Писмо 12
У Риму, априла 1851.
Да продужимо наше путовање по Риму. Оно је за мене занимљивије од свију досадањих мојих путовања. Кад се год обазреш, има се нешто знаменито видети; сваки те камен опомиње на какво славно име; куда год корачиш, свака је стопа један лист светске историје. — Походили смо Квиринал, Цезарову палату, римски форум, и седели смо и одмарали се на пустим и усамљеним развалинама Колосеума. То су места која путници за време свога бављења у Риму по неколико пута посећују и разгледају. Најстарији монументи из старог римског доба налазе се око форума; кад смо ишли низ велике капитолске степенице, били смо у средини међу њима. Саме развалине! То је право име за послове наших руку; тако се зове прошлост људска. — Римски форум, где су се толика историјска дела свршила, где је уговаран рат и мир; форум где се судбина света решавала — лежи у развалинама, и сада се зове „кравља пијаца“! — Нашем погледу учинило се да су јуче са својим варварским четама овуда прошли Аларик, Гензерих и Атила. Грабеж и пљачка подигли су и оснажили Рим, грабеж и пљачка оборили су га и претворили у руине. Ко сабљом сече, од сабље погине. Што су Готи, Вандали и Хуни оставили усправо, дошли су Нормани и оборили. Опљачкани народи по далеким крајевима Азије, Африке и Јевропе давно су освећени. На огњишту њихових тирана, на форуму старих Римљана, говеда пландују. Нема ни оног језика којим су на својим зборовима у овом форуму говорили; ниједна мати више не успављује своје дете тим језиком; нестало га — нико не зна како.
Одмах код форума храм је Весте. То је најстарији храм у Риму. На том су месту нађени Ромул и Рем. Разуме се, тај храм је сада црква. У Капитолу још се види на зиду један Јупитеров орао; нису га измазали. Хришћанство га поштедело. На славној Тарпејској стени нисмо ничега славног нашли. — Стуб Марка Аврелија Антонина прекрасан је споменик; то му је сенат подигао да овековечи његове победе у Германији. Овај стуб склопљен је из двадесет и осам великих комада белог мермера, на којима су изрезане битке и победе Римљана, висок је око 150 стопа; изнутра имају степени по којима се може до врха попети. Но Трајанов стуб много је лепши и важнији; врло је добро сачуван; хиљаду и седам стотина година стоји на том месту где је сада, и рекао би да је јуче подигнут. За овакве споменике као да је време изгубило своје зубе. Ни Вандали, кад су Рим рушили и палили, нису га дирали. Да је био од сребра или злата, давно би га нестало. Од камена ником ни камена. Стуб овај састављен је из 34 комада од мермера, на којима су врло вешто изрезани ратови римски и победе Трајанове. Људи, хаљине, коњи, оружје, и друге војене справе, од дна до врха, око стуба, вешто су у мермеру изрезани. Самих људских ликова има, као што кажу, око 2500. — Сви вештаци који раде на каквим предметима из старих римских времена, са овог стуба прегледају хаљине, оружје итд.
Тријумфалних капија има више, но све су готово поразваљиване, осим капије што је подигнута у славу цара Константина; она је још целокупна, није велика, али је врло лепа, озидана је на три свода. Мало даље од ове капије пружио се Колосеум, као лешина каквога гиганта. То је највећи амфитеатор што је игда на свету био. Зидан је за време владе цара Веспазијана; зидали су га заробљени Јевреји које су Веспазијан, а после његов син Тит, из Сирије довели. То је било на седамдесет година после Христова рођења. Кажу да су га за четири године озидали. Сто хиљада људи могло је у њему стати и гледати представе, или, боље рећи, злоставе. Сви су гледаоци обично седели. И сад се познају места одређена за седење. Познају се ложе одакле су императори, свештеници и друга госпоштина гледали. Кажу да је Титус довршио овај амфитеатор, да је у њему за сто дана сваки дан давао представе Римљанима, и да је на тим представама погинуло две хиљаде гладијатора (бораца), и пет хиљада које лавова, које тигрова, које других дивљих зверова. Кад борац надвлада зверку, или зверка растргне кога борца, то је било весеље за Римљане, од радости пљескали су рукама. Овакве сурове забаве стварале су сурове људе у колиби и на престолу.
Колосеум, онда кад је зидан, био је у средини Рима, а сада је сасвим изван вароши, у пољу; толико се Рим смањио од оног доба. Премда је много камења од њега разнесено, још су зидине врло велике и високе. Читаве цркве, палате итд. озидане су грађом што је одавде извађена. Сав мермер што је узидан у палати Фарнези однесен је са Колосеума; а то је најлепша палата у Риму. Колосеум не зове се тако по својој величини, него по колосалној једној статуи Нероновој која је пређе била на том месту. Кажу да је та статуа била 130 стопа висока. Колосеум озидан је од самих великих стена. Ту је одмах и чувени брешчић, што се зове Палатин, где се, осим многих других развалина, налазе и руине палате римских императора. То су врло велике развалине; али ништа друго него развалине. Бршљан, вињаге и дивљи коров по њему расту; погдегде зелене се такође и лепи жбунови лаврових дрвета. Ту је основатељ Рима, Ромул, седео. Нерон највише је ову палату украсио и њене зидове на све стране наставио и продужио. Онда се она звала „Неронова златна кућа“. — Три стотине најлепших стубова украшавали су ову палату. И сад се још налази много украса и ликова изрезаних у мермеру и узиданих у дувару; много их је разнесено, и непрестано се још разносе.
Ми обично свуда на колима идемо. Где има што да се види, ту изађемо из кола и гледамо. Владика не може много да иде пешке. Кад седимо у колима, одмарамо се од ходања по галеријама и црквама. Може се и из кола много којешта видети, особито тријумфалне капије, обелисци, пијаце и на њима чесме. Пијаца има у Риму око сто педесет, и све су окружене лепим палатама, украшене статуама, обелисцима, чесмама итд. — У колима возимо се обично полагано. На многим местима зауставимо се и гледамо из кола. — Свраћали смо у храмове Јупитера, Фортуне и Минерве, које су стари Римљани својим боговима пре две хиљаде година зидали. Сви ови, и још толико старих храмова, који само нису сасвим срушени, претворени су у цркве и манастире. — Гледали смо остатке старинских купатила. Римски императори подизали су за прости народ купатила усред Рима. У томе су тражили популарност; требало им је да се допадну народу. Они су и јавна купатила као и сва друга здања и заводе украшавали статуама, мозаиком итд. — Најлепше статуе, као што је Лаокон, Аполон и још гдекоје, нађене су затрпане у оваквим купатилима; а и сама та купатила била су затрпана, и нека су тек у новија времена нађена и откопана. Јавних купатила у старом Риму било је много, и врло су велика и пространа; најзнатнија су: Агрипино, Трајаново, Титово, Каракалино. Ово последње тако је велико да се у њему могло хиљаду и шест стотина људи сместити и у једно исто време купати. Данашњи Римљани немају ниједнога таквога купатила; купају се у Тибру, где који стигне; или, боље рећи, никако се и не купају. Чистоћа није особито својство Талијана. Да није Ускрса и Божића, они се не би видели од прљавштине; уочи та два празника они се шишају, мију, купају, тресу поњаве, крече и перу собе.
Осим државних галерија има у Риму још много приватних збирака у којима се може видети по хиљаду слика од славних сликара. И тамо смо били. Ко би могао проћи кроз Рим да не види прекрасне палате као што су: Корзини, Алтијери, Фарнези, Спада, Дорија, Боргези, и слике у њима. — На којој год цркви или палати отвориш врата, нађеш вајарске и сликарске послове такве да им се мораш дивити. И сами хладни Енглези спадну с ногу трчећи да све виде. Човек још не зна зашто воли оно што је лепо. — Зато што је лепо! То је сав одговор. Путник који нигда није о скулптури и сликарству мислио, кад путује по Италији, сам не зна како се у те вештине заљуби. Непрестано о њима чита, непрестано о њима мисли. И кад спава, о њима сања. По самом изразу слике погађа која је из школе холандске, која из талијанске. Очи су му већ привикле да разликује једну школу сликара од друге.
Кад се гледањем по вароши уморимо, онда се возимо по околини Рима. Походили смо цркву Светога Павла, до које смо се готово читав сат возили. Тој цркви има хиљаду и пет стотина година. Много је пута горела, и од варвара, особито од Сарацена, пљачкана и рушена. Једанпут, ударио је гром те је запалио. Ту почива тело светога Павла, а глава му је, како кажу, у Латеранској цркви у Риму. Недалеко од ове цркве има друге три цркве, на оном истом месту где је свети Павле посечен. Кажу: кад му је глава на земљу пала да је три пута одскочила од земље, и где год је пала, онде је извор воде потекао. Код свакога тога извора, који и данас извиру, начињена је по једна црква. Оне се тако и зову: Тре фонтане (Три извора). Светом Павлу, као римском грађанину, учинили су почаст, те му главу одсекли; оне друге, као и светог Петра, разапели су на крст. Ова Павлова црква сад се оправља; врло је велика, и кад се сасвим оправи, биће прекрасна. Цело католичко хришћанство позвано је, те су тако из читавог света дошли прилози и милостиња. Велике су се суме скупиле. Стубови што су донесени из Египта још леже неподигнути. Милионе ће ова црква стати. Ах, колико је сирота, из свију крајева света, одвојило залогај од уста својих и своје деце, и овамо послало да се половина од тога новца потроши на раскош прелата и калуђера, а половина да се изда за овај хладни мермер. Како сироти да не дају кад се иште у име благог Исуса Христа!
Како да не дају кад знају да је тај у чије се име иште и проси био највећи заштитник сирота, делио милостиње и учио друге да тако чине. „Ко има две хаљине, нека једну поклони ономе што нема!“ Он је основао религију љубави и милостиње.
У цркви код Капитола, пред олтаром светога Јосипа, гроб је Катарине, босанске краљице. На њеној надгробној плочи сада стоји само латински натпис, а пре је, као што нам кажу, био и српски натпис, ћириловским словима. По жељи Владичиној преписао нам је г. Ћурчић тај српски натпис из књиге „оца Казимира“, реда светога Фрање, печатане у Риму 1736. године. — Тај натпис овако почиње: „Катарина, краљица босанска, Степана Херцега од Светога Саве, од порода Јелене и куће цара Степана рођена, Томаша краља босанскога жена.“ Одатле се може даље видети: колико је година живела, и да је у Риму умрла 25. окт. 1458. године. — Њена ближа историја и слика може се наћи у књизи Гвалдија.
Све смо видели, но жалости наше: нисмо видели папу. Владика неће да му иде, премда би га папа, као што нам је дошло до знања, примио како он хоће. Владика није у Риму готово никоме ишао у посете. Њему је долазило више знаменитих и великих људи, особито Руса, међу којима је био руски посланик и кнез Чевчин, стари Владичини познаници. Многи фратри и свештеници из Хрватске, Славоније и Далмације, који се овде по манастирима или иначе у служби налазе, походе Владику. Они се врло радују кад виде како Владика, независно од вере, говори о родољубљу и о јединству нашег народа. Они виде да вери није противно љубити свој језик и свој народ. Година 1848. није прошла без користи; она је у сваком словенском срцу подигла олтар народности и ужегла кандило пред њим. Свуда се понављају речи: не гледајмо ко се како крсти, него каква крв у његовом срцу тече.