Писмо 17
У Флоренцу, маја 1851.
Овде смо одсели у лепој гостионици „Италија“. Како смо дошли, гостионичар је отворио пет најлепших соба и ишао је пред Владиком и показивао му редом: „Ово је салон за примање, ово је соба где ће Ваша светлост спавати, ово је кабинет за облачење!“ — па у исто време поброји неколико херцега, кнезова и лордова који су у тим собама седели кад су у Флоренцу били. Владика види да ће то прескупо бити, па му смешећи се рече: „Оставите ви те собе кад вам они опет дођу. Они узимају од народа на претек, а ја што уштедим, дајем народу.“ Затим гостионичар отвори друге, такође лепе и богато намештене собе. — Ја како сам путовао за себе и о свом рачуну, узмем собу на трећем кату, одакле се види сва варош што лежи са леве стране реке, а река Арно тече испод мојих прозора.
Како смо се сместили у хотелу, одмах смо узели кола и ишли по вароши да гледамо знаменитости. И овде су нас највише занимале галерије слика. Сваки дан гледамо по нешто друго. И овде смо нашли доста Рафаелових дела. Има такође прекрасних статуа од мрамора и бронзе. Овде, као у свакој талијанској вароши, многе су цркве: има их управо 87. Највећа је и најлепша црква Света Марија. Она је и својом величином и лепотом монумент тринаестог века. У њој може да се смести 24 хиљаде људи. Кубе јој високо 380 стопа. Пред црквом показују једну стену на којој је обично седео песник Данте, па гледао и дивио се овој грађевини. На једној пијаци подигнут му је леп споменик. Он је овде рођен, а сахрањен је у Равени. У цркви Санта Кроче (свети крст), видели смо лепе надгробне монументе Галилеја, Михел-Анђела, Алфијера, Фантона и многих других. Заустависмо се дуже при једном споменику који изгледа као какав олтар и све је од самога карарског мермера. Прекрасна статуа ту, на његовом гробу, представља политику која у једној руци држи његову слику, а у другој теразије. На истим теразијама стоји с једне стране мач, а с друге стране један завијутак хартије. Испод тога споменика стоји написано: „Нема довољно хвале за овако велико име.“ — То је име Никола Макијавели. Триста година различито о њему мисле. Већина га осуђује: сматрају га да је он својим књигама учио тиране како треба да владају и да се на престолу одрже. Не бих рекао да су сви Талијани о њему тако мислили. Био је добар талијански патриота и републиканац, и због тога био је гоњен; љубио је слободу, и због тога је био лишаван слободе и затваран. Био је у флорентинској републици и први државник; написао је и више лепих ствари, особито је показао вештину у писању историје. Ко зна зашто је написао ону књигу по којој данас сваку лукаву, себичну и несавесну политику називају његовим именом. Многи врло научени људи писали су доцније да је он баш тиме што је у тој својој књизи представио како треба сваки тиран без икаквога обзира да влада, желео својим земљацима Талијанима очи отворити, да се од тадашњих својих угњетача ослободе. Но човечјем језику требала је једна реч којом ће сваку несавесну, неморалну и бездушну политику означити, и створио је реч: макијавелизам. Његови савременици и лични познаници, који су га као родољуба, поштенога карактера, описивали, да устану сад из гроба, чудили би се како је немило значење скопчано с његовим именом.
Све знамените цркве, мостови и велике палате у Флоренцу зидане су пре четири стотине година, у оно време кад је флорентинска република цветала, кад се она у свему могла равнати са Венецијом и Ђеновом. — Флоренц као државу, као слободну и јаку републику, спомиње историја још године 1198. Одмах после тога доба почели су напредовати различни занати, вештине и науке. Године 1438. основан је универзитет; године 1582. основана је Учена академија круска (мекиње), која се само тим занимала да право брашно (језгру) талијанског језика одваја од мекиња; и тако пречишћени флорентински, тоскански језик, постао је лепи књижевни језик целе Италије. На том језику писали су Данте, Петрарка, Макијавели, Бокачијо и сви најбољи писци. Право имају они што ову варош називају талијанском Атином. Својим реткостима, својим веселим изгледом, својом лепотом зачуди странца. Неапољ је раскалашан, Рим је суморан, а Флоренц је као лепа и окићена невеста у колу. Куд се год окренеш, све само цвеће, и у пољу, и у вароши, и на прозорима, и у дућанима. Где год седнеш да се одмориш, где год свратиш да ручаш или кафу да попијеш, свуда цвеће. Нема моста, нема раскршћа где не стоји гомила лепих девојака са пуним котарицама прекраснога цвећа. Не можеш проћи да не купиш. Флоренц је заиста у сваком погледу диван; Талијани га зову Бела Фиренце (лепа Флоренција). Они немају обичаја да се чиме поносе, али лепотом Флоренца хвале се и горде више него старинама Рима; он им је милији од Неапоља и Венеције. Становници Флоренца добри су и пријатни. На сваком лицу видиш весеље и задовољство. Чини ти се да је сваки дан нека народна светковина. За Италију говоре и пишу да је рај Европе, а за Флоренц кажу да је рај Италије. Клима је врло блага и лепа. Нема оне земље из које не долазе путници да овде зиму проведу. Све што има новаца и уме живети, заустави се овде. Самих Енглеза у овој вароши и околинама њеним рачунају на десет хиљада. Исто толико и Руса може имати. Поред све ове множине странаца, опет није скупоћа у Флоренцу.
Кад Флоренц толико привлачи и занима странце који нису сликари, колико мора бити мило онима који тај занат уче и тој вештини сав свој живот посвећују! Њихова је душа у правом рају кад уђу у палату што се зове Пити, и зауставе се пред оним чудесним сликама славних сликара. Све друге вештине мање су лепе. Поезија: то је копија сликарства. Сликарство је старије од сликара. Прва мисао у мозгу првога човека то је слика. Од такве слике створена је песма, стварани су богови. По оним сликама што је мисао насликала створено је све оно чиме се човек поноси и чему се он сам диви.
Владика не носи у Флоренцу ни црногорске хаљине, ни црногорску капу, и тако може ваздан ходати по вароши и гледати знаменитости а да га нико не позна. — Поред свега тога што је Владика желео овде остати непознат, опет сутрадан по доласку нашем цела је варош знала да је он ту. Новине су јавиле да је дошао и где је одсео. Гомиле света свагда је било пред гостионицом кад смо изилазили да седнемо у кола. Свак је желео да види „принципа од Монтенегра“. — Тој радозналости много је принео и један допис из Рима, који је пред наш долазак изишао у овдашњим новинама. Ми смо још путем читали тај дугачки допис који са најлепшом хвалом говори о јуначкој Црној Гори и о њеном владаоцу, који је у својој земљи: „главар војске, правице, цркве и књижевности“. На више места сравњује га с енглеским песником Лордом Бајроном, који се у овим крајевима Италије дуже време бавио и о коме се и данас погдешто прича. Описује га као пребогатога кнеза коме се сва пратња у самом сребру и злату блиста. Вели да има свој пароброд на коме путује. Прича да је једном у млађе доба са четом од педесет Црногораца, преобучен, путовао кроз турске земље да види Косово, па су га Турци познали и силном војском опколили; но он се јуначки кроз њих протукао, и здраво се у Црну Гору вратио. Даље вели: „Бије пушком као Бајрон, прави лако стихове као Бајрон, љуби Италију као Бајрон, суморан је као Бајрон.“
Ко изближе позна Владику, видеће да измеђ њега и Бајрона нема никакве друге сличности до те: што су обојица, сваки у свом народу, и сваки на свој начин, велики песници. Бајрон је лакомислено, ћудљиво, раскошно, сујетно створење, највећи поетски дар, размажен богатством и госпоштином своје родбине. Горд од постанка, мрзео је на свет и на своју постојбину Енглеску. Суморност и несталност пратили су га још од детињства. Осећао се да је потпуно несрећан само зато што по својој ћуди није потпуно срећан. Свуда га само задовољство сретало, а он ничим није био задовољан. Храмао је мало на једну ногу, и то му је горчило целу његову младост само због тога што није могао играти као други.
Владика овде никоме није ишао, али њега су многи походили. Аустријски посланик, барон Цигел, нуђаше га да посети владаоца, великог херцега, који недалеко одавде у своме летњем двору седи. Владика се извинио својим слабим здрављем, али се не могаше уздржати да том приликом не рекне: „Ја путујем по Италији само због „мртвих“, што значи: мене занимају дела оних што су помрли, а ови живи нису ништа учинили.“ — Посланик се осмехну на те речи. Долазило је неколико виших аустријских официра, Срба и Хрвата, који су се овде десили. Такође неколико руских кнезова и богаташа, који овде непрестано живе, дошли су и молили Владику да се извезе у госте, у њихове летње палате. То су биле све учтивости или радозналости; саме етикете испуниле су трајање ових посета. Свака реч била је измерена. Долазак, одлазак, седење, устајање, и свако покретање главе и руку било је по неким усвојеним, општим правилима. Друкчије нас је походио неки Димитрије, стари стражмештер, Србин из Војводине. Он, пошто је најпре распитао да не спава господар, да не руча, је ли сам, да није у каквом послу, — пријави се и уђе к Владици с речима: „Чух, вели, господару, да си овде; и дођох чисто од српске жеље да видим и да пољубим руку тако славнога господара од славне Црне Горе. То нам је све што наше имамо!“ — И сузе облише његово јуначко, озбиљно лице. Владику су врло дарнуле те речи и те сузе. Даде му руку да пољуби, што иначе никоме не даје, па му потресеним и невеселим гласом рече: „Јадни мој народе! Расијао си се по најму у туђина; служиш Туку и Манџуку, а на твом огњишту ватра се гаси.“ — „Опрости ми, господару, — рече он бришући сузе — ја сам се врло растужио; осам година нисам био код своје куће.“ — „Немамо је ниђе, одговори Владика, изгорела је на Косову.“
Једнога дана после подне извезли смо се да видимо околину Флоренца. Куда смо год прошли, видели смо саме баште, паркове и на све стране неизбројне летње палате у којима живи тосканска аристократија и богати странци. Сви брешчићи покривени су зеленом шумом, но те шуме саме су маслинке, поморанџе, смокве, кестенови и друго воће. Овде нема мразева. Кад падне мало снега, сва је варош у весељу и радости, јер су ретке године кад то бива. Свак је рад да види снег на улици, сви трче и грудвају се. Но та им радост не траје дуго: снег се тог истог дана растопи. И палме расту овуда, али не роде, нема за њих довољно топлоте, оне хоће африканску врућину. Од палмовог лишћа плету и праве различите ствари. Долина кроз коју тече река Арно врло је плодна; лети, кад наступе жеге, на све стране воде је у каналима, те заливају ливаде, баште и разне усеве. Свратили смо на оно место где се од сламе плету чувени флорентински шешири. Како овде, тако и у целој околини праве се различите ствари од сламе. Рекли бисмо да је то опште занимање свију. Кога год видиш, кога год сретнеш путем, сваки, и мушко и женско, плету понешто од сламе. И овчар чувајући своје стадо, и госпођа седећи на прозору, и трговац пред својим дућаном, и слаби старац шетајући по парку, и сељанка идући на пијацу — сви плету сламу. Ова мала Тоскана, државица од милион и по душа, прода на страну за петнаест милиона франака ствари од сламе израђених. Ономе који је тај лаки и лепи занат увео и овде одомаћио подигли су споменик. Он се зове Михелучи.