Писмо 13
У Риму, априла 1851.
Скоро ћемо из Рима поћи. Треба даље ићи, Италија има још лепих вароши; Италија има још лепих слика и лепших река него што је Тибар, Ове последње дане нашег бављења овде посветили смо околини Рима. Но ипак, нигда не можемо проћи поред Петрове цркве, или поред Колосеума, а да се не заустављао и да их не гледамо; нигда не можемо проћи поред Ватикана а да не свратимо и Преображење, ту последњу и најсавршенију Рафаелову слику, не видимо. — О околинама Рима нема се толико говорити колико о Риму, али има много што заслужује да путник у својим кратким белешкама спомене. Ја ћу их сасвим изоставити. Владика право има кад каже да ће Рим и његове околине трајати још хиљаду година и хиљаде путника још ће их описивати. — Ја ћу само о Владици да пишем. О његовом путовању по Италији нико други неће писати. Његово трајање на земљи кратко је.
У Риму послужило је Владику и добро време и добро здравље. Откако смо овде, нити је било облачнога дана, нити се Владици враћао кашаљ. Поред свега многога ходања и вожења, нигда се није потужио да је уморан или да није могао спавати. У Неапољу много је ноћи због кашља провео седећи у столици. Гледање знаменитости по Риму врло га занима. Цркву Светог Петра сам је премерио корацима и казао ми да запишем. Има дужине 184, а ширине 140 корака. Кад смо изван Рима једном у пољу били, и толико корака премерили и означили, нисмо могли веровати: тако много простора заузме читава њива. У цркви Светога Петра као особита светиња чува се ланац којим је свети Петар у Јерусалиму у тамници био везан. То је онај ланац што је у нашем народу познат под именом Часне вериге. У календару, у месецу јануару, њима је посвећен један дан. Сећам се да код нас многи разбирају кад су Часне вериге, да се не би огрешили и у тај дан штогод радили. Тај ланац чува се као светиња и стоји у ковчегу свагда под кључем. Калуђер кад га показује отменим путницима, са великом пажљивошћу отвара скрињу, вади ланац из памука, и са особитом побожношћу и смиреношћу приноси га поклоницима, те га они, клечећи, са скрштеним рукама, целивају. Кад је калуђер принео Владици ове вериге, Владика их одмах узе у своје руке, растеже их да види колике су, и, чудећи се како су дугачке, рече: „Ала су га добро везали!“ — Затим их врати одмах калуђеру, који од чуда једва је могао запитати: „Зар их неће Ваша светлост целивати?“ — Владика му, полазећи, одговори: „Црногорци не љубе ланце!“
При првом уласку у Петрову цркву сердар Андрија заустави се на вратима, скиде капу, прекрсти се и гласно рече: „Прости ми, мајко, цркво моја на Цетињу, не улазим да се поклоним, него да се нагледам.“ — Владика се осврте и повика: „Улази, чоче! Стало је цркви на Цетињу куда ходи Андрија сердар!“ — „Ја мислим, господаре — настави сердар — да ће јој бити жао што улазим у туђу цркву.“ — Често смо се разговарали и о црногорском светом Петру, стрицу Владичином. Особито Ђука, који је код њега служио, много ми је причао о њему. „Он је светац! — често Ђука говораше — још док је по земљи ходио, шћаше се посветити. Што рекне, оно се догоди. У последње вријеме нико није знао шта је јео и од чега је живљео; само један стари калуђер, Рус, у једном малом затвореном лончићу свагда му је нешто кувао, и то је свети Петар и обједовао и вечерао. Нико није знао шта је то. Још за живота његовог нисмо га друкше звали него: свети владика. Бојали смо се његове клетве више него оштре сабље.“ Једанпут кад смо излазили из Петрове цркве, рече: „Ја мним, господаре, колико гођ ови свети Петар може код бога учинити, толико може и онај наш што је на Цетињу!“ — Владика се слатко насмеја, па му одговори: „Баш и ја тако мислим, Ђуко!“
Нисам још ниједне речи написао о цркви светога Јована, која је после Петрове цркве највећа и најзнаменитија. Она се обично зове Црква латеранска, по имену једног хришћанина Латерана, који је на овом месту, где је ова црква подигнута, погубљен, што је био у завери противу Нерона. Ово је катедрална црква свију папа. У њој они највише служе. Нарочито кад нов папа буде изабран, у овој цркви држе се највеће церемоније. Препуна је разних украса. Стубови и статуе не могу се пребројати. Свуда се види скупоцена позлата и врло лепи мозаици. О знаменитости, светињама и гробовима ове цркве нећу говорити, јер не бих знао одакле ћу почети и где ћу се уставити; само ћу споменути да се ту чува и да су нам показивали трпезу, на којој је Христос са апостолима тајну вечеру држао. То су две храстове, црне, доста дебеле даске. Пре су биле оковане у сребру, сад је сребро скинуто, да се даске боље виде.
Одмах како смо изишли из цркве светога Јована, дошли смо пред широке и дугачке степенице од белог мермера, и то је као нека црква, али она је само из ових степеница. На степеницама тим видели смо три човека и пет жена где се на коленима пењу. Једни су већ били на врху степена, где има један олтар. Видели смо и једно куче где се пење са својим газдом. У дну ових степена, којих има 28, седи један калуђер за столом, на ком има икона, и прима милостињу. Владика га запита: „Шта вам је то?“ Калуђер одговори: „То су скала санта (свети степени), по којима је Христос ишао кад су га Пилату водили. Ови мермерни степени донесени су из Пилатове палате из Јерусалима.“ — „Па шта вам значи, упита даље Владика, што се оно пењу на коленима?“ Калуђер скромно одговори: „За сваки степен што хришћанин онако на коленима пређе, и на сваком степену очита оченаш, опрашта се кад умре души његовој десет хиљада година мучења у паклу.“ — Владика погледа у мене, па рече: „И он то мени прича сасвим озбиљно! Фала богу! навикао да тако казује сваком, па му није ништа чудновато! И гледа ми у очи кад то говори!“ — Затим окрете се опет калуђеру: „Па како ви рекосте, Пилат ће најмање бити у паклу, јер нико се није толико пута попео уз ове степене колико он; били су непрестано у његовој кући.“ — Калуђер се мало збуни шта ће да одговори. Кад виде да се ми смејемо поче се и он смејати, и рече: „Али Пилат није се нигда на коленима пењао.“ — На једном месту у зид једне цркве, а на другом у један гвозден котур, а после тога у један камени стуб, ко год од простијег света прође, а он целива, тако да је оно место у дувару где се целива већ удубљено и излизано од многих пољубаца, и страшно је прљаво и масно. Ту је, кажу, неки светац, кад су га водили да погубе, прихватио се руком. Ђука се не може довољно да начуди: како могу калуђери довести народ до такве глупости. Једном речју: „Ја, богами, господаре, волим онога нашег попа Мићу што не зна да чита, него овакве учене попове што овако замуте памет у народу.“
Кад смо били у цркви свете Марије, показали су нам јасле где је Христос рођен. То су три храстове, углађене, око три педља дугачке дашчице. Оне се чувају у једном сребрном ковчегу, на коме са стране озго има стакло кроз које се гледа. Тај се ковчег не отвара. Ту су нам такође показали пелене и повој Исуса Христа. То су ланене крпе. — Владику су занимале у овој цркви врло лепе иконе, и гледао их је са особитим задовољством. То његово посматрање прекидао је један стари калуђер непрестаним причањем о чудесима ове цркве. Кад се Владици досади, он га упути на мене: „Молим вас, рече, причајте то оном господину; он ће то врло радо слушати и све ће записати.“ И тако сам ја морао оставити даље гледање по цркви и слушати причу: како се светоме Либерију и светоме Патрицију, пре хиљаду и пет стотина година, једне исте ноћи јавио анђео и казао им: да зидају цркву онде где сутра нађу да је пао снег, и да црква буде онолика колико места притисне снег. Кад они сутрадан изађу, заиста нађу да је снег, и то усред лета, на овом месту пао. Тако они одмах настану да се ту зида црква, и зато се ова црква пређе звала: Снежна Марија. У овој цркви има један камени стуб, он је пребијен. Казују да се тај стуб онда сам од себе пребио кад је Христос на крсту издисао, и када се земља затресла и многи мртваци из својих гробова устали. Овде још показују и онај камен на коме су војници бацали коцке за Христове хаљине.
Више смо пута свраћали у једну капелу, под једном црквом, где је гробница неке богате талијанске породице. Ту има врло лепа група, коју је Бернини изрезао и израдио од белог мермера; а то је како Христа скидају са крста. Христос је од једнога комада мермера. Не треба проћи кроз Рим а ово не видети. После Рафаелових послова Владика је ова најрадије гледао. Краљеви могу овом мермеру завидети: кад они буду прах и пепео, овај камен стајаће овде и наслађивати људске погледе својом дивотом. Човек док не види овако израђене послове, не може себи представити да хладни камен, кад прође кроз веште руке, може пробудити у срцу људском најнежнија и најузвишенија осећања. Овај мермер ствара више хришћанске љубави праве побожности него све предике језуита. Мермер ћути, али ви читате из њега најлепшу песму, последњу сцену највеће трагедије. Црте Христове, на камену изрезане, говоре. Нема онога идолопоклоника, нема дивљака који би у ово мученичко Христово лице погледао а да не осети тугу и саучешће.
У цркву Светога Онуфрија, која је подалеко од Рима, ишли смо само стога што је ту сахрањен славни талијански песник Торквато Тасо. — Мала мраморна плоча, с леве стране, означава ово знаменито место, гроб великога поете, коме се путници са особитим поштовањем приближују. Чудновато је да у Италији људи велики и славни због својих заслуга и дела немају лепих споменика, док се на гробовима папа и многих других незнатних људи блиста карарски мермер, на коме су Бернини, Канова и многи други уметници своју највећу вештину показали. Но потомство гледа и уважава овамо статуе на гробу, а онамо оне што леже у гробу. Многе смо лепе споменике гледали и дивили се, а нисмо питали на чијем гробу стоје. Или, ако нам је и казано име, ми смо га заборавили. — У овом манастиру живео је Торквато Тасо један месец дана, па ту га и смрт нашла. Калуђер нас је водио у његову собу у којој је умро. Ту нам је показао његову столицу, сто, дивит итд. — све је изгледало сиротињски. Даље, показао нам је и његов бео појас. То се држи у једној шатуљи и кроз стаклени заклопац може се видети. Владика рече калуђеру да отвори, што калуђер, после малог затезања и учини. Владика, пошто је разгледао овај појас, ишчупа један конац из њега: „Верујем, рече, да је ово заиста његов појас, и ово ћу да узмем за спомен.“ — Калуђеру то би врло немило: јер, вели, његова ће душа патити; то му је дато у аманет да чува, али најпосле, вели, — таквим великим путницима као што је Његова светост не сме замерити. — При нашем поласку калуђер, непрестано жалећи за оним кончићем, рече: „Верујте ми да би Енглези за такав један кончић дали сто дуката.“ — Владика, пењући се у кола, рече ми: „Подајте му један талијер.“ — То је прва милостиња и дар што смо у Риму учинили. Кад штогод по црквама гледамо, па кад пођемо, ја сам с почетка често упитао: „Хоћемо ли, господару, штогод дати овима?“ А он је обично одговорио: „Ти подај, ако хоћеш: а ја имам коме бољем и потребнијем на Цетињу давати.“ — Са брега на коме је тај манастир врло је леп изглед. Целим путем до Рима Владика је држао онај Тасов кончић међ прстима, покаткад га загледао и говорио о поезији талијанској. Кад дођосмо у Рим, он га поклони мени; јер — вели — ма колико да га чува, опет ће га изгубити.
Једно послеподне били смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса, одакле је врло леп изглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан-Анђело возили, наједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама, и брзо рече: „Ечеленца, заповедајте изаћи!“ — „Зашто?“ — упита га Владика зачуђено. „Иде, вели, свети отац, и сад ће овуда да прође.“ — „Па нека га, нек’ иде! — одговори Владика — он има свој пут а ми имамо наш.“ — Г. Ћурчић, који је седео с нама, одмах је изишао из кола. Кочијаш, кад види да Владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. Ћурчић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили Владику да то сваки чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изађу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође. Владици беше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече: „Божа ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је досада слазио, а владика црногорски заиста неће.“ Владика је седео у колима с оне стране с које ће папа да прође, и тако ја од њега не бих могао видети папу, јер су кола затворена, а мали су прозори на њима. Папа је још подалеко био. Ја рекнем Владици: „Да изађем ја из кола да могу боље видети папу?“ — „Може ти бити!“ — одговори ми владика. Кад изађем, видим папину пратњу где се прикучује. Полагано сви иду ногу пред ногу. Напред ишло је на коњима неколико оклопника, затим су наступала једна кола, са четири лепа и богато окићена коња. Кола су била врло велика и сасвим отворена. У њима је папа седео сам, и на обе стране благосиљао рукама, а свет се поклањао, и већи део различите чељади што се на тој улици десише, пао је на колена. Поред кола јахало је неколико официра, са сабљама у руци. Папа је имао на глави ону малу капу што обично бискупи носе под шеширима. Он је доста стар. Лице му је пуно, округло и лепо; црте су му пуне израза и достојанства. Кад прође, опет уђосмо ми у кола и продужисмо наш пут. Владика нам, смешећи се, каже: „Један од оних што иду напријед, кад је био према мени, маше ми главом за знак да изађем из кола; а ја — вели — њему махну два-три пута руком, за знак да иде својим путем.“ — Владици беше мило што је овом приликом видео папу. „Бар, вели, не може нам се она пословица казати: био у Риму, а није видео папу.“
Преко Тибра — који је мало већи од наше Дрине, само не тече онако брзо — прелазимо сваки дан. На њему има неколико мостова; сви су из старих времена. Ми смо највише ишли преко моста што се зове Сан-Анђело. Према њему стоји тврдиња, која се исто тако зове. То је велика, округла кула. И на тој тврдињи и на мосту има кипова који представљају крилате анђеле. На мосту има такође две лепе статуе светога Петра и Павла. Из те тврдиње има тајни пролаз у Ватикан; а то због тога да би свети отац, кад се побуне против њега, а што често бива, могао утећи и заклонити се под крила светога анђела, иза топова те тврде куле. Ни њему не помажу свагда молитве.
Владика је ишао у Ватикан где се новци кују. Ја нисам тамо ишао. Пратио га један овдашњи цртач, који му је нацртао Обилића медаљу. Владика у ковници жели да наручи нове медаље.
У Риму има свега три стотине и шездесет цркава, калуђера има на хиљаде. Сиромах Берлин! Куд ће његова јеретичка душа! — Три пута је већи од Рима, а нема више од шездесет цркава и нема ниједнога високог тороња. Он је отпадник од Рима: не верује у папину светињу. Папе непрестано жале за тим својим изгубљеним стадом; особито за стадом са тако добром вуном. Берлин има три стотине и шездесет великих, и хиљаду малих фабрика; Рим нема ниједне, осим ако ћемо међ фабрике бројати неколико магаза где се праве: ликери, чоколаде, рукавице, фалишан бисер, мирисави сапуни и неке свилене ствари. Нигде нисам видео да каква велика машина ради или да се какав високи димњак над фабриком пуши. Народ је у Риму нерадан, хоће да превари, лажљив је, безобразан је, крадљив је — и врло побожан. Да им није строге цензуре, која их чува од јевропских књига, сви би постали родољупци и — републиканци. А то су већ папини противници и отпадници. Таквих, као што нам рекоше, има у Риму сада три хиљаде у тамници. У светога оца има много немирне и непослушне деце; али он неочински с њима управља и влада. Да није овде француске војске, те држи мир и ред, папа би се одавно морао селити из Рима. Сва талијанска интелигенција противна му је и ради са свију страна да му се укине власт. Стога је сада овде велика строгост. Само путници уживају потпуну слободу.