Писмо 2
Ни у једну земљу не долази толико странаца као у немачке земље. Њихове државе граниче са свима народима у Европи. Ни један Енглез, Француз, Скандинавац ни Талијан не могу никуд у Европи корачати а да се не додирну немачког елемента. Нарочито Руси, куд се год макну, ударе на Немце: они су им свуда на путу. Колико су услужни и љубазни, кад Руси преко њихових земаља путују, толико су неучтиви кад Руси пођу на исток.
Лепе су и простране земље у којима Немци живе, оне су испресецане прекрасним рекама, измешане са најлепшим долинама и бреговима, окићене богатим варошима и селима. Морских обала имају прилично, и од неко доба користе се њима врло паметно: прошлог месеца четворица њих, само у Данцигу, скочили су са обале у море и удавили се; један измеђ њих био је чувен лекар против водене болести, но ипак мору није ништа помогло; оно је и сада пуно воде.
Клима је умерена, а лети особито је пријатна. Поред реке Рајне, Мајне и Некара, роди добро вино, а свуда расте мељ и мељови за пиво. У сваком погледу ово су прекрасне и врло уређене земље. Жељезнице, којих овде на све стране има, учиниле су те је путнички свет заборавио Италију. Сви иду по Немачкој.
У свима немачким земљама, осим песковитих равница око Берлина, радо се задржавају странци. Ови лепи и здрави предели, многобројне лековите воде, питоми обичаји, потпуна лична слобода и сигурност, добро уређени универзитети и гостионице, привлаче странце у свако доба године. Нигде не можете тако угодно и тако јевтино живети као у немачким земљама. У Француској има само две вароши у којима се странци задржавају, то је Париз и Ница. У раскошни Париз дођу те упропасте своје новце и своје здравље, а у скровито и питомо место Ницу иду те се лече и умру.
Немци називају Париз Вавилоном; завиде његовој слави, његовој величини, индустрији, монументима и свему оном што Париз узвишава над свима другим варошима. Све вароши Европе и Америке угледају се само на Париз: носе хаљине, чешљају косу, пишу књиге, буне се, праве куће, играју, као у Паризу. Сав свет труди се да буде налик на Париз. Такве вароши нема на овој земљи; нема је ни на сунцу. Париз је врх цивилизације, коме све друге вароши теже. Минхен, Берлин, Беч и Неапољ при сваком свом предузећу уздану: „ах, према Паризу ми смо велико село!“ Све велике вароши, кад хоће штогод ново да заведу или да зидају, шаљу да виде како је у Паризу. Краљ пруски, кад хоће своју собу да намести лепо, зове мајсторе из Париза. Негдашњи херцег баденски, кад му се ципеле поцепају, слао их је у Париз да се окрпе: а познато је да и данас из удаљених земаља многи шаљу своје кошуље у Париз да оперу. Једном мађарском магнату париске праље вратиле су неопране кошуље и јавиле му да такве прљавштине не могу примити да оперу. У Паризу све је друкчије, све је савршеније; и сунце, кад дође више Париза, труди се да по париској моди греје и светли. Та, одатле су најпре приметили да на његовој одећи има великих, тамних закрпа; да звезда даница не игра правилно, и да не треба пити шампањско вино за киселим купусом!
Кад дођете у Париз и одете кројачу да вам хаљине начини, он, узимајући меру, пита вас: „где сте овај капут правили?“ Па ако му одговорите: у Минхену или у Бечу, он вам онда сто погрешака за капуту покаже; љути се и виче; имају ли они људи руке? имају ли очи? зар се овако хаљине кроје? зар се овако шију?! — Ако одете чизмару, са сваке стране загледа вашу чизму, и осмејкује се. Кад одете фризеру, ни он не може да се уздржи да вас не запита: „Где сте се последњи пут шишали?“ -— „У Ферари!“ — Он одмах уздане, и повиче: „ах! бар толико би могли Немци научити, кад човека шишају, да га не нагрде“. Ако му приметите да у Ферари не живе Немци него Талијани, он ипак продужи. Немце грдити. И самим Французима, који дођу из Лиона, Марсеља, Тулона, треба много времена, докле себе и своје одело не дотерају по париској моди. Докле год имате штап или мараму, или ма што друго што није у Паризу прављено, свак вас позна да сте из провинције, да сте паланчанин. Не само по хаљинама и по говору, него и по смеју и по ходу познају вас да сте странац.
Италија има три вароши које путници најрадије походе и у којима се задржавају: то је лепа Фиренца, свагда пуна цвећа: Рим, пун старина и историјских развалина, и Неапољ, окружен лепотом и страхотом природе. Венеција је изашла из моде, свет неће више ни у панорами да је гледа, неће више ни њене слике, као негда, да купује и у својим собама да их веша; и путници и сликари престали су да је хвале и преузносе као што су то чинили за време њене славе. С варошима бива као и са великим људма: како посрну, осиромаше, изгубе своје ласкатеље, свак им окрене леђа, нико их не походи; и богови селе се из њихових храмова.
У Енглеску нико не иде да се проведе, да ужива, или да поправи своје здравље. То је земља трговине, фабрика, дима и магле; то је земља где на минут рачунају, и где грожђе сазри само у стакленим кућама. У Лондону сваки дан дођу и оду стотина хиљада путника и сваки је дошао и отишао својим хитним послом.
Немачких вароши, у којима се странци задовољства ради задржавају, има врло много. Међу те вароши треба рачунати и већи број швајцарских места, јер најлепши део Швајцарске припада немачком језику и немачкој народности. Исто тако треба бројати у немачке вароши и она у Аустрији прекрасна словенска места и купатила, у којима се словенски језик не говори.
У Италији и Француској морате живети по њиховом обичају: морате јести и пити како они хоће и како су они навикли. У немачким земљама странац не осећа да није код своје куће. И сами Енглези, којима је врло тешко угодити, и који се много поносе својом постојбином, исповедају, да треба у Индији стећи, а на Рајни потрошити. Многи од њих тако и раде. Мора се човек зачудити, кад види колико их овуда има и кад види колико у овим крајевима, у немачким, јавним и приватним, школама, има деце из Америке, Енглеске, Индије и других далеких земаља. Немачко васпитање деце допада се многим народима; оно је постепено, темељито, скромно и побожно. Најбоље одгајити и васпитати знају Немци и Шведи — децу, Енглези — коње, а Талијани — свилене бубе и мајмуне.
Странац кад дође међу Немце, лако се упозна и стече пријатеље; зову га и примају свуда, а где је у стану не разликују га од својих сродника. У Паризу морате непрестано седети у скупим хотелима. Како Французи тако и Енглези замерају вам кад правите погрешке у њиховом језику. Ако не знате њихове обичаје, они вас сматрају за варвара и простака. Немци су добри и учтиви према њима, јер сваке године само у ових пет рајнских купатила потроше и оставе три и по милиона талира.
Немци уважавају, примају и познају све оно што је код других народа добро. Они се уче и користе од свију народа. Французи и Енглези довољни су сами себи; они су као дијаманти: углађују се и усавршују сами собом: мудрују сами својом мудрошћу, лудују сами својом лудошћу. Они себе држе да су први народи на свету. То им нико не може порећи. Они стоје данас на врху развића и цивилизације, они су најсавршенији сој људскога рода, као што су бенгалски тигрови најсавршенији сој мачјега рода, као што је ерфуртски купус најсавршенији сој свога рода: — то су такве главе да им се сва Европа чуди. С особитим поштовањем сви народи спомињу њихово име, а они с особитим поносом гледе на друге народе. Све што је са стране нема у Енглеској и Француској цене ни уважавања. Они не носе хаљину која није у њиховој земљи изаткана, не читају књигу која није на њиховом језику написана. Као што је негда код старих Јелина реч варвар (што ће рећи: туђе, туђинац) била довољна да означи рђаву ствар или необразована човека, тако је исто данас у Енглеској и у Француској: варварско и туђе, то је код њих као и код старих Грка све једно; обе речи имају исто значење. У Паризу и Лондону за туђине и за туђу робу нема цене ни уважења. Мало има изузетака. Међу ове изузетке спадају: хаванске цигаре, талијански Гарибалди и франкфуртске кобасице.
Све добре књиге, што изађу код других народа, а све добре и лоше што изађу код Енглеза и Француза, Немци одмах преведу. Французи нису још ни Шилера, првог немачког поету, превели на свој језик. Немци не умеју да пишу за Французе, а Французи пишу за читав свет. Њихова литература иде са париском модом. Гледао сам кад су у Паризу представљали Шилерову трагедију Марију Стуарт. Французи су зевали: никоме се није допала, и нигда се више није представљала. То је за њих био комад без живота. Они не броје да су били у позоришту, ако им нису на очи удариле сузе од жалости или од смеја. Њима је свеједно само нека су сузе: то је уживање, то су најплеменитије капље на свету, то је најдрагоценији бисер. Тај бисер можете из његове шкољке измамити или великом жалошћу или необичном радошћу — или црним луком. Човек је једина животиња која је по образу и по подобију божјем створена, па и она једина, међ свима другим животињама, има способност да плаче. Да нема човека, овај свет не би знао шта је то плач; да нема тога створа по подобију божјем, Бог не би нигда чуо ни једне ружне речи о себи.
Французи, кад имају владаоца, све друго оставе на страну па само њега обарају. Кад с њим сврше и оборе га, они онда окрену војевати против Бога. И њега су једном били оборили и десетак година без њега били. Прави републиканци мрзе и на Јупитера и на Јехову, јер и они седе на престолу и држе у руци скиптар неограничене власти и преко својих верних пророка јављају народима на земљи, да је свака власт од Бога. Но Французи се труде да те речи новим сведочанством оборе. Позвали су самога Бога као сведока у помоћ. У једном париском позоришту представљали су како народ од краља Лудвика тражи олакшице, већу слободу и хоће да му ограниче власт. На то њихово тражење Краљ Лудвик тресну скиптром и викну: „ову власт над вама Бог је мени дао!“ На те речи одмах појави се на бини Бог и рече: „није истина! ја му нисам дао власт над вама:“ И онда, сретни Французи пљескају рукама и вичу да Бог понови те речи. И заиста, он се учтиво поклони публици и у очи краљу Лудвику громовито опет викну: „није истина! ђаво нека ме однесе ако сам ти ја дао ту власт!“
Код Немаца нема таквих позоришта. Они су побожни и монархични; искрено љубе своје краљеве и владаоце, међу њима је разборито споразумевање; они не задиру у права краљева, а краљеви не газе права њихова. Обе стране познају тачно своје границе, обе стране савесно поштују наредбе закона. Немци се буне само кад чаша пива с једним пфенигом поскупи. Нигда Немци нису нападали на палате, а сваке године лупају прозоре на пиварама.
У Француској, кад умре краљ, сва за време његове управе нагомилана незадовољства, мржње, свађе, интриге, плану као барут. „Нов краљ, нов уговор с њим хоћемо да правимо! Он је наш пуномоћник, ми смо његови властодавци!“ Тако вичу Французи, праве барикаде, носе по улицама заставе, певају марсељезу, па првога тирана, који се међу њима пропне, признаду за свога господара, и у његове самовољне руке предају војску, штампу, финансију, предаду и сву земљу. Како су били хитри, вешти и храбри да обарају оног пређашњег свог владаоца, тако су исто хитри и вешти да подижу свог новог владаоца. Како су ономе одузимали једно по једно право и власт, тако овоме сада оберучке дају више него што он тражи. Но то не траје дуго. Французи су као њихово шампањско ниво, које брзо запенуши, а брзо преври и утиша се. Код њих нико не зна шта ће сутра бити. За једну ноћ преокрене се краљевство у републику, или република у царство. То је као у позоришту, за сваку сцену имају готове декорације, песме и суфлере.
У немачким земљама сва незадовољства и мржње према краљу што умре, спусте заједно с њим у гроб, притисну тешким каменом, и с поверењем обраћају се његовом наследнику. Он се са заслугама својих предака кити, а погрешке њихове не брани. С новим краљем почињу нови рачуни. У немачкој прошлости нема дуге и сурове борбе између владалаца и народа. Обе су се стране по духу времена напред кретале и управљале. Тај напредни дух времена у доба реформације појављивао се измеђ њих самих, а од сто година долази им од Француза; у замену они им шаљу баварско пиво.
Код Немаца нема много ни атеиста ни републиканаца, и они што су то не праве ларму ни вреву као у другим земљама. Немци су уверени да човечански род може напредовати, срећан и слободан бити и онда кад краљеви и богови седе на својим престолима. Васпитање грађана и принчева у Немачкој тежи некој срећној хармонији. Сви смо људи. Тако они говоре. И заиста мало помало они ће тако далеко дотерати, да ће и сами њихови краљеви моћи на себи приметити да су људи, — осим јединог Бисмарка, он вечито остаје Прус.
Немци љубе своје краљеве, као што подељени, образовани и независни синови љубе свога оца. Пре неких година разболео се краљ у Минхену. Цела Баварска забрину се. Где год кога познаника сретнете, сваки вас пита: како је краљу? Све цркве биле су пуне народа: сви су се молили Богу да краљ оздрави. Но краљу беше све горе. Кад је болест постала сасвим опасна, врвео је свет у краљеву палату. Дворска авлија, степенице и ходници до саме краљеве собе: све је то било пуно света од различите класе људи. Њиховој навали нико није хтео, нико није могао одолети. У највећој тишини очекивали су шта ће чути. Генерали и милионари поред простих радника стајали су у тим гомилама. Једно другом полако су шаптали: још има наде! — На један пут врата се отворише, из краљеве собе изађе владика. Сви са страхом окретоше очи на њега. Он подиже руке к небу и гласно рече: „имали смо доброга краља, изгубили смо доброга краља! Бог дао, Бог узео! Благословено буди име господње!“ — И сав народ паде на колена, и, као добра деца за добрим оцем плакали су. Цркве су опет биле пуне. Јуче су се молили Богу да краљ оздрави; данас моле се да Бог буде милостив краљевој души. Његов млади синчић већ је седео на престолу, и у једној руци држао скиптар, а у другој златну јабуку, која је знамење власти над читавом овом земљом.
Како је краљ издахнуо одмах се скупио министарски савет. Шта су важнога ту већали? Ништа друго него какве ће церемоније при погребу бити. Нигде се није приметио какав немир; ни један посао није осетио да је краљ преминуо; ни један точак државне машине, ни један точак машине што према палати чоколаду меље, није ни за два минута престао радити. Само се приметило да је у Минхену 462 акова пива више попијено него обично. Краљ је истински љубио свој народ, а народ га истински жалио. Све је даље ишло својим обичним путем. Он је умро од црвенога ветра, та болест мора бити да је наследна, јер је његов син ветрењаст.
Од много векова Баварска пропиње се да предњачи у Германији. И у ново време краљеви њени чинили су све што им је могуће било да надвисе Пруску; велике суме трошили су из приватне касе на подизање књижевности и лепих вештина. То је било од велике користи за књижевнике и уметнике: са свих страна врвели су у Минхен. Што је био Вајмар, кад је живео Шилер и Гете, то је постао Минхен: немачка Атина. Али Пруска имала је већу и јачу војску, и тим је, кад је год требало, свагда и свуда показала већу и јачу мудрост него Баварска и Саксонија.
Стари краљ Лудвик, отац грчкога краља Отона, милионе од својега блага потрошио је на своје идеале. Он се труди да Минхен погрчи, а Атину да понемчи. Но није могао грчко доба оживети у Минхену, ни ново немачко доба пренети у Атину. Све је остало по старом; све се развијало и завијало по својим домаћим природним законима. Он је био песник, његове песме само су се у Минхену читале и славиле. Друговао је са сликарима, архитектима. каменоресцима и поетама; с њима је место олимписког нектара пио салваторско пиво. Место богиње Талије пратила га дуго времена лепа играчица, Лола Монтец. Томе су Немци више замерали него његовим песмама, и с тога је морао дати оставку на владу. Његов син, овај последњи краљ што је умро, оставио је као и он милионе на народне корисне циљеве. Његова влада помињаће се дуго као мудра и добра управа. То је онај исти краљ, што је своме напраститом министру при једној прилици рекао: „ја хоћу са мојим народом у миру и љубави да живим.“ Те се речи у читавој Баварској радо понављају. Он је преминуо у најбољим својим годинама. Мора се човек чудити од каквих малих узрока може један краљ умрети: хтео је да придене орден, па се убоде иглом у прси, То се окрене на зло, одатле се роди црвени ветар, а из црвеног ветра бледа смрт. То је све било за неколико дана. Хиљаде војника и официра до сад је због ордена погинуло, а то је први краљ који је због ордена свој живот изгубио.
После Кинеза ни један народ не може у својој историји показати тако дуготрајне династије као Немци. Данашња краљевска породица, Вителбах, влада у Баварској осам стотина година; она доводи своје порекло од Карла Великог, а Карло Велики од праоца Ноја, а Ноје од Адама, а за Адама извесно зна се да је створ руке Бога оца. Цар Максимилијан обдарио је добро једнога ученога историка који му је показао и са књигама и таблицама јасно доказао, да је он Нојев потомак. Царев придворни будала и шаљивац, Кунц, такође поклонио му два форинта с речима: „На! ти си тим доказао да сам и ја с царем род“.
У стара времена, нарочито у средњем веку, сваки владалац држао је у свом двору по једнога досетљивог шаљивчину. То су била стална дворска звања с великом платом и ванредним приходима. Њима је било слободно да говоре штогод хоће. Краљеви су могли само од њих чути праву истину, за то су и прозвани дворским будалама, јер се држало да паметан човек неће краљу у очи какву истину рећи. Откако су новине без цензуре почеле излазити, то је звање код свију дворова, као излишно, укинуто. Није лако било испуњавати дужности дворске будале; они су морали имати више мудрости него други људи. Звање, које би се звало дворски мудрац, није нигда ни при једном двору било. За свако министарско место, кад се упразни, могло се наћи стотинама људи; али за дворскога будалу требало је у целој држави тражити оштроумног и мудрог човека.
Између свију народа, немачке будале свагда су биле прве; њих ни сами Французи нису могли превазићи, и тако их се по великашким и ритерским кућама намножило, да је године 1512 немачка скупштина нашла за потребно издати строги закон, по коме нико нико није смео, осим владалаца, држати у својој кући будалу, и с њим се разговарати. Има сто педесет година како је звање дворскога будале изишло из обичаја. Само то име укинуто је. Последњи био је кнез Галицин. Велики Петар поставио га царским указом за дворску будалу због тога што је прешао у другу веру.
И француски краљеви имали су своје славне придворне лудаке. Они су носили прапорце на капи и на ципелама, и по томе, у оно време, како уђете у двор, знали сте одмах ко је будала. Најславнији лудак био је Клауз, придворна будала кнеза од Саксоније; он, кад је умро, оставио је својим наследницима седамдесет хиљада паметних талира. Према томе, тадашњи филозофи и научници, гледећи себе у великој сиромаштини, могли су сваки себи рећи: то ти је због твоје памети! У средњем тиранском веку, ко је год осећао да има мало више разума желео је да буде дворска будала; јер у читавој држави само су он и краљ уживали потпуну слободу говора. Краљ француски, Карло, једном приликом, шалећи се, рече свом будали: „хајде да се мењамо са својим звањима!“ — „Нећу“ — одговори му будала. „Шта! зар се ти стидиш имати титулу краљеву?“ — „Не, али се стидим имати таквога дворског будалу“, одговори му он, и сви су се дворани заједно с краљем смејали. — Калајгрив, дворска будала слабога краља. Карла Другога, обуче се једном у путничке хаљине, узме штап и пође. Кад га краљ упита куда ће, он му одговори: „идем на онај свет да зовем Кромвела, јер неко треба да влада и да се о Енглеској брине“.
Од многобројних источних будала допрло је у Европу име Назрдин хоџе (Настрадин хоџе). Читава јужна Европа, а особито јужни Словени, знају о њему много причати. Као извесно може се држати да је он био за време косовске битке у турској војсци. Читао сам одавно у једној француској књизи да је он живео у време Мурата и Бајазита. Његове име Назр-дин, као и име садашњег персиског шаха, значи: чувар вере. Он је био велики поборник Ислама: речима корана мирио је закађене муслиманске владаоце, и био је због своје мудрости и досетљивости код свију добро приман. Многима је људима спасао живот од гневног султана Бајазита, који је његове савете радо слушао. Од непознатих прича о њему, што сам у тој историјској књизи нашао, навешћу овде само једну. Једном Бајазит спреми драгоцене дарове Тамерлану и пошље их по Назрдин хоџи, да му их он однесе и преда. Кад је дошао тамо, вратар није га хтео пустити пред Тамерлана, док му није обећао половину дати од онога што добије на дар од Тамерлана. Најпосле хоџа му обећа, изађе пред Гамерлана, испоручи своје посланство и преда му дарове, које он милостиво прими. Кад је хтео хоџу, који му је то донео даровати новцем, молио га хоџа: да му у место сваког дара педесет штапа удари. Тамерлан, видећи да он никако од те молбе не одустаје, заповеди да полагано, само форме ради ударе педесет штапа. Кад је било набројано двадесет и пет удараца онда хоџа скочи и повиче: „доста! ону другу половину подај твоме вратару!“ Па исприча Тамерлану како је морао обећати вратару половину од онога што добије на дар. Тамерлан заповеди те се одмах оних других двадесет и пет штапа жестоко ударе вратару.
Сиромах Назрдин хоџа! Близу пет стотина година како га људи спомињу. Он је био Диоген Азије, најмудрија будала на истоку. Његове се мудрости одавно заборавиле; његове се лудости спомињу по читавом свету. Оне иду вековима од уста до уста, од народа до народа. Њих прича и њима се забавља више људи него Сократовим разговором о бесмртности душе. Лудост већма развесели човека него мудрост. Свакој приповеци, где се исприча штогод лудо, свак се насмеје, свак се обрадује; смех је производ обрадовања.
Ове дворске будале, којима је слободно било да говоре шта хоће, више су него тадашња философија учинили за слободу противу самовољства у средњем веку. Њихове оштре досетљивости, као гром ударале су бесне и самовољне ритере: њихова исмевања била су јаснија него Езопове басне. Езоп је био роб, а дворске будале били су слободни људи. За њих и за великаше тога доба није било граница које закон повлачи и које се не смеју прекорачити. Њихове досетке биле су горке богатим и силним власницима. Они су се управљали по оној пословици: исмевај богате а сиромаху пружи милостињу. Њихове речи, које су често биле управљене и против простог народа, причале су се радо по свој земљи, и осим богатих племића нико се није на њихову горчину жалио. Не скамуче оно псето што гађаш него оно што погодиш. — Ове дворске будале већим делом биле су добричине; о њима могло се рећи да су то зли духови с добрим срцем. Они су свакоме голу истину бацали у очи. То је помагало људском напретку. Има много животиња што неће да се помичу напред ако их не бодеш. Неувијена истина покреће људе. Кад истину набелите, нарумените и окитите, она је онда ружна као и права лаж. — Сви народи имају пословицу која вели: деца, лудаци и пијани говоре истину — Веће подсмевке од те пословице нису могли људи измислити на свој разум и на свој карактер.