Писмо 1
У Неапољу, марта 1851.
Небо без облака, море без таласа, обале без лазарона, лађе без једрила. Отворио сам прозор да се нагледам лепе неапољске зоре, која са својим лаким и ружичастим крилима трепти већ по врховима ових зелених брешчића на којима цветају лимунови и поморанџе. Поранио сам да ти у овој тишини пишем, поранио сам да ти се јавим са дна Италије.
Прошло је већ неколико дана откако сам овде, а могло је проћи и неколико месеци па да опет ништа не пишем. Лепота Неапољског залива заузме цело време што га путник има овде да проведе. Мој Бајрон и Данте, који су ми најмилији другови на овом путовању, у Неапољу стоје нетакнути; по њима се хвата прашина. Јутра су пријатна за гледање ових дивних предела, вечери су лепе за шетање поред обала морских, остали део дана, кад сунце упече, удесан је за разматрање музеја и галерија, а тихе талијанске ноћи — за одмор. У Неапољу штета је да путник чита или пише. У Неапољу песник треба да пева, виртуоз да свира, сликар да слика; а ми сви остали само да гледамо. Одавде не очекуј дугачких писама, као што сам ти негда из других места писао. Песковите прајске равнице, или швајцарске честе кише, задрже путника у соби, и он мора онда да пише. Из Неапоља задовољи се кратким белешкама, јер сваки тренутак што се у соби проведе изгубљен је за путника. У Неапољу чешће се чује за ручком где понеки путник, као какво чудо, каже: „Данас сам цело преподне седео код куће.“ А није никакво чудо кад когод, и не дочекавши свршетак ручка, иза стола устане. Хита да иде у Помпеју, Казерту или на острве.
После Лондона и Париза, Неапољ је највећа варош у Јевропи, али за његове околине кажу да су најлепше на целом свету. Ја их бар ни на једном прибрежју морском, ни на једном швајцарском језеру нисам видео лепших. И сама варош врло је лепа, и за путнике, који овуда тако радо путују, у свему удешена. Њене пијаце, њене улице, цркве и палате, њени хотели и позоришта задовоље и оне путнике који су на париским булеварима шетали и у првим немачким варошима живели. По другим талијанским местима није тако.
Одсео сам у хотелу „Нови Јорк“, који је на самој обали морској, на пристаништу. С мојих прозора види се цео залив морски са својим зеленим обалама, види се огњени Везув, чији се врх непрестано пуши: дим од њега подиже се у висину као какав облак. По врховима брешчића виде се баште са својим летњим палатама, виде се високе палме и погдекоји кипарис. Неизбројне лађе и пароброди љуљају се на мору. Све је то обвијено у неко чаробно плаветнило. „Познајеш ли ону земљу где лимуни цветају“? Ово је та лепа и топла земља. Дуго сам стојао у једном воћњаку и гледао како се на гранама жуте поморанџе и лимунови; прихватио сам их рукама да се уверим да нису од воска направљени; или да нису насликани.
За ово неколико дана откако се овде бавим видео сам и многе знаменитости неапољске; али о њима не могу ти сад писати; толико ме ова лепота ових предела занима. Пођемо по вароши да гледамо цркве, галерије, палате, прођемо поред каквог пропланка, одакле се измеђ кућа види море, Везув, Искија, Капри; зауставимо се, гледамо, пођемо, осврнемо се, опет станемо; и тако прође нам и дан. Да ништа нисмо видели што је у Неапољу, и што је рука човечја створила, видели смо оно што је природа створила; видели смо Неапољски залив, и видели смо много.
Нисам се зачудио тунелу испод Темзе; нисам се зачудио висини торња у Штрасбургу, а лепоти Неапоља зачудио сам се. Не можеш казати: или је лепши увече, кад га сунце оставља; или ујутру, када се први зраци сунчеви кроз дим Везува краду; или ноћу, када га месечина обасја.
У овим варошима, где је свака икона у цркви знаменитост старе или нове вештине, у овим пределима где је са сваког брешчића леп и друкчији изглед, путници су свагда уморни, али свагда задовољни. Како сване, хитају да иду тамо где је синоћ при вечери уговорено; како се руча, опет трче на друго место; тек што би се хтео одморити, кажу ти за нешто што треба тога дана видети, јер после је читаве недеље за гледаоце затворено. Ако си раније пошао, мораш ишчекивати друштво; ако си одоцнио, мораш трчати; ако си заспао, чичерони (вођ што нас по вароши води) лупа на врата и виче: „Сви на вас чекају!“ — Путник не сме ништа што је за гледање оставити за други дан, јер онога другог дана искрсну друге ствари које треба гледати.
Сад у Неапољу има много путника. Путници који ради свога здравља траже благу климу, долазе у јесен, а беже одавде у пролеће, чим почну врућине; путници вештаци долазе у свако доба године, и баве се подуже; путници који путују само путовања ради, сврате у Неапољ обично у пролеће: походе Помпеју, пењу се на Везув, једу макароне, па оду; — куда? — свуда, само не тамо где су били. С таквих десетак путника и путница ја сам у друштву. Ти би, може бити, желео знати ко су ови путници. — Заједно смо дошли, заједно смо одсели у гостионици „Нови Јорк“; заједно ручамо; једног чичерона имамо; заједно свуда по вароши лутамо, и ми се не познајемо. Један другом рекнемо „добро јутро“ при састанку, и „лаку ноћ“ при растанку; то је све. Нико неће својим разговором и запиткивањем да досађује другом. Сваки имамо по једну књигу у којој су знаменитости Италије; то нам је разговор. Један другог не познајемо, нити знамо које је народности који. Ко би могао погодити ко је откуд. Сви говоримо рђаво талијански, сви говоримо рђаво француски, сви говоримо рђаво немачки. То су све они светски вечити путници којима је хотел — кућа, којима је океан — језеро, којима је Швајцарска — домаћи парк, којима је читав круг земни — отачаство. У разговору падне понеком гдекоја реч из уста из које видиш да је један од њих пре неколико месеци био у Бразилији, други да се враћа из Кине, а трећи да је провео неколико година у Калкути. Само један једити Немац има међу нама. Он је рад да се са свима разговара, да се са свима позна; али осим мене ни с ким се другим из нашег друштва није могао упознати ближе. Немци на путу радо праве познанства; како проговори с тобом десет речи, он ти одмах каже: куда иде, откуда долази, како се зове и чиме се занима: „Ја сам доктор Милер из Ајзенаха, имам брата мајора у прајској војсци, долазим из Сицилије, путујем у Малту!“ — Енглез га гледа и ћути. „За спомен на пријатно путовање наше, желим, поштовани господине, да се упознам.“ Енглез га гледа и ћути. „Смем ли питати за ваше поштовано име?“ — „Не!“ — одговара Енглез, па даље гледа и ћути. Немац се опрости, оде, и у себи помисли: „Ала се сити наразговарасмо!“
Међутим, сви ми пријатно проводимо време у друштву, и сваком приликом услужни смо један према другом. Наш чичерони одржава везу међу свима нама. Само он један говори. Ми ћутимо, гледамо, и ретко кад завиримо у своје путне књиге: да се уверимо да нас не лаже. Чичерони, коме сви заједно плаћамо да нас води по вароши, непрестано трчи од једног до другог, непрестано говори. Кад погледаш у море, говори ти о мору; кад погледаш у ово плаво небо, говори ти о небу. У црквама и галеријама, говори ти о Рафаелу и Тицијану, као да је с њима одрастао. Ако идеш поред обале, казује ти где се ко удавио, где се који лорд с чамцем преврнуо. Путем, прича ти у којој се кући што догодило, води те где се може што купити, силом те свраћа у кавану, где се и он одмори и о нашем трошку почасти. Ако хоћеш цигара, морамо с њим да идемо кроз две-три улице тамо где он вели да су добре, а све друге цигаре што се продају на другим местима не ваљају, и још нас успут уверава да он то не чини што њему онај продавац неку награду даје само да би му путнике доводио. Он говори француски, али све речи изговара по талијанском начину. Зна неколико речи и енглески, и врло се обрадује кад гдекоју енглеску реч рекне па га Енглези још разумеју и насмеше се. Ако те држи да си Рус, он ти поброји стотину имена грофова и кнезова које је по Неапољу водио; ако те држи да си Енглез, броји ти имена лордова, и показује писана сведочанства колико је Енглеза на Везуву или на мору од очевидне смрти спасао. Не да нам проћи ни поред једне знаменитости да нас не заустави. Кад једноме што каже, трчи редом те и онима другим то исто казује. Не води рачуна много о томе да ли га ко слуша и разуме. Он прича све, и оно што је било, и оно што није било. — Дуго сам ти говорио о неапољском чичерону. Шта да радим кад се о неапољском краљу нема шта писати!