Писмо 7
Опет ћу вам писати о Немцима. Сви су мајмуни подељени у двадесет им једну врсту. Немци су први што су тај предмет најновије човечанске науке собом тако тачно поделили и определили; они су први, још пре седамдесет година, познали блиско сродство између људи и мајмуна у томе, што нека врста већих и отменијих мајмуна штапом бије друге, а то не чини ниједна друга животиња, осим човек. Кад размишљате о мајмунима, Енглези према Немцима ништа нису. Немци су прави основ, на коме је Енглез Дарвин своју науку даље зидао. У неким најновијим својим књигама они су то јасно доказали.
Из Немачке лако је писати; то је колевка штампе. На три сата одавде може се доћи у Мајнц, где је рођен Гутенберг, који је први почео књиге печатати. Сада нема ниједне немачке варошице, у којој штампарије не раде и дању и ноћу. Француску књигу ретко можете видети, која није штампана у Паризу, а немачка највећа дела и лексикони, печатају се у тако маленим местима, за која управо не знате где су. Учених људи има Немачка доста, а писаца још више. Они се сами себи ругају због многог писањa књига. Немац се роди, напише једну књигу, па умре. Тим је на овоме свету свршио своје опредељење. За сто година биће само на немачком језику пуних два милиона књига. У тај број не рачунају се календари; то су књиге што само дванаест месеци живе. — Страхота је помислити на толику гомилу књига, а немати наде да ће бар на сваку књигу по један човек од необразованих људи бити бољи и паметнији. Исто је тако страшно помислити на толики труд око те гомиле књига, које, после сто година, неће нико отворити да чита. Сада књиге остаре и престаре за тридесет година. Поезија још је најсрећнија: она може да преживи хиљаде година, и да се свагда радо чита, и нигда да не изађе из обичаја, а то највише због тога, што се она не обзире на истину. — Минхенска библиотека, која сада, на различитим језицима, има потпун милион књига, после сто година имаће двадесет милиона, и требаће јој шест батаљона самих библиотекара, да ту библиотеку могу у реду одржати. Неће чудо бити, ако тада какво учено друштво реши: да се те све књиге продаду да људи с њима као негда Мусломани с књигама из египатске библиотеке ложе своје пећи. Ако то не учине после сто година, они ће то учинити после триста, после пет стотина година; једанпут морају то чинити, јер при садашњем рађању а неумирању књига за хиљаду година била би сва земља тако покривена библиотекама, да се не би имало где орати и пшеница сејати. Међутим, може какав потоњи Бисмарк доћи на ту практичну мисао, да изда закон и да одреди: на један милион душа колико се сваке године сме штампати књига; и тако тиме да спасе Немачку. Ако се тако не учини, немачки ће народ сву своју памет на хартију и у књиге ставити, и неће му више ништа у глави остати.
Законе природе и у великим и у малим стварима посматрати и изучавати то је једина права наука. Сви нови научењаци, многе хиљаде досадањих књига ниушто не броје, и многе струке наука, пред којима се сав свет до јуче клањао, као глупу обману разума одбацују, и са тврдим уверењем кличу: нема науке осим природних наука. И Дарвин је њихов пророк.
Ах, природа! То је велика књига, у којој човек још ни азбуку не познаје. То су хиљаде јероглифа, које нигда не може прочитати. Сва значења човекова тако су слаба да би му се мала печурка и малени мрав као глупаку смејали, кад би могли прочитати шта он о њима пише; а шта би рекле оне звезде, кад би чуле како ми о њима пишемо и говоримо. Човек и данас, као пре две хиљаде година, искрено исповеда, да што год више зна, тим се више уверава да ништа не зна, и да ништа не може знати, и, на послетку, можда ће до тога срећног уверења доћи, да му и не треба ништа знати.
Кад би човек могао сваки атом понаособ проучити, онда би знао нешто више. А шта су то атоми* — Атом је таква мала трунчица, која се не може на мање делове раздвајати. Ту су се и закони природе уставили. Атоми су прах од праха. ништа од ништа, глупост од глупости. За атоме имамо реч, али немамо очи да их видимо; они за наш ум трају, али за наша чула не постоје. Као што је овај свет чудо због своје неизмерне величине, тако је атом чудо због своје неизмерне мајушности. Ни једно ни друго не може човеков ум себи представити. Хиљаде атома, кад падну у наше око, ми их не видимо, ми их не осећамо; милионе треба да се у једно прикупе, и онда тек ту малу трунчицу назиремо, и то само кроз стакло за увеличавање. Из самих таквих атома склопљено је све што видимо и не видимо на небу и на земљи. Они су свуда; свуда су они. У целом овом бескрајном универзу нигде нема празнине ни толико, колико би врхом од игле могли убости; све је пуно. Само једина празна кеса заиста је потпуна празнина; с томе су се уверили најученији људи.
Мирис и смрад ништа друго нису него атоми. који долазе у наш нос, па на разне начине или нас гребу или нас голицају. Кад успете чашу бистре воде у чашу црвена вина, учини вам се да постане једна румена течност; а доказано је извесно се зна, да то ништа друго није, него црвени атоми од вина накупе се и стоје око белих водених атома. Атоми чине те струк од струка што расте различан плод имају: једни атоми иду у врежу, те она роди слатку дињу, други атоми иду у суседну стабљику, те она роди љуту паприку. Сродни атоми непрестано трче, траже се, скупљају се, држе чврсто међ собом. Кад преломите шипку гвожђа, онда ништа друго нисте учинили, него сте на том месту раставили атоме, који су се тако тврдо међ собом држали. Различни атоми праве пред нашим очима различне боје: ову артију притисли су глатки атоми, за то изгледа бела; а у овом перу пуно је храпавих атома, за то су слова црна. — Верујте! то кажу учени људи, а све што су они досада казали, после неког времена показало се да је друкчије.
Атоми се свугда могу провући: они пролазе кроз тврди челик као брашно кроз сито, као буве кроз решето. Видели сте окамењено дрво; оно није више дрво него прави камен; каменити атоми изгурали су дрвене атоме и заузели њихово место, а облик дрвета остао је овај исти. Сирће, и све што је кисело, слано и љуто, састављено је из шиљкастих атома; а мед, и све што је слатко и масно, из облих атома. Сваки звук и глас, и саме наше мисли, нису ништа друго него гомиле сродних и несродних, мудрих и лудих атома. — Верујте! То кажу учени људи, а све — — итд.
Атоми су стари као свет, вечити су као вечитост, бесмртни су као смрт. Сваки је за себе један оделит елеменат. Они нису створени, а све што видите то је створено, они стварају. Неки атоми привлаче се, а неки беже један од другога. То су све видели они учени људи, који кажу да то нико не може видети. Атоми су право ништа, зато овако радо о њима пишем.
Све што на овом свету постане, ново је, и није нигда било. У природи ништа се не понавља, а нашим се очима чини да се све понавља. Кроз милионе векова природа још нигда није два сасвим једнака облика произвела. Сваки листић на дрвету има своје особености које само њему припадају, и које га од свију његових другова разликују; свако зрно песка друкчије је, и нигда једно с другим није било потпуно једнако; сваки глас што се јави и што се игда јавио нема савршено равнога себи; наше сунце, са својим планетама, милионе столећа лети као муња, и још нигда није ишло једним истим путем. Колико је год људи досада на овом свету било, сваки је оригинал, и сви се разликују међу собом; тако је исто и са свима другим животињама. Само магарци сви су потпуно једнаки.
Људи пишу историју природе! — Каква је то чудновата реч! — Ко може у своју главу сместити историју само једнога атома! Неки атоми што су били у мозгу Сократа, сад су, може бити, у бундеви или у мозгу какве дивље гуске. — Све се мења, све пролази, све се преиначава, а ништа не пропада: јер ниједан атом не може бити уништен. Само се облици, форме, руше. — Ах, дајте ми тако велики казан, да могу целокупну ову земљу метнути у њега, и довољно огња подложите, и читава ова наша планета, заједно са свим оним што на њој постоји, отићиће у атоме; све, све ће се растопити, па онда евапорисати, изветрити, измаглити; и на дну казана неће ништа остати; а становници са месеца, са Јупитера и Марса гледали би на телескоп и видели би на небу једну нову репату звезду, упућену да милионе година плови кроз најтањи етер. То би била ова наша земља. Ниједан атом не би био изгубљен, у њима би била клица од свега онога што на земљи данас постоји и што је игда постојало, њој би само требало једна милијарда векова док би дошла у ове данашње околности, и онда појавило би се на њој све што данас видимо. — Нема сумње, наша је земља била негда таква репата звезда; и у томе своме облику није била ништа несавршенија него што је данас у облику овоме. Јер, у чем је савршенији лед од воде, и вода од паре? И шта значи то у природи, која се непрестано мења, савршенство и несавршенство?
Закони су природе прости, вечити и непроменљиви. Они су једни исти за све што постоји: јер и онога чега нема на овом свету, нема га по законима природе. Тај закон све прелива, претапа, прерушава из једног облика у други. Цела вечност само је један једини празник, он се зове преображење. Нечему не треба до само неколико часа или тренутака, да постане, траје и да га у том облику нестане, а у другом облику да се појави; нечему су потребне стотине, хиљаде, а сунцима и планетама милиони година. — Природа није свесна ни себе ни својих дела. За њу нема ништа важнога и ништа неважнога. Природа пусти исто тако лакомислено и равнодушно да се једно сунце угаси, да се једна планета у милионе комадића раздроби, као што пусти да један мали миш угине, или да се један струк зелене траве осуши.
Наша земља у целој својој прошлости ништа друго није радила, него се непрестано преображавала. По борама њенога лица познајемо милионе измена и трагове од милиона година. Она се и сада преиначава сваки дан, сваки минут, али ми то не можемо да приметимо. Сваки поточић што с мутном водом протече, сваки камичак што се с брега скотрља, сваки вулкан што се појави, сваки листић с дрвета, сваки метеор што падне на земљу: чини неку измену на њеном облику. Ништа на овоме свету није потпуно онакво какво је јуче било. Ми који сваки дан бар један пут гледамо се у огледалу, не можемо на самом себи да видимо промену коју нам сваки дан доноси; јер за тридесет хиљада дана, од малога детета из колевке постане погрбљен старац; а свако јутро кад смо се гледали у огледалу, нисмо на себи нашли никакве разлике од јучерањега дана. — Врежа бундевска за десет недеља пружи се педесет стопа, дакле извесно се миче, и сваки дан пређе читав чеперак од својега путовања; но ми те њене ситне кораке, маколико пажљиво гледали, не можемо да видимо, тако су слабе наше очи! А међутим та врежа трчи, према грмовима, који за тридесет година једва тридесет стопа израсту. Не можемо својим ограниченим умом да следимо променама једне бундеве, а како ћемо да приметимо промене, макако оне честе биле, на једном сунцу, на једној планети. Требало би да имамо књига што су пре двадесет милиона година писане, па да можемо штогод говорити; а ми их немамо ни од три хиљаде година. Та један од калифорнијских грмова много је старији од памтења људскога рода. Једном сд таквих дрвета, што и сада управо стоје, било је пет стотина година, кад је по причању Светога Писма, свет створен.