Писмо 5
У Неапољу, марта 1851.
Опет сам поранио да дочекам излазак сунца. Нигда, чини ми се, Неапољ није лепши него кад се сунце рађа. Шта управо чини ову лепоту, није ниједан путник описао, није ниједан сликар насликао, није ниједан поета опевао. И на другим местима гледао сам плаво море и око њега зелене обале, и на другим местима гледао сам ово исто сунце, и на другим местима стоје по мору разбацани острвчићи и по обалама лепе палате; али друга места нису оно што је Неапољ. Обале морске нису свуда једнаке; не можеш знати ни казати: зашто су једне од других лепше. Неапољ са својим положајем, са својим Везувом, са својим острвчићима, са својим необичним плаветнилом неба и мора, остаје вечито најлепши крај света. Срушите ове палате, цркве и музеје, уклоните одавде све што је рука човечја створила — путници ће опет са свих страна врвети, опет ће на празним обалама седети и гледати. Угасите и Везув, потопите у море лепе острвчиће, оставите му само море и брегове, оставите му јутра и вечери, и опет ће овај залив као магнет привлачити путнике. Кад је Омир у својим песмама спомињао милине које овуда путнике опчаравају, и вечито их при себи задрже, онда није било палата на обалама, нити је било ватре у Везуву; али било је ово сунце које, кад се овде рађа, рекао би човек да види на њему како се и оно радује да што пре изађе, да се нагледа ових предела.
Лепа је зора кад се са швајцарских планина, огрнута руменим пурпуром, као царица јави; када обасја вечите снегове оних божјих пирамида; када се заблиста на језерима, као растопљено сребро на зеленој кадифи; кад умије својом росом алписко биље. Путник — тај богати заробљеник великих вароши и њених обичаја — кад гледа алписку зору, подигне обадве руке к небу и готов је у сузама побожности да падне на колена пред величанственошћу природе. Црте његовог лица озбиљне су; на његовим јагодицама нема осмејка, тога знака унутрашње радости; чисто би се некуда сакрио, не узда се у своју снагу да може издржати претрес нових осећања, а — не осећа ништа; замишљен стоји, а не мисли ништа. Гледа рађање сунца не као какву досад невиђену красоту, него као неко ванприродно чудо. Гледа алписку зору са неким тајним страхом, чини му се да тог тренутка природа решава: хоће ли даље свет опстати или ће га у прах претворити. Путник у томе горском чару не познаје оно сунце које му је целог живота више главе трептало, чини му се да је то неко друго сунце: сунце које љутито иде да се последњи пут свету покаже. Путник, када међ пустим и дивљим планинским врховима гледа зору, он занеми, уста му се отворе, али речи му изумру на уснама; чини му се да се сунце само себи, бреговима и језерима рађа, а за човека, за тај мали створ, ништа не зна, неће ништа да зна.
Лепа је алписка зора, али је лепша зора неапољска. Ја нећу кушати да је опишем, јер она је пуна неописаног чара и нежности, она је пуна поезије и љубави; путнику, кад је гледа, чини се да му се она умиљава, чини му се да се то лепо сунце само њему рађа, и да га сва ова дивота зове у своје загрљаје; срце му се раздрага и почне јаче куцати, чело му се разведри и нехотице обузме га нека милина; пријатно смешење појави му се не на уснама, него на лицу, радост у његовој души прекипи, и весела песма захори се из његових уста, а не осећа да је хтео певати, не осећа да пева. Алписка је зора озбиљна и побожна; неапољска је зора весела и умиљата.
Колико је леп Неапољ и у зору и после зоре, ја бих га ипак давно оставио; отишао бих — да у њему није Владика. Кад сам му казао да ћу да полазим, рече ми: „Остани још мало; ја очекујем нека писма, па онда можда ћемо заједно.“ — Кад му ја рекох да сам рад за Ускрс бити у Риму, где папа тога дана прави велике свечаности и параде, па желим то да видим, одговорио ми је: „Е, божа ти вјера, ако више волиш римског папу него црногорског владику, а ти иди; — може ти бити!“ — Тако сам остао и Ускрс провео овде. Но и овде сам видео лепих церемонија о овом празнику. Ишли смо по црквама, које су целе Велике недеље црним биле застрвене. Од Великог четвртка од подне престала су свуда кола ићи по вароши. И сам краљ ових дана не вози се, него иде пешке. То је обичај и знак жалости. На Велики петак био сам с Владиком у једној цркви где је певало преко сто најбољих певача из опере и других позоришта. Певање је било врло лепо. То неколико дана Владика је непрестано био обучен у цивилним, талијанским хаљинама, тако да га нико није на улицама, куда смо ходили, познавао. Само сам ја ишао с њиме. Куд смо год пролазили кроз најживље улице, као што је Толедо, где људи тако иду да се једва могу размимоићи, Владика је ишао без сметње; сваки му се уклањао с пута. Многи, пошто прођу, осврну се и гледе за њим. Виде да није обичан човек. Овде Христос не васкрсава у недељу. Топови са свих страна огласили су у суботу овај празник. То чине највише зато да би имали времена у црквама променити црне и жалосне украсе и приправити их за свечаност.
Био сам више пута у овдашњем музеју што се зове „Бурбонски музеј“. Једанпут сам и с Владиком био. Овај је музеј измеђ првих музеја на свету. У њему има врло много ствари које се нигде више не могу наћи и видети. Ту су прикупљене најзнаменитије старине; између осталога, у том музеју чувају се све ствари што су нађене у Помпеји и Херкулануму. Има слика; има различитих статуа од мермера и бронзе; има мумија и свакојаких ваза; управо има свашта, и све је вредно видети. Све нас је занимало. Има око тридесет хиљада различитих старинских ствари од печене земље, и око двадесет хиљада од бронзе и стакла, што су само у Помпеји нашли. Десет великих соба заузеле су етрурске вазе. Видели смо много и скупоцених ствари, нарочито накита од сребра и злата, што је у Помпеји или у гробовима нађено.
Прегледали смо готово све што има важније у Неапољу. Видели смо лепих статуа од Канове, од Челинија, од Микел-Анџела и од стотине других који су доцније радили. Видели смо слика од Рафаела, Тицијана, Кореџије, Караваџије, Рубенса, Вандика и многих других. За једно преподне што проведеш у галеријама чућеш сто пута да се помену ова имена. Од многога гледања очи засене и глава заболи. Владика не мари да види мноштво ствари; он гледа само оно што је најлепше и најређе. При ономе што му се допадне он се дуже задржи и пажљиво посматра. Укус му је леп и нежан. Где се он заустави, ту застане много гледалаца. Која му се слика допадне, узме столицу и седне пред њу па је дуго посматра. Ја прођем кроз неколико соба и у њима прегледам стотине предмета, па се вратим њему, а он још седи пред оном сликом која му се допала. После Рафаела, најрадије гледао је послове Вандика. То је школа холандска. Једном, шалећи се, рече: „Ваљда ми се зато допадају његове картине (тако он зове слике) што му је име налик на моје име (владика).“ Многи богаташи у својим кућама и пољским вилама имају лепе збирке статуа, слика итд. Ми их нисмо походили. Стручњаци, особито љубитељи старина, трче где год чују да има десет слика или неколико каменова и плоча из Помпеје.
Оставимо слике и галерије, оставимо прашљиве музеје и у њима поломљене старе богове: Херкула без руке, Бахуса без трбуха, коњске главе без трупа, силног Јупитера без носа, Меркура без ногу; бежимо из етрурских соба, у којима стоје окрњени лонци и судови, из којих су људи пре две хиљаде година јели и пили; оставимо те трошне ствари које нас опомињу на наше људско ништавило, на ништавило наше и наших богова; које нас опомињу да смо се на ову земљу само свратили да проведемо неколико година, као неколико тренутака, па онда да нас занавек нестане. — Хајдемо у поље, хајдемо на отворено море и на обале плавога језера Ањана; хајдемо у Пуцуоли и на лепа прибрежја залива од Баје, где сам провео један дан лепо и весело, каквих дана мало ћу у животу имати. О томе да ти причам.
Из Неапоља пошли смо на колима рано, јер је то прилично далеко. Владика је био тога дана необично весео и добре воље. С нама је пошао и Ђука и Вукало. Сердар Андрија остао је да седи на балкону. Цео смо дан провели у околинама Баје и Пуцуоле. Ходали смо по праху старих Римљана и разгледали смо њихове палате, храмове, купатила. Само њихова имена спомињу се при гдекојој гомили камења. То је слаба утеха људској сујети и људском ништавилу. Пуцуоли, а нарочито Баја, због своје лепоте и топлих бања, била су најмилија места великашима старог Рима. Ту су се они одмарали од својих трудова и уживали своја неизмерна богатства. Ту су Помпеј, Маријус, Нерон, Сула и мноштво других имали своје палате. Богатство које је игда било у појединим рукама трептело је по овим палатама. Уз вино точене су све раскоши које су игда људи измислити и уживати могли. Сва је ова околина била у непрестаном блеску и весељу. — И прошле године за годинама, и прошли векови за вековима, и ветар разнео песме и весела, и мољац појео богате простирке, и време срушило мраморне палате! — Од свега тога остало неколико сурваних зидова, остало неколико ситних врстица на листовима светске историје. У двору где је Цицерон живео, и где је император Адријан умро, нашли смо где говеда пландују; у палати богатог Лукула уделили смо милостињу једном исцепаном просјаку који је пред вратима седео, и видели смо где коров и гуштери вире из зидова оних соба у којима је Лукул, од блага награбљеног по Азији, читав милион за једну част, за један ручак трошио. Кад смо излазили из развалина ове палате, Владика спомену Гундулићеве речи:
Ах чијем си се захвалила,
Ташта људска охоласти!
Све што више стереш крила,
Све ћеш пака ниже пасти.
Нећу ти говорити о развалинама храмова Јупитера, Меркура, Венере и неких других ко је смо тамо видели. Они се налазе још у доста добром стању. Њихови стубови још стоје усправно, њихови сводови још нису срушени; трошни олтари надживели су своје богове. У једном храму пуцао је Вукало, по заповести Владичиној, из пушке, да чујемо како се ехо разлеже; у другом неком великом храму такав је акустичан свод да смо се у њему дуже забављали: један стане с једне стране уз дувар, други према њему с друге стране уз дувар, а трећи стане на средину; од оне двојице један прислони уво на дувар и све чује лепо шта онај с друге стране уз дувар шапље, а онај што у средини храма стоји ништа не чује. Глас пролази уз дувар, па иде испод свода ономе другом.
Видели смо развалине амфитеатра, који је, као што кажу, само за једну четвртину мањи од Колосеума у Риму. Походили смо гроту Сибиле. Она лежи подалеко у једном лепом усамљеном и доста пустом пределу. То је узана, мрачна и дугачка пећина. Дуго се и мучно иде кроз њу док се дође до купатила и соба где је седела Сибила и одакле је старим Римљанима прорицала шта ће им до послетка бити. Кроз ову је пећину, као што Виргилије пева, ишао Енеј на онај свет, у подземно царство, у пакао. Пред том пећином нашли смо неколико крупних и црних лазарона, за које нам се учинило да су сад изишли из пакла. Ови бандити гледали су зачуђено у сребрне токе Ђукине и Вукалове. Нигда толико сребра нису видели на једном месту. Околине су Неапоља свагда опасне за путнике. Ја и Ђука молили смо Владику да не иде у пећину; но он заповеди да се иде. Двојица од ових лазарона запалише буктиње, и пођемо. Један од тих Талијана ишао је с буктињом напред, за њим Владика, за Владиком Вукало, а за Вукалом ја; на послетку ишао је за мном онај други лазарон с буктињом. Ђука је остао пред пећином, и гледећи за нама рече: „Богами, ако једну уру (сат) не изиђете, ја ћу све ове што напољу осташе исјећи.“ — Пећина је сва кроз целац камен просечена; она је тако ниска да смо се морали много угнути и тако је узана да смо често и једним и другим раменом закачивали о дувар; и онај дим од прве буктиње све је ишао на нас и гушио нас.
Кад смо неко време ћутећи ишли, рекнем ја: „Да се вратимо, господаре!“ — „Јами, чоче!“ — Тако је имао обичај рећи кад што не одобрава, ли кад му се што не свиди. Кад видим да пећина нема краја и да је све ужа, опет рекнем: „Да се вратимо, господаре!“ Владика, идући даље, запева полагано, као уз гусле:
Види му се, мријет’ му се неће,
А јест нешто што га напр’јед креће.
У то доба изађосмо наједанпут у неку велику шупљину. Изгледала је као каква осама пространа сала. Ту је живела пророчица Сибила. „Штета што је сад нема, рече Владика шалећи се, да нам каже хоће ли Омер-паша, кад сатре Босну, заиста ударити на Црну Гору.“ — Ту смо се мало одморили и исправили леђа. Одатле треба даље ићи преко воде која се видела кроз једна велика врата. Вође наше већ су се спремиле биле да нас носе преко воде на другу страну где су биле собе и купатила Сибиле. Владика запита једнога: „А можеш ли ти мене пренети? Видиш, колики сам ја?“ — „Могу“ — одговори онај. — „Ваша Ечеленца није ништа према трбушастим Енглезима које сам ја овуда на леђима преносио.“ — Владика се осмехнуо, па рече: „Пренеси најпре овога, и показа на мене, па онда ћу ја.“ Један јаки Наполитанац узме ме на леђа, а други је носио запаљену машалу пре нама. Тако смо наишли на оно подземно језеро. Владика је гледао за нама и нешто певао из народних песама, само сам чуо где вели: „Серахтлије хате појахаше.“ — Али се грохотом поче смејати кад смо дубље заишли у воду, и кад сам већ и ја ногама дохитао до воде. Прешавши преко те воде, дошао сам на сувоту, у собе Сибилине, које су биле некад искићене и украшене мозаиком. Ту су била и купатила њена. Познају се још велики степени, исечени у камену, по којима је она ходила. То је све пусто и порушено сада. Нико не долази више овде да чује шта ће му бити. Палмерстон и Луј Наполеон наговешћују сада будућност појединим људима и државама. — Једва сам чекао да изађем испод овог подземног царства, и не бих више ту дошао да бих знао да ће ме Виргилије, у својим песмама, као Енеја, опевати. Желео сам што пре да изађем на бео дан. Радовао сам се кад сам при изласку из пећине чуо Ђукин глас где, терајући оне талијанске просјаке да не улазе у пећину, виче: „Мак’ се отле, гаду!“ — Кад смо изашли, били смо сви гарави од дима оних буктиња. Особито Вукалове црногорске беле хаљине биле су се испрљале.
Походили смо Гроту ди кани (Псећа јазбина). То је једна рупа у земљи из које излази неки угљени гас. У ту рупу кад се спусти каква животиња, па после неколико тренутака извади, она је онесвешћена као мртва, али се на чистом ваздуху одмах поврати и не буде јој ништа. У ту рупу обично псе пуштају, зато се и зове Псећа рупа. Владика није хтео да гледа тај експерименат; неће да гледа то мучење животиња. — Видели смо и један брег који је пре двеста година из равнице за тридесет сати израстао. Он је готово колико Авала, и зове се Монтенуово, што ће рећи: Ново брдо. То је неки подземни вулкан из дубине букнуо, али није површину земље прокинуо. И сада види се туда на многим местима где избија дим из земље. Овуда су чести земљотреси. И природа и људи чинили су овуда своја чудеса.
Походили смо напослетку и Неронове бање. Оне су на једном брешчићу крај мора. Вода је врло врућа: јаје у тој води за неколико тренутака скува се. Улазак је узан, стрменит, мучан и опасан. То је као неки дубок бунар. Владика није хтео силазити. Вукало с једним вођем спустио се у ту бању. За то време ми смо седели на брегу и сматрали море и хиљадама предмета на њему и око њега. Прекрасан изглед удубио нас је у мисли. Владика је седео на једном камену и замишљено гледао преко мора и преко његових обала. Одмах иза њега ја сам лежао на трави, поднимљен на обадве руке пратио сам његове погледе. Пред нашим очима стојао је читав Неапољски залив са својим варошима, селима и са свима својим красотама. Ђука је стојао пред оном рупом кроз коју је Вукало отишао у Неронова купатила, и покаткад надносио се на оно ждрело и викао: „Јадан Вукало, јеси ли жив?“ — Владика је седео и није се мицао. Очи су му прелетале од Неапоља на Везув и на Кастеламаре, а одатле на питоме острве. Гледао је како се Везув пуши, како се море таласа, како се лађе и небројене барке на њему љуљају. Био је замишљен; ко зна шта је мислио; ко зна какве се велике мисли у овако великој души при таквим погледима јављају. Тако је дуго трајало. Наједанпут Владика се осврте и запита ме: „Кажи ми: шта си мислио сад у овом тренутку?“ Ја се забринем и почнем се сам себи смејати, јер пошто претрчим кроз све своје мисли, видим да управо нисам ништа мислио. Или, кад се већ нешто мора мислити, — мислио сам о сваком оном предмету који ми је за то време искрснуо пред очи: о Везуву, о његовом диму, о Римљанима, о грчким колонијама које су се овде населиле и после ишчезле, о мору, о сваком чунићу који се на њему појавио, мислио сам о свему што се одатле могло видети; али свака та мисао била је тако кратка да се у неколико речи могла исказати. Оне хиљаде предмета подигле су хиљаде мисли. Оне се појавиле и ишчезле као таласи на мору на које сам гледао. Нисам знао шта да одговорим. Из те забуне ослободио ме Ђука, који се издалека зачу где виче: „Ђе си, јадан Вукало! Ја мнија е погибе у ту ђавољу бању!“ — Вукало је изашао из те дубоке јазбине сав знојав и прљав, и изнео је Владици једну пуну чашу вруће воде из подземне Неронове бање. Одатле смо пошли кући. Кад смо слазили пешке са тога брега, Владика је, као да му је жао било што се у равницу спушта, гласно узвикнуо:
Оро̂ гњездо врх Тимора вије,
Јер слободе у равници није!
Возили смо се натраг оним лепим путем поред мора, измеђ прекрасних, вечно зелених брешчића и долина. Свратисмо на гроб Виргилија, и ту смо седели и гледали како се сунце низбрдо ваља, да падне у валове Средоземног мора и ту да утрне и да се угаси. — На једном узвишеном месту, при уласку у један дугачак старински тунел стоје два-три изваљена камена, око њих је коров и жбунић од лаворике; то је гроб великог латинског песника. Да је Виргилије у Немачкој певао, или да је у Немачкој сахрањен, гроб његов био би монуменат целога овога предела. Људи му нису никакав спомен подигли ни гроб украсили; лаврове што расту око његова гроба природа је сама подигла. Владика одломи једну велику грану од лаворике и понесе са гроба Виргилијева за спомен.
У саму сутон дошли смо у Неапољ, смо врло задовољни овом дугом шетњом. Владика је тога дана био ваздан необично ведар и весео. Заборавио је тога дана своје домаће бриге и злопатње свога народа; заборавио је био каква страховита болест у његовим грудима станује. — Гледао је на плаво море, на Везув, на развалине старих дворова и храмова, на острва, и на све, као какав безбрижан енглески туриста. Путем је певао, звиждао, смејао се и шалио. Његово добро здравље и весеље побудило је и у нама радост. Да се може, сваки би од нас одвојио по један део свога живота и здравља, и њему би дао. Кад смо дошли кући, нашли смо сердара Андрију где једнако седи на балкону. Он се врло радовао кад је чуо да је господар тај дан лепо и весело провео.