Писмо 9
Поранио сам да на овом лепом дану уживам часове — дугога времена, да седим у соби и да пишем. После дужег размишљања чиме ћу јутрос писање почети, дошао сам на ту лепу мисао да треба почети — пером и мастилом. Неколико лепих и чистих табака хартије леже преда мном; кад би их хтео сада продати, могао бих за њих добити неколико крајцара, а кад их испишем, неће ништа вредети, неће за њих нико ниједне паре дати. Тешко ми је што не знам никаквог паметнијег заната. Да сам кројач, ја бих сада своју болесну ногу метнуо на малу столицу, па бих ваздан шио; из свију суседних кућа слали би ми хаљине да их поправим. Ко љуби независност, нека у младости, поред науке, учи и макакав занат; за самосталан и слободан живот довољно је знати само толико да можете кога окрпити. Сваки овај луди продевак игле донесе вам прихода више него десет врста мудрога писања. Приход што добијете од својих руку, то је слобода. Много је лакши и кориснији посао иглом крпити хаљине, него пером крпити људе. Рђаве хаљине можете поправити за један дан, а рђаве људе нигда. Сваки, како му се мало продере хаљина, жели да је поправи, а кад му се продере савест и срце, не тражи закрпе. Већина људи отишли су са овога света са читавих хаљинама, а са подераном душом. Више су се старали да им одећа буде у реду него душа. Можда су били уверени да им је то корисније.
Кројач створи човека каквогагод хоћете. На човека у лепом оделу сваки лепо гледа. Ваше мало псето, које се свакоме умиљава, на дрпавог и дроњавог сиромашка лаје. Бедни просјак, кога сваки испред својих врата гони, нека обуче генералску униформу, постаће пред вашим очима, пред вашим уображењем, други човек, сви ће му се клањати. Таква чудесна моћ стоји у прстима кројача. Његове руке поправљају створ божјих руку. Он, са својим чаробним маказама, може да прекроји солдата у калуђера, папу у пајаца. Да кројача нема на свету, била би међу људима потпуна једнакост; сви би ишли голи; може бити не би се ни небо облачило. Половина света оголи и обоси, док се она друга половина лепо обуче. једна мала иглица све одене, а она сама гола остане. Људи љубе истину и правду, јер их свагда у различито рухо облаче. Људи који траже голу истину, они први остану голи, а истина остане обучена и увијена у хиљаде шарених, лажљивих крпа, тако да је не можете ни видети ни познати. И у старо време представљали су истину у слици девојке, која је била завијена у дугачке беле хаљине; једва јој се ноге виде. — Права истина не треба писаних људских закона да буде призната; она је кћи природе. Погрешно сам рекао права истина, јер друге истине осим праве истине нема, фалишна истина може на себи носити хиљаду година име праве истине али она свагда остаје лаж. Права истина код свију народа и кроз сва времена траје као истина; да су два и два четири нигла се не може порећи. Правда је нешто друго; на што се сложе они што праве законе, то је људска правда. У различитим државама различити су обичаји и закони, и по њима различита је и правда. Богиња правде била је кћи најачега бога, Јупитера, и звала се Астреа. И данас ко је најачи, од њега се рађа правда. Богиња правде, Астреа, живела је само у време златнога доба. Кад је настало бакарно и гвоздено време, отишла је на небо. Данас је папирно време, јер у самој Италији, где су веровали у златно доба, видите само папирне новце. Богиња правде држала је у руци теразије, што значи: на коју страну метнеш више злата или топова она страна претегне.
Сви занати — бар у малих народа — корисни и су од заната књижевниковог. Сви други богови имали су бар понешто хаљина на себи, само јадне музе ишле су готово сасвим голе. Једина Мелпомена, богиња трагедије, била је лепо одевена, али она је држала у једној руци скиптар, а у другој оштар нож. Музе, као сваке женске фантазије, носиле су и гдекојима пружале по један лавров венац. То су венци од лорбера, само су добри за киселу чорбу; никакве најести од њих нема. Ни козе не ће лаврово грање да брсте; то је нека зачина, осим мириса ништа друго нема. Кад вам при ручку један лавров листић дође у уста, брзо видите да ништа не ваља, баците га под ноге. На пијаци продаћете скупље венац од белога лука, него венац од лавровог лишћа; и само љуто корење од рена има већу вредност него лаврово грање. Огромна већина и људи и паса већма воли кувану телећу главу с реном, него Аполонову главу с лавровим лишћем.
Познајем митологију много боље него физику и математику. У време кад сам ја био ђак у гимназији, митологија беше главни предмет учења. Хришћански катихизис беше три, а многобошка митологија двадесет ситно писаних табака. Ту непамет морали смо учити напамет. И сада као да гледам брадатог Јупитера, како седи на престолу и држи у левој руци скиптар, а у десној руци муње. Ни на Олимпу престо не вреди много, ако поред себе нема муње и громове. Што сада уче ђаци имена елемената, из којих је све што на свету траје, постало и непрестано се ствара и постаје. Ми смо онда учили имена Аргонаута, што су са Јазоном пловили из Тесалије у Колхиду да освоје некакво златно руно. Њихова лађа звала се Арго. Још памтим да су греде и даске за ту лађу сечене на брегу Пелиону, а катарка одсечена је у шуми што се звала Деодон. Ко није знао у којој је шуми та мотка порасла, није био добар ученик, нити је било изгледа да ће кадгод од њега изаћи ваљан човек. Аргонаута, што се на тој лађи возило, било је преко осамдесет. Неки део њихових имена и данас могу вам побројити: Јазон, син Езонов; Адмет, син Фересов; Девкалион, син Минусов; Херкул, син јупитеров; Алменус, син Марсов; Филамон, син Аполонов. Она друга имена нисам упамтио. Ах, заборавио сам и имена коња, што су на колима бога Феба свако јутро извлачили сунце иза брега!
Занесен још у детињству фантазијом безбожних грчких богова, желео сам да будем поета. Сима Милутиновић, песник Србијанке, кад ме год видио говораше да од поезије нема на свету лепшег заната. ја сам му радо веровао; у мојој соби обесио сам слику Омира и многих других првих мајстора од тога лепог заната. Сви су били ћелави, и Сима беше ћелав, тако, да сам заиста мислио: да ко нема ћелаву главу не може писати лепе песме, за то сам желео да и ја оћелавим. Од свију жеља ту ми је једину жељу Бог испунио.
Кад је Сима на смртној постељи лежао његова кућа прокисла је. Песници, да су то видели, рекли би: небо рони сузе за тако великим губитком. Кад су му премештали постељу у други крај куће где не кисне, Сима је рекао професору Исидору: „да се још један пут родим, не бих желео ништа друго бити, него ово што сам био.“ — Ко са таквим речима умире, и онда кад му кућа више главе кисне, а он нема чиме да је покрије, то је срећан мајстор од најнесрећнијег заната, то је — прави поета.
Кад је међ људма дељена земља и све што је на земљи, поета је доцкан дошао: задавио се — каошто Шилер пева — у царству сањања. На његово јадиковање Бог му је рекао: „Немој мене кривити! Где си досад био? Ја ти не могу помоћи: све су други заузели, за тебе на земаљском свету није ништа преостало. Али ако хоћеш са мном да живиш, кадгод дођеш, небо ти стоји отворено.“ — То је права небеска утеха, којом се само прави песници могу задовољити.
Шпартански закони нису трпели да се поете задржавају у њиховој земљи. А Швајцарци у Берну лане су отпустили из службе варошкога лекара, само због тога, што је написао и штампао неколико песама. Њихов лекар не сме ни о чем другом мислити, него само о својим болесницима.