његовом имену вечитост; без сумње, и његова су му дела то обрицала. Али једна врста од Тацита осигурава ту бесмртност његовом имену. Благо онима којима су богови одредили да учине дела која заслужују спомена и писања, или да о тим делима тако пишу да заслужују да их свет чита. Још више благо онима који имају обе ове благодати. Такве је среће био мој ујак. Ја се дакле покоравам вашим заповестима, за које бих вас иначе молио.
Мој ујак био је у Мизени, где је командовао флотом. Августа 23 (године 79. после Христа), један час после подне, лежао је он на постељи и занимао се учењем, пошто је по свом обичају спавао мало према сунцу и пио хладне воде. Моја мати попне се у његову собу и јави му: да се подиже на небу један облак од необичног изгледа и величине. Ујак устаде, гледаше и испитиваше то чудо; али не могаше познати шта је. Томе је узрок била даљина, јер се тај облак подизао са Везува. Он је наличио на један велики бор, имао је гране. Без сумње, какав подземни ветар дувао је силно, и дизао га у ваздух. Час је био бео, час црн, а час од различите боје; како је кад било у њему шљунка и пепела. Мој се ујак зачуди, и држао је да ову појаву треба изближе исписати. „Одмах једну лађу!“ — повиче он, и позове ме да идем с њим. Ја сам волео остати да учим. Ујак се извезе сам и понесе у рукама своје таблице за писање.
Међутим ја продужим своје студије. Окупам се и легнем, али нисам могао спавати. Земљотрес, који се од неколико дана по свој околини осећао, сваког тренутка беше све јачи. Устанем да идем да пробудим мајку, али моја мати, у исто доба, дође у моју собу да мене пробуди. Сиђемо у авлију; седнемо. Да не бих дангубио, кажем те ми донесу Ливија. Читао сам, размишљао сам, правио сам изводе, као да сам био у својој соби. Је ли то била храброст или несмисленост, не знам; био сам тада врло млад (18 година). У исто време дође један пријатељ мога ујака, који недавно беше дошао из Шпаније. Он пребациваше мени и мојој мајци што не бежимо. Ја нисам ни подигао очи од своје књиге. Међутим, куће су се тако љуљале да се решимо оставити Мизену. Народ препаднут пође за нама.
Кад изађемо из вароши, а ми се заустависмо. Нова чудеса, нови ужаси. Обале, од којих је вода непрестано одсецала, покривене су биле рибама што остадоше на сувоти. Узбуњено море беснело је. Пред нама је стојао црн, пун ватре облак, по ком су се на све стране муње прућале и цепале га. Пријатељ мога ујака дотрча и повика: „Спасавајте се! То је жеља вашега ујака, ако је још у животу!“ — „Како да се бринемо ми о себи, а не знамо шта је с њим!“ — одговоримо ми. На ове речи Шпањолац оде.
У то време пусти се тама на море. Она сакри испред наших очију острво Капру и прибрежје Мизене. „Бежи, мој драги сине, — повика моја мати — ти треба да се спасеш, ти можеш, ти си млад, а ја стара и слаба, умрећу задовољно ако не будем узрок твоје смрти.“ „Мајко, нема за мене спасења без тебе!“ — одговорих ја, узмем је за руку и вукао сам је за собом. „О сине, — повиче она плачући — због мене ће бити доцкан за твоје избављење.“
Већ је пепео почео падати. Осврнем се: густ дим што беше притискао земљу ваљао се на нас. „Мајко, да оставимо друм; гомила света удавиће нас у овом мрачном диму што се приближује.“ Тек што смо оставили широки пут, настаде ноћ, ноћ најтамнија. Дале ништа се није чуло, осим кукања жена, вриштања деце и вике људи. Мешала су се јецања са различитим узвицима: „Оче! — сине! — жено!“ Само су се по гласу могли познати. Онај се тужио на своју судбину; онај је сажаљевао своје ближње; једни су призивали богове; други нису више веровали у њих; многи су призивали саму смрт против смрти. Али бих рекао да је сав свет завијен у тамну ноћ, и да ће та ноћ бити последња и вечна. И сред свега тога колико се није страховитих причања чуло! Колико се уображењем људи већих ужаса није представљало! — Кад се човек препадне, он у све верује и све увеличава!
Међутим, нешто се засветли кроз мрак. То је пожар који се приближаваше: али опет се заустави. Угаси се. Ноћ постаде још мрачнија. Као киша падао је пепео и камење. Често смо отресали своје хаљине. Хоћу ли ти казати? усред ове ужасне појаве ја нисам ниједанпут лелекнуо. Налазио сам утехе за своју смрт у томе што сам мислио да цела васелена умире.
Напослетку, ова густа и црна пара мало-помало ишчезну. Дан се јави, па и сунце се указа, али беше тужно и жућкасто, као што се и обично показује кад је помрачење. Какав се призор створи онда неизвесним погледима нашим. Сва је земља била затрпана пепелом, као зими што је затрпана снегом. Пут се није познавао ни где је био. Тражили смо Мизену. Нађемо је; вратимо се к њој коју бесмо оставили. Набрзо затим чујемо за мога ујака. Ах, имали смо право што смо се бринули.
Ја сам вам казао да је он, кад нас је оставио у Мизени, навезао се на једној галији. Он се упути Ретини и другим опасним местима. Сви су из тих места бежали, а он је у њих долазио. И сред оне опште забуне он је посматрао онај прашљиви дим, следовао је свима појавама и казивао је да се описује. Али врућ песак падао је већ као густа киша на галију, и камење је падало око његове лађе. Већ су обале биле притиснуте читавим комадима од планине. Мој ујак размишљао је: да ли да се врати откуда је дошао или да се отисне на море? — „Срећа помаже јунацима! — повиче он — окрећите к Помпонијану!“ Помпонијан био је у Стабији. Мој ујак нађе га где сав дркће. Загрли га и почне га слободити. Да би охрабрио свог пријатеља, заиште да се окупа, потом седе за сто и вечера весело, или бар, што га ипак не показује слабијега карактера, — чинио се да је весео.
Међутим запали се Везув са свих страна у мрачној пучини. „То су остављена села што горе!“ — говораше мој ујак гомили света, желећи тим да је мало ослободи од страха. Одмах затим он легне и заспи. Тврдо је спавао кад се двориште почело пунити пепелом и све изласке затрпавати. Дотрче к њему, пробуде га. Он устане, нађе Помпонијана и договарао се с њим шта ће радити: хоће ли остати у кући или ће бежати у поље? Остану ли, — како ће се измаћи земљи која се распада?; а ако беже, — како ће да се сачувају од камења што озго пада? — Последње буде изабрано. Светину је на то приволео страх, а мог ујака разум.
„Одмах изађу из вароши, и, ради боље сигурности, покрију главе јастуцима. Свануло је било свуда на другом месту, али овде трајала је ноћ, ужасна ноћ. Ватрена магла светлела је. Мој ујак хтео је да се приближи обали, не гледећи што је море још било бурно. Он изађе, напије се воде, простре једну простирку и легне. Наједанпут пламен као жеравица, пред којим се осетио мирис од сумпора, букне, пламтећи непрестано; сви нагну бежати. Мој ујак, потпомаган од два роба, устане, но узалуд! Загушен врућом паром, падне и — Плиније беше мртав!“ —
Ту се свршава писмо његовог нећака. Сад изволите да уђемо у Помпеју. Сад, пуних осамнаест столећа после тога ужасног догађаја, можемо безбрижно шетати по њеним улицама; можемо се одмарати на оном месту где је Плиније погинуо. Везув није више тако страшан и опасан. Људи су се мало-помало ослободили и опет подигли села и вароши око њега. Но види се да му се дуго време нису смели прикучити. Помпеја, сирота Помпеја, више од хиљаде и шест стотина година лежала је заборављена у својој гробници. Нико није знао ни на ком је месту била. Хиљаду година људи су орали и винограде гајили, а нису знали да једна велика и прекрасна варош лежи под њиховим њивама. Цркве су правили и крстове подизали, а испод њих стојали су храмови и у њима целокупни богови од бронзе и мермера: Нептуни, Пенати, Херкули, Јупитери, и стотине других. Тек пре сто година пронашли су Помпеју у земљи и почели је откопавати. Брег је скинут, и досад је двадесет и седам улица откопано и очишћено. То је тек трећина целокупне вароши. Све оно друго лежи још под земљом. Растопљена лава није дотле допрла, зато је лако откопавати. Помпеја је затрпана пепелом и шљунком. Види се како је најпре за седам-осам стопа у висину ситна прашина, као брашно, пала, па онда шљунак. Држе да су становници већим делом утекли и спасли се. Јер до сада су нашли само око пет стотина људских скелета. Кад би се откопала цела варош, још би се два пута толико нашло. У неким подрумима налазили су кости од двадесет људи. Трчали су под јаке зидове да се сачувају. Ко ће знати колико их је хиљада погинуло ван вароши кад су бежали.
У Помпеју дошли смо кроз једну дугу и лепу алеју; а ушли смо на једну велику и широку капију. Та је капија негда имала три уласка; два за пешаке, а један повећи, у среди, за кола. Пред том капијом има доста развалина, што се зове предграђе Августово, а у самој ствари било је гробље где су се сахрањивали становници Помпеје. Пред овом капијом има стражара, у којој сада седе настојници и пратиоци који мотре на свакога кад излази, да когод не би од старинских ствари, које се свуда у Помпеји налазе, собом понео. Најпре смо ишли кроз једну дугу и праву улицу. Затим дошли смо на раскршће где је широка пијаца. Куће су све — као што се код нас каже — двокатне, и све готово на један начин прављене. Ретко је која сасвим до земље срушена. Све стоји као што је пре осамнаест векова стојало. Све је пусто. Само смо по гдекога путника сретали, или стигли, где са књигом у руци иде од улице до улице, од куће до куће. Чинило ми се да су људи и сва чељад отишли негде у шетњу, на какву светковину. Њихова је шетња дуга и бескрајна. Они се неће нигда више вратити својим кућама које нису имали кад ни закључати кад су пошли.
Улице су праве и лепо поплочане; и то све лавом, као и Неапољ. Још се познају, средом по улицама, узани олуци издубљени у камену, куда су ишли точкови од кола. Од тога до железнице није требало само један корак, једна мисао, а близу две хиљаде година прошло је док је човеку то пало на ум. — Исто тако Римљани су штампали на циглама бројеве и натписе, а нису се сећали да би се тако и књиге могле штампати.
У Помпеји по улицама има свуда тротоара за пешаке. Дуварови свију соба измалани су, неки лепше, неки лошије. На многим местима устављали смо се и с дивљењем гледали смо слике и мозаике. На стубовима споља изрезане су винове лозе, цвеће итд. Много се нашло свакојаког посуђа и покућанства. Све лепше ствари што су ту ископане однесене су у Неапољ, где смо их већ гледали у Бурбонској палати. Многе су старине из Помпеје однесене у Лондон и друге велике вароши, за јавне музеје или за приватне збирке. Дуварови по кућама и на њима слике фреско малане врло су добро сачуване, рекао бих да нема ни година дана како су рађене. Томе је узрок што су прашина и пепео са Везува најпре падали и тим су све куће и собе у Помпеји напуњене и затрпане. Статуе и богови, које још нису у Неапољ однели, стоје као што су и стојали. — На патосу једне куће видели смо читаву битку од мозаика начињену. Јавне зграде биле су на разне начине украшене, особито мраморним стубовима и мозаиком. Амфитеатор врло је велики и добро сачуван. Двадесет хиљада гледалаца могло се у њему сместити. Женскиње су седеле на најузвишенијем месту, имале су одељења за себе као собе. Овај амфитеатор имао је 97 врата на која су гледаоци улазили и излазили. Познају се одељења одакле су зверови пуштани, а према томе: друго одељење одакле су гладијатори-борци излазили, те се са зверовима борили, тукли; у треће одељење износили су оне који погину. Римљанке нису падале у несвест кад виде да лав растргне човека. При овој суровој забави оне су пљескале рукама. Ја волим да помислим на представе париских трагедија у којима тронуте даме бришу своје сузе, него на ове варварске игре.
Походили смо Пантеон, Одеон и храмове: Јупитеров, Меркуров, Венерин и Фортунин. То је око форума варошког. Храм Јупитеров украшен је са шест коринтских и осам јонских стубова. Темпло Венериног храма има близу педесет стубова и врло лепих слика; јоште стоји у њему статуа богиње лепоте. Форум је једна од највећих знаменитости Помпеје. Ту се свршавале и решавале најважније месне ствари. Осим суђења, ту се држале њихове скупштине и велике јавне светковине. — Јавна купатила такође је вредно видети. Имају два одељења: једно је за мушке, а друго за женске. Дућана и продавница било је много по кућама; на гдекојим још се разазнају натписи: како се трговац звао и чиме се занимао; а више многих врата познају се у камену изрезана знамења, шилдови. Нећу говорити о овим изрезаним знамењима и о гдекојим на собном дувару сликама, јер има их и таквих о којима не може се писати, и по којима можемо закључити: да у она стара времена морал се није бројао међу одличне особине.
Улице су негде широке двадесет, а негде само седам-осам стопа. Свака главнија кућа има сада своје име; назвали су их по ономе што су најзнаменитије у њима нашли; или, ако су коју кућу пред каквим владаоцем откопали, зову је по његовом имену. Једна од највећих кућа зове се Фулоника (фабрика за чоху), јер у њеним собама нашли су измалано све по реду како се чоха прави. Има што се зове: кућа прајског краља (откопана 1823. год.), кућа цара Јосифа Другог, краљице Аделаиде, императора Франца Другог итд. Те су куће, или бар неки дуварови од соба, откопани у присуству тих лица, а за спомен њихове посете назвали су их њиховим именима. Одсада ће бити једна кућа која ће се звати: „il principe di Montenegro“ (кнез Црне Горе). За част Владици, наређено је те је пред њиме откопана једна соба. Владици су сви честитали срећан случај, јер на дувару те собе нашла се једна од најлепших слика. Вешто су и полако одгртали пепео и песак да се не би на дувару слика покварила: соба је била збијеним прахом и најситнијим песком напуњена, зато је било лако одгртати. Владика је осећао пријатну забаву и радост кад је приметио да је дувар фреско малан. Најпре се указале гране од једног зеленог дрвета, па онда једна велика мушка глава, па даље редом целокупан крупан човек лежи под дрветом на лавовској кожи, а једна лепа девојка, богиња, хлади га лепезом и успављује га, а око њих свуда мали крилати аморићи. То је представљен Херкул како га љубав обезоружава. Та је слика заузела сав дувар и врло је лепо и вешто представљена и израђена. Херкул лежи на лавовској кожи, а мали аморићи полагано извлаче испод њега ту кожу, друга три амора однели од њега подаље дрвени буздован, па га зауздали и јашу, неколико ове несташне крилате деце попело се на дрво и вешају о грану Херкулов тул са стрелама и лук са тетивом. Све је то тако лепо израђено да се човек не може довољно нагледати. Они што надзиравају копање кажу да одавно на овако што лепо нису наишли. Испод те слике написаће се кога је дана откопано и пред ким.
Осим Помпеје затрпано је онда још неколико вароши, међу којима је најзнаменитија Херкуланум. То је била негда једна од најлепших и најбогатијих вароши. Лежи на самој морској обали, измеђ Неапоља и Помпеје. Та варош није само пепелом и шљунком затрпана, него двадесет стопа у висину наваљало се на њу тврде лаве и камења; а поврх тога подигла се лепа варошица Портичи и село Резина. При повратку из Помпеје стали смо у Портичи да видимо Херкуланум. Морали смо дубоко под земљу слазити; пред нама су носили запаљене буктиње. Улазак је врло незгодан. Одвећ је мало откопано, даље слабо што и раде, не могу, прво због тога што би се варош Портичи, која озго стоји, срушила, а друго због тога што је Херкуланум затрпан, управо заливен растопљеном лавом, па та лава на неким местима сјединила се са зидовима од куће; није друкче него кад би какву варош вода потопила, па се после та вода смрзла у лед или у камен претворила. У тој подземној дубокој шупљини што је откопана видели смо само позориште које је, кажу, веће од самих садашњих позоришта у Јевропи. Оркестар му је већи за једну трећину од оркестра садашњег неапољског позоришта Сан-Карло. Сав је патосан мермером из Африке; има лепих статуа од бронзе, међ којима беше једна врло велика, за коју нам рекоше да је Веспазијанова. Ми ту нисмо дуго остали, а и нема се шта много видети. Све што је ту откопано и нађено слично је са оним што смо у Помпеји гледали. Херкуланум пронашли су случајно пре сто четрдесет година; неко је копао бунар, кад наједанпут наиђу на зидине и на три лепе женске статуе; при том нашли су и један натпис који је јасно означио како се та варош зове.
Од Портича нисмо се хтели возити на железници, него смо узели отворена кола и дошли кући. Ја сам донео пуну мараму од различитих ретких старина: комадића од мозаика и од маланих дуварова, малих богова од бронзе, изрезаних слика у камену итд. — То сам све у Помпеји нашао. Овим начином путници разносе на све стране старинске ствари из Помпеје. Премда, кад се уђе у Помпеју, за сваким путником или друштвом иде по један надзорник, те чува да штогод не узму и не понесу, опет нико и не помишља да се не сагне и не узме кад штогод пред собом нађе; а тај исти надзорник бира камење из мозаика и нама даје; а право има: од такве велике вароши као што је Помпеја кроз векове има се шта понети и има шта остати. Разуме се да при изласку путници своме надзорнику пруже по који талир.— Богати Енглези плате лазаронима, па им читаве статуе и малане дуварове из Помпеје украду и у Неапољ донесу.