Писмо 10
У Риму, априла 1851.
Када човек први пут улази у овакву једну варош с којом је светска историја тако тесно скопчана, обузму га нека осећања о којима не може сам себи рачуна дати: осврће се свуда где ће да види оне људе и догађаје о којима је читао и слушао. Кад смо се приближили капијама Рима, све што сам из историје о Римљанима знао, поновило ми се у мислима: њихове борбе и тријумфи, њихови јунаци и оратори; њихова богатства, науке и слава; њихови богови, богиње; њихови императори и републике — све ми је то на ум пало. Али од свега тога ништа нема! Нашао сам Рим, али нисам нашао Римљане. Место тријумфа, иду по улицама литије; место богатих Красуса, Лукула, Вителија, просјаци не даду ти из куће изаћи; место Цинцината, Катона, Брута, среташ по улицама босе калуђере; место Јупитера с громовима у руци, стоји статуа светог Петра и држи два кључа — кажу да су то кључеви од раја; место Цезара, седи у Ватикану један смирен старац. — На оном месту одакле су полазили римски легионари да иду да прегазе Галију и Британију, вежбају се француски војници! — Варвари Гали дошли да чувају Рим — Рим који је свет освојио и њиме но својој вољи владао!
Хоћемо ли из Рима говорити штогод о прошлости Рима? Говорили бисмо кад би се у тридесет врста могло прећи тридесет векова. Писати прошлост Рима — то је писати историју старога света. Томе није место овде. Путници у својим белешкама спомену само погдекоју годину, погдекоје име, и погдекоји догађај из океана римске прошлости. Они у својим писмима говоре о оном што само пред њих изађе и што је спојено са развалинама поред којих они пролазе. Тако ћу и ја чинити. Историја Римљана, кроз коју ћемо овде само ради опомене протрчати, свакоме је позната још из детињства. Ниједна школска врата не можеш отворити а да не чујеш штогод о њима. Кад странац први пут по улицама Рима иде, чини му се да иде кроз неку варош где је провео своје детињство. Пита за Пантеон, за Колосеум, за Капитол, за форум, као за какве старе своје познанике.
Да пређемо брзим кораком историју Рима; да протрчимо, тако рећи жмурећи, кроз тамне сводове од три хиљаде година, па да се онда зауставимо пред развалинама које и данас стоје пред нама. Почетак историје свију народа и старих градова завијен је у маглу и таму. Све историје почињу измишљеним гаткама.
О постанку и трајању Рима кажу књиге и причају људи овако: Нека рођака краља Нумитора, свештеница Реа Силвија, преступи свој завет и роди близанце, Рема и Ромула. Ова деца буду бачена у реку Тибар; таласи нанесу их на обалу, и, на њихову дреку, дође курјачица, те их дојила док их један пастир не нађе, те их узме к себи и одгаји. Они, кад одрасту намисле основати једну варош, но сваде се и побију око тога ко ће бити старешина; Рем погине, а Ромул остане, и оснује варош која се по његовом имену назове Рома, или, као што је ми зовемо, Рим. Да би примамио света да у његовој вароши живи — јер с почетка није их било више од једне хиљаде — прогласи Ромул своју варош за уточиште свију бегунаца. Ко год дође у Рим, био је слободан. Онда са свих страна поврве злочинци, робови и бегунци од сваке руке. Тако Рим, за кратко време, истина не постане уљудан, али постане многољудан. Сви су били бескућници и војници. Жена није било. Ко ће за овакве људе да се уда! Ромул позове суседно племе, Сабине, на гозбу и на игру изван вароши. Усред тога весеља сваки Римљанин шчепа по једну женскињу и утеку натраг у своје опкопе. То буде узрок рату. Најпосле тако се сагласе: да Ромул и краљ сабински упоредо владају и да се та два народа споје у једну државу. После пет година убију сабинског краља и Ромул остане сам старешина над свима.
Одмах с почетка основали су сенат и увели су неки начин религије. Ромул се осили и почне тирански владати. То сенату буде противно; договоре се и — Ромула нестане: они свуда разгласе да га је орао Јупитеров однео на небо. После њега сенат избере Нуму Помпилија себи за старешину. Он је био од сабинског племена; увео је неке законе, уредио неки начин календара за означење времена. Он је припитомио мало Римљане и увео у обичај земљорадњу. Рим је основан око 750. године пре рођења Христова. Они су рачунали године од постанка Рима, док нису примили хришћанску веру и хришћански календар. После Куме владали су још пет владалаца до 245. године пре рођења Христова; а те године укину монархију и уведу демократски начин владе, под председништвом Брутовим. То је онај Брут што је у сталности својих републиканских начела осудио своје синове на смрт. Кад се после нађе република у опасности од својих спољашњих непријатеља, Римљани виде да им је потребно сву снагу сјединити у једној руци; био им је потребан диктатор. Цинцинат остави свој плуг и прими се те грађанске дужности. То је било 255. године од основања Рима. Затим настану унутрашњи раздори, немири и промене разних начина владе. Постану децемвири, који су имали неограничену власт. Потом искрсну цензори. Године 322. куга је морила страшно по Риму. Камил постане диктатор. Огласи рат Галима. Пођу против Самнита и против Пирха, краља епирског. Ханибал, Картагенац, пређе преко Алпа; победи Римљане код Кане (216. г. пре Хр.). Он се није умео користити овом победом; место да иде управо на Рим, он се заустави. Та га погрешка упропасти. Римљани се приберу, ударе на њега и победе га; он се отрује. Тада почну Римљани освајати земље у Илирији, Грчкој, Македонији, Африци и у Сирији. Марије победи неколико пута Тевтоне; затим буде протеран из Рима. Сула постаде диктатор, но брзо пропадне. — Помпеј се прослави, Цицерон својом речитошћу уништи Катилинину заверу. Због неслоге између Помпеја и Цезара појави се грађански рат. Цезар пређе преко Рубикона. Помпеј, побеђен, жалосно сврши свој живот. Република издахне, но и Цезар, диктатор, буде убијен усред сената. Настане опет триумвират. У време рођења Христова прогласи се свечано Август за императора. Он је владао 44 године, и за то време многе поправке, нарочито у законима, учинио. За њим су били императори: Тиберије, Калигула и Нерон. Не зна се који је од кога био већи злочинац и тиран. За време владе Августове родио се Исус Христос, а за време Калигуле распели су га.
Око тридесет година пре рођења Христова било је у Риму преко четири милиона становника. То је било златно доба римске књижевности. Онда су живели: Виргилије, Хорације, Овидије и многи други. Било је повремених листова за новости, за судске расправе, за огласе итд., и брзо су разашиљали те листове поштом по целом царству. Имали су до пет стотина хиљада војника. Грци, које су они као робове куповали, постану им учитељи у свему. За један дан, у Делосу, продано је таквих робова десет хиљада. Богати Крас имао је само непокретнога имања за двадесет милиона талира.
Император Веспазијан (70. год. после Христа) владао је мудро и разборито. За времена његова зидан је велики амфитеатор, чије развалине и данас стоје, и који је познат под именом Колосеум. Његов син, Тит, за две године своје владе прославио се својом добротом. Човечанство ће заборавити његове победе, али нигда неће заборавити оне његове речи: „Данас ми је пропао дан, јер нисам никакво добро учинио!“
Нерва (почео владати 96. године после Христа), Трајан (98. год.), Марко Аврелије (161. год.), били су добри и паметни императори. За времена Трајанове владе начињени су многи мостови и путови. Тада је подигнут и први мост преко Дунава, код Кладова.
После још многих императора дође на престо римскога царства Константин Велики, који је седео у Византији, у Цариграду, названом по његовом имену Константинопољ. Почео је владати око 320. године. Он је пренео столицу у Цариград, пошто је освојио Рим. Био је нечовечан, осветољубив, неверан, неморалан. Осим многих других, убио је своју жену и свога сина. До ово доба хришћани су били свуда гоњени, сечени, мучени и убијани. Особито око 176. године гонио их страшно Марко Аврелије. — Цар Константин, који је такође мучио и гонио хришћане, наскоро пред своју смрт одрече се идолопоклонства, покрсти се, и после смрти — посвети се.
Први узрок распадања римскога царства био је пресељење престола у Цариград. Константинова три сина намисле поделити царство. Аларик удари на Рим, освоји га и допусти војницима три дана да га пљачкају. Гензерик, краљ вандалски, то исто учини, и његови војници пљачкали су и пустошили Рим пуних петнаест дана. Римско је царство било већ раскомадано. — У Риму владало је још неколико императора до 485. године. Последњи император звао се као и основатељ Рима, Ромул. — После тога владали су краљеви и папе. Карло Велики освоји Рим (774. г.) и крунише се као император.
Папе рачунају своју владу од светог Петра; он је био први папа, и то од 33. до 65. године после Христа. За њим је до данас следовало и седело на његовом престолу 257 папа. Они су били врло моћни и врло слаби, како је кад свет веровао у њихово проклетство и у њихов благослов. У Риму држе да ниједан папа не може више владати дуже од светог Петра. За ових 1850 година само су њих четворица по 25 година владали. До 526. године све папе што су владале, на броју њих 55 — посветили су се. За ових последњих триста година није се ниједан посветио, а убудуће, разуме се да се неће ниједан више посветити. Садашњи папа зове се Пијо Ноно (Пије Девети). Изабран је за папу месеца јуна 1846. године. Он је био либералац и тежио је за јединством Италије, зато су се сви Талијани његовом избору обрадовали. Надали су се да ће он много принети њиховом ослобођењу. Но Пије Ноно, кад је сео на свету столицу, престао је бити светац, променио се сасвим. Нашао је кључеве светог Петра; не мора више погрбљен ићи.
У данашњем Риму живи око 188 хиљада душа, не рачунајући ту и путнике, којих има на хиљаде у свако доба, особито зими и око Ускрса. Мало је кад кажем да сто хиљада странаца сваке зиме луњају по Риму, Неапољу, Флоренцији и другим талијанским местима. Кажу да је број Руса, нарочито у Флоренцији, надмашио број Енглеза. Руси беже у Италију од мраза, а Енглези од магле.