Писмо 3
У Неапољу, марта 1851.
Опет ћу ти говорити о Владици; само о Владици. Непрестано сам с њим. Како изостанем једно пре или послеподне, ето ти Вукала или Ђука к мени: „Ђе си, чоче? Хајде, зове те господар!“ И свагда би ме дочекао пун тањир поморанџи. Владика их слабо једе, и то само по једну кришчицу, јер му, ако нису сасвим слатке, позледе кашаљ; али је приметио да их ја радо једем. Многи говор каткад му шкоди. Он често по неколико сати седи у својој великој столици и ћути. За то време ја му што причам, новине или какву књигу читам. Играмо и шаха, али он нема стрпљења. Неколико сам пута ручао код њега. Он врло мало једе, и чува се од противних јела. Ништа не пије. Једе обично много грожђа. Овде има тако лепа грожђа као да је сада са чокота узабрано. Мене непрестано нуди поморанџама. Како их нестане, он лупа руком о руку и виче: „Ђовани!“ (то му је слуга, Талијан, узео га да га служи док је овде) и заповеди му да донесе наново поморанџе; јер, вели, боји се: ако нестане поморанџи, отићи ћу. Он налази неку забаву у томе кад гледа како ја једну по једну поморанџу љуштим, и уз то причам му о Србији, о различитим ситницама у Београду и о своме путовању. Кад коју поморанџу ољуштим, па он види да неће бити добра, виче: „Баци ту, та не ваља!“ Кад наиђем на какву лепу поморанџу, он рекне: „Дај и мени једну кришчицу од те.“ — Заиста путници у Неапољу више једу поморанџе него у талијанским варошима. Овде вода није добра; ја је никако не пијем. Путници у Минхену место воде пију пиво, а овде место воде имамо поморанџе, које су тако јевтине да се лазарони с њима по улицама туку.
Владика слабо што чита и пише. Болест му смета. Ја му читам новине, пишем писма и друго што му затреба. Каже ми да се зимус занимао описивањем Црне Горе и њене историје, на француском језику. У томе помагао му неки овдашњи адвокат, Ђузепа Каза. Он сваки дан долази, те с Владиком по један сат ради. Владика му обично диктира, а он француски пише. То је дело већ готово. Сад га само прегледају. Владика ће да га пошље неком француском списатељу, по имену Беланжеу, с којим се негде познао и о Црној Гори причао му. Беланже био је усхићен његовим причањем, и молио је Владику да му тако напише како му је причао о Црној Гори. Ово је дело, као што ми рече, удешено за странце, који нас не познају.
Овај Ђузепа старином је Француз, и жесток је републиканац. Страховито се љути што Луји Наполеон, садашњи председник Француске Републике, смера да постане император. Ја и он тога смо мнења да неће ни три месеца владати ако се прогласи царем. Владика се смеши и каже: „Хоће, богме; владаће, као што му је и стриц владао. Кад се Јевропа подели на мале кантоне, а сваки кантон буде од два или три милиона душа, и кад буду међ собом у савезу и укину стајаћу војску, онда ће бити мирна и слободна. А докле год један човек може располагати са милион војника по својој вољи, дотле ће и његови суседи стрепити и бити угњетавани; па звао се он президент, император, конзул или папа, то је свеједно. Човечанство не може бити спокојно и срећно докле је подељено у државе које имају за главни циљ: себе, веру, народност и династије. Благостање свију појединих људи треба у сваком обзиру да је циљ државе и читавог друштва људског, и онда ће на земљу доћи царство небеско, које је пре две хиљаде година Христос наговестио, и кога владаоци и народи славе и преузносе, а не хоће да га разумеју. Доћи ће царство небеско, царство разума, али ми, ниједан што сада живимо, нећемо то дочекати. Човечанство споро иде напред. Оно сазрева упоредо са планетом на којој живи.“
Тако отприлике говораше Владика, а Ђузепа, опчаран тим говором, стојаше пред њим. Путем, кад смо ишли кући, Ђузепа, дивећи се Владици, рече ми: „Верујте ми, овај ваш суверен бољи је републиканац него президент Француске Републике.“ Ја му кажем да је он таки слободњак свагда и свуда, и да се то огледа у свима његовим песмама и књигама које је издао и које народ српски уважава као најмилије своје благо. Казује ми Ђузепа да се многе Владичине речи међ слободњацима по Неапољу причају. Владика ни у једном друштву, па било то међ самим краљевима, не крије да љуби слободу и просвету: „То ће, вели, проћерати Турке из Јевропе, и избавити мој народ.“ — Сви важнији овдашњи људи походили су га, и не могу довољно да га се нахвале. Овде је велика партаја која тежи да се сва Италија споји у једну државу. Причали су ми у хотелу да је Владика једном новинару рекао: „Да мој народ има тако богатих и великих вароши, ми би се за две недеље спојили и ослободили.“ А у другом друштву, где су краља критиковали што им не да устав, рекао је: „Црногорци поштују јунаке; ја браним вашега краља, кад је он један јачи од вас милиона, који се на њега свуда жалите.“
Енглези га такође врло уважавају. Једном пре подне седео сам и играо шаха с њим, а један лорд пријави се и уђе с речима: „Нисам могао поћи из Неапоља а да се не опростим с вама; и будите уверени да ми је милије што сам видео и познао вас него Неапољ.“ Енглези ретко ласкају; богати лордови нигда. Ако коме ласкају, то само дамама. Владика се познао са тим лордом зимус на соареима. При поласку, молио је Владику да му да једну своју слику. Владика му даде. Затим молио га да му за спомен напише два-три стиха испод те слике. Владика узе перо да напише, и после кратког мишљења, потписа само своје име и, враћајући Енглезу слику, рече: „Моји су стихови сви жалосни; ја их не пишем више! — Ја пред собом видим гробну плочу, на којој стоји написано: ‘Овде лежи владика црногорски; умро је, а није дочекао да види спасење својега народа’. И томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом. И кад год видите ову слику, сетите се милиона хришћана који су моја браћа, и који без икаквих права пиште под нечовечном турском руком; и ви те Турке браните. Кад дођете у богати Лондон, и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац једног срећног народа; него им кажите: ово је мученик једнога за слободу мученичког народа. Кажите им: Срби могли би победити Турке, али не могу да умилостиве вас, хришћане.“ — Владика је са осећањем говорио; познало му се то на лицу. Сердар Андрија, који није разумевао шта владика француски говори, полако ми рече: „Жао господару што тај Инглез хоће да иде.“ Лорд је и после овог говора Владичина остао хладан, као сваки Енглез. Тако је бар изгледало. Он опет замоли Владику да му за спомен напише отприлике то што је сада казао. Владика му одговори: „У нас Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге беле, не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу.“
Владика се нигда у говору не може дотаћи српског народа и ослобођења, а да не дође у усхићење, а често и у неку љутњу. — Он има овде доста познаника. Овдашња господа често га моле да им дође на њихове гозбе и вечерње забаве; он се обично извињава својом болешћу.
Каже ми да га је зимус сваком приликом позивао краљ у двор. — Двапут сам био по Владичином послу код Ротшилда, био сам и код Фортуната, министра иностраних дела, и код барона Шепинга, руског шаржедафера. Руског посланика овде нема. — Сви ме држе да сам његов секретар; тако ме зову, тако им се одзивам. Владика ме представља својим познаницима као професора из Београда, или журналисту, а каткад и он каже: „Ово ми је сада секретар.“
Једно вече провели смо код Ротшилда на његовој вили (пољском дворцу). Друштво је било лепо и одлично. Седело се и ходало и по собама и по башти. Владика се обично носи црногорски; и тада је био обучен у црногорске хаљине, које му врло лепо доликују. Разговор се готово свуда водио француски. Сви су били путници, из свију крајева света. Владици се није могло прићи, једнако су га окружавале најлепше даме и молиле да им прича о Црној Гори, о четама, о ратовању Црногораца. Владика је био добре воље; говорио је непрестано. Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се тада његовом говору, његовим причама и језгровитим досеткама. Он је често при томе причању долазио у поетско одушевљење. Куд год је корачио, свуда су га пратила највећа господа и госпође. У своје, обично кратке, приче о Црној Гори мешао је вешто срећу и несрећу, јунаштво и страховање, победу и погибију. Све је он то умео вешто једно поред другога уплести да лепо стоји, тако као кад добар ткач вешто уткива различите боје. Само на једном оваквом вечеру могао је сваки видети да је то поета, да је велики поета. Он је говорио онако као што је у Горском вијенцу говорио.
Сваки од млађих Неапољаца и путника који га је те вечери слушао желео је ићи у Црну Гору. Он их одвраћа од тога: „У Црној Гори, вели, нема хотела, ни меканих постеља; нема путова, ни шеталишта; нема позоришта, ни балова. Само синови Шпарте у њој би се задовољили. Црна Гора је град у коме је опседнута последња искра српске независности. Црна Гора је кремен који на сваки удар огањ даје.“
Ротшилд није много слушао описивање Црне Горе. Он нема нимало поезије у себи. Кад је Владика најлепше ствари причао, он ме упита: „Кују ли се новци на Цетињу?“ И мало после упита и Владику: „Зашто не кујете новце у Црној Гори?“ А владика му одговори: „Кад би се могли од камења ковати, ја бих их одавно почео ковати.“ — То му је талијански казао, а иначе цело је вече француски говорио. Он има обичај, каткад усред француског говора, казати по неколико реченица на талијанском језику. Кад нађе у талијанским речима јачи израз, он се њима послужи.
После поноћи отишли смо кући. Кад смо сели у кола, Владика је уздахнуо; уздахнуо је тешко, као мати кад помисли на гроб свога јединца. Од тога уздисаја у мени је срце затрептало. Ја нисам ништа говорио. Он, после кратког ћутања, гласно рече: „Јадни мој српски народе! Кад ли ћеш ти постати просвећен, слободан и срећан, као и други народи!“ — Па се даље опет удубио у мисли; а кола су наша тутњила по лепим оним улицама. Ћутећи дођемо пред његов стан, где он изађе, а његова кола одвезу мене даље, у мој у гостионицу. Владика је то вече господи и госпођама причао, у најлепшим бојама, све оно што најбоље и најлепше има српски народ; а кад је сео у кола и остао сам са својим мислима, изашле су му пред очи све незгоде и патње српског народа: сиромаштво, непросвећеност, робовање,поцепаност. Отуда онај тешки уздисај. То ми је сутрадан, наслоњен у својој великој столици, са тужним осећањем казивао.
Владика се тога вечера познао са вицеадмиралом американске војене лађе „Независност“, која је овде у заливу од пре неколико недеља. Он је одмах сутрадан походио Владику, и при поласку молио га овим речима: „Да поглавар слободне Црне Горе укаже почаст и посети убојну лађу слободне Америке.“ Пошто Владика обећа да ће доћи, пошље му он после подне један војени чамац са вицекапетаном лађе. Владика одмах пошаље по мене да идем и ја. „Али — рече — не хоћу да идеш у тизим хаљинама, него у црногорским.“ — И тако, које од његових хаљина, које од оне тројице, преоденем се и обучем као Црногорац. Кад сам се био обукао, сви су гледали уза ме и низа ме, како ми стоје црногорске хаљине. Ђука се смеје и каже: „Ко би рекао, господаре, да је ово они исти?“ — Сердар Андрија прави ми комплименте како ми добро стоји црногорско рухо: „Е, богами, сада си човјек као и ми!“ — А Вукало придодаде: „Како те није жао трошити новце за оне талијанске крпетине.“
У три сата по подне седнемо у чамац. Пошла су и сва три Црногорца. Чамац за неколико минута пренесе нас до лађе која је подалеко у отвореном заливу стојала. Вицеадмирал дочекао је Владику на степенима лађе и примио га с чамца. Како он, тако и сви официри били су обучени у парадну униформу. На лађи били су упарађени сви војници с пушкама и одали су војену почаст Владици, и њихова војена музика свирала је, а лађа је била окићена множином застава, међу којима се вихорила велика американска застава са својим звездама. Вицеадмирал провео нас је од најдоњег бокоња лађе па до горе, и све нам показао што се имало видети. То је био један од највећих американских бродова. После смо седели мало у официрској соби, где су нас послужили неким пићем налик на рум, али је блаже од рума. Вицеадмирал дао је Владици, за спомен ове посете, једну малу, али врло лепу мапу Северне Америке, и један мали златан новац који је кован у време ослобођења американских држава; и к томе још неке ситне американске ствари, које се овде ретко могу видети. Владика је после вицеадмиралу послао на дар нешто од црногорског оружја. Владика истински љуби Америку. Са одушевљењем је говорио и слушао о Америци, о њеном напретку, о њеним установама, о њеној слободи. „Знате ли ви — рече вицеадмиралу — да сам ја много пута премишљао: да зажмурим, па да оставим Јевропу, да дођем у Америку, и да ништа више не читам о Јевропи. Љутим се на туђинце, љутим се на своје. Седамдесет милиона мога племена мртвим сном спава, кад сви народи напредују и уживају плодове слободе и просвете. Отишао бих из Јевропе; није кад ме непријатељ притисне, него кад видим да овако велико племе као што је словенско нема толико ни физичке ни моралне снаге да избави јадну моју браћу од тиранске турске руке.“
Кад изађосмо на кров лађе, Владика погледа, па рече капетану: „Колико може бити дугачка ова лађа?“ Па у исто време окрете се Вукалу: „Што нијеси измјерио колика је ова галија, да можеш причати у Црној Гори?“ — На те речи Вукало одмах извади иза појаса свој јатаган заједно са корицама, па се наже и оде низ лађу мерећи и вичући: један, два, три, четири итд. За њим су трчали официри, чудећи се како се одмах сетио да измери, а није тражио ни конца ни конопца.
С лађе смо уживали у прекрасну изгледу на варош, на острва, на Везув и на сву околину. Владика се опрости с американском господом, и седнемо у чамац. Упарађени војници опет су одали почаст оружјем, а музика је свирала. Кад је Владика сео у чамац и пошао, топови с лађе почели су грувати; двадесет и један топ поздравио је суверена Црне Горе. На многим другим лађама, поред којих смо пловили, заставе се подигну увис; а сви морнари полетеше као птице на катарке; обале се зацрнеше од гомиле света; и са више страна захори се: „Евива! евива!“ (Живео, живео). Владика је подизао своју црногорску капу и благодарио им. — Наш чамац ишао је као стрела, а дугачка американска застава на њему дохитала је воду. Прошли смо кроз стотине различитих бродова. С једне грчке лађе поздравише Владику бурном песмом; зацело песмом рата, песмом ослобођења. Са више лађа капетани и морнари дизали су руке увис и махали капама. То су, по свој прилици, Далматинци који познају Владику.