Писмо 2
У Неапољу, марта 1851.
Нећу ти више писати о лепоти Неапоља и његовог залива. Нећу ти досађивати с описивањем икона, кипова и других знаменитости. Ма колико да су оне лепе и важне, све је то од мермера, бронзе и боје. Ма колико да су лепо и живо изведене, све је то мртво, све је то хладно. Оно што у самом себи нема осећања, побуђује у гледаоцима само варљива осећања. Наишао сам овде на једну српску, важну и живу знаменитост. Овде је владика црногорски. О њему ћу ти одсада писати више него о целој Италији. Могао сам овде провести још двадесет дана, па да одем а да га и не видим. Случајно сам га нашао. Сад ћу ти причати како.
Прошле недеље ишли смо на западни крај Неапоља, и при повратку походили смо чувено шеталиште што се зове Кјаја; ту је и парк Вила реале, где смо међ гранатим поморанџама у хладовини дуго седели и посматрали море, које нам је својим таласима до ногу допирало. Многи од нашега друштва, простревши своју струку (плед, шал), лежао је на самом морском камењу и бленуо у море и његове околине. Најлепша и највећа неапољска госпоштина врвела је туда поред нас. То је њихово најмилије шеталиште. Стотинама скупоцених кола са господом и госпођама пролазе туда; има их доста и пешке. По самим слугама и по колима може странац познати да овде још Бурбони владају. Сва аристократија понаша се као да је у Версаљу у време Лудвика Четрнаестог. Ови беспослени богаташи сунчај у се и возају на том шеталишту сваки дан до четири сата после подне.
Ми смо дуго седели и гледали ту шарену гомилу; једва нас наш чичерони кренуо да пођемо. Недалеко одатле, кад смо били поред једне трокатне куће, каже нам чичерони да у тој кући, на трећем боју, има руска капела, и да је сад баш тамо служба. Друштво је било уморно, нико се није хтео тако високо пењати да види руску литургију. Један Енглез рече да он неће ништа да гледа што у његовој путној књизи није споменуто. Други ми рече да је то видео, и вели: ако нисте нигда видели, можете свратити, вредно је и то,видети у свом животу. Сви одоше у гостионицу. Било је близу подне. Сам ја свратим у ту високу кућу, и по лепим, широким степенима попењем се на трећи бој. Ту је била капела руског посланства. Уђем унутра; беше пуно људи и жена. Већином били су стари и крупни људи са војеним изгледом: сваки готово имађаше на капуту по комадић црвене пантљике од ордена. Један висок свештеник са лепом црном брадом, у богатим одеждама, служио је литургију. Пошто сам стојао неколико минута, изађем и пођем кући. Силазећи низ степене, чујем да нешто издалека оздо звекеће. Зачудим се кад мало затим видим једнога Црногорца. Млад, висок и леп човек. Одевен је био чисто и лепо: на њему су биле црногорске хаљине од беле свите (чохе), црногорска капа на глави, за појасом сребрно оружје, а на прсима врло лепе токе. Он је све по три степена узбрдо скакао, а токе су му звецкале на грудима. Кад хтеде да протрчи поред мене, запитам га ја: „Откуда ти овде?“ Он се на ове српске речи трже, зачуди се, и из тога чуда повика: „А, побогу брате, јеси ли Срб?“ — „Дабогме да јесам“! — одговорих му ја: — „А да ми опрости господар — рече он даље — досад ме није сунце гријало!“ — Опет га ја упитам: „Откуда ти чак овде у Неапољу?“ — „С господаром! Ту је и он, и цијелу смо зиму овђе провели.“ — „Хајде да ме водиш господару.“ — „Причекај ме, рече, на овијем стубама, само док се три пута прекрстим: па ме ето одмах.“ Затим одскака уз басамке. Ја сам га пратио очима. Пред вратима остави своје оружје и оде у капелу, из које се хорило крупно руско појање. То је био Вукало, перјаник владике Петра Његоша.
Ја сам се врло обрадовао што ћу видети тога чувеног црногорског владаоца и великог српског песника. Што сам год његово читао, остало ми је у души. Његов Горски вијенац прави је венац српске књижевности. Полако сам слазио низ степене и благосиљао сам овај случај који ми је донео оваку радост. Жељан сам био српски говорити. На целом путовању, од Париза довде, нисам видео Србина. У туђини сваки једва чека да види свог сународника. Само Енглез за Енглеза не мари. Ваљда зато што их свуда по целом свету има. У најмањем и у најудаљенијем углу ове наше планете они се на путовању налазе; како на Монблану, тако и на Чимборасу они се сретају. Ко би тај народ по његовим путницима судио, не би га правично оценио. Они су, кад путују изван Енглеске, сви чудњаци. Путовање је права страст имућних Енглеза. Пре двеста година били су такви. Шекспир, још у оно време, подсмева им се како продају своје земље да виде туђе земље.
Тек што сам сишао на улицу, стиже ме Вукало, и даље пођемо заједно. Путем каже ми да је ту од Црногораца још и Андрија Перовић, сердар цуцки, и Ђуко Срдановић, управитељ двора Владичина. Питам га ја како је Владика са здрављем, јер сам слушао да болује од немиле суве болести; и он ми каже да му је ова блага неапољска клима зимус врло добро чинила, — „али је, вели, још слаб; несрећни кашаљ често му се повраћа; а и књиге му грдне стижу шта Омер-паша у Босни ради; па је често једак и зловољан“. — Између осталог запитам га путем зашто рече да га досад није сунце грејало. Јер то ми беше загонетка. На то он одговори: „А да како да ти се не обрадујем! Погибох ти у овом несрећном свијету. Ниједан те лацманин не разумије; или говорио њему или стоци, свеједно. Овђе сам ти био цијеле зиме као у тавници. Нема ко „добро јутро“ да ми рече. Нијесам ти много даље ни ишао по Напуљу, него од куће до ове цркве. Куд се гођ макнем, накупи се, фала богу, свијет око мене, ка̂ да нијесу нигда виђели човјека. Богами је ови народ не друкче већ ка̂ стока. Све је манито.“ — Питао сам га: хоће ли Владика скоро полазити из Неапоља? — „Богами ти не умијем казати. Ко ће моћи његове мисли погодити; док истом рече: спремајте! — а све ми се чини: нећу тај срећни час нигда дочекати.“ — Па опет настави жалити се на своју самоћу: „Сердар Андрија вас цијели дан сједи на балкону; Ђуко има посла сваки час око господара; а ја тужим у самоћи за нашом лијепом Црном Гором.“
У том разговору уђемо у кућу где је Владика седео. Та је кућа на углу улице, баш према великом хотелу што се зове „Рим“. Има врло леп изглед на море и на све стране. Владика је седео на првом кату. До његове собе треба проћи две собе. Ту нађем Ђуку; и он ми се врло обрадује. Док се ја с њим поздравих и мало разговорих, а Вукало већ излази из Владичине собе и виче: „Хајде, зове те господар!“ — Ја мало прекорим Вукала што ме је тако одмах јављао, и што није причекао док се мало од прашине очистим. „Како си ме пријавио, кад нити знаш ко сам ни откуд сам; шта си му знао казати?“ — „Ја сам му казао, рече, нашао сам, господаре, једнога Срба! — Па камо га? — Ево га, довео сам. — Пусти га амо! — То је све; а шта ћу му друго кажевати?“
Ја кад сам пошао из гостионице, нисам знао да ћу тога дана изићи пред једнога владаоца, био сам обучен аљкаво и немарно, као што се многи путници носе по страним варошима, где нигде никога познатог немају; а праве туристе, нарочито Енглези, уживају у неком задовољству кад се Талијани за њима осврћу и гледе њихово одело. — Имао сам сламни шешир, ни Робинзонов није био друкчији; то је прво што путници купе кад дођу у Италију. Док сам ја доводио у ред своје хаљине и брисао чизме од прашине, Ђука и Вукало стојали су и правили примедбе, а покаткад би рекли: „Иди, чоче, унутра! Шта мари господар јеси ли ти мало прашљив или нијеси!“ — А кад ја почех навлачити и рукавице, повика Ђуко: „О Вукало, богами је ово неки лацман, па залутао неће у наше крајеве те научио српски.“ Ја сам се смејао, и они су се смејали. После сам видео да и они носе рукавице.
Кад сам био већ своју тоалету мало у ред довео, отворим врата и уђем у Владичину собу. Ја сам себи представљао владику црногорског као и друге владике: у дугој црној мантији, с камилавком на глави, с бројаницама у руци. Такву сам и слику из младих година његових виђао. Кад уђем, погледам по соби. Соба видна и велика. Три прозора гледала су на море, а један низ улицу на краљев двор. Усред собе стојала су два стола; на једном беху растурене књиге. Било је два лепа канабета, и више великих и малих столица, са другим потребним намештајем; на зидовима, осим огледала, било је различитих слика. Десно од врата, у дну собе, био је камин од мрамора, оџак по француском начину, у коме је горела мала ватра. Према томе оџаку, у великој, сниској столици седео је један крупан човек у црногорским хаљинама с црногорском капом на глави, и држао је гвоздене машице у руци, те њима џарао ватру. Једва је могао приметити да је неко ушао.
Никога другог није било у соби. Првим погледом уверим се да је то Владика. Прођем кроз собу и на два-три корака зауставим се пред њим. Он окрете главу и погледа ме. Ја му се поклоним и рекнем: „Добро јутро, господаре.“ Он ми одговори: „Добра ви срећа!“ И одмах продужи: „Ви сте из Далмације?“ — „Нисам, господаре, ја сам из Србије!“ И кажем му укратко: да сам био професор у Београду, да сам зимовао у Паризу, да сада путујем да видим Италију, а пре свега казао сам му како се зовем. Моје име учини му се познато, и одмах ме запита: „Јесте ли ви што писали?“ — „Јесам!“ — „Је ли ваша Славенска вила и новине Шумадинка?“ — „Јесте, господаре!“ На то се он осврте и привуче к ватри једну столицу: „Сједите — рече — ми смо стари познаници. Сам вас је бог послао да ме у овој самоћи разговорите.“ Пружи ми руку, те се са мном рукова. Затим се замисли и ућута, па из тих мисли, после неколико тренутака, јачим гласом узвикну: „Ала се ми Словени наробовасмо!“ И као нека срдња указа му се на лицу. Док сам ја смишљао шта да му кажем на то, он продужи после кратког ћутања: „Али ми, Црногорци, богами, нијесмо! Сваком слободном човјеку можемо слободно у очи погледати. Ни пред ким се не морамо застидјети.“
Питао ме затим много о Србији. Премда сам одавно из Србије, опет сам му причао све што сам знао. Он је врло пажљиво слушао. У томе разговору запита ме: „Што се већ једном не дижете на Турке код толиких лијепих прилика? Што не прегнете једном? Па ви отуда, а ја одовуд, да се на Косову састанемо. Па док дипломати измијењају међ собом своје ноте, ми ћемо наш посао свршити, па ћемо онда Јевропи казати: Оно што сте ви звали Јевропска Турска, оно смо ми! Зовите нас опет како хоћете, само поштујте у нама људе; и нама је исто тако драга слобода и просвјета као и вама.“
Пита ме: „Зашто забранише ваше новине Шумадинку?“ — Кажем да налазе да распростире одвећ велику слободу. „Онда, вели, нека избришу из историје имена свију српских војвода; јер су се они сви борили да буде што већа слобода.“ Затим, после кратког ћутања, придодаде: „Шта се Србија има бојати слободе? Србија, коју је слобода родила, која само са слободом може у напријед поћи. Куд гођ мисли да корачи, очекују да им слободу донесе. Сучим ће поћи браћи која су под Турцима, ако им слободу не понесе?“
Кроз стаклена врата видим где на балкону седи један Црногорац, огрнут ћинтерцом, (црвеним кратким ћурком, с лисичином), пуши дугачки чибук из оковане симсије (тако они зову лулу). Покаткад и он погледа на нас кроз стаклена врата. Крупан, при стар човек, црних, великих бркова, и необично велике главе. Седи на балкону као орлушина на каквој литици; само главу покаткад окрене на једну или на другу страну. У неко доба и он уђе у собу, и, не обзирући се на нас, пође тихим кораком преко собе да иде даље на друга врата. Владика, кад га примети, рече му: „Што се не поздравиш са овијем господином? Он је из Србије.“ Сердар Андрија — то он беше — заустави се и мало осмехну: „А откуд бих ја знао, господаре, да је то Срб. Ја мислим да зборите францески.“ Ја се поздравим и пољубим са сердаром, а Владика рече ми: „То је мој зет! (сестра му за њим), повео сам га да ми се нађе когођ свој, ако би ме ова несрећна болијест удавила у овом туђем свијету.“
Даље, стојећи, продужимо разговор о моме путовању, а највише о њиховом бављењу у Неапољу. Сердар се не жали на дуго време. „Ја, вели, сједнем на они балкун, па што гођ има господе и госпођа и кароца, све видим, јер све овуда паса (прође). И ниједно неће проћи а да не погледа горе у мене.“ Владика се осмехну, па му рече: „Ти мислиш да они гледе у тебе, а они гледе у те хаљине.“ — „А богами, господаре — прихвати сердар — ја мним да у мене гледају. Ево, објеси ове хаљине на балкуну, па ако ико у њих погледа, онда реци шта хоћеш.“
При растанку рече ми Владика да му сваки дан и пре и после подне долазим: „Па ћемо, вели, заједно ићи по Неапољу.“