Писмо 14
У Риму, априла 1851.
После једне шетње на колима, провели смо вече на Колосеуму. Попели смо се на највише његове остатке и тамо смо седели. Испратили смо сунце, дочекали смо звезде. Колосеум ноћу изгледа друкчији. Сутон даје му неку тужну поетску слику, а ноћ га претвара у црно страшило. Путници га радо у то доба походе. Било их је и тада доста. Ишли су и седели по оним каменитим рупама као слепи мишеви. Сви су ћутали као авети. — Владика је био замишљен; из гдекоје речи, којом је своје ћутање прекидао, видело се да је о људској прошлости мислио. А о чему би другом него о прошлости могао мислити на развалинама Колосеума, поред кога Рим, тај велики балсамирани мртвац, лежи. И за вароши и за државе природа има своје законе. И оне имају своју младост, своју старост, своју смрт. Нинива и Мемфис, оне велике вароши, око којих се једва за дан и ноћ обићи могло, познају се данас по каменим стубовима што вире из земље; а Лондон, сабор и магацин света, подигао се на оном месту где су онда дивљи зверови своје пећине имали. Рим пао и постао нејак; Марс преселио своје дворове у Париз. — Па колико милиона година треба да тако једна варош као што је Нинива и Мемфис порасте до највишег ступња, и да са свим својим становништвом, са свим својим боговима и олтарима, и са својом славом пропадне? — Ни пуне две хиљаде година! Толико није трајало ни асирско ни велико римско царство. А толико може да расте и да траје једно дрво, један грм. — Доћи ће време када ће путници долазити на обале реке Сене и Темзе и копати затрпано камење да пронађу где је Париз и Лондон. Уништење овако велике вароши, и растурен један мравињак, за природу је свеједно. Њој су сунце и планете индивидуе, то су становници ове неизмерне васељене; а људи, — то су мале трунке од праха што падају на њену порфиру.
У Колосеуму човек дању види саме нагомилане велике стене: ноћ их све оживи. Уображење нема граница. Пред нама се у мраку јављају сцене које су пре осамнаест векова овде бивале. Видимо Римљане где на својим местима седе; видимо их како се мичу и један другом шапљу: нестрпљиво очекују почетак ужасне представе; осврћу се на ону страну одакле ће искочити дивљи зверови. Други по средини циркуса, као сенка, тамо-амо пролазе. Спремају. У царевој ложи видимо два императора са својим лаворовим венцима. Они се не помичу, као да су кипови од камена. У дну Колосеума црни се једна гомила људи. Они сви стоје. Очекују на неку команду. То је стража Домицијанова. Њихови оклопи и штитови светле се. Даље ништа не може да се распозна: мрачно је. Све је спремљено. Сваког тренутка може борба почети. Наједанпут са свих страна Колосеума плану бенгалска ватра; музика бурно засвира на весеље: а сви путници што су седели наоколо пљескали су рукама и подвикивали радосне усклике. У Колосеуму види се као у пола дана. Оба цезара, оба млада Енглеза, оставише своју ложу, бацише своје тоге, своје дугачке струке преко рамена, и сиђоше у средиште Колосеума, где смо и ми сви већ били, и где беше постављен сто, пун свакојаких јела и разна добра вина. Колосеум и његове негдашње представе, на које смо малопре мислили, брзо се заборавише: ишчезоше заједно с мраком. Музика, песме, куцање чаша, загушило је опомене на њих. Један велики крст, што стоји насред Колосеума, беше врло лепо осветљен и лаворовим венцом окићен. — Владика и гдекоји путници остали су на својим местима до самога поласка и гледали су озго како се ми грабимо око хладна печења и пуних чаша. Ову малу забаву уговорили смо пре неколико дана у нашем хотелу. Један Француз, професор из Лиона, узео је на себе бригу да то све спреми; ми остали платили смо заједнички: осветљење, полупане судове и друге ситнице. А сваки је за себе платио што је појео и попио. Били су готово сви путници из наше гостионице, осим многих других, званих и незваних. Осветљење није било потпуно, али је опет било лепо. Сви смо били задовољни.
Кад смо отишли, освртали смо се из кола на то место наше забаве. Колосеум се црнео у мраку, као што се црне сви његови варварски векови; само се још један мален жижак из њега видео: то је био осветљен крст на његовој средини. — И после хиљаде година стојаће на том месту крст, та поларна звезда људског осећања, тај фаро, та јасна буктиња на пучини мрака и глупости. И после хиљаде година људи ће га китити венцима и кандилима; али онда неће бити папа и њихових калуђера; онда неће се са вером простих, побожних људи водити трговина; онда неће људи увијати своје руке око хладног мермера и од њега са сузама просити: помоћи у својим бедама, здравља у својим болестима, утехе у својим несрећама, опроштења у својим гресима. Човечанство полако напредује, али ипак напредује. Хиљаде година клањало се Јупитеру; још три хиљаде богова имали су своју власт и своје роле. Лукави пристери стојали су поред својих идола, славили и узносили њихову власт, примали жртве и молитве, говорили у име богова оракуле, прибирали и уживали богатства, а у себи смејали се онима који су њиховим речима веровали. И тако хиљаде година људи су у горима и у грешнијима тражили за новац посреднике између себе и бога. Но људи што створе, то и оборе. Оне које су једни за богове прогласили, други су их бацили и уништили. Како је који бог са престола пао, одмах се видело да нема божанске снаге. Јупитера и Нептуна нема више, и опет грми и севају муње, и опет се на мору подижу и спуштају валови. Разум човечји све боље увиђа: да оно што човек у својим фантазијама и за личну корист неке класе људи измисли — није бог. Да се није разум људски занимао оним што му је апсолутно немогуће знати, и што му не треба да зна, још би се Александар Велики возио на железници по равници Азије. — И подиже се наука Христова из Јерусалима, као сунце из мора, да обасја земљу, да уништи свако тиранство и сваку човекову нечовечност, и да оснује друштво људско на љубави према ближњем. Рим и његови идоли и пристери, потресени из основа таквом истином, затрептише и распеше Христа и његове најбоље ученике; а хиљадама оних што су у науци Христовој спасење и утехе тражили, побише или их дивљим зверовима предадоше. Но залуд! Рим је у тој борби пао.
Кад кажем да је Рим у тој борби пао, неистину говорим. Он и сада влада. Његово царство даље се сада простире него што је било кад су цезари по његовим улицама ходали. Његово оружје није више од гвожђа. Рим, кад је постао немоћан да силом граби, он отима; као болестан лав, претвори се у саму благост и доброту, претвори се у светињу. Кад види да му се узалуд против хришћанства борити, претвори се у најжешћег хришћанина: прелије Јупитерову статуу у кип светога Петра, кога је он на крст распео; храм што је Помпеј подигао Минерви, претвори у цркву што се сада зове Света Марија Минерва; од Пантеона начини цркву Мајци божјој и светим мученицима које је он — Рим — поморио; на нехришћанске обелиске и стубове подигне крстове и кипове апостола; од Јупитерова храма постане црква Марије Капитолске; а од темпла Аполонова — Света Аполонарија. Храм Бакусов посвети Рим светом Стевану, а темпло Дивина Веста — светом Тодору; од темпла Конкордија, што је Камил подигао за спомен помирења измеђ патриција и народа, и где је сенат покаткад држао седнице — светом Сергију; од стубова Херкуловога храма подигне цркву светоме Николи. — Рим је прекројио одежду у којој је служио идолима, узео је крст у руке, окренуо се на све четири стране света и повикао: „Народи, ја сам на земљи намесник Исуса Христа, јединога у бога и јединога сина божјег, који је за вас живео и умро. Имам власт отпуштати грехове. Ја сам посредник измеђ вас на земљи и бога на небу. Брига о душама вашим мени је предата; кључеви од раја у мојој су руци. Само онај који у сваку моју реч верује и мене слуша, биће спасен и живеће вечито у царству небескоме. Народи, ко се мени противи, тај се противи богу и његовом сину!“ — И народи, од векова навикнути да слушају глас Рима, поклонише се и рекоше: „Управљај нашим душама и нашом савешћу: ми смо твоји. Моли бога за нас грешне!“ — И краљеви, видећи да Рим, који је досада господарио и над телом и над душом свих народа, сада тражи владу само над људским душама, нису се противили; њима душе не требају. И тако Рим пусти и утврди своју владу у пет делова света. То су његове провинције, у којима не мора да плаћа и да издржава легионе; он управља овима, шаље им своје наредбе и прима небројено благо преко својих намесника. Две стотине милиона душа његове заповести и данас клечећи слуша. И кад се нађе какав Хус, или какав Лутер и Калвин, те подигне свој глас против Рима, који свагда у име бога и Христа, што год хоће и шта му год иде у корист, говори и заповеда — онда кроз сав свет загрми из Рима страховита реч: „Отпадници и безбожници умножавају се, народи, не дајте, хоће да падне бог!“ — И на те крупне речи народи полете на бојиште у име онога који је непрестано говорио: „Љубите своје ближње“ — крв се ближњих потоком лије. Слаби човек, који није кадар ниједнога мрава да створи, који се једнако моли богу да му помогне, у фанатизму своме на бојишту мисли да он гине и бори се за одржање славе и престола онога о коме верују да је сунце и звезде створио. А хришћански Рим спаљује и мучи добре, учене и праведне људе, хришћане, исто онако као што их је негда пред ногама својих идола клао или дивљим зверовима предавао. Ко је противник Рима и интереса његових калуђера, мада је добар хришћанин, то је отпадник од бога. — Ја говорим о прошлим вековима. — И заиста, да је Христос у то доба повратио се на земљу, не би могао тадашње хришћане и њихове свештенике преобратити у људе. Основи разума све се боље развијају, и доћи ће време, и није далеко, кад ће — али не говоримо о будућности из овога места прошлости!
Ко зна шта би било од хришћанске вере да је нису гонили, или да су у Риму послушали онога сенатора што је предлагао да се Христос прогласи за божанство као што су били: Јупитер, Нептун, Вулкан и други, и да му подигну храм и статуу поред осталих својих богова?!
Скоро ћемо поћи из Рима. Све што се имало у њему видети, то смо видели. Једине катакомбе још нисмо походили; можда нећемо тамо ни ићи. Владика се грози од оне подземне таме, и од толиких хиљада гробова што тамо леже и са свију страна из дуварова вире. Доста смо видели. Има путника који виде Петрову цркву, Колосеум, галерије у Ватикану, па онда иду даље. Има их који дођу те проведу зиму и карневал у Риму, па оду а ништа не виде. Такви су ретки. Причају за једнога Енглеза да је дошао у Рим, целу зиму провео у својој соби, гледећи само кроз прозор. Никуд се није из своје гостионице макао. Кад се спремао да пође, рекне свом слуги: „Џоне, иди види каква је црква Светога Петра, да имамо што причати кад се вратимо кући.“