Писмо 11
Идем ни полако ни брзо. Откако сам у овој вароши још нигда нисам ишао на ову страну и овим путем; он ме води к југу; свеједно, могао ме водити и к северу. Сви су ми путови једнаки. Мој ход нема никакве опредељене намере; моје ноге помичу се једна пред другу без икаква циља, моје дани исто тако. Идем насумце кроз ове алеје, идем насумце кроз овај живот. Остављам варош пре изласка сунца, вратићу се после заласка сунца. Визбаден је од Хомбурга већи, од Емса лепши, од Хајделберга луђи. Хомбург стоји на брегу, Визбаден у долини. Хомбург има хладну минералну воду, Визбаден врућу; у Хомбургу је вода кисела, у Визбадену слана. Ту воду, ни у Хомбургу ни у Визбадену, неће да пије никаква животиња осим људи. Визбаден је лековит за кашаљ, реуматизам и патриотизам; благо ономе ко проведе свој живот а не позна ниједну ту болест. Визбаден је врло добар и противу богатства, јер има рулет, банку за играње на новце. Болесни пију ону бљутаву воду, и осећају олакшање; а свима је дуго време. Зими дуги су им дани, лети дуге су им ноћи.
Визбаден није толико чувен због своје лековите воде, колико због великог стицаја беспослених људи и жена. Хиљадама странаца, путника, ових богатих стокућа дођу и проведу овде неколико недеља, или неколико месеци. Рајнске обале и рајнска купатила њима је најмилије пландиште. Мали је део међу њима што долази да се лечи; све друго лети кроз овај свет те траже себи забаве, и — нигде је не налазе. Дуго им време на Мисисипи и Гангу; дуго им је време на Нилу и Босфору; дуго им је време на огњеном Везуву и на снежном Монблану. Велике вароши, лов, музике, позоришта, балови: то им се одавно досадило — огадило; тога су се свега наситили — преситили. Ништа за њих више нема ново. Каткад трче у далеке дивље земље, али тамо нема њима забавнога живота, и тамо нађу лондонске обичаје и своје суморне другове с којима неће да се друже. Кад су у самоћи дивљих земаља, желе питомо друштво; кад су близу европског друштва, клоне га се. Зими беже у топлу Сицилију, да не виде снег, лети путују у Швајцарску и пењу се на високе брегове, да виде снег. — Сва осећања за свако уживање потрошили су младости; само су им још претекли новци и живот, а то је терет за такве људе.
Ко их гледа у сваком изобиљу, могао би рећи да су срећни, пресрећни; али би се преварио. Све им је дато, али одузето им је оно што зачињава и слади живот; одузет им је рад, немају никаква посла. Стоје залудни. Каква је то страшна реч; немати никаква посла на овом свету! Каква је то тешка осуда над животом богатих а лењих људи! Шта се год догађа на свету њих се ништа не тиче. Њима нико не треба, они ником не требају. Живети од богатих прихода, то је најтежи занат. Неколико хиљада таквих људи, што их свагда има у овим купатилима, то је неколико хиљада загонетака, романа, то је неколико хиљада живих чудноватих књига. Ко је беспослен може их студирати и прочитати бар онолико, колико се с поља, на корицама, може видети. Те књиге свагда су затворене, ћуте. Велике вароши дају велике оригинале. Лондон, Париз, Петроград, Нови јорк, то су места, где ове покретне, некорисне биљке највише ничу и најбоље успевају. Они ништа не раде; живе од својих великих прихода. Док траје младост свуда их сретају саме забаве и милине, али после виде пред собом исту пустош као и за собом. Читавога живота немају шта да желе; незнају како су слатке наде, па макар се оне нигда и не испуниле.
Они у своме животу имају само младост и старост; њихова је младост кратка а старост дуга. Њима сваки дан заиста зађе по једно сунце. Они обично љубе самоћу. Мало говоре, много једу, умерено пију. Осим себе никога не поштују, мрзе на сав свет а највише на себе. Кад негде учестају земљотреси, кад се отворе нови вулкани, они тамо трче. Пре две године, гомиле су их, пет недеља морем, путовале на индијска острва, да могу видети потпуно помрачење сунца, да гледе неколико минута у мрак, а то су могли код своје куће сваке ноћи видети. Најрадије читају кад какав астроном у новинама огласи дан и годину кад ће свет пропасти, то их много занима, томе се врло обрадују, јер то још нигда нису видели; распитују са које се планине то може најлепше гледати. Обичне појаве и забаве њима су несносне, све су то сто пута видели у раној младости. Сад гледе у — ништа. То их пријатније занима. Како сване једина им је брига шта ће тога дана радити, то јест: шта ће тога дана не радити, а то није мала брига. Из вароши у варош, са Темзе на Рајну, са Неве на Арно, са Тихога Океана на обале швајцарских језера беже од дугога времена, а оно узастопце за њима иде, не оставља их нигда као сенка. За беспослене нема нигде посла. Они сви болују. Њихова је општа болест: дуго време; она је тешка и досадна; долази само на богате, лење и беспослене. Преки је лек самоубиство. У овим купатилима многи се тако потпуно излечио. За беспослене свет је празан, живот је ружан и горак. Сваки мрав, свака биљка, имају непрестано да врше своје послове. Сунце нема кад два минута да стане да се одмори. Ко нема више никаква посла на овом свету, нека се уклони.
Визбаден је варош која је милионе потрошила, да таквим људима, за њихове скупе новце, измисли и створи забаве. Као за болеснике спремљене су свуда угодности и понуде; као за размажену децу намештене су свуда играчке и забаве. Они шест дана ништа не раде, а седмога дана желе да се одморе. А и седмога је дана недеља, она наруши њихову тишину, недеља их љути и узнемирује. Тога дана хиљадама занатлија, малих трговаца и радника сваке врсте из Мајнца, Дармштата, Хехста, Франкфурта и многих других места, заједно са својим породицама поврве у Визбаден, да се ту проведу и да се провеселе. Њима, који шест дана раде, седми је дан пун задовољства и божанског благослова. Њима празник није празан, он је препун радости. Од ранога јутра до пола ноћи тога дана Визбаден је њихов. Ходају и трче по парку, седе поред клупа на трави, једу кобасице и печење што су собом донели, пију вино из бутеља без чаша; кад им је врућина скину капуте, и тако седе око малога језера; смеју се гласно, пљескају рукама кад музика свира, често и они с музиком певају, каткад звижде; њихове жене вешају своје шешире и мараме о најлепша дрвета, повијају своју децу у парку; кад прођу поред вас рекну вам: добро јутро; каткад вас питају кад полази последњи влак из Визбадена; њихова деца трче по шеталишту, преврћу столице, пужу се уз дрвећа, усекњују се без марама, бацају лопту пред ваше ноге, носе колаче, додирају вас масним рукама. То ништа не могу да трпе странски гости, светски путници. Недеља за њих је врло непријатна. Они тога дана беже из Визбадена, или, сваки на свом прозору, проведе тај читав дан пушећи цигару. У потпуној усамљености и тишини имају они — потпуну усамљеност и тишину. То за њихову болест, за њихов сплин, ако и није лек, али је олакшање. Суморност најрадије лечи се суморношћу, као што се пијаница лечи вином, а жалост сузама.
Данас је недеља. Полагано ходим. Мој се пут све више и више пење уз брдо, а варош све ниже остаје у долини. Лепе њиве на све стране шарене се од различитих усева; кроз њих врви свет пешке и на колима у Визбаден. Сви су обучени у стајаће хаљине. Момци и девојке довикују се и ишчекују се; јутарњи ваздух разлеже се од њиховог смејања и певања. И старо и младо закитили своје шешире пољским цвећем. Цвеће поред сваког насмејаног образа лепо стоји; ту је његово право место.
Читав сат има како ходим. И полако кад се иде одмиче се. Осећам се боље него у вароши; не видим ни цркву с висока два тороња; још неколико корака па се неће видети ни јеврејска синагога са својим позлаћеним кровом. Место Визбадена указује ми се лепа Рајна: пружила се као платно. Њене обале и непрегледне равнице пуне су богатих села, која се мало чим разликују од варошких места. Најлепше види се чувена и велика варош Мајнц; први сунчани зраци трепте по крову његових кућа; он је већ будан; видим димове од различитих пароброда и фабрика; чујем звиждање железнице. Ова рајнска долина најлепши је врт у Европи. То је све као један парк, то је прекрасни зверињак, у коме живе питоми Немци и дивљи странци.
Већ сам на врху брега што раставља визбаденску долину од Рајне. На овом узвишеном месту, на овом погледалу, радо бих се одморио. Очи, ништа друго него очи, налазе неку пријатну забаву. Лепа слика трепти преда мном. Кад зажмурим она ишчезне. Чудим се, како је немачка мудрост на овако лепом месту заборавила бар једну дрвену клупу начинити, кад већ нема гостионице, на којој би на три језика стајало написано: леп изглед. Где нема таквог натписа странац не сматра за своју дужност да стане и да гледа.
Могло би се сести и на траву, али трава је још влажна од росе, било би противно лекарском савету. Осећам да се почињем љутити на Немце, на ту глупу визбаденску општину, што се за толико година није сетила да овде једну клупу за болесне своје госте начини, а знају да ишту новце и прилоге за музику, за своју сиротињу, за улепшање парка, и, на послетку, неку таксу за ону врућу воду коју свако јутро пијемо и која сама извире. Рђе немачке! Камо овде клупа? Јадни странци, милионе троше код вас, а кад се ходајући уморе немају на што да седну! — Врло сам се наљутио. Морам стати и појести један бразилијански колачић. Апотекар, где сам их купио, клео се у своје поштење да је то лек од свачега. Славу ових колачића разнеле су визбаденске новине у својим огласима. Они у устима сладе и изгледају као да су од непросејаног брашна умешени; нису ни већи ни дебљи од једнога динара. Кад сам их први пут купио, биле су у апотеци још две Енглескиње. Оне су купиле десет кутија, у свакој кутији има по двадесет и пет комада; и тај број лековит је. Добра им је цена: свака кутија два форинта. Питао сам апотекара од чега прави те чудотворне колачиће, и он ми је казао да је добио неко брашно, од неког плода, неког ретког дрвета из Бразилије. То брашно замеси он са помешаном минералном водом из Визбадена, Хомбурга, Карсбада и Емса. Те воде свака за себе, лече различите болести, а у том чудесном бразилском брашну, уједно скупљене, лече брзо и сигурно сваку болест која може на човека доћи, и показао ми је гомилу писама из свију земаља, у којима траже да им одмах пошље те колачиће. Изнео ми је писмо одбора париских лекара, у коме они потврђују да је то заиста необични лек противу свију болести. После неколико дана питао сам доктора, колико их на један пут смем појести? А он ми одговори: „Ах, бразилске колачиће! Можете их узимат по пет, по десет. Енглези их дробе у белу кафу и у супу; ништа не шкоде.“ — Кад сам му приметио да су врло скупи, он ми рече: „да су јевтини, не би их нико куповао.“
Сад ми је врло добро: појео сам једно за другим три колачића. Лакше сада дијам и љутња ме сасвим прође. — Идем даље. Моји погледи управљени су на Рајну, на ту лепу и окићену невесту, око које се народи две хиљаде година боре и кољу. Откако је људи, туку се међу собом, и тућиће се докле их год има на свету. Авељ и Кајин, кад је цела земља била само њих двојице, потукли се међу собом. Чудновато! Првој свађи међу људима и првом убиству био је узрок молитва Богу. Свето Писмо, у првим својим врстама, то нам напомиње, да нам омили религију и молитву. И данас бију се суседи због вере. Да остану само два човека на целој овој земљи, опет би се свађали и тукли. Људи најпре су се тукли песницама и дрвећем, потом камењем из праћке и дрвеним копљем; за тим стрелама и мачевима. Кад се зора просвете указала, и блага хришћанска вера завладала, тукли су се из пушака и топова. А сада, при свршетку филосовског деветнаестог века, туку торпедама и митраљезама. — Чудновато! У једно исто време појављују се у Немачкој топови, штампарија и куга. И Шварц, и Гутемберг, и куга рођени су у једном и истом столећу и у једном истом месту, у Мајнцу. Још чудноватије! Шварц, скромни калуђер, измислио је барут за пушке; Гутемберг, ратник и поборник једне партије, измислио је печатњу, и почео је библију и молитве штампати; а свети Бонифације папа послао је кугу да каштигује безбожне Јевреје, а она поморила побожне Немце!…
Моје ноге помичу се напред, моји погледи стоје на Рајни, моје мисли прате њену историју и њено веругање од извора до ушћа. Обале њене познате су ми; најслађи дани ђачкога живота ту су ми протекли. На њој нема никакве промене. Хиљаде векова прошли су како она овуда исто овако тече. Десет хиљада река, потока и поточина, што она, посредно и непосредно, у себе прима, и, као брижљива мати, води их океану, оцу свију извора ни река. Она има своје хитне послове; свака њена капља има своје определење. Ниједан минут она не стоји беспослена; дан ноћ она врши своје дужности. У великој радионици, што се зове природа, и она је један радиш, што се непрестано покреће, који чак са снежних Алпа камење, песак, дрвеће, труње и мутљаг сноси у море, и тамо их брижљиво, зрнце по зрнце, по свима законским правилима, слаже. Тамо, у дубљини морској, насипа она нове алпијске брегове, нове песковите равнице, нове слојеве каменога угља. Кад се море измакне и промени своје корито, његово ће дно бити лепа земља, која ће производити боље шуме, бољу животињу и боље људе.
Рајна је много старија од Дунава. Кад је оне земље, кроз које сада тече Дунав, покривало широко море, Рајна је текла исто овако. На њеним обалама биле су велике шуме, пуне птица и зверова. Људскога гласа није било да их узнемирује. Сунце, својим зраком, није могло допрети до њене воде, павит и врхови гранатих дрвета састављали су се над њом. На њеном ведром лицу не познају се хиљаде година. Она је непрестано млада, хитра, весела. Њени таласи неми су. Мртве стене што се крај ње из старих градића осипају, више знају говорити о прошлости. Поред ових обала комешало се људство од памтивека — од непамтивека. Сваки таласић Рајне пронео је по једно људско име, по једну мртву главу. Однели су их у море, у тај вечити заборав. Море не прича ништа, оно шушти и — ћути. Његове су дубине писмо под печатом.
Први јасни погледи, које је историја на Рајну бацила, нашли су на обалама њеним дивља германска племена. Они су живели по својим великим шумама међу дивљим зверовима. Германи тада нису ништа знали за ону лепу цивилизацију, која је у то време цветала на југу. Докле су могли очима видети, дотле је за њих било овога света. Једнога јутра са овога истога брега, угледали су гвоздене људе у оној равници где сада лежи Мајнц. То су били Римљани са својим оклопима и штитовима, на којима се блистао зрак сунчани. — То су те исте обале где су толике славне војводе прелазиле реку Рајну. Одавде се негда могао видети Цезар на своме чуну, Атила са својим крвавим мачем, Карло Велики са златним крстом, за тим Фридрик Барбароса, Рудолф Хапсбург, Густав Ваза, и напослетку Наполеон Бонапарта на свом белом коњу, са најславнијом војском која је игда Рајну прешла. Народи су слушали његову команду, краљеви су били његови генерали. То се све кретало на Русију. Наполеону се чинило да може заповедати ветру да не дува, снегу да не пада. Европа беше његова, владари за љубав својих престола посташе његове слуге. Једнога јутра, у Дрезди, кад је устао од спавања, његов ађутант уђе му у собу с овим речима: краљ наполитански, краљ вестфалски, краљ хоноверански и још неколико владара стоје пред вратима, и желе да уђу пред Ваше Величанство. —— „Има ли још когод да чека?“ упита Наполеон. — „Директор позоришта, господин Талма, чека.“ — „Пусти Талму, нека дође да се разговорим с ниме шта ће представљати; имаће довече у позоришту партер пун самих крунисаних глава.“ — још се нигда није човек за живота свога подигао из праха на такву висину. Папу Бонифација Осмог кад је ручао, послуживали су, под својим крунама на глави, краљ угарски и краљ сицилијски, али он је заповедао у име Светога Петра. Наполеон је заповедао само у своје име. На ту висину лакше му се било попети него се на њој одржати. Уништио је начела која су га подигла и тим је уништио себе. — После неколико недеља, с овога истог брешчића, могли сте видети једне узане саонице и у њима два човека: обојица су били бледи и смрзнути, обојица су били завијени у кожухе; један беше погружен у дубоко ћутање, а други је покадшто опомињао кочијаша да брже тера коње. Могли сте их видети како су стали пред једном малом, сиромашном гостионицом, како су сели око ватре да се огреју, како им једна стара жена спрема нешто за јело, док се коњи одморе; она се нехотице загледа у једнога од та два путника, а он од тога погледа претрну, устаде, и своме другару француски рече: „ова ме жена познала, хајдемо даље!“ — То је био Наполеон, који је бегао из Москве кроз Немачку.
Ево једне клупе поред пута. Одавно осећам да ми треба негде сести и одморити се. Клупа је намештена у хладу, између два дрвета; по свој прилици излазиле су три комисије докле су изабрале ово место. Клупа је дугачка и лепим наслоном са стране ограђена, али има неко на њој: један господин пружио се и лежи, кломпав црн шешир и бео велики амрел стоје у трави недалеко од њега. Зауставим ноге насред пута. Гледам и мерим очима: могу ли и ја на другој половини лећи. Могу. Корачим неколико пута, спустим шешир и амрел у траву, па се опружим на клупу. Онај господин, што на другој половини лежи, није ни једним знаком показао, да је приметио мој долазак. Што сам ја дошао, њега се ништа не тиче. Он гледа на једну страну, а ја на другу. Није ми непознат: виђао сам га лане и ове године, сретамо се. Откако сам сада у Визбадену, ручао сам с њиме више пута за једним столом код Кристмана. Ту највише долазе они, који, осим келнера што послужују, ни с ким другим не говоре. једанпут устао је он усред ручка и отишао само зато, што се неко ново друштво за другим столом гласно разговарало, шалило и смејало. Још неколико њих намрштило се и отишло. Можда бих и ја изишао и тражио мирније место, да нисам чекао шпаргле. Да не би опет морао ручати близу таквог друштва, које само недељом долази, он је данас оставио варош. Дуго му је време, па с тога, као и хиљаде других, живи само за себе и ни с ким се не дружи. Има кратку, проседу браду, свака му је црта на лепом, бледом лицу један комадић трагедије. Ко би могао знати какви су га тешки удари завадили са целим светом. Има меканих и осетљивих срца, која, ако мало дарнете, као стакло препукну, омрзну на људе и на свој живот. У таквом срцу ништа друго не видите осим три угашена кратера: љубав, веру и наду. Такви добри људи, кад их зла судбина додирне, прелазе из крајности у крајност. Пре су држали да су сви људи добри и поштени; сада држе да су сви зли и непоштени. Ко обично вара, он се не љути кад њега ко превари. Нигда зли људи не постају човекомрсци. Мекано срце није за тврде ударце судбине. Један кувар францускога краља заклао се ножем, што му је печење у пећи прегорело, кад су краљеви гости чекали да им се донесе на сто. У таквом случају Енглез би дао оставку, Шапањолац би плакао, Талијан би покупио сребрно посуђе па утекао, а Немац би отишао краљу и извинио се. Кочијаш Фридрика Великог преврне кола, краљ потрчи са штапом да га бије, кочијаш му рекне;: „а зар ви нисте нигда изгубили битку?“ Краљ се насмеје, и опет седне у кола.
Мизантропи највише мрзе један на другога. Мој другар што лежи на другој половини клупе, прави је мизантроп. Толико смо се пута видели и заједно ручали, а нигда се нисмо разговарали; ни „добро јутро“ нисмо нигда један другом рекли. Шта има да говори с људима онај који је познао људе? — Он не зна немачки; странац је у овим земљама као што сам и ја; странац је на овој земљи као што сам и ја. Обојица од прилике једних смо година: остарели смо. Дубока старост још није дошла, али плитка старост већ је ту. Приметио сам да међу нама постоје симпатије: обојица радо једемо макароне. — Можебити да му је дуго време као и мени. Сваком је човеку још у колевци одређено: колика пута да се не насмеје, колико суза да пролије, колико чаша да попије. Кад човек похита те то све брзо потроши, он онда више — не живи, дуго му је време. Сократу било је одређено колико ће чаша у животу попити, кад је последњу чашу испио морао је умрети.
Овај мој другар много је савршенији од мене: откако лежимо на овој клупи, није ни ногом ни руком нимало макнуо; међутим ја сам се два пут преврнуо и намештао да ми буде мекше: тврда клупа жуљи ме. Рђе немачке! Нису могли изабрати мекше дрво за ову клупу! — Непрестано гледамо сваки на своју страну: он гледа насавске шумне планине, ја гледам Рајну. Једанпут окренуо сам се и погледао кад су двоја кола путем протрчала. Обоја кола окићена су зеленим гранама, обоја била су пуна чељади. Они су узвикивали, певали, смејали се, све у један мах. Неки се прихватише за капу и рекоше нам, „добро јутро“, па, не надајући се одговору, даље су певали. Безумни безумници, како се могу на овом свету смејати и веселити! Са сваким кораком изложени су опасностима. Они нису читали свога првог песника који вели: ко ће се радовати животу, кад у његову дубљину погледа. — Овим истим путем, они се могу довече сви плачући вратити. Свакога минута може их несрећа срести или стићи; она се непрестано врзе око људи, животиња и биља. Како не помисле да само један мали клин из точка испадне, сви би се скрхали. један би сломио руку којом шије те се храни, други би угануо ногу којом ходи те кромпир продаје, она лепа, плава, девојка што се онако слатко смеје, разбила би нос. Они нинашто то не мисле. И опет Енглези признају и кажу, да су Немци народ од људи што мисле. Хегл је заиста мислио, и своје мисли тако јасно исказивао, да је пред своју смрт уздахнуо и рекао: „Ах! од свију мојих ученика само су ме тројица разумели, па и они су ме рђаво разумели“. Хегл је мислио да је проста трбобоља, што га је спопала, права колера, па је од стра умро. Кант је још више мислио; он је мислио — кад је на трави на својој белој марами седео — да је та марама његова кошуља, па је заваравајући очи друштва, полагано ту мараму у своје раскопчане панталоне гурао. Он је тако јасно и здраво мислио, да су му, у последње време, лекари забранили мислити. Кант и Хегл дигли су немачку мудрост високо; катедра философије у Берлину и данас стоји узвишена на три дрвена басамака. Немци заиста мисле. Један професор, кад је из пиваре дошао кући и свукао се да спава, мислио је од својих панталона да је он сам, па је панталоне метнуо у постељу и покрио их покривачем, а себе, место панталона, пресамитио преко столице. У берлинском пространом парку, што се зове Тиргартен, зверињак, беше забрањено пушити; један стари професор стајао је крај језера, држао је у једној руци свој златан сат, а у другој запаљену цигару. У томе искрсне жандар, а професор одмах стрпа цигару у џеп, а сат баци у језеро, мислио је да је цигара сат, а сат цигара. Тај догађај озлоједио је све Берлинце, зато, кад је, 1848. године, у Паризу букнула буна, и жеља за слободом у свима народима пробудила се, хиљадама Берлинаца са вревом и виком опколе двор свога краља. „Шта хоће мој верни народ?“ питао је краљ са балкона. „Хоћемо да се дозволи потпуна слобода пушења у Тиргартену“, сви одважно и једнодушно повичу. Краљ се мало намршти, али, после кратког размишљања. викне: „нема те жртве, коју ваш краљ из љубави према вама неће учинити. Дозвољавам слободно пушење у целом Тиргартену“. Сва маса радосно повиче: „Живео краљ!“ Сви одмах запале цигаре, и оду да се шетају по Тиргартену. Министри, незадовољни том краљевом милошћу, одмах даду оставку. Они су мислили: захтевању и жељама народа нема краја; данас су тражили и без крви добили то, сутра ће тражити друго, прексутра треће; последње тражење и искање народа било би: да краљ остави престо и да иде Лују Филипу у Лондон. Народу се нигда не може довољно надавати, а не може се од њега нигда довољно наузимати. Тако су мислили министри, и нису се преварили. Одмах сутрадан, гомиле света, са запаљеним цигарама, опколише краљева палату, и, ужасно вичући, искали су устав и слободнију штампу. Али место краљевих речи полетиле су кугле из топова. Берлинци вичући: „то није лепо!“ разбегну се. — Престо пруске краљевине остаде несрушен. Провиђење сачувало га у Берлину. А друго провиђење у Паризу претворило је краљевски престо у пепео. То је један доказ да је пред Богом боља протестанска вера од католичке вере у Паризу. Краљ пруски укинуо је доцније неке слободе, што је онда морао дати, али још се не усуђује забранити пушење у Тиргартену. Ту слободу и данас Берлинци уживају.
Осећам, моја се клупа мало мрдну. Исправим се и седнем, једну ногу с једне стране клупе, а другу с друге. Мој другар то је већ био учинио. Досадило му се гледати насавске планине, као и мени рајнску долину. Сада гледамо један преко другог. Обојица држимо у зубима по једну незапаљену хаванску цигару; обојица пипамо се по џеповима, но ватре нигде не можемо да нађемо. Ах како су глупи немачки кројачи. Начине вам на хаљинама седам џепова, а нигде не метну штогод чиме би се могла цигара запалити. Један средовечан сељак, што иде у варош, заустави се према нама, подиже шешир и рече нам „добро јутро“, па седе на средину клупе између нас. Он се ничим не разликује од варошанина, до само дужим капутом, црњим рукама и великим, црвеним амрелом. Он се одмара и пуши једну црну, танку и врло дугачку цигару, коју студенти најрадије пуше, јер је најевтинија; они су јој дали име и назвали је: реп од пацова. Тај добри сељак осврће се нама, час једном час другом, жели да се разговара; пита: „у колико ће сати бити концерт у Визбадену?“ и не љути се, што узалуд чека на одговор. Без ичије молбе с речима: „ако смем послужити?“ пружи ватре и једном и другом, те запалисмо своје цигаре; прихвати се за шешир, раскрили амрел па оде. Полазим и ја даље. Ко има ноге, нека ходи. Сунце је већ обасјало сву клупу и нас на клупи. Узмем полако шешир и амрел. Идем путем опет к југу. Иза мене, на двадесет корака даљине, иде истим полаганим кораком и мој другар с клупе. Чини ми се да видим ребус што за мном на две ноге ходи. Сунце је већ високо одскочило, пече; разапнем амрел, то и он учини. Ја се уставим код једног мравињака: гледам како мрави трче и раде. Те мале бубице велика су чуда. О њима људи причају више него о слоновима. Они праве своју кућу и разделе је према потребама на многа одељења. Кад се у њиховом магацину, где смештају храну, жито покваси, ови га изнесу на сунце те се осуши, па га опет унесу и сложе на своје место. Нико не зна тајну за што пшеница, у њиховом магацину, не ће да клија, а кад отерате одатле мраве, та пшеница за кратко време проклија и поквари се. У ратовима имају своја правила, по којима сваки мрав зна шта треба да ради. Рањенике своје носе на одређено место. Они имају за сваку потребну струку нарочите веште мраве. Кад хоће преко какве реке да пређу, њихови инжењери најпре разгледе и нађу тихо и згодно место, па онда сваки узме по једно мало, суво дрвце, ухвате се међ собом, и као дугачак сплав пренесе их вода на другу страну. Где је мања река, неки број мрава ухвате се чврсто један за другог, и попречке нанижу се преко воде, и тако начине узан мост, те сви они други мрави пређу преко њих. Затим онај крај преко моста пусти се од оне обале са које се селе, и вода га прибије уз ону другу обалу, где мрави изађу. Они око свога мравињака изгризу траву и начине узане стазице на ону страну куд им је потребно. На том путу кад се сретну, застану, поздраве се, понуде један другом штогод за јело, затим иду сваки својим послом. Кад неког мрава из туђега мравињака на тој својој стазици нађу, они одмах скоче и удаве га, иначе ако га нађу на неутралном земљишту неће да га дирају: поштују међународно право. Мрави љубе највише оно што је слатко, зато их врло мало има међу Немцима. Мрави су у многим случајевима лековити. У Малој Русији сељаци, кад се коме укочи рука и почне се сушити, накупе пун рукав мрави, па вежу на обе стране да не могу изаћи, тако они, по голој кожи болесне руке трче, голицају, штипају; од тога се нерви пробуде, оживе и наново почну радити, а рука оздрави. Кад човек хода, па хоће да се отресе каквога несноснога друга, преки је лек: застати код мравињака и гледати шта мрави раде, докле онај друг прође и даље оде својим путем.
Идем даље. Мој другар одавно је прошао и отишао. Ах! Ено, видим га на сто корака преда мном! Застао код једнога пласта сена, па стоји. Какву забаву може наћи да гледа у сено? Пласт сена има дивоте и поезије за коња, али за човека нема ништа. — Нека га нек стоји, ја ћу проћи поред њега, неће ме ни опазити; занео се у мислима о сену. Да је слама, може бити да бих и ја застао. Слама је сасвим нешто друго: она је родила хлеб што нас храни, има корисну прошлост, може имати лепу будућност. Слама, сламнати шешири, сламњача: нису празне речи. Кад рекнете: слама, пуна су вам уста. Кад у тој речи изоставите оно писме, којим се почиње реч мисао, а место њега метнете писме којим се почиње реч во, онда излази оно за чим људи много жеље и жедне. Од сламе можете много којешта начинити, а од сена не можете ништа. О њему немате шта размишљати. Сено ме није нигда привлачило, ни у младости, када сам имао боље зубе.
Ах, ево га и он пође; наситио се сена. Идемо даље упоредо. Да се нисмо амрелима поклопили, ударили би раме о раме. Сунце све топлије жеже; то ме увери о ономе што сам у многим ученим књигама читао, да је клима све топлија што се даље к југу иде; можебити да ћемо до подне доћи тамо где палме расту. — Обојица застасмо код једнога телета што пасе крај пута. Оно диже главу и гледа у нас, ми сагосмо главу и гледамо у њега. Ми налазимо забаву гледећи у њега како прежива; оно налази забаву гледећи у нас како ми пушимо. Један пут опружи врат, и рече: „му!“ Ми му ништа не одговорисмо. Каква прекрасна будућност пред њим стоји! Оно ће, кад дође у своје зрелије и паметније године, бити во. Дуго смо га гледали, и оно је нас дуго гледало. Кад смо пошли; мој друг отвори уста и рече: „теле!“ ја му још оштроумније одговорих: „да теле!“
Идемо низ брдо, кораци наши много су бржи; то нас увери да је лакше ићи низ брдо него уз брдо. Људи целога живота имају се нечему новом научити. Ми се разговарамо француски, то јест ћутимо енглески. Он гледа низ Рајну, ја гледам уз Рајну. Несносно ми је и познато, а камо ли ово непознато друштво. Обојица ћутимо као неми. Штета што није с нама пошло оно теле да нас разговара. Кад човек с неким иде, треба бар по каткад нешто да рекне: увреда је ћутати. А шта бих имао ја са овим непознатим човеком разговарати? Да ја сада рекнем: топло време! он би поновио те исте речи. Нема ни једне паметне ствари о којој бисмо могли повести реч, а и доста смо се већ наразговарали, он је рекао: теле; ја сам му признао да је то заиста теле. О томе се није могао разговор даље продужити. Разговор је као река: она жубори кад наиђе на противности. Камење задржава њен ток, а она хоће даље да тече, ту одмах чујете међу њима свађу и препирку.
Да се почнемо разговарати о новостима, о политици, о наукама, не вреди. То све налазимо у новинама и у књигама. Хиљадама стручних људи има што непрестано о свачем мисле и пишу. Боље вам је читати књигу, него разговарати се с оним који је ту књигу написао, па макар како он био мудар. Ако не мислите онако каошто у књизи стоји, она ћути, неће да се препире с вама. Можете је грдити, можете је за врата бацити, она се не противи. Један калуђер, кад је год читао Волтера, окрене се његовој слици, и пошто му дуго, по Светоме Писму, доказивао, да нема право што је онако написао, напослетку обично викне: „Ти ћутиш, безбожниче! Немаш шта да ми одговориш. Признајеш своју погрешку, несретниче!“
Непрестано мислим какав он пријатан разговор почео са овим господином? Треба бар неколико речи, ради учтивости, рећи. Са непознатим човеком разговор се обично почиње са познатим стварима. Хтедох му казати да је врло врућина па скинувши капут, нехотице рекох: „данас је зима!“ Он одмах одговори: „јест!“ Скопча свој капут на прсима, извади из џепа једну велику вунену мараму и њоме замота врат, за тим навуче рукавице. Има право! Овом долином каткад изненада, а особито у овом месецу, дуне хладан ветар, и ко зараније не пази на себе, прозебе и умре. Зато и ја опет обучем капут. Треба чувати ово мало здравља што га још има, за ово мало живота што га још има. Лети треба човек да се чува од зиме, а зими од врућине. Побожни људи често, и не мислећи, спомену безбожне речи кад кажу: чувај се, па ће те и Бог чувати. А то јасно значи: ако ти сам себе не чуваш, не уздај се у божје чување. Ни оно није правилно, кад човек за какав тежак свој посао рекне: свршићу с божјом помоћу. То изгледа да Бог не би могао то сам свршити, него тек кад се удружи с човеком, и то као његов помоћник. Чудновато је што људи само за несрећне случајеве што им се догоде кажу: божја воља. Кад се коме син роди нико не каже: божја воља. Кад му когод умре, кад му кућа изгори, обично сваки рекне: божја воља.
ја љубим самоћу. Изишао сам данас да се прошетам у овим лепим крајевима, и да се уклоним од ове вреве, па ето опет ми се чини да је пола визбаденских човекомрзаца пошло самном. Познајем да сам се почео љутити, а то ми шкоди. Моје правило кога се морам држати, то је: да се нигда не ражљутим. Лекар ми је давно казао, ако се сувише наљутим или сувише развеселим, могу онога минута изданути. Небих толико марио да је рекао: узданути, али се добро сећам да рече: изданути. Те две речи могу се у стиховима лепо сложити, али у животу никако. Не треба се сувише ни љутити ни веселити. Кад би се човек за свашто хтео љутити што на овом свету није онако како он хоће, свиснуо би за кратко време. За све што се на овом свету, добро или зло, догоди, треба рећи: божја воља, па ићи даље својим послом. Философ Шопенхауер, пре десет година, умро је од љутње, што овај свет није створен онако како би он желео. Што год на овом свету постоји ни у чем није видео савршенства, па није могао веровати ни у савршенство оне силе, која је све то створила. Нигде није видео бистрог и ни с чим непомешаног ума. Ни на небу ни на земљи ништа није нашао што ди му се допадало. Сахрањен је у Мајнцу, и, као неко чудо, морам споменути, да против своје гробнице, премда је била узана и врло мрачна, није ништа приметио. Добри Немци, који су задовољни свачим шта Бог и краљ чине, нису ни разумели шта у његовим књигама стоји. Први су Енглези његову науку дигли на ову висину где сада стоји, али су признали да ни она није савршена.
Ја хоћу самоћу. Мој другар с клупе нека иде куда хоће, ја желим да будем сам и да идем како хоћу. За то ево хоћу да легнем на траву у хладовину испод овога гранатог дрвета. Поклопио сам се добро аамрелом. Жмурим, жмурим, јоште жмурим. Кад погледам испод амрела, низ брдо, нигде не видим свога другара; он је одавно отишао. Срећан му пут! Тек ћемо се сутра видети на извору оне вруће визбаденске воде. Сад се могу слободно исправити и сести, могу и амрел на страну уклонити, да се нагледам овога лепога зеленила и да се наслушам песама од птица што су на овом дрвету јутрос певале. Кад сам у самоћи, осећам се у најмиљијем друштву. Ах! Гле, ето путем низ брдо онога високог Енглеза, што свако јутро у шест сати пије четири чаше визбаденске воде, а у осам сати попије пет чаша магарећег млека, и опет му се ништа не познаје; његове уши остале су исте онолике колике су и пре биле. Да би се уверио да с млеком не варају, он свако јутро стоји и гледа докле помузу. Ено га застао, кашље, пљује у мараму и пажљиво разгледа пљувачку. За њим на десет корака иде његов фијакер. Он се прилично за ручком разговара, а и говори само о својој болести. Два пута ме досада питао: како изгледам данас? И ја сам му оба пута одговорио: велика промена. Једна Францускиња из Дижона, млада, здрава и свагда разговорна и весела, кад је год случај нанесе за ручком да седне према њему, и не чека да он пита, него одмах гласно викне: „ах, господине, како добро ви данас изгледате!“ Он се слатко осмехне, остави виљушку и нож, па са везаном салветом око врата пређе преко сале, и стане пред огледало да се види а она Дижонка смеје се као бесна. Ето га све ближе низ брдо. Он нема амрела, али је завио око шешира велики бео пешкир и пустио крајеве низ леђа. Из Бомбаја донео је и тај пешкир и ту болест. Надам се неће се зауставити кад ме види. Али, за сваку сигурност, да ја опет легнем и да се заклоним амрелом. Већ ми се јежи кожа од његовог друштва. Прво ће ме питати како изгледа, па ће ми онда показати мараму у којој је путем пљувао, за тим одмах грдиће немачке лекаре како не знају ништа, и не умеју да му кажу од чега болује. С таким људима шетати по обалама лепе Рајне, било би страхота. Један од нас двојице умро би до мрака до једа И од дугог времена. Изложен сам опасности. Он ће познати мој амрел, зауставиће се. Осећам да се љутим. Узео бих три бразилијанска колачића, али немам до само њих три, а можда ће ми требати. Ко ће знати какве ме незгоде до мрака могу снаћи. Колико је тренутака у животу, толико несрећних случајева око човека непрестано трепте. Родити се на овај свет: то је права и највећа несрећа. За њом следе све друге несреће. Толико милиона година, милиона векова, прошло је без мене и без овог дугачког Енглеза! Зашто и ове године, што за њима иду, нису тако учиниле? У толико бескрајном времену откада нас двојица да се у једном веку родимо? Откуда он чак из Индије да дође да моје спокојство узнемирује? — Божја воља! У оваким незгодама, после колачића, помисао на милион година најбољи је лек. Кад умремо, или докле се не родимо, милион година брже прође него један минут.
Добро је. Несносни Енглез прошао и отишао. На читавом путу уз брдо нико се не види, осим по гдекоја гомилица девојака и деце; иду у цркву или враћају се из цркве. Они, по двоје по троје, загрљени иду и певају црквене песме. Благо ономе ко налази лека у Бога више него у бразилијанским колачићима. Човеку, кад је у доброј вери на Бога, живот је радост, смрт му није страшило. Кад човеку деветнаестога века истргнеш из срца мисао с Богу, чиме ћеш му попунити ту велику празнину? Данашњи људи још нису спремљени толико, да могу ту празнину попунити наукама и зрелим разумом. Велики безбожник, Волтер, рекао је: кад не би било Бога требало би га измислити. Велики Словенин Палацки, рекао је: кад не би било Аустрије, требало би је створити.
Полазим даље. Весео сам. Ничега бише нема што би ме љутило. Читав овај лепи дан припада само мени и мојој самоћи. За неколико минута бићу у равници, потом за двадесет минута прећићу равницу. Сешћу на обалу Рајне и с њоме ћу се слатко разговарати. Ми смо стари познаници. Она ме много воли; једанпут, кад сам се купао, тако ме силно загрлила, да сам се једва отргао, у мало ме није удавила. —— „Ево и мене!“ неко викну с десне стране пута и онај мој другар с клупе подиже се испод дрвета, и раме уз раме идемо даље. Ја се предам својој судбини. Божја воља! Опет се почињем љутити. Чудо ће бити, ако сутра не добијем грозницу. А што бих се љутио? Пут је свачији. Когод хоће може ићи за мном, преда мном или поред мене. Немам право љутити се; имам неограничено право ћутати и ове лепе пределе гледати. Али ми ја ипак незгодно с једним човеком тако дуго ићи а ништа не говорити. „Господине — рекох напослетку, пошто сам један колачић прогутао —— ви сте данас наишли на врло непријатна друга, биће вам дуго време: ја обично мало говорим“. — „А ја нимало! — одговори он — можемо заједно ићи без досаде један другом. Сматрајте да ме нема!“ — „Исто тако и ви, што се мене тиче“, рекох ја, и били смо обојица врло задовољни, није нас више ћутање тиштало. Последње наше речи значиле су толико, колико кад двојица један другом рекну: лаку ноћ. — Идемо даље безбрижно и весело. Сваки ужива потпуну слободу говора и ћутања. Нека он говори колико хоће и шта хоће, мени стоји на вољу хоћу ли му штагод одговорити. Тек сада осетим како је то пријатно бити сам, и не бити сам.
Сишли смо у долину. Рајна се више не види. Место Рајне, место тога широког воденог пута, видимо пред собом узани, гвоздени пут, што иде из Франкфурта у Кобленц; није, него из Кобленца У Франкфурт. Опучимо ићи уз пут, може бити да је то низ пут. Забавља нас корачање с гредице на гредицу; каткад идемо по самим гвозденим шинама. Мој другар седе на једну гредицу, ја седох на другу гредиву; између шина седосмо; насред пута седосмо; обојица седосмо. Он скиде с леве ноге ципелу, па пошто у њој не може да нађе камичак што га жуљи, скиде онда и чарапу па је преврће и тражи по њој камичак као да буву тражи. Ништа не може да нађе. — „Ах, рече сам за себе, десна ме ципела жуљила! и поче изузивати и ону другу ногу. Ја, који нигда без посла не стојим, бирао сам око себе најлепше, црвене, округле, камичке. Има их тако лепих да се могу у прстен метнути. Хоћу да их понесем апотекару. Он их може Енглезима продати, па ћемо новце делити. Треба човек сваком приликом да се користи, и гдегод може са својим трудом, на праведан и поштен начин, себи новаца да заради. Наједанпут чујемо да неко страховито виче. То се нас за цело ништа не тиче. Ко би с нама имао посла! Платимо, гдегод што потрошимо. У целој Германији немамо никога познатога. Глас све се више приближавао. По дрктању гласа познајемо да онај што виче нагло трчи. Нека га нек виче: сваки Немац има свој занат; можебити то му ја занимање да ваздан трчи и виче. Наједанпут видимо пред собом чувара железничког. „За име божје, бежите с пута! Сад ће влак с колима туда да прође, и разгњечиће вас као муву:“ То су страшне речи за нервозне људе. Кад рече: згњечиће вас као муву, — ја се одмах претурих с пута, и скобрљах се у јарак, вичући моме другару, који ништа не разуме шта чувар немачки говори, него непрестано у чарапи тражи камичак што га жуљи: ,„Спасавајте се! Опасност!“ Три пут сам викнуо, и обадва последња. бразилијанска колачића стрпао сам у уста, иначе добио бих лупање срца. После неколико тренутака, тим истим путем, као стрела, протутњише двадесет тешких кола. Чувар, пошто нас је посматрао неко време, рече: „Господо, нико неће помислити да сте ви хтели да оштетите пут, али у нашој Немачкој казни се и небрижљивост, казне се и они који довољно на своју личну сигурност не пазе. За то изволите поћи са мном, ја вас морам пријавити. Но странцима се овуда много кроз прсте гледа, и држим да ћете само на два форинта бити осуђени. У исто време подиже два прста и француски рече: „Два форинта!“ — Мој другар, који је само те две последње речи разумео, маши се руком у џеп и даде му два сребрна форинта; и ја исто тако учиним. Чувар се весело осмехну, подиже учтиво своју капу, па брзо оде натраг а ми полагано напред.
Идем даље без икакве стазе преко неких лепих ливада; понегде има и лепих шумица. Идемо Рајни, коју не видимо откако смо сишли у долину. Нигде не можемо да угледамо какво село. Осврћемо се на све стране не би ли нашли излазак, који ће нас одвести до какве гостионице. Није још подне, али би се могла која чаша пива попити. Не знамо или идемо југу или западу. Мој друга рече: „заврљали смо!“ — Ја му ништа не одговорих. Ишли смо даље. После неког времена ја рекох: „ми данас нећемо доћи на Рајну!“ Он ми ништа не одговори. Један човек, што је према нама покошену детелину превртао, виче: „кад би се туда свет шетао, ја не бих имао никакве користи од те земље!“ — Ми му ништа не одговорисмо, само мој другар дохвати се десном руком за џеп, и очекивао је кад ће онај подићи два прста и споменути два форинта; али тога не беше.
Идемо даље. Ево нас дођосмо до једнога дугачког зида, нигде му се свршетак не види; висок је врло, једва би амрелом до врха његовог дохватили. Кинески зид по свој прилици није, јер Кина лежи на истоку, а ми смо од јутрос ишли само к југу. Нека чудна ограда јесте. Идемо непрестано поред тога зида, нигде краја нема. Шта је у тој тврдој огради, не знамо. Ево наиђосмо на једну узану стругу. Ту се зид оронио, и познаје се да су га мајстори почели оправљати; и данас би радили да није недеља; донекле озидали су га, али се још може лако прекорачити. Ми стојимо и гледамо кроз тај продерани зид. Видимо жбунове, лепе стазице и цвеће. После дугог стајања, мој другар рече: „антрон!“ — реч антрон значи на српском језику: уђимо, или правилније да рекнем: значи на француском језику уђимо. — Он прекорачи најпре десном ногом и пређе, ја прекорачих левом ногом и застадох. Истина је што људи кажу да се на сваком кораку може несрећа догодити. С оне стране, до самога тога зида, било је једно корито пуно житкога малтера; левом ногом стао сам усред тога корита. Мој другар стоји према мени и гледа моју леву ногу на оном истом месту у кречу где је његова десна нога била и не смеје се, само ми рече: „чувајте се, ту има креча!“ ја се прихватих за шешир и рекох: „благодарим!“ Срећа те корито не беше дубоко, нисмо се удавили, само смо по једну ногу до чланка обелили. Тако, путоногасти, идемо даље. Видимо да смо дошли у најлепши парк. Шуме, ливадице, путови за кола, цвеће, стазе. После неколико минута наиђосмо на једно лепо језеро, по њему пливају лабудови и рибе. Седнемо поред језера и брижљиво оперемо креч са својих ногу.
Овај парк као да нема краја, то је прави лавиринт: идемо кроз шуму једном стазом к западу, а она нас одведе к истоку. После Версаља, Потсдама и Шенбруна, нисам видео већега парка. Равница је, не можемо да погодимо пут, који ће нас извести. Кораке наше заустави једна дугачка стаклена зграда; место крова и зидова са стране само су стаклена окна. Идемо поред ње и она учини нам се да нема краја. Наиђосмо на једна мала отворена врата; стадосмо. Улазак на та врата беше запремљен празним судовима, у којима је цвеће неговано. То су врата на која баштовани уносе воду, земљу и друго што им треба. „Антрон!“ рекох ја. „Антрон!“ одговори мој друг. И прекорачисмо преко празних судова, затим преко неких колица и мотика, и обретосмо се у прекрасној стакленој башти. На све стране водиле су путање кроз најразличније биљке, које расту у најтоплијим крајевима Америке и Африке. Све је пуно, свуда стабљика до стабљике. На више места нашли смо баштоване: он нас учтиво поздраве, па даље раде свој посао. Нама се чини да идемо по оним земљама где нигда снег не пада. Задржасмо погледе на цвећу што из једне обешене котарице стрмоглав расте; цвет му је леп, жућкаст, меснат, и не можете рећи да није од воска начињен. „Знате ли ви ботанику?“ упита ме мој друг, гледећи у то цвеће. „Знам, ботаника говори о биљу“ одговорих му ја. Он се прихвати за шешир; тим је ваљда хтео захвалити за објашњење… Кад смо наишли на лепе, африканске, палме, и ту смо се зауставили: дуго смо их гледали. Оне су високе, због њих је на томе месту кров високо подигнут. Све што видимо, све је их далеких земаља донесено. Свима оним различним биљкама, а хиљада их има, чини се свака угодност, али оне су опет невеселе и кржљаве. Оне осећају да су затворене; не познају сунце својега завичаја. Рука баштованова, која их негује, вређа их. Ништа им не може накнадити њихову слободу, њихову постојбину, за којима вену, болују, туже. Лав у менажерији није лав, то је његова кожа навучена на мајмуна: трпи да му се из пушке поред његових ушију пуца, скаче кроз обруч као псето, лиже руку свога господара у којој бич стоји. Стаклена башта то је менажерија, кавез за биље; свако расте онако како му баштован заповеда. Поносита палма, краљица жарких пустиња, овде врхом својим удара у своје стаклено небо, жалостиво обара своје гране доле, као лав у кавезу и она осећа тугу за својом постојбином. Туга, на овом свету много је старија од религије; њу осећа и животиња и биље; то је један узрок више за припитомљење. Животиње немају религије; то је један узрок мање да се међу собом не мрзе и не кољу.
Како је загушљиво и врућина у овој дугачкој стакленој згради. Различни, ма и лепи мириси, кад их је и сувише, непријатни су. У дну ове зграде изађосмо на једна врата. Ова су врата велика, већа су од свих мањих врата; и за сва друга врата, која нису оволика, може се поуздано рећи, да су мања од ових врата. Ваздух напољу пријатан је. Идемо још непрестано к југу. Велика, граната дрвета крију нас од сунца. Скинусмо шешире. Благ ветрић брише нам знојаво чело, преврће тамо амо нашу косу; за тај посао не треба му много труда, јер у обојице нема много косе на глави. Идемо даље. Нова препрека, која нам смета ићи право Рајни, појави се пред нама; то је једна велика двокатна палата. Не знамо како се може обићи. Прекрасна каменита кућо! Ко те ту постави, ко те баш ту озида куда ми идемо? Зашто пречиш нашим корацима те не могу ићи право к југу? Мислиш ти да смо ми птице, да можемо преко тебе прелетети? Код толике равнице, ко те озида баш посред нашег пута? Не можемо преко тебе али ћемо кроз тебе проћи!
Мало даље пред нама забавља се један човек растављајући врежице што су се замрсиле. Не бих рекао да је вртар, руке су му беле. Можебити да је кувар, лице му је добро ухрањено. На сваки начин беспослен је као и ми. Он се не осврте на нас; ми се освртосмо на њега: „Би ли нас провели кроз ову палату?“ — Он се исправи, погледа нас непријатно, а осмехну се пријатно, па, долазећи нам са цвећем у рукама, одговори: „зашто не?“ — Уђе пред нама на једна споредна врата, показа нам степене, по којима се попењемо на горњи кат палате. Што смо год ту нашли све је лепо и богато. У великој једној сали задржасмо се дуже; гледасмо прекрасне слике из талијанске и холандске школе. Кад се осврнусмо нашега пратиоца нема, нестало га: не дадосмо му никакве напојнице. У дну сале видимо другог човека: по дугачким униформисаним хаљинама, по обријаним брковима и по гордељивим погледима, познамо да је то слуга из ове палате. Он нас проведе још кроз неке собе, у којима такође има слика. Одатле нас одведе у крајње оделење, одакле се види Рајна: она је близу, може се до ње каменом добацити. Затим сиђемо низ једне лепе и широке степенице на улицу. Тај господин слуга испратио нас је до половине степеница. При растанку рече нам француски: „ви нисте познали онога господина што сте га нашли у парку?“ — „Нисмо!“ одговорих му ја. „Оно је била лично његова светлост!“ рече он даље и подиже поносито главу. —— „Ба!“ — рече мој другар, а тим је изјавио своје дивљење; и ја сам држао да и мени треба што год рећи, за то и ја рекох; „ба!“ — и одосмо даље. Каква је то светлост била у тој пустој палати, није нам нико казао, по свој прилици зато што нисмо никога питали. Северна светлост за цело то није била, јер је северна светлост свагда румена, а ово беше врло бледа светлост.
Кад изађосмо из палате, нађосмо се у лепој вароши. Улице чисте и широке, свет на све стране иде, и ми идемо. Дошли смо до саме обале. Даље се не може, још један корак па бисмо пали у реку. Поред обале видимо саме лепе гостионице. Целога лета обале Рајне ништа друго нису него шеталиште путника и странаца из свију народа. Поред шуштања таласа чујемо један пријатнији глас, који долази из једне, густом шумицом опкољене баште. То беше глас од лупе тањира. Као из једних уста обојица рекосмо: антрон! и саме ноге окретоше се на ону страну.
На једном узвишеном месту, на самој обали, у хладовини зелених дрвета, беше много постављених столова и гостију. Ми седосмо за један мали, празан, сто. Између осталих гостију, у једном крају познам непознате Енглезе, они су већ ручали, па се забављају пријатним ћутањем. Недалеко од њих познајем још тројицу, које сада први пут гледам; то су Американци. Један од њих на једној столици седи, на другој ноге наместио, а трећу љуља обема рукама. Други што до њега седи, скинуо капут, врућина му, држи нож у руци и сече клупу. То је њихов обичај. У другим крајевима Америке, после ручка келнер донесе и пред сваког госта метне на тањир по један комад липова или чамова дрвета да столове не кваре. И гости, место разговора, узму та дрвета и дељкају. Нисмо добро место изабрали: три корака од нас, неколико Француза пију вино и тако вревају, да није могуће у њиховој близини седети. Устанемо, и преместимо се за други сто.
Тек што смо сели, келнер одмах притрча, донесе нам јеловник на француском језику, и упита: „шта заповедате јести?“ Мој другари не узимајући карту у руке рече; „супу и тако даље!“ Келнер га погледа, као да би хтео знати шта он разуме под тим: и тако даље. Али не добивши никаква објашњења, окрете се к мени са истим питањем. Ја му одговорих: „донесите и мени исто!“ — Келнер оде. У дну баште, одакле се јело доноси, разговарао се мало с газдарицом: по свој прилици саветује се шта ће нам после супе донети. Они су били радознали шта смо ми под тим: „и тако даље,“ разумевали; а ми смо радознали како ће они то разумети, и шта ће нам донети.
Добро смо учинили што смо тако келнеру казали, јер он нам је сортирао много бољи ручак него да смо ми бирали. Прекрасно својство мога другара, да за ручком ништа не говори, било ми је већ познато. Ручали смо брзо и слатко. Келнер донесе нам рачун ћутећи; ми му платисмо ћутећи. Неколико крајцара, по обичају, поклонисмо му, зато нам је учтиво донео амреле и шешире, а још учтивије се поклонио, и испратио нас. Како смо изашли из баште, били смо опет на обали Рајне. Двадесет корака од нас наниже стоји један мали пароброд: пуши се, лепрша, звижди, шиче, звони; хоће некуда да иде. Много различита света улази да путује на њему. један дебео човечуљак иде испред њега по обали тамо амо, и, држећи у руци билете на продају, виче: „Изволте, господо! уђите! Сад ће да се кренемо. За двадесет крајцара и двадесет минута бићете у Мајнцу“. Два три језика мешао је у то своје позивање, да би га разумели и Французи, и Руси, и Енглези, којих доста на обали стоји. Он пође к нама, непрестано понављајући те исте речи. Ја погледам у свог другара, он погледа у мене; ја рекох: „антрон!“ он рече: „антрон!“ — Пружимо руку са двадесет крајцара, а он нама пружи по један зелени билет. Он оде даље, вичући: „изволте господо, уђите!“ Ми пођемо полагано за њим. Завирим у своју билету и на њој стоји штампано: „од Бибериха у Мајнц“. Мој другар и сад се показао савршенији од мене: није ни погледао како се зове ово место, одакле полазимо. Он је одмах превио билет и метнуо у џеп. Можебити не зна име ни оне вароши куд ћемо сад да пловимо.
Преко једне узане а врло дугачке даске, која се гибала, уђемо у пароброд, тако низак да изгледа као какав сплав; нема никаквих раздељака нити склоништа; сви стојимо на крову. Неколико Енглеза седе на врху пароброда и хватају рибу на удице. Они читав дан тако проведу, само изађу у гостионицу те ручају и ноће. Пароброд је пун, а не полази. Онај виче и продаје још билете на обали. Сви који имају посла да што пре пођу и у Мајнц стигну, стрпељиво чекају да се пароброд крене, само нас двојица и још неки потпуно беспослени странци немамо стрпљења. Мој другар већ се љути, чујем га да за себе сам говори: „ја кад кудгод идем, хоћу да идем; ја немам кад чекати!“ — После неколико тренутака опет рече: „треба да изађем па с једним фијакером да идемо; нама није до чекања.“ — У томе и онај што је продавао билете, дође на лађу, подиже за собом онај узани мост, оде на средину пароброда, попе се на једну столицу, па командује да се пароброд отисне. То је био капетан. Други, што је горе доле трчао и продавао гостима пиво и цигаре, оде у дно лађе: то је био корманош. Пароброд се крете, и пође без икаквог несрећног случаја, који би нас могао забављати.
Варош Биберих, поред које смо уз воду пловили, врло је лепа. Са пароброда види се Лондон, Париз и Петроград: све лепе и велике гостионице. Обале Рајне овуда су равне, за то и јесу путницима равнодушне. Језера и реке без брегова изгледају као огледала без оквира. Но да су биле босфорске обале, опет их небисмо гледали, тако смо притешњени и сваки час узнемирени. Пароброд је дупке пун; ретко је ко нашао место да седне, сви смо стајали, а врева од различитих гласова људи, жена и деце, врло нам је неугодна. Пролазе тамо амо, ако не пазите на своје ноге, очепиће вас. За странце врло необично друштво. Два мајстора стоје иза нас, и живо се разговарају о американским говеђим кожама. Ах, такав разговор да морају слушати они што су пошли да се забављају и шетају! За што се о томе не разговарају код своје куће, у свом дућану? Једна жена недалеко од нас, држи пуну котарицу повезаних кокошију, које се често лепршају и крече; до ње једна друга жена преповија своје дете. Неко друштво младих људи, с десне наше стране, пију пиво, шале се, гурају се, обаљују један другом шешир, и смеју се као бесни. Један старац држи у рукама своје унуче, непрестано се с њиме разговара, од радости гласно се смеје кад га дете повуче за бркове или за уво. Дете пружи своје прљаве руке моме другару и онај старац рече: „загрли тога господина!“ — Али овај се окрете на другу страну, и тиме се спасе од тога загрљаја.
Велика срећа те ово путовање не траје дуго. Пред нама већ је Мајнц с десне, а Кастел с леве стране. Да низ воду пловимо, Мајнц би био с леве стране, а Кастел с десне. Дугачак мост на лађама спаја та два места. Мало даље види се, као у ваздуху да стоји, други врло леп, гвозден мост, железнички. У Мајнцу има педесет хиљада становника. Они су сви добри и нису себични: сваки осамдесет година сви се уклоне одатле, ништа не понесу са собом, све своје имање и куће оставе другима.
Наш мали пароброд има своје станиште на сред дрвенога моста. Кад је дошао на то место он се заустави; корманош — или, ако је боље рећи, крмар, привеза га конопцем, а капетан прислони уз мост једне кратке лестве, и ми сви изађосмо, осим оних Енглеза што седе у врх пароброда и пецају рибу. Нас двојица, наслоњени на ограду од моста, гледамо како свет наново улази у пароброд, и како капетан трчи тамо амо и нуди билете. Још неколико пароброда видимо: неки полазе, неки долазе, неки стоје. Свет врви преко моста и по обалама и с једне и с друге стране. Нико не иде полагано. Тешко ногама у просвећеној Европи! Нико их не жали. Народи, што у Азији живе, чувају своје ноге; полагано и врло мало иду; чувају и своју главу: врло мало мисле и ништа не уче.
Свет врви на све стране; ми стојимо на мосту и гледамо. Тешко смо забринути шта ћемо радити, јер је још дуго до мрака, Но има неко милостиво провиђење које се и за беспослене брине. Један празан фијакер ишао је преко моста, кад беше према нама, заустави се; кочијаш скочи с кола и гологлав притрча нам вичући: „изволите, господо, да вас возим, врућина је да пешке идете!“ — Обојица ћутећи седосмо у кола. Кочијаш је одмах опалио коње да што пре сиђе с моста, јер је туда велика навала од људи и кола. Кад смо мало даље у улице изашли, окрете се и учтиво запита: „куда желите да вас возим?“ — Мој другар ћутао је, и ја сам ћутао, а кола су даље тутњила. После пола сата кочијаш се опет окрете и понови своје питање, ми поновисмо своје ћутање; он продужи возити, ми продужисмо седети.
Возили смо се кроз неке паркове, затим кроз неке лепе улице; каткад ишли смо брзо, а каткад полагано. На једној улици окрете се кочијаш и пруживши свој бич, рече: „оно је статуа Гутембергова; он је био први књиговезац!“ — ја се окренем и погледам, мој другар и не осврте се. После неколико минута, кад смо дошли на неку пијацу, кочијаш опет окрете се и рече: „то је Шилеров плац; оно је Шилерова статуа; он је начинио звоно!“ — Затим ишли смо даље. Коњи почеше живље касати, то је знак да је кочијаш ожеднео. Напослетку зауставише се кола пред једном великом црквом. Неки човек, у дугачком капуту, ваљда је црквењак, поздрави се најпре са кочијашом, па онда с нама, и позва нас учтиво да видимо цркву и њене знаменитости. Ми устанемо из кола и одемо у цркву с побожним мислима да нећемо ништа наћи што би нас занимало. Црква је врло велика и прављена је после рођења Христова; с поља има шест тороња, а унутра више од педесет лепих стубова. Црква је врло стара, њени сводови већ су мрачни од многих предика. Ходамо тамо амо, а црквењак непрестано говори и труди се да нам све стародревности објасни. Дуго нас је задржао при једној прекрасној икони, коју нисмо могли видети јер беше у тами; и неке старе латинске натписе дивно нам је прочитао. У једном углу показа нам где лежи трећа жена Карла Великог; жену нисмо видели, она је умрла пре хиљаду година. Показао нам је и неколико лепих споменика на гробовима разних владика што су ту закопани. Најлепши споменик беше на гробу неког песника из старих времена.
Уа цело време гледања ових ретких и врло занимљивих древности, и мене и мога друга обузимало је једно исто осећање, а то је: да је у овој цркви много хладније него напољу. Ја кинем један пут, —— он ме погледа; ја кинем други пут, а он метну шешир на главу, и оде управо на врата: боји се кијања као вампир. Од кијања долази кијавица, а од кијавице могу да се развију различите болести. Силни цар Никола умро је од кијавице.
При изласку обдарили смо црквењака, који, пратећи нас, исприча нам још како су Французи, за време прве безбожне републике, кад су Мајнц освојили (1793. год.) претворили ту цркву у магацин, и ту сместили зоб, коњска седла и брашно. Како смо изашли из цркве седосмо у кола. Наш кочијаш који се није надао да ћемо ми тако дугачку цркву прегледати за тако кратко време, беше натакао коњима зобнице и некуда отишао. Ми стрпљиво седимо у колима и чекамо. Мој другар био је занесен високим мислима: гледао је право у кров једне трокатне куће. Ја сам мислио на Друза, Гутемберга, Шопенхауера и на нашега кочијаша. Све су то људи за озбиљне мисли. Први основао је Мајнц, други родио се у Мајнцу, трећи сахрањен је ту, а четврти седи негде у Мајнцу, и пије. На философу Шопенхауеру зауставише се моје мисли. Његови су погледи на овај свет дрски, оригинални, чудновати. Ко га чита, а при том ако по несрећи има наклоност да размишља, видеће да је он сав универзум међу два длана у прашину сатро, па онда дунуо. Све што постоји на овом свету, све је наопачке; све што је створено, то није неки вешт мајстор начинио, него неки шегрти учили су стварати. Тако он мисли. Овај универзум, ако није умео бити бољи и савршенији, није се имао рашта, овакав какав је, ни појављивати. Ништа нема паметна циља. А Хегл каже: све што постоји све је паметно; јер да није паметно, не би постало и нестајало. Хегл је казао још једну велику реч, којом се Словени више теше него Немци, казао је: сваки назадак то је напредак; јер са сваким назатком што дође, мање је један назадак, по томе ближе је напредак и савршенство.
Вечерња сутон приближава се, а нашега кочијаша још нема. Кад сунце залази, тада је најприличније походити гробове. Лепа би успомена била на гробу Шопенхауера једну цигару попушити, и рећи му: „све је онако као што си ти казао.“ — То је дане највећи философ; његово име у свету чувено је готово као и име Мис Пастране, која има браду и све тело рутаво, а лице као у мајмуна. Имао сам част видети је у бечком циркусу. Заиста ванредно чудновато створење! Али Шопенхауер ипак више ми се допада. — У младости походио сам гроб Хегла, Фихта, Шилера, Гетеа, Виланда. Походио сам још гробове и многих талијанских, француских и енглеских великих људи, па што се не бих овом приликом свратио и на гроб Шопенхауера? Та жеља роди се у моме срцу, и осећам сам како уз гркљан расте и хоће да се појави на устима. У томе чујемо да нас неко крупним гласом грди: „какви су то људи да не пошљу одмах да ме зову, него седе у колима као волови и читав сат чекају? Три корака одавде ја сам био да попијем чашу пива. Сами су криви што су тако дуго чекали. Требало је само да се јаве. Ја знам своју дужност. Двадесет година ја радим овај посао; ја се бројим међу најбоље кочијаше; мене зна цела варош. Ја нисам крив; мени се нема шта пребацити“. — То је у главноме изговорио наш кочијаш, сам за себе, док је скинуо празне зобнице коњима с главе, и метнуо их преда се у кола. Један од варошких униформисаних стражара приђе нам и рече: „Господо, ви нисте дужни платити фијакер за ово време што сте чекали. Ја сам приметио да ви чекате кочијаша, пи одмах сам га нашао. Он ће бити кажњен једном форинтом“. — Мој друг, ваљда је разумео ону последњу реч, маши се руком у џеп те извади једну форинту, но онај стражар не хтеде примити.
Наш кочијаш беше прилично пијан, али ипак хитро скочи на своје место, и кола се кренуше. После неколико тренутака стаде, окрете се к нама, скиде шешир и запита: „шта желите сад походити?“ „Гроб Шопенхауеров!“ рекох му ја. Он се мало замисли. Отрча преко пута у један дућан и нешто упита, затим упита неке кочијаше што су стајали недалеко од нас; по том дотрча и повика: „грофа Шопенхауера нема у Мајнцу. На двадесет места питао сам, нико њега не познаје. Мени је свако дете у овој вароши познато. Гроф Шопенхауер није нигда ни живео на овом свету, ви ме навалице збуњујете; ви мислите ја сам пијан, па ме исмевате. Тако стара господа, па се заносе као деца!“
У томе мој другар отвори уста и рече: „железница, Визбаден“. Кочијаш га добро разумео. Шчепа левом руком узде, припе се на свој узвишени трон, десном руком узе свој витки скиптар што Мађари зову: бич, Турци:; камџија, а Руси: кнут. Коњи потекоше као муња. Ми смо, ћутећи, пристали да управља нашом судбином. Да је он министар, што управља људима, не би ништа марило; али кочијаш што управља коњима, треба да је потпуно при себи. Сваки час били смо у опасности, тако је брзо возио; кад је год замахнуо руком, његов бич звизнуо је близу наших ушију, а ми смо гдекоје „ба!“ узвикнули. На два места кола би се преврнула да коњи нису били мехленбуршке расе и немачке памети. Насред моста један варошки стражар притрча, и ухвати коња за оглавље. Коњи познадоше власт и одмах стадоше. „Зар се тако вози преко моста?“ викну стражар, забележи име кочијаша и нумеру од кола, за тим подиже руку својој капи и нама рече: „извините, господо, ја чиним своју дужност.“ — Наш кочијаш возио је даље полагано; и они коњи посташе озбиљни и забринути. Са тужним погледом осврте се и рече: „Све што сам данас зарадио, узеће ми за казну.“
Сиромаси кочијаши! Они су одговорни и буду кажњени ако одвећ брзо возе, ако одвећ полако возе, ако не погоде најпречи и најбољи пут, ако својом управом доведу у опасност само два човека! А Наполеон нити је одговоран нити кажњен, ако управом државних кола доведе у опасност милионе људи! Сиромаси кочијаши! Полажу строг испит да се види умеју ли добро управљати коњима, а хиљаде главара, без испита, седају на своје столице, и одатле уче се управљати људима с којима је много теже изаћи на крај него с коњима.
Како смо прешли мост, били смо у Кастелу. Одатле полази железница за Визбаден. При плаћању рекох кочијашу: „зашто си толико пио?“ — „АХ, одговори он, знао сам да ћете ми дати добру напојницу.“ Није се преварио; био је задовољан. — Требало је још дуго чекати док пође железница. У великом, лепо осветљеном, салону, нашли сме много света, све сами странци што су јутрос изашли из Визбадена. Сви су седели, вечерали, ћутали и били замишљени, а нису ништа мислили: и ми смo сели, вечерали, ћутали, били замишљени, а нисмо ништа мислили. И ту смо јевтино прошли: нико није потрошио више од десет речи.
Кад је звоно трећи пут зазвонило, били смо у колима. Zа тридесет минута стигосмо у Визбаден. Кад смо изашли из кола, ја и мој друг, у гомили света, изгубисмо се, и растасмо се без лаку ноћ. Свак је хитао да нађе фијакер. За двадесет минута био сам у свом стану. Тиха поноћ приближује се. Осећам да сам уморан. Дремљив Морфеј, бог спавања, отвара своје тамне дворе. Антрон!