Писмо 9
На пароброду, — априла 1851.
Зелене горе
И плаво море
На пут ме зову
У радост нову.
Рано сам усто̂, још нема зоре, —
Лепо је време, небо се ведри;
Нема ни ветра, тихо је море,
Мирно ће наша лађа да једри.
Весело моју младост проводим,
Слободно као птица на грани:
Кад хоћу пођем, куд хоћу ходим;
Нит’ ми ко вели: поћи, ни стани!
Цела Јевропа башта је мени,
По којој ја се безбрижно шетам:
Лондон и Берлин, Париз чувени,
Пролазим редом, улице чепам.
Па ево ме сада на дну Италије,
А за месец дана ко зна где ћу бити!
Путовање моје намишљено није:
Куд ћу прекосутра, сутра ћу видети.
На лађи, на коли, у граду, у селу,
При игрању шаха, при пићу и јелу,
Различни путници, разни разговори,
Зачас путовању други се план створи,
Познанство какво, где се и не надаш,
Одвешће те у свет о ком и не сањаш.
У име бога дај да се спремам!
Полазак близу, а време лети,
Пртљага много са собом немам,
Мого̂ б’ га у две руке понети.
Али све је тамо-амо
По свој соби разбацано;
Све што тражим, не знам гди је,
Ништа на свом месту није.
Што се не може наћи, сложити,
То ћу оставит’, нећу носити:
Зима је прошла, зимске хаљине
Бацићу овде, сад су врућине.
Нећу понети ни амрел овај,
Ни овај пакет, ни штап онај,
Ни овај шешир, ни рукавице,
Ни оне чизме везувске моје,
Што тамо међу књигама стоје,
Ни ово, — ни оно, — саме ситнице!
У сваком месту где има хлеба,
Може с’ и друго наћи што треба
Мање пртљага, мање и бриге.
Нећу да носим ни ове књиге;
Живот је кратак, треба да с’ хита,
Ко ће по други пут да их чита!
Тасо, Ариосто, и црни Данте,
Нежни Петрарко, не марим ни за те.
Што у вама стоји, то у срцу носим;
Читаћу вас опет кад се опет родим.
Ја путујем сада и вароши бирам,
Те по њима „долче фар њенте“ штудирам.
Друге државе, други језици,
Други народи, други песници,
Друге вароши, друге радости,
Друга познанства, друге сладости,
Друге пијаце и друге робе,
Други хотели и друге гозбе.
Живот, ако није вечита промена,
А он је мртвило без свога имена;
Налик на магаре што сувачу вуче,
Довек наоколо, данас ко̂ јуче.
Ко лупа на врата? — „Време је веће!“ —
Добро, добро, будан сам ја.
Пасош и рачун! — „То газда донеће; —
Спремна чекају чуна два.“
Већ дан свиће, сва се брда
По врху румене;
Сад ће сунце да обасја
Долине зелене.
Цела варош јоште спава,
Нигде вреве нема;
Погдекоји само путник
На пут се опрема.
Још ове мале идоле да сложим,
За спомен са собом хоћу да их носим;
Мали тај идолчић од камена зграђен,
После две хиљаде година сад нађен.
Негда му дизаху храме и олтаре,
А сад га ја трпам овде међ цигаре;
Ни име му не знам како с’ онда звао,
У пустој Помпеји њега сам нашао.
Ко би данас реко̂, о наш боже мио,
Да је ово негда твој колега био!
Шта остаје за нас, слаботиње ове,
Кад судбина таква постиже богове?
— Хајде сада, слуго, ствари у чун вуци.
Ха ето и газде са контом у руци!
Ти плавиш, зоро красна,
Твој сјајни блиста зрак;
Ја путник плаћам конте,
Од њих ме хвата страх.
Кратак је живот, још краћа младост,
Мед док се не куса, дотле није сладост;
Живот неуживан слепац је што гледи,
Новац док с’ не троши, он ништа не вреди.
— Накриви капу на десно уво,
Строши што ти је отац сачуво̂;
Не брини с’ ништа, судба се стара:
Док траје људи да буде пара.
Свеједно, биле у своме џепу,
Ил’ се шетале по туђем свету.
Човек је створен да се умножи,
А новац зато да се потроши.
— Плаћено све је! Хајдемо веће,
За младе људе свуд цвати цвеће,
Та њима све су тегобе лаке,
За њих су многе горчине слатке.
Младост је свима златно нам време,
Још не познаје живота бреме,
Она безбрижно у срећи плива,
Што је год сретно, то све ужива.
Веслару, де махни!
„Сви остајте збогом“!
Рукама обема,
Тамо морској страни,
Пароброду оном
Што се на пут спрема.
Зора зори, дан је створен,
Ко год хоће, нека чами;
Мени сав је свет отворен,
Сваки крај ме себи мами.
Хајдмо, хајдмо, само даље,
Сав је живот путовање,
Нек’ нас срета на свем путу
Срећа, љубав и певање.
А незгоде дођу л’ какве,
Младост може све поднети!
И кроз беде и невоље
Са весељем младост лети.
Нема за њу ништа тешког,
Ноге лаке и одморне;
У жалости нађе смешног,
Неоре су за њу орне.
Пароброд готов, ал’ јоште чека;
Сви смо на броју, ал’ једног нема.
Топова одсвуд чује се јека,
Госта свог милог Неапољ спрема.
Ето га, ето! — већ доходи;
Краљева шајка њега води.
Прати га много официра
И другог света и господе;
Свака му лађа салутира,
Покрили чамци глеђу воде.
Све што га игда чуло, вид’ло,
То све се јутрос зором дигло:
Да му искрено отвори груд,
И да му каже: срећан ти пут!
Са крова лађе он се јавља,
И сваком поздрав отпоздравља.
Прошло је, кажу, времена доста,
Везув не им’о дичнијег госта.
Ко је тај путник што с’ навози
На дубоко сиње море?
— Тим се путником српство поноси:
То је Владика Црне Горе! —
Везув се пуши,
Море пенуши,
Сунце се рађа,
Креће се лађа.
О мила места, по вама сада
Последњи пут се мој поглед шета;
С вама се прашта сад на свакада,
Полазећ’ даље пут бела света.
Збогом, о крају,
Подобан рају!
Љубимче климе
Где нема зиме;
Где има цвећа
И без пролећа;
Где нема дана
Необасјана.
Неапле, збогом!
Праштам се с тобом.
Тридесет дана прошло је веће,
Откако тебе овако гледам;
Њих ћу се, као часова среће,
До гроба мога свагда да сећам.
Збогом, земљо мила, где Виргил почива;
Где несташна младост и на јави снива;
Где неранџе цвате и жуте цитроне;
Свагда топло сунце греје лазароне;
Где чаробно неко плаветнило трепти
По свим крајевима и зими и лети;
Где милине светске, човеку предане,
На крај какав други помислити бране!
Збогом, обале, где сам ходио,
Ил’ се у чуну тихо возио!
Хладови, збогом, где сам седио;
Путови где сам с коњем јездио!
Острви, стазе, зидине старе,
Портичи, Помпејо, Кастеламаре!
Збогом, утоке, брешчићи, долине,
Пуни красоте, пуни милине!
— Везуве, што се тако дижеш,
И твојим врхом у небо стижеш,
Лава се твоја већ доста лила,
Збогом, и штеди та места мила!