Писмо 15
У Ливорну, априла 1851.
Дошли смо овде преко Чивита-Векије. Ни o Ливорну ни о Чивита-Векији нећу ништа писати. Ливорно је чиста трговачка варош, а Чивита-Векија војничка је касарна. Писаћу о нашем путовању. Од Рима до Чивита-Векије путовали смо на колима пуних девет сати. На целом томе путу нигде нисмо видели какву варошицу, или какво угледније село. А знамо да је Италија добро насељена. Ишли смо све кроз мале брешчиће, на којима нигде нисмо приметили да когод оре или иначе да штогод ради. Но види се да је земља овуда врло неплодна. На средини пута има једно сеоце, што се зове Свети Павле. Ту смо се одморили и нешто мало обедовали, док су се коњи у колима променили. Локанда (механа) била је врло прљава и пуна беспосличара што седе, пију и свађају се. Ту се Владика састао и разговарао са лордом Холандом. Он путује по Италији са целом својом породицом. У Чивита-Векији чекали смо читава два дана на пароброд. Доцкан смо дошли за онај што је отишао, а врло рано за онај што ће да дође из Неапоља и даље да иде. То је француско паробродско друштво што овуда поред Италије па до Марсеља вози. — Ту смо провели Ђурђевдан, владичино крсно име. Није нам дуго било чекати пароброд: ходали смо свуда поред мора. Оно је свагда једно исто, али очи непрестано налазе на њему нове забаве. Морнари, који путују далеке путеве по мору, а по неколико месеци не виде суве земље, кад у пристаниште дођу и на обалу изађу, опет најрадије спавају, ручају и седе на ономе месту одакле се море види и одакле се његово шуштање чује. Оно је и нас забављало. Но ипак мило нам беше кад видесмо да долази пароброд који ће нас возити.
Одмах смо ушли на пароброд. Ја сам најдоцније дошао. При уласку срете ме Ђука c речима: „Да видиш јада!“ — „Каква јада?“ — упитам га ја. –– „Ево, вели, пун напор Турака!“И заиста, кад погледам, видим на једној страни лађе три-четири Турчина где стоје, а на другој страни једнога где седи. Били су сви у официрским или у капларским униформама. Капетан од пароброда одмах је до нас беспослен стојао и пушио своју цигару. Ја га поздравим и запитам: „Какви су то Турци?“ — А он ми српски одговори: „Путујете ли и ви с господаром?“ И пошто нам приповеци да је родом из Далмације, да двадесет година путује овом линијом, и још није свој језик сасвим заборавио, каже нам да ови Турци путују у Енглеску, носе производе из турскога царства на светску изложбу у Лондон. Лађа што носи те производе отишла је наоколо кроз Гибралтар, а они хоће сувим, преким путем. С њима путује и један мајор, паша, шта ли је, име му је Осман-беј. „Ја знам — придаде капетан смешећи се – ако буду они стари Црногорци, како ће се гледати с Турцима.“ —
Владика, како је ушао у пароброд, сишао је у салон. После неког доба сиђем и ја, и нађем га уврх салона, сам седи и нешто чита. Сви путници остали су горе и ходали на крову лађе. Ја му кажем какви су Турци и куда иду. У томе и капетан од пароброда (зове се Рочи) обукао своју стајаћу униформу, дође и поздрави Владику, и изјави да се врло радује што му је у срећу пало да се на његовој лађи Владика вози. Ја кажем Владици да је капетан Далматинац. Владици беше мило и настави с њиме разговор; и кад је дознао да он плови до Марсеља, предаде му запечаћени и адресован на Беланжеа у Париз рукопис, што је зимус о Црној Гори и уопште о српском народу написао, с молбом да исти рукопис у Марсељу на пошту преда, што је капетан радо примио.
Тек што је капетан отишао, ето ти Осман-беја к нама у салон. Он је такође распитао и чуо за Владику. Брзим кораком — што код Турака само бива кад се примиче старијем — пређе преко салона, дође к Владици и представи му се. Владика га прими лепо. Осман-беј млад је човек, говори француски и врло је учтив. На понуду Владичину сео је према њему. При првом њиховом разговору ја употребих прилику и пођох да изађем горе, да гледам море и обале, и да будем на крову кад лађа пође. Но Владика ме врати, говорећи ми: „Нећеш, божа ти вјера, ићи; него сједи овђе, да чујеш шта ћемо се разговарати!“ — Владика зна да ја пишем путне белешке, а читао је и нека моја печатана путничка писма, па је мислио: ако се са овим Турчином штогод споречка о српству, нека има когод ко ће његовом народу причати како га на сваком месту, и на дому и на путу, и на суву и на води, брани. Ја узмем једну малу столицу и седнем.
Они су разговарали о Неапољу, о Везуву, о изложби лондонској и о производима које Турска шаље на ту изложбу. Паша је — то се видело на њему — бирао речи које ће изговорити, и чувао је Владичину осетљивост. Обојица избегавали су политику, Владика једино због тога да се не љути. Но Турчин при поласку погреши. Уста да иде, и нехотице дирну Владику. „Босфор је — рече — и Цариград лепши од Неапоља, а и клима је добра; па кад Ваша светлост тако радо путује, зашто који пут не свратите у Цариград?“ — „А како ће Владика црногорски у Стамбол доћи, кад у Стамболу султан седи?“ — одговори му Владика. — „Султан би све што је могуће чинио да вам задржавање у Стамболу буде пријатно“ — настави Турчин, и не могаше приметити да се Владика почео љутити. „Докле год моја браћа под његовом владом пиште рече Владика мало јачим гласом — и немилице се гњече и истребљују, дотле се ми не можемо гледати.“ — „То су изузеци — одговори Турчин — и то бива у удаљеним крајевима царства, и преко воље султанове. Султан уводи реформе где год може, но не може се све наједанпут.“ — „Како наједанпут — упита Владика — а где су вам пет стотина година у Јевропи?“ — „Треба признати — рече Турчин — да су и народи над којима Турци владају врло сурови.“ — Владика му на то одговори: „Они су пре ваше владе били питоми; од турске суровости постали су и они сурови. Турци су сметали те Срби, Бугари и Грци не стоје сада на ономе степену цивилизације на коме су други народи. А шта је Турцима сметало, продужи Владика, те за ових пет стотина година нису ниједну стопу у цивилизацији ни у човештву напред корачили? Што су год нашли стечено и подигнуто код покорених народа, све су разграбили и оборили; ништа место тога нису подигли. То све показује да Турци под садашњим својим обичајима и законима ништа друго не могу бити него оно што су за ових пет векова били. — Па шта им чини мала Црна Гора, те је чепају са свих страна, те се и сада спремају против ње?“ — На то Осман-беј одговори: „Ја не знам политичке узроке моје владе, али ипак држим да Турци не иду више за новим освајањима земаља. То је време прошло за Турску. Она се сада стара да се унутра уреди, и по томе Црна Гора нема се шта бојати Турака.“ — „Ја се Турака и не бојим — рече му Владика — ја се бојим своје браће: Турци нису нигда могли Црну Гору прегазити, али су ме браћа моја често притеснила!“ — „Не разумем Вашу светлост“ — одговори паша; и заиста ни ја га нисам разумео шта хоће тим да каже. „Нису ли — продужи Владика — све оне паше и везири што су Црну Гору крвљу облили српско млеко сисали, па ме оставили и отишли за већим комадом? Није ли и Омер-паша, који вам сада царство држи, и који се сада на Црну Гору спрема, мој сународник?“ — „Није!“ — одговори паша, и мало му румен удари уз образе. „Није, господару (монсењер)! Омер-паша је Турчин!“
Необично љуљање пароброда, који беше већ изишао из пристаништа, прекиде даље разговор. Путници многи сишли су у салон и тражили су место где ће који лећи. Таласи лупали су нагло у ребра лађе, и свака је даска тако шкрипала да би рекао човек: сад ће се сва лађа распасти. Није се могло без придржавања за дувар нигде маћи. Ја помогнем Владици те дође до своје кабине, где је одмах легао у постељу. Није му било добро. Љуљање лађе смутило га. Морска болест, којој је јако подложан, већ му почела досађивати. Још неколико путника куњало је, неки су јечали, а неки су већ и ригали. Сви смо били невесели и бледи. То су појави од морске болести. Кад дође на човека, треба лећи, па ћутати, а пре тога најбоље је ићи на чист ваздух. Како сам допратио Владику до његове кабине, одмах сам истрчао на кров лађе. Желео сам да видим како сунце залази у море. Ноћ није далеко била, и сунце што се више мору приближавало, тим се брже озго кобрљало да падне у валове морске. Море се све белело од пене. Видело се како таласи издалека јуре, као поплашено стадо оваца на зеленој ливади. Пароброд је ишао као стрела. Ветар је био удесан. За пароброд било га је онолико колико треба; а за путнике било га је мало сувише. И једрила била су разапета. Тиме обично штеде угаљ.
Како сам изишао горе, видим Вукала где седи поред једног турског каплара. Кад сам ближе био, Вукало ми рече: „Ходи, да видиш чуда!“ — „Каква чуда?“ — „Гледај, вели, како је близу до мене Турчин, а не смијем га посјећи.“ — Ја се насмејем, а Вукало продужи: „Молим те, господине, кажи ми шта би било кад бих ја њега сад овђе посјекао?“ — „Не говори тако, рекнем му ја, — шта ти знаш, може бити да он разуме српски.“ — „А богами, ако и не разумије, одговори Вукало, он чим је виђео ово рухо и оружје на мени, он добро зна да бих га радо посјекао. Овим се језиком ми од Косова разговарамо, и свагда смо се разумјели.“ Насред лађе у једном заветришту седео је сердар Андрија и тихо пушио, а једна Енглескиња седела је мало даље и цртала га. У врху лађе капетан се забављао са Ђуком, и врло се смејао кад га Ђука упита: „Богати, капетане, пловимо ли уз воду или низ воду?“ — Капетан уза сваку српску реч каже две талијанске, тако да му једном Ђука рече: „А богами, капетане, да си ми то све на талијанском језику казао, бих те лакше разумио!“ — Вукало и Турчин продужили су своје разговоре. Вукало говори српски, а Турчин турски, и помажу се знацима и рукама, па кажу да се понешто разумеју. Вукало му дао и једну цигару, али немају огња. Вукало му разјаснио, и онај га разумео: да се мало претрпи, на Косову ће бити доста огња. Вукалу непрестано смешно и чудно: да тако близу њега Турчин седи, а не сме га посећи. Откако се родио, није тако близу Турчина видео. Свагда су се на пушкомет даљине гледали. „А како би било, вели, господине, да га не сијечем, него да га узмем овако за ноге, па да га претурим преко ове гредице у море.“ И како је говорио, тако је и рукама показивао. Сви путници што су се ту десили лако су могли погодити шта би Црногорац хтео. Сви смо се смејали, и Турчин се смејао. Разуме се да је то све била шала, и да је он, по свом начину, одговарао на Вукалову шалу.
Кад је пала ноћ на море, сваки смо отишли у своју постељу. Пароброд је путовао сву ноћ. Но и сунце је сву ноћ путовало. Оно је дошло у Ливорно пре нас. Кад смо се пробудили, видели смо га како трепери над зеленим брешчићима, што су изгледали као шума од самих маслинових дрвета. Његови су путови дужи, али бржи. Кад смо изишли горе на кров, наш је пароброд већ стојао у пристаништу. Прво што смо на обали видели биле су аустријске страже. Ходају с пушкама на рамену тамо-амо по бедемима. Ливорно припада Тоскани. Због прошлих немира аустријска војска заузела је важнија места и чува херцега од његовог народа. — Владику је пеле ноћи мучила морска болест. Није могао спавати, него је само лежао, жмурио и ћутао. Ђука је често обилазио га, али се свагда, одмах, ћутећи, полако враћао. Сердар Андрија обилазио га такође неколико пута, и свагда кад је Владици дошао, звао га: „Господаре, господаре!“ И Владика отвори очи и одговори: „Шта је, чоче?“ — „Спаваш ли?“ — „Не спавам!“ — „Ја ти не могу помоћи!“ — „А ја једнако мислим да ми можеш помоћи и то манито море утишати, ма не хоћеш“ — одговори му Владика, и слатко се насмеја. — Сердар се врати, и пошто ми исприча шта му се догодило, рече: „Е, ја му не смијем више ићи!“ И тако до Ливорна није га више никако питао спава ли.
Како смо стали на обалу, били смо сви потпуно здрави. Само нам се за неко време чинило да нам се љуља земља под ногама. Што је ко више од морске болести патио, тим је већма глад осећао. — Ја сам се с Владиком одмах упутио у варош. Он је желео да што пре дође у гостионицу, да почине. Она тројица остану да пођу са стварима. Нисмо двадесет корака пошли, али нас стиже Вукало: „Не да нам стража, вели, да прођемо са оружјем у варош.“ — Ја се вратим, мислећи да ћу то брзо расправити. И официр беше дошао; он говори само немачки. Ја кажем официру: да је Владика суверен у Црној Гори, и да је то његова свита. Официр неће ни за шта да зна. Он само каже: да наредба постоји да се туда не уноси никакво оружје, то је све. „Нека, вели, оставе овде оружје, па онда нека иду куд год хоће.“ — Ја кажем то Црногорцима: „Оставите овде оружје, па идите, а ја ћу за пола сата добити допуштење и донети га у гостионицу.“ На то они сва тројица углас повикаше: „Бог с тобом! Шта то рече? Зар ми да уђемо у Ливорно без оружја, као жене?“ — Стигнем ја Владику, па му све кажем. „Е, вели, толико сам свијета с њима прошао, и ниђе ми се то није догодило. Молим вас — рече — идите још једном и кажите му да је то оружје њихова униформа, и да су они у својој земљи официри као и он. Нека их пусти, ја узимам сву одговорност на себе. А ако му је и то мало, нека пошаље једнога свог човека с њима, док извадимо допуштење.“ — Ја се одмах вратим и то све кажем официру на стражи, а он једно те једно: „Најн, најн, — не може никако бити.“ — Владика, кога сретнем да се полако враћа, кад чу да нема помоћи, наљути се, и седајући у чамац да иде преко канала генералу, рече: „Е, бих се заклео да је тај официр Славенин!“ — Кад се вратим стражи, а Ђука и официр пола у шали, а пола у озбиљи препиру се.
Официр говори неко словенско наречје. Ђука му каже: „Пусти мене, капетане, да идем, да није господар сам, а ето држи ову двојицу у залози.“ — Официр му одговори: „Извади тај јатаган, па иди!“ — „Ово кад се год извади, вере ми, — Ђука му рече — полети једна мртва глава!“ — А сердар Андрија придаде: „Није нам извадио иза појаса оружје силни Отмановић за пет стотина година, а ти, лацманине, хоћеш сад да га извадиш.“ У то дотрча војник и донесе заповед: да се одмах Црногорци с оружјем пропусте. „Е, збогом, капетане!“ — рече Ђука. — „Нисам ли ти ја казао да ћемо проћи баш с оружјем?“ — Генерал Кренвил молио је Владику за опроштење, и допратио га собом до гостионице.
Ливорно је доста велика варош, има широке, лепе улице и врло добро пристаниште на мору. Неколико канала, по којима плове лађе, проведени су кроз варош. Између осамдесет хиљада душа што живе у Ливорну, има самих Јевреја око двадесет хиљада. Велика је овде трговина са зејтином, јер по свој околини ништа се друго не види него вечито зелена маслинова дрвета.