Писмо 6
У Неапољу, марта 1851.
Владика је јуче ваздан брижан и зловољан био. Кад сам му дошао, пружи ми једно писмо: „Читајте!“ — вели. Познам одмах да је нешто љут; јер само кад није добро расположен, или кад му се болест погорша, говори ми ви, а иначе свагда каже ми ти. Ја узмем писмо; преврнем га и обрнем са свију страна, но ништа нисам могао прочитати. Писмо је писано шифрама. Уместо писмена биле су саме цифре. Ја се насмејем и кажем му да ништа не разумем. „Али сам га — вели — ја разумио! Омер-паша кренуо из Мостара својим крвавијем трагом у Сарајево. Путем убио Али-пашу Сточевића, и намјерава, како Босну и Крајину сасвим умири, да удари на Црну Гору. Шта коме чини овај каменити крш, окупан сузом и крвљу! Зар се већ није наситио блага и господства, за које је променио своју вјеру. Не да ми пас ни боловат’, ни умријет’ с миром. — Е, дабогда, пошао трагом свију потурчењака; српско му зрно срце разнијело, као што је то било свима потурченим пашама; е, дабогда га разгубало српско млијеко којим је одојен; е, дабогда, на страшном суду погледао се у очи с Обилићем!“
Владика тако говораше. При последњим речима прихвати се за капу и погледа навише. Нигда га дотле нисам видео у јарости. Речи су му летеле као зрна из пушке; из његових очију уклонио се беше онај благи, замишљени поглед. Тиха, лака румен прелазила му је преко образа, и прикупљала се на јагодицама, па је опет зачас ишчезла и остављала после себе још веће бледило него што је пре било; није друкше него кад утреш капљу црвеног вина са најфинијег, белог, карарског мермера.
Ја сам Владици покаткад читао своје песме. Још првих дана мога доласка препоручио ми је да пишем штогод о Обилићу: драму, епос, шта ми се најудесније учини. Обилић је код свију Срба, а особито код Црногораца, идеал јунака. Често ме је од тога доба питао јесам ли што написао. — Тога дана донео сам му две-три стотине стихова о Обилићу да му читам. Желео сам да видим како ће му се свидети овај први покушај моје драмске поезије. Како се спусти у своју велику столицу, и мало од љутње утиша, замолим га да му читам Обилића, и он пристаде. Читао сам му како кнез Лазар говори на збору војвода, и како му војводе одговарају. Бојао сам се да му не будем досадан са читањем, зато сам често застајкивао и питао: „Хоћу ли даље читати?“ — „Читај, чоче, што ме питаш!“ — Кад сам прочитао све што сам имао, упита ме: „Је ли то цијело прво дејство?“ — „Није, господару, него је то друго дејство“ — одговорих му ја. — „А што ми нијеси, рече, читао најприје прво дејство?“ — „Оно још није написано.“ — „Како то?“ — „Нисам имао стрпљења, него сам почео одмах друго дејство“ одговорим му ја. На те речи он се слатко насмеје; узе мој рукопис и, разгледајући га, рече, опет гласно смејући се: „Да си почео одмах са петим дејством, прије би био готов.“ — Он је неко време разгледао рукопис и погдешто читао.
Затим пружи ми рукопис натраг да му гдекоја места још једном прочитам. — Ја сам му читао јасно и полагано. Он је седео непрестано наслоњен у столицу. Био је задовољан овим мојим стиховима. Том приликом поклони ми један мали, старински златан новац: „Ево вам, рече, за спомен што сте ме послушали и почели о Обилићу писати. Овај је новчић велика реткост. Он је био у рукама шведскога краља, Карла Дванаестог, и у рукама Петра Великог. Дали су ми га за спомен у Петрограду; и ја га собом носим већ толико година. — Кад првог Турчина посијечете, даћу вам Обилића медаљу!“ — Допала су му се и два стиха што сам написао испод његове слике, што је један од овдашњих вештих сликара за неку галерију, не знам: приватну или јавну, радио. Та два стиха што сам испод Владичине слике написао гласе овако:
Втори суверен у славенском роду,
А први и цигли што љуби слободу.
Ишли смо на Каподимонте, одакле је прекрасан изглед. Походили смо Кастелдово (градић Јајац). Ја сам, без Владике, са другим друштвом ишао на острва и нека оближња места. Свуда је лепо и свуда сам се добро провео.— Ових дана родио се краљу син, што није никаква знаменитост, и што неће ниједан путник у свој дневник записати. Ни ја не бих га споменуо да нисам том приликом чуо једну пословицу. Кад топови огласише да се краљица породила, Вукало рече Ђуки: „Сад ће ови принц за петнаест дана постати ђенерал!“ — А Ђука му одговори: „Лако је ономе бити светац коме је бог отац!“ — Само због ове пословице, коју сада први пут чујем, споменуо сам ти рођење краљевог сина. — Владика је писао и честитао краљу; исто тако писао му је и раније, кад му је стриц, кнез од Салерна, умро, и изјавио му своје сажаљење. Краљ му је одговорио својеручно: да се осећа ублажен у својој тузи кад види да тако одлична и велика лица с њиме деле ту жалост.
Штета што нисам вештак у музици, могао бих ти о њој много говорити. Она је овде, заједно с певањем, на високом ступњу. Овде су поникли Росини, Паганини и многи други још ини. Певање и ван позоришта може се чути по свима каванама, траторијама и свуда по улицама. Нове арије и песме искрсну, певају се и по вароши и по свој околини, па их нестане, а друге настану. Слабо ко зна ко их састави и у свет пусти. Овуда путници ретко иду у позоришта. Опере талијанске сада су лепше у Бечу и Паризу. Био сам у позоришту Сан-Карло. После оног у Венецији и оног у Милану, то је највеће позориште у целој Италији. Мени се чини да овде играју ваздан и сву ноћ у позоришту. Кад год прођем поред њега, видим да свет улази и излази. Сатови овде иду друкчије него у осталом просвећеном свету. Овде није у подне и поноћи дванаест сати. Они почињу бројати сатове кад се смркне, и броје до двадесет и четири сата. Многи се управљају по јевропском обичају, и онда кажу да је по француском начину. У многим талијанским варошима иду тако сатови. — Зачудио сам се кад сам овде гледао прву пратњу мртваца. Све оне што прате мртваца видео сам у беле дугачке одежде обучене, сва им глава завијена белим платном, с два прореза на лицу кроз које гледе. Дању нисам видео ниједну пратњу. Манастира, цркава, попова и калуђера има много. Лазарони, како немају шта да краду, они иду у цркву, па из дугог времена са склопљеним рукама клече, и из дубине своје душе моле се богу. Кажу да у Неапољу има шест хиљада оваквих беспосличара, који ништа не раде, него по улицама вревају или се крај мора сунчају. Стотинама њих може се видети где леже на камењу. Све су то одрасли и крупни људи. Негда су, као што се прича, ишли по улицама голи као дивљаци. Сада су само сви боси, и само гдекоји полунаги. Лазарони сви носе само кошуљу, и лаке кратке панталоне од платна; а на глави имају црвену капу од памучног платна. Ова им је капа дугачка и пресамићена на једну страну. Сваки носи о врату малу иконицу Богородичину. Они су сви прљави. На многим местима по вароши видео сам их где седе те се бишћу. Кад год говоре међу собом, мислиш да се свађају.
Одушевљени су за револуцију и за рат; али у рату нису јунаци. Певајући полазе на битку, певајући беже из боја како прва пушка пукне. Штета је умрети пре суђена дана и оставити да други овај лепи Неапољ ужива. Жене им се лепо носе и чистије се држе. Оне више раде и зарађују него они. Све су без разлике црномањасте. Све су готово лепе. Кад мало остаре, необично су ружне. Неаполитанци у свему су хитри и пргави. Путник много мора пазити да га кола не прегазе, тако лакомислено јуре. По вароши има много кола на два велика точка. Често по осморо њих седне на таква кола, и онда лете по улици као стрела. На тим двоколицама једни седе, једни стоје, неки се само једним коленом наслонио, па се држи рукама, а ноге му висе испод кола. По један коњ обично вуче та кола. Онај што држи узду седи на самим рукуницама. Са сваких таквих кола ори се или песма или ларма; а каткад се, у највећем том трку, на колима туку и за косе чупају.
Колико света у Неапољу зна читати и писати, можеш судити по овоме што на свакој пијаци и на сваком углу улице седи један човек за столом на коме има све што је потребно за писање. Око њега свагда се налази гомила људи, жена и девојака, те им пише писма, рачуне, молбе и друго којешта. Знати читати и писати, то је овде занат. Осим лепих вештина, слабо која друга знања напредују. Целој озбиљнијој и уваженијој књижевности сада је средиште Турин, где је слобода печатње и устав. На границама свију других талијанских држава, осим Пијемонта, загледа цензор у сваку књигу коју путник собом носи. Је ли књига печатана у Паризу откако је тамо република, стоји ли на њој година 1848, је ли у црвеним корицама повезана: то све рађа сумњу. Те се књиге морају на граници дуго разматрати и погдекоје задржати. То је све опасно за мале престолиће талијанске и за велику папину столицу. Они сматрају лепу раскомадану Италију за своје спахилуке. Но поред свега тога, у свој Италији дубоко пушта жиле слобода, уставност, а и република. Начела уставне слободе и републике иду као колера. Дођу, а не знаш како и откуда долазе. Рекао би да иду с ветром. Цензура и карантини извршују строго своју дужност, али узалуд, не могу да сачувају, могу само њихов долазак мало да закасне. Мисао уставности, слободе и јединства јако се развила у свима талијанским државама. За садашње њихове владаоце можда је већ доцкан да се поправе и да узму други пут. Владаоцима је последња медицина да продуже свој живот на престолу: истинска, уставна слобода. Тога да се прихвате искрено и поштено. Неаполитанци то желе много; краљ не жели нимало. Бурбони у својим егзилима и страдањима нити што науче нити што забораве. Они своје принчеве васпитају онако како су их пре двеста година васпитавали. Краљ држи да би осрамотио име својих предака ако би народу какве повластице дао.
У Неапољу је трговина доста жива. Фабрике су ретке, и слабо су на гласу. Далеко су чувене неапољске виолине и — макароне. Могуће да људи од индустрије и трговине налазе и више што; ја са те стране нисам нигда Неапољ разгледао. Што ми је само пред очима излазило, о томе ти и пишем. Железнице су велика реткост у целој Италији. Нешто их мало има у Тоскани; папина држава и не познаје их; у Неаполитанској има их само одавде до Капуе и до Ночере.
Да се вратимо к Владици. Ја радије о њему пишем; и ти ћеш радије о њему читати него о ма чему другом. Он данас пре подне није никуд излазио. Напољу је јак ветар, а било је и кише. Кад не изађе у шетњу, он обично хода по својим великим собама. Осим ружна времена и болешљивости, задржао га у соби и један пакет што му је из Трста дошао. У том пакету било је више нових књига. Он ми даде једну и рече: „Јесте ли што слушали о Малом Шћепану?“ — „Јесам, господаре, онолико колико га црногорске гусле спомињу“ — одговорим му ја. — „Ето вам, вели, једне књиге о њему; ја сам је написао. Ја сам много тражио о њему по млетачкој архиви док сам нешто прикупио. — Мало се о њему писало.“ Узмем у руке ту књигу; наслов јој је: Лажни цар, Мали Шћепан. Одмах је отворим и прочитам нека места на која ме он упутио. Ја му одговорим да ми се веома свиди и да ћу је понети кући да је читам. „Не дам, вели, да носите кући; код куће пишите Обилића, или се одмарајте, а Малог Шћвпана можете читати на пароброду, кад пођемо.“ Затим настави: „Примећавате ли штогод у тој књизи?“ Погледам добро у отворену књигу и одговорим да ништа не примећавам. „Видите ли, рече, да је печатана новом, Вуковом ортографијом?“ — И ја тек онда приметим да је заиста тако. „Е, није вриједно — продужи Владика — повјерити коме штогођ! Ја сам предао рукопис Андрији Стојковићу у Трсту да га, као што ме је једнако молио, печата, а он ето печатао га новом ортографијом. Нова је ортографија добра, али нијесам рад да ја у томе предњачим. Има ко те путове крчити без црногорског владике.“ — После кратког ћутања правдао је Стојковића: „Додуше, нијесам му казао да печата ни старим ни новим правописом; он ме молио за рукопис, ја сам му га дао да чини с њим шта хоће.“
Затим је Владика сео на кола која су га обично, свагда спремна, поваздан пред вратима чекала, и отишао је некуд у посету. Ја сам остао и читао даље Малог Шћепана. Кад се вратио, одмах при уласку у собу питаше ме како ми се свиди. Ја му одговорим да ми се врло допада, и напоменем му нека певања, „кола“, која су ми се заиста много допадала. „Је ли бољи Мали Шћепан од Горског вијенца?“ — упита ме. Ја заћутим, а он сам одговори: „Није, није! Горски вијенац писао сам под другим околностима.“ Затим продужи. „Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овђе песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми, вели, један, и кад сам му прочитао, зациганчи: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис није ми остао.“ Запитам га ја: „Је ли као Горски вијенац и Мали Шћепан?“ — „Није, вели, у драмској форми, и није тако велико, али знам да би ти се допало!“ — Затим после кратког времена, шетајући по соби, рече: „Имам још један рукопис на Цетињу, — Слободијада. И послаћу вам да га, ако се кад скрасите код куће, печатате. То сам писао у својим млађим годинама, и није ми испало за руком као што бих жељео. Сад сам болестан, и не могу га поправљати.“
Ту се десио и лекар који му је покаткад долазио, и њему је Владика показао своју нову књигу. Измеђ осталог разговора, доктор запита мене: има ли цензура на Цетињу. Ја му одмах одговорих да нема. Владика ме погледи и осмехну се. Кад доктор оде, владика зовну Ђуку, те му донесе једну књигу коју ми пружи и рече: „Што ти вараш човека да нема цензуре на Цетињу?“ — Ја узмем ту књигу и отворим. То је била: Дика црногорска, драматски спев Симе Милутиновића. Одмах на другом листу те исте књиге стоји штампано: „Дозвољава се печатати с одобрењем правитељствене цензуре.“ А испод тога стоји: „Цензор Драго Драговић.“ Та је књига печатана на Цетињу. Ђука је био ђак, перјаник још код Светог Петра, као и сада, па све српске књиге које су печатане на Цетињу, заједно са Горским вијенцом, чува и носи собом, те их чита и забавља се. Кад то прочитах, рекох: „Нисам знао, господаре, да је било цензуре на Цетињу.“ — Владика се насмеје и каже ми: „Била је штампарија, али није било цензуре. То се Симо подсмијевао осталом свијету, те тако ставио. А Драго Драговић није име цензора, већ то значи: ‘Пиши шта ти је гођ драго!’“