Писмо 11
У Риму, априла 1851.
Ниједна варош на свету нема да покаже путнику толико остатака из старог века колико Рим. Ми сваки дан, од јутра до мрака, ходимо, разгледамо их. Није ми могуће у овако кратком времену писати о свему ономе што смо видели и чему смо се дивили. Године би требало овде провести, редом једну по једну знаменитост гледати, штудирати и описивати. Ми их брзо пролазимо. Владика жели да их види. Гдекоја слика Рафаелова, гдекоја огромна развалина задрже га по неколико тренутака. О ономе што му се свиди и што га мало забави, при поласку рекне неколико речи, у којима обично изјави оно што је осећао за време гледања. Често каже и своје примедбе. Он не мари да их запише, али свагда је желео да их когод чује. Једном кад виде да ја о неким римским зидинама нешто бележим и пишем, рече ми: „Јами то, чоче! То је хиљаду пута описано. Хајдемо даље! Дођи други пут без мене па пиши. Рим ће још хиљаде година трајати и хиљаде ће њих то још гледати и описивати.“
Владика је јесенас прошао кроз Рим кад је путовао у Неапољ али је оставио да га разгледа сада, при повратку. — Свуда га са особитим одликовањем сусретају. Папа је заповедио: где год Владика дође и што год зажели да види, да му се одмах отвори и покаже. Свуда нас прати и спроводи један францишканац, по имену Ћурчић2, он је родом из Дубровника. Млад, учеван и врло разборит човек. Добар Словенин, добар родољуб. Врло лепо говори „нашки“. То му је матерњи језик. Гундулића и друге дубровачке песнике зна напамет. Многе реткости што смо видели имамо само њему захвалити.
У цркви Светога Петра били смо већ неколико пута. То је прво што путници иду да виде чим из кола изађу. На први поглед нисам се нимало зачудио. Од толико година слушао сам и читао да је то највећа црква на целоме кругу земљином, да је то највећи споменик хришћанског света. Према томе, моје уображење у својим представама није се могло ограничити. Зато ми се на први поглед и учини Петрова црква незнатнија од многих других што сам до сада видео. Цркве: Светог Павла у Лондону, Светог Стевана у Бечу, Нотр-Дам у Паризу и црква у Штрасбургу — много су ме више зачудиле него Петрова црква у Риму. Онај готски стил, оно црно камење, из којих тамна прошлост ћутањем говори, побуди у гледаоцу, кад их први пут види, таква осећања која се не понове при погледу на беле, праве и неокићене зидове Светог Петра. Тек пошто сам је дуже и више пута изнутра и споља сматрао, уверим се да је заиста грдно велика, и да није мања од свога гласа што се по свету разноси. Владика ми каже да се и њему тако исто с почетка учинило. Чујем да се тако готово свима странцима догађа. На први поглед не може човек њену целину у својој души да смести. Има зграда које, кад пређу неки извесни ступањ величине и висине, не чине се више очима људским да су тако велике као што су.
Изнутра је Петрова црква лепим мозаиком ишарана. Икона нема много, али су све лепе и велике; кубе на среди врло је високо; од свију зграда на свету само га једна пирамида у Египту и торањ у Штрасбургу надвишује. Многобројни стубови, који су врло дебели и високи, држе сводове цркве. Код сваког тог стуба има исповедаоница; за сваки језик има калуђера што седе и исповедају. Олтара има на све стране куда год погледаш. У врху цркве, близу главног олтара, стоји колосална статуа светога Петра. Она је од бронзе. Претопили су статуу Јупитерову те из ње начинили ту статуу светом Петру. То је необично велик кип и стоји у особитом поштовању. Ту где је ова црква подигнута била је башта Неронова. Ту му је било позориште у коме је за забаву његову и Римљана хиљадама хришћана погубљено и од зверова растргнуто; кости њихове остављене су ту одмах у једну пећину; ту је била прва гробница светога Петра. Тек доцније, по својој прилици у време цара Константина, подигну на овом месту један храм, а око 1450. године почне се зидати једна велика црква. Њено зидање полако је напредовало, и после разних измена довршила се тек пре сто година. По рачунима, потрошено је на ову цркву четрдесет и седам милиона талира. У ову суму не рачунају позлату, мозаик, поправке и сличне трошкове. Украс и позлата само главног олтара износи сто хиљада талира. Ту је гробница светог Петра, у коју се слази низ једне степене. Сто двадесет кандила вечито горе на његову гробу. Много још светаца и калуђера лежи испод других подземних сводова ове цркве. Ми их нисмо све гледали. Нас је највише занимала вештина руку људских; и које смо походили, то смо чинили само због прекрасних статуа од Бернина и Канове које су на њиховим гробовима.
Пијаца пред црквом Светога Петра такође је лепа и знаменита; она је налик на амфитеатор, и окружена је са три стотине стубова. Усред те пијаце стоји усправно један обелиск. Још император Калигула донео га из Египта. Он је једноставан, сав од једног камена, а висок је 72 стопе; по њему нема хијероглифа. Сада на врху његовом стоји крст, знак победе хришћанске. — На пијаци има две чесме. Готово на свакој пијаци у Риму има по једна чесма и по један обелиск. То нису обичне чесме, то су прекрасни споменици вештине, из којих избија на све стране бистра и лепа вода. Све су чесме окићене киповима. Само је обелиск на Петровој пијаци сачуван читав, а они други окрњени су, а гдекоји су и пребијени; јер кад је Рим био толико пута паљен, пустошен и пљачкан, онда су и они обаљивани. На оним другима има хијероглифа. Многе ове обелиске нашли су, кад су штогод копали, дубоко у земљи затрпане. Тако су нађене и многе статуе које су толико лепе и важне да им се новчана вредност не може означити. И сада још понешто налазе у земљи од велике реткости. Стари Рим лежи у земљи; то се познаје и по неким старим зидинама које са својим прозорима сада до земље допиру. На многим местима по седамдесет стопа земље, камења и свакојаких рушевина лежи озго на пијацама, улицама, купатилима и шеталиштима старих Римљана.
Ватикан, палата где папа седи, одмах је до Петрове цркве. Ту су многе знаменитости. Ватикан састављају више палата, које су у току времена дозиђиване и међу собом спојене. Она је на три ката; од хиљаде година стоји овде, јер зна се: кад је Карло Велики у Рим долазио да је у њему седео. У Ватикану, које капела, које соба, које различитих галерија, има десет хиљада одељења, има осам великих и широких, а две стотине других, мањих степеница. Ту су смештене многе старине, слике, музеји, библиотеке, статуе. Стотине грдно великих соба попуњене су тиме. — Владика се најдуже задржавао у галерији слика, и то гледећи Преображење (Трансфигурацију), прекрасну слику од Рафаела. Ту се највише путника сустигну, јер се при тој слици сваки заустави. Та је соба свагда пуна света; сваки се занесе гледањем. Слика је колико читав дувар. Христос је целокупан у природној величини представљен. У његовом лицу, које је само доброта, изражене су све врлине. Не може човек очију да одвоји од те слике. Што је дуже гледа, све му се више свиди, и све више жели да је гледа. Овакав идеал доброте, као што је ово лице Христово, не може се нигда више на платну видети. Сликари са свију страна долазе те копирају ову слику. И сада четворица седе и раде, међу њима бејаше један Рус. Владика је сео на столицу и тридесет минута гледао је непрестано у божанствено лице Христово. У целој Италији ништа му слађе није било гледати од ове слике. „Заиста — рече при поласку — кад би ова Христова слика могла проговорити, прве би јој речи биле: Не чините другима оно што сами себи не желите. — Вјера без добрих дјела мртва је.“
Од оваке нежне слике, после неколико тренутака, дођемо пред мраморну групу Лаокона, свештеника Нептунова. То је једна од најчувенијих и најславнијих статуа што је игда из мермера истесана. Велика змија увила се око Лаокона и његова два сина којима је у помоћ он дотрчао, и, уједајући их, увила се око њих тако да је страхота погледати ову борбу и оне муке. То је тако вешто представљено, да човек заборави да је то од камена; чини му се да их гледа живе. Чисто ослушкује да чује писку змије и јаукање деце и њихова оца. Ова, у свом роду ненадмашна статуа, нађена је у Риму, у земљи, пре триста година; а има више од две хиљаде година како је начињена. Једни држе да је вештак изрезао ову статуу по стиховима и епосу Виргилијевом, а други опет кажу да је Виргилије, гледећи на ову камену групу, оне своје стихове написао. Владика се није дуго задржавао при овој статуи; грозне представе не може да гледа, оне га сневеселе. „То би — рече — Омер-паша, или који од турских султана, наместио у својој трпезарији да слађе руча.“ Задржали смо се при другим врло лепим киповима, којих у Ватикану мноштво има од сваке руке. Гледали смо са задовољством Херкулеса, Бакуса, Минерву, а нарочито чувену и прослављену статуу белведерског Аполона. То су све послови старих Грка и Римљана. Ни данас, у деветнаестом веку, нико их не може у тој вештини да надмаши. Данашњи вештаци само их подражавају и копирају.
Походили смо Пантеон. Он је зидан у време рођења Христова. Стоји још целокупан, у свему је добро сачуван; у њему нема никаквих слика ни украса. Прочеље споља врло му је лепо, многи коринтски стубови дају му величанствен изглед, сваки је стуб једноставан и од гранита. Стубови су високи по осамнаест стопа, а тако дебели да их два човека једва могу рукама обухватити. И овај Пантеон покрштен је: и у њему има крстова, олтара и кипова хришћанских. Зауставимо се на гробу Рафаеловом; он је овде по својој последњој жељи сахрањен. На његовом гробу нема никаквог споменика; једна Богородица од камена стоји му више гроба. У Пантеону нигде се нисмо зауставили; на гробу овог највећег сликара на свету стали смо. Нашли смо још путника где стоје и ћутећи гледе. Ништа се није видело што би погледе могло забавити, али сваки је мислио на послове Рафаелове. На другој страни Пантеона сахрањен је Кореџио, такође врло славан сликар. Пантеон је врло стално и јако здање: зидови су му деветнаест стопа дебели. По облику његовом озидан је много лепши и већи Пантеон у Паризу. Французи су у свему надмашили Талијане, али немају Рафаела.
Напомене
- Доцније је био бискуп у Лешу, у Албанији.