Писмо 18
У Флоренцу, маја 1851.
Под мојим прозорима шушти бистра река Арно, тихи јутрењи ветрић разноси мирисе цвећа; по улицама врви свет пешке и на колима; чују се весели поздрави лепих девојака што на мосту цвеће продају. Сви су путници давно већ оставили гостионицу и трче по галеријама слика или уживају мајски ваздух у лепом парку Кашини; а ја, поднимљен, седим на прозору. Лепи изглед на варош нимало ме не занима: осећам дуго време. Владика и његови Црногорци прекјуче су отпутовали. Навикао сам био на друштво и на разговор, па ми је сада необично. Међу путницима што су у овој гостионици имам неколико добрих познаника, али то су туђи људи, туђ језик, туђи обичаји. Са Црногорцима било ми је милије и веселије дружити се и разговарати. Њихове приче о Црној Гори занимале су ме. Путујући у њиховом друштву, чинило ми се да нисам у туђој земљи. Нарочито познанство с Владиком и његови разговори остаће ми као најлепши спомен целог живота. — Ово путовање било је као каква шетња, као дугачка шетња кроз читаву познату прошлост. Проћи кроз Италију, то је толико колико проћи кроз двадесет векова. Сваки век оставио је спомен свога живота. Ко види и проучи ове знамените остатке, чини му се да је живео две хиљаде година. Историја без оваквих остатака претворила би се у басну, постала би Илијада, о којој се може рећи да је сва измишљена. За славу и величину латинског племена у Риму се подижу из земље горостасни стубови и споменици, и свакоме путнику јасно говоре: одавде је светом владано. Видети Италију, то је видети окамењену прошлост људског рода. — Рим је мумија која говори.
Владика се вратио у Ливорно, а оданде ће преко Ђенове и Турина у Венецију. Ја сам у тим крајевима већ био. Рад сам да видим Болоњу, Ферару, Падову и Верону. Зато сам остао овде. Ово путовање има своје тешкоће. Велике и пусте планине треба прећи. Два Енглеза, с којима ћу у друштву путовати, купили су овде оружје; јер у тим бреговима има бандита, хајдука. У Ферари желим остати дуже времена. Говоре да је то лепа варош и пуна историјских споменика. То је место где су талијански песници у слободи певали и — у тавници плакали.
⁂
При поласку Владичином дошло је десетак кола различите господе, а највише Руса, да га испрате. Пред гостионицом беше се искупило много света; и Димитрије, стари стражмештер, није изостао; дошао је да последњи пут види господара славне Црне Горе. Кад је Владика сео у кола, која су била отворена, са више страна око њега падало је најлепше флорентинско цвеће. Сви који су се ту десили подигли су капе и поздравили га; а Димитрије стојао је по војничком реду и држао је непрестано десну руку на својој капи.
На железници две депутације поздравиле су Владику; једна је била од стране вароши, а друга од неке учене академије. Две руске грофице предале су му један велики и необично леп венац од самог пролетњег цвећа. Владика је свима захвалио и сео у кола. Ми смо стојали на петнаест корака према њему. — Кондуктер му приђе ближе и каза: „Имате још времена.“ Он ме зовну к прозору од кола, па ми препоручи да пишем у Трст и на Цетиње за неке његове наруџбине, и да јавим да се кренуо из Флоренца и да је добро са здрављем. Затим пружи ми још једном руку из кола и јасним гласом рече:
Хајде пођи равној Шумадији,
Поздрави ми српске витезове:
Нек’ не пашу сабље од јордама,
Већ нек’ јашу коње од мегдана;
На Косову да се састанемо,
Да ми наше старе покајемо.
⁂
Звоно зазвони трећи пут, а крупни глас кондуктера: „Аванти“ (напред!) — даде знак, те се кренуше. — Кад су последња кола била према мени, Вукало до појаса промолио се кроз прозор и, машући капом, весело виче: „Збогом! Немој да се ђегод изгубиш у ту лацманску земљу!“