Писмо 16
У Флоренцу, маја 1851.
Од Ливорна довде дошли смо железницом. То је једина железничка пруга у овом крају Италије, па и она се пређе за три сата. Предели куда смо прошли врло су лепи. Долина кроз коју тече река Арно пуна је сваке красоте и милине, особито у ово доба године. Све је самим цветом покривено. Може бити нигде није пролеће тако весело и чаробно као у околини ове вароши.
Идући из Ливорна, свратили смо те смо гледали чувени пизански тороњ. Он је накриво озидан, накриво и стоји. Са врха тог високог тороња олово на концу спуштено падне на земљу тринаест стопа далеко од темеља; толико је криво изведен. Страхота је испод њега стати и горе погледати; мислиш: поводи се и хоће да падне на те. Па опет он кроз толико векова траје; нигде није ни препукао. Нису му ништа шкодили ни толики земљотреси, ни седам великих звона што на њему стоје и сваки дан звоне. Мајстор који га је зидао навалице га је тако накриво начинио. У томе је хтео да покаже своју вештину; и показао је. Да му споменемо име: зове се Бопини. Седам стотина година прошло је и још се о њему говори. „Ово његово криво дело — рече Владика, шалећи се — прославило га; да је што право учинио, одавно би га род човечански заборавио.“ — Пизански тороњ одликује се и својим лепим мермером и својом висином. С њиме је скопчано и славно име Галилеја. Он је био професор математике у тој вароши, и са тог је торња чинио своја физичка посматрања. Одатле је, може бити, уверио се да се земља окреће. То је побунило против њега папу и калуђере, јер у светим књигама стоји да је бог створио васелену која се не покреће. Па ко сме говорити и писати друкчије? Ко сме друкчије мислити него што се мислило пре хиљаде година? — Ако се за једну реч из Светога писма докаже да је сасвим неистинита, онда и оне друге долазе у сумњу. — Зато је Галилеј пао у беду и у тамницу. Хоће да га убију, хоће да га спале на ватри као комадић кужне крпе. Но неће му ништа учинити ако ту своју лудорију порече. Он пристане. Пред светим судом у Риму метне руку на јеванђеље и клечећи одрече се. Али одмах затим лупне ногом, па рекне: „И опет се окреће!“ — Од таквог варварског доба једва има двеста година. Сада учи свако дете у школи да се земља окреће; сада и папе то верују.
Италија ми се свиди, али Талијани не. У Италији све је занемарено. Једина црква цвета, обећава рај, али рајског плода не приноси, она само цвета. За њене молитве бог само њој и њеним пристерима помаже. У Италији има 3000 манастира, а шездесет хиљада калуђера и калуђерица. — Карактере нико не уме нити хоће да негује. Од толико векова, само по неколико књижевника, по неколико песника и патриота боре се и један за другим пропадају. Они су у свој Италији, осим Пијемонта, гоњени, затварани, изгнани. Ко зна хоће ли њихови труди кадгод бити од користи њиховој постојбини! Али горак је плод што су га они лично пожњели. Њихово отачаство не поступа с њима очински.
Сва је Италија поцепана на мале државе и на династије које имају своје засебне интересе. Свака та држава има своје строге границе, своју историју, своје новце, своју особиту политику. На граници папине државе једном путнику задржа цензура неку француску књигу само зато што је имала црвене корице; сумња је била да се у тој књизи не говори о црвеној републици. Није слободно ни црвену мараму око врата носити: и то је знамење револуције. Срећа је још то, те све мале државе имају један књижевни језик. То ће их може бити довести до државног јединства за којим сви патриоти жуде. Међу немачким државама нема тако велике разлике као међу талијанским. У Немачкој путник и не примети кад пређе из једне државе у другу. Италијани сувише мрзе Немце и све што је немачко. Код Немаца не види се да има жеље спрам Италијана.
Пре више година у околини Рима настанио се беше за време један немачки принц, учен и мудар човек. Он се упознао и живео у пријатељству са многим талијанским великашима и богаташима. Заједно су ловили и частили се. После неког времена науме талијанска господа да исмеју Немце. Један богаташ позове принца на забаву и гозбу у своју палату. После лепе вечере давана је у домаћем позоришту представа. У тој представи исмевани су Немци. Ту су они представљени као глупаци и плашљивци: представљало се на бини како пет Немаца с пушкама иду на једнога зеца, па од страха заклањају се један за другог; како у рату, кад се битка започне, вичу својим непријатељима: „Не пуцајте, овамо има људи“, и још многе друге глупости којима су се талијанске госпође и господа гласно смејали и рукама пљескали. При тој представи сви су често на немачког принца погледали, и он се смејао и пљескао. — После неког времена позове принц то исто друштво на весеље и гозбу у своју палату. Између осталих забава буде такође и једна представа давана. На позоришној бини укаже се у свом огртачу стари римски Цицерон; њега је за руку водио дух. Цицерон, како ступи, нађе на столу неколико књига, отвори их и види да нису руком писане; зачуди се. Вођ његов покаже му штампарију и објасни му како се сада књиге не морају рукама писати него се штампају. Цицерону буде мило и рекне: „То су Римљани, моји потомци, измислили!“ „Не, одговори му вођ, то су Немци пронашли.“ — Затим нађу један мали сат, коме се Цицерон врло обрадовао кад је сазнао шта је, и гласно рекао: „Далеко је дошао разум мојег народа!“ — „Не, одговори му вођ, то није њихов посао, то су Немци изумели.“ У исто време прође поред њих један ловац, опали пушку и убије према себи једну птицу. Цицерон узме пушку и почне је загледати; вођ му покаже барут и разјасни му какву снагу има тај ситни црни прах. „Ах, повиче Цицерон радосно, то су само моји храбри Римљани могли измислити!“ — „Не, одговори вођ, то су Немци пронашли.“ Онда Цицерон повиче: „Кад су такве ствари измислили дивљи Германи, да с каквим се чудесима занимају наши Италијани, потомци великих Римљана?“ — „Ено твојих потомака!“ — одговори вођ, и у исто време искочи пред њих на бину један дроњав Талијан са два мајмуна, за њим се укаже издалека један Савојард, звиждећи и свирајући у неку музику; потом прођу неколико босих калуђера, затим одмах истрче неколико дроњавих лазарона вичући и просећи. Цицерон се сневесели, покрије лице својим дугачким скутом, обори главу преда се, и оде.— Цело је друштво ћутало, нико се није смејао ни пљескао; није то чинио ни немачки принц. Сутрадан отпутовао је из Италије.
У целој Италији много варају путнике лажним старинама. Римске новце, слике, оружје, богове од мермера и бронзе, различите судове од печене земље и друго којешта тако начине као да им заиста има више од две хиљаде година; и продају их путницима, нарочито богатим Енглезима, за скупе новце. Има доста Талијана који од тога живе. Често најбољи антиквари у Лондону једва могу познати да то нису старински предмети. Нема путника који ће из Италије поћи а да не понесе собом штогод за спомен од старинских ствари. Енглези су врло занесени за тим. Владика ништа није хтео купити од тих старина. Ја сам их имао прилично; из сваког места понео сам по штогод. У Риму, за три талира, један Талијан одбио је од Цезареве палате лепе мермерне украсе и донео ми. Кад их Владика виде, он се насмеја, па рече: „Што ће ти то камење?“ — Ја му одговорих: „Хоћу да понесем за спомен: свакоме овом камену има две хиљаде година.“ — Владика се опет насмеја, па рече: „У Црној Гори све је камење старо милионе година; дођи, па товари пуне лађе, ништа нећеш платити.“ Нато Ђука весело узвикну: „Богами сам му, господаре, и ја то исто говорио. Шта он гледа на Инглезе? Инглези су манити, али имају манитијех новаца.“ Ја их послушам, и пре поласка из Рима целу ту своју збирку продам једном путнику.
Стари Грци оставили су у Италији више и лепших споменика него у самој својој земљи. Како у Риму, тако и овде нашли смо много њихових ствари. Она два коња, две на свету најстарије и најчувеније статуе што стоје на монтекавалској пијаци, то су од Фидија и Пракситела; она два лава на степенима Капитола од грчког су мајстора. Исто тако и лепе статуе Кастора и Полукса Грци су начинили. Кад отвориш књигу да дознаш ко су били архитекти Пантеона, купатила, палата и других знаменитих грађевина, видећеш грчка имена. Ко потражи да види ко су били учитељи највећих римских писаца и поета, видеће да су то били сами Грци. — Римљани су само војевали. Сваког другог заната они су се стидели. Све су остављали својим робовима — Грцима. Они су им и суваче окретали и децу васпитавали.