Писмо 4
У Неапољу, марта 1851.
Пео сам се на Везув. Сваки корак остаће ми пријатна успомена целога живота. Из гостионице „Новог Јорка“, где још станујем, пошло је нас десетак које Енглеза и Енглескиња, које Француза и Немаца. Много смо дана пре тога при ручку уговарали кад ћемо поћи, како ћемо поћи, шта ћемо понети. — Пењање на Везув није лак посао. То је брег велики и стрменит. Везув је близу Неапоља, али ипак смо рано пошли. До Резине, села испод самог Везува, ишли смо по лепом путу, готово између самих кућа. Не знаш где Неапољ престаје, а одакле почињу друге варошице и села. Готово читав овај залив опасале су куће, и беле се свуда покрај обале као лабудови поред језера. Сви ови људи живе у непрестаном страху да их Везув својом ватром не затрпа. Неапољ се ретко плаши, он је доста удаљен, и заклања га морска отока.
Од Резине почиње пењање на Везув. Ту смо нашли све што нам је за даље требало: коње, мазге, вође, велике штапове итд., а из Неапоља понели смо шта ћемо јести кад огладнимо. О томе се постарао наш гостионичар. Многима су вириле из џепа мале бутеле различитог пића. У Резини нашли смо још много путника. Ту смо се сустигли из свију крајева света, као што се сустижу хаџије пред капијама Јерусалима и на обалама Јордана. Из Резине, како се пође, иде се узбрдо. Но није још стрменито. Осим наших погођених пратилаца, и оних што су поред својих мазги ишли, било је још много и других незваних, што су пошли у нади да ће нам гдегод уз пут затребати и њихова помоћ и услуга, и да ће том приликом штогод заслужити. Они носе на продају вина, воде, поморанџи, штапова итд. А осим ових који су до на врх Везува ишли за нама, пратила нас је више од пола сата гомила деце, жена и стараца из Резине и Портичи, трчећи за нама, боси и полунаги, просили су милостињу. Непрестано вичући: „Марија сантисима“ (пресвета Марија), јурили су нас као да смо им нешто отели. Тако су нас из Резине испратили, тако су нас при повратку дочекали. То је њихова навика. Ништа не радити, то се код њих зове живети. Тим се лазарони одликују од другог света. Ваздан пландују. Лакше им је од путника који овуда врве испросити штогод него зарадити. Куд се год путник макне, наиђе на њих. Ако те каква грана закачи, ако је какав камен на путу, ако ти што с коња спадне, по десеторо њих потрче да ти учине услугу. Помажу ти и онде где ти њихова помоћ никако не треба, па одмах ишту новаца. Путници их псују, грде и терају, па најпосле даду им понешто. Везув: то је њихова њива; путници су њихова летина, њихов богом дани приход. Кажи им да ти певају, они ће певати; кажи им да ти играју, они ће ти играти; кажи им да ти какав посао сврше где се треба мало дуже потрудити: „Но сињоре!“ (Нећу, господине). Клима их је размазила. Они не осећају никаквих потреба. Целе године у самој кошуљи могу ићи, па кад се нагутају макарона, легну потрбушке крај мора и ваздан гледе лепоту ових предела. „Dolce far niente“, то је њихова пословица, која каже: слатко је ништа не радити. За Неапољ и његову околину путници често веле: ово је рај у коме ђаволи обитавају.
Хајдемо даље на Везув. Одмах како смо изишли из Резине настаје већ права пустиња. Ишли смо по самом камену. То је лава коју је негда Везув избацио. — Лава се зове она смеса која из Везува куља, и која, растопљена, тече као река низбрдо, и ваља се као тесто; кад охладни, различито изгледа, али већином је као камен или као згура. Кад се лава низбрдо ваља, тако је врућа да се на педесет корака пред њом сирова дрвета запаљују и као луч пламте. Све улице и пијаце у Неапољу поплочане су овом лавом; поједино камење дугачко је читав корак, а толико је готово и широко. Стога у Неапољу нигде нема блата. Везув сада не избацује; то не бива сваке године. Сада се само непрестано пуши.
Кад смо се попели до еремитажа што се зове Сан-Салватор, зауставимо се да се одморимо. То је једна мала црквица са неколико узаних соба у којима живи један пустињак. Путници на оваквим путовима како стану, они једу. Поседали смо по оном камењу и вадили смо из својих торбица ко је шта имао за јело. Дивни изглед сладио нам је наше залогаје. Сви смо ћутали и гледали. Вође наше поседале су такође, или, наслонивши се на мазге, гледали су у нас. Ову нашу тишину пријатно потресе глас једне песме. Један дечко седео је према нама на једној узвишеној стени. На глави му беше продеран калабрески шешир; једно му раме вирило кроз исцепану кошуљу, босе ноге висиле му низа стену. Његово од сунца преплануло лице било је ведро, весело и лепо. Поглед на море и на Неапољ, а помисао на добру напојницу од путника, довели су га у усхићење, и он лепим и јаким гласом, како се само у овим крајевима може чути, запева:
Teresa, io parto,
Bel idol mio!
Se piace a Dio
Ritorneró.
Vado a levante,
Torno a ponente;
Se trovo gente,
Ti scriveró.
Non pianger, bella,
Non pianger, no!
C’ al mio ritorno,
Ti sposerò.1
Сви смо се развеселили овом песмом; а младо Талијанче, весело машићу шеширом, продужило је још јачим гласом даље певати. Један од лазарона, кад виде како нам се допало ово певање, скиде шешир и дође међ нас, говорећи: „Дајте нешто за онога што пева; он је мој брат!“ — И већ су неки путници бацили били лепих новаца у шешир, кад други дотрчаше и казаше да он лаже, није му брат; онда он утече низ брдо, гласно смејући се. Ми наново покупимо међ нама лепу суму новаца за певача. Ниједан путник није остао да му није штогод приложио.
Одатле смо ишли даље весело. Тај певач побудио је и нас на певање. Многи су путници певали; сваки на свом језику. А може бити да је томе узрок и то што смо у еремитажу, осим вина што смо собом носили, пили и вина којим нас је калуђер послужио, које обично сви путници ту за спомен пију; оно се зове *лакрима Кристи*, што значи: суза Христова. То је вино врло чувено и познато у целом свету. Оно је слатко и врло добро; роди овуда око Везува на самој лави. У еремитажу има једна велика књига у којој обично уписују своја имена путници који онуда на Везув прођу. И ми смо уписали своја имена и обдарили онога калуђера, који нас је лепо испратио и за нама гледао докле год нисмо зашли; а онај дечко са стене певао је једнако, но од наше вреве није се могао више чути. Међу нама било је доста смеја, јер се гдекојима преврнуло седло па пали, гдекога занело магаре у крш па хоће да му испребија ноге о камење, неке мазге стале па неће да се макну, а неке се праћају стражњим ногама, а на њима госпође вриште.
Мало даље наишли смо још на једну зграду, али у њој нико не живи. То је опсерваторија за научна посматрања, која је озидана пре осам година. Довде, а нарочито до еремитажа, виђали смо поред пута по гдекоји жбун, или по гдекоју винову лозу која се увила око дебелих смокових дрвета; али даље нигде нисмо наишли на какав знак живота, или на какву биљку, или на какав год створ руку човечјих. Свуда је била пустиња, савршена пустиња. Ниједног извора нема да поред нас жубори, ниједне птице нема да преко нас прелети. Све се црни. Оно изгорело камење, лава, изгледало је не друкче него као крупно орање, а црно као угљевље. Та глува пустиња, то савршено мртвило целе природе утиша и нашу вреву. Ми смо, и сами не знамо како и зашто, занемели и ућутали. Само су се наше вође гдешто јављале и журиле мазге. Пут све беше узанији и све тежи. Било је веома стрмо и врлетно ићи.
Но, то није ништа; тек кад смо дошли пад сами врх Везува, настаје оно што је најтеже и најтрудније за путнике. Даље се није могло на туђим ногама. Ко хоће да види сами врх Везува и кратер (рупу одакле изилази дим и ватра), мора пешке да се пење, или, боље рећи, да се пуже. Тако је узбрдо и стрменито да се не може усправно стојати кад се иде. Не може путник три пута корачити а да се не прихвати рукама за камење. Многи су се путници вратили у еремитаж; нису хтели даље ићи. За овај сам врх, док се човек успуже, треба добар сат за добре ноге. Нисмо могли ићи један за другим, јер се испод ногу отискује лава, као раздробљено крупно камење, и хоће онима што иду за нама да испребија колена. То је камење тако оштро да за пола сата хода свима су нам чизме биле расцветане и поцепане. Неки који су знали за ово чудо обули су чизме од дебеле и јаке коже. Пењао сам се досад на многе брегове, али оваког тешког пењања нигде нисам видео. И сада, пошто сам се одморио, како погледам на Везув, ноге ме заболе.
За женске особито је било тешко пењати се. Многе смо, које ми, које вође, управо вукли узбрдо за руке. Једна Енглескиња, девојка млада и лепа, није хтела примити ничије помоћи; њу смо често ишчекивали док се одмарала. Она би волела умрети онде у оној страни, него своју нежну руку пружити у црну руку одрпаног вођа. И наше честе понуде одбијала је са две речи: „Данк-ју!“ (Хвала вам). Вође имају ужета и широке плетенице као појасеве, и даду путнику један крај у руку, или га преко леђа опашу, па се они погну и вуку. Ни то није хтела она Енглескиња примити. Можда се зарекла без икакве туђе помоћи попети се на Везув. Брат јој је немарљив; он се од свију нас најмање тешкао што му се његова лепа сестра онако мучи. Но она није хтела признати да јој је тешко пењати се. То јој се видело на њеном стидљивом смешењу. Мати јој је остала у Портичи.
Владика се зимус пењао на Везув. Овуда су га носили по четворица наизменце, у направљеној за ношење великој столици. Лекари су му саветовали да не иде на Везув, јер због своје болести не би требало да се излаже таквом трудном путу. Он се ипак пео. Није могао одолети да не види кратер на Везуву.
После многог мучења и зноја — јер сунце беше припекло — доспесмо на врх Везува. На врху је велики простор и доста раван. Изглед на све стране био је такав да се лепота не може описати. На једној страни море, Неапољ и плави брегови у дну; на другој страни пружила се непрегледна равница, засејана и урађена као каква лепа башта. Станемо мало. Прва нам је брига била: обући топлије хаљине. Земља под нашим ногама била је трошна и врућа, и жеже кад завучемо руку у онај пепео, али је на оној висина дувао хладан ветар. Док смо се ми мало одморили, наше вође запрећу у онај прах јаја, и за неколико тренутака била су печена. Сваки је путник желео да својим рукама у ону врућу земљу затрпа по једно јаје, за спомен, да може причати да је јео јаја која су на везувској ватри испечена. Сваки је желео да попије по чашу вина у здравље својих на дому најмилијих. Кад се врати, да може казати: у твоје сам здравље пио на врху Везува. Ко није понео вина, скупо га је платио. Разуме се да је и свако јаје што су га лазарони на Везуву продавали било скупље него кокош доле у њиховом селу. Пођемо даље. Где смо год стали, била је земља врућа и мекана. Велико грумење сумпора трошило се под нашим ногама. Ноге су нам упадале до чланака у онај пепео. Све изгледа као после какве пустоши и пожара. Већ смо на устима самога кратера. То је грдна провала одакле дим (или, боље рећи, бела пара) као облак куља. То ждрело није сасвим омчито. Неколико корака силазили смо наниже у сами кратер. Она девојка, Енглескиња најдубље је ишла. Ми је враћамо, јер је велика опасност силазити кроз дим у ту рупу, она неће; а брат јој немарљиво каже: па нека је!
Владика, кад је био овде, узео је од Вукала обе кубуре и избацио их у кратер. Ми смо за спомен попили неколико бутеља шампањског вина и бацили празне бутеље у кратер, подземним боговима на жртву. — Мало затим превари нас ветар и дуну са источне стране. Наједанпут све нас прогута густи дим. Нисмо могли један другога видети. Нестаде испред наших очију лепих предела. Нестаде сунца на небу; све то замота дим у своје црне валове. Нека туга и гроза прође кроз све друштво. За неко време нисмо се смели помаћи с места; бојали смо се да не паднемо у какву рупу, чинило нам се да се земља под нама тресе, и да се отвара да нас прогута. После неколико минута дим оде за ветром, и нама опет свану и изиђе пред очи она лепа панорама. Више нас је пута дим тако стизао. Сви смо изгледали од оног ситног пепела као они што сеју брашно, или као воденичари. Хаљине су нам биле побелеле од многог сумпора. — Владика ми се жалио да му је пењање на Везув, нарочито сумпор на Везуву шкодио његовим болним грудима.
При повратку ишли смо с друге стране Везува. На тој другој страни са̂м је пепео као песак. Низбрдо лако нам је било. Кад смо пошли, подигла се велика граја, вика, смеј и шала; јер смо се више ваљали и тоциљали него што смо корачали. Ова је страна стрменитија него она уз коју смо се попели; но за силажење много је лакше овом страном, а за пењање било би немогуће. Управо до колена упадале су нам ноге у онај пепео. Ишли смо не друкче него као по великом снегу. Тај пепео траје само низ ову велику стрмен. Доле даље настаје каменита лава. Више од пет сати требало нам је док смо се попели на Везув; а трећина тога времена била нам је довољна да сиђемо у равницу. — При силажењу нисмо се ишчекивали. Сваки је ишао како је који могао. Хитали смо у мермерна лепа купатила неапољска да се од прашине оперемо. Ниједнога не беше коме обућа није била поцепана на неколико места, а гдекојима су и прсти били испали. Тек при пуној трпези, у гостионици, прикуписмо се, и са задовољством причали смо један другом шта је који препатио, где је који пао, или ко је шта изгубио путем.
Напомене
- Превод:
Терезијо, ја полазим,
лепи идоле мој!
Ако бог да,
вратићу се.
Идем на исток,
враћам се на запад;
ако нађем кога,
писаћу ти.
Не плачи, красна,
не плачи, не!
Кад се вратим,
узећу те ја.