Писмо 10
Немци су добри јунаци, но ниједан народ то им не признаје; као да и они сами, из велике своје скромности, о томе сумњају. Њихово јунаштво спомиње се из далеке прошлости. Сто година пре Христа, када су Римљани стајали на висини своје војене славе, једно јутро стигао је у Рим страховити глас, да се на реци Рони, од сто хиљада римских војника једва десет хиљада спасло; друго све изгинуло. Немци су их побили. Нигда дотада нису Римљани тако страдали; нигде нису њихови легиони тако сатрвени били као ту. Са ужасом чули су претњу немачких војвода: чувајте се ових војника, који петнаест година нису под кровом спавали! — Кад су их год Римљани доцније победили, имали су захвалити само своме бољем оружју, лукавству и већем ратном искуству, но ипак свака их је победа скупо стала. У борби, у првим редовима Немци су се обично везали појасевима један за другог, да не може ни један узмакнути. Кад мушкарци изгину, бориле су се њихове жене иза кола; кад и оне попадају, онда су њихови пси нападали на непријатеља, и бранили мртве лешеве својих господара. Нико се није хтео предати: жене су често своју децу убијале, и себе својом дугачком косом удавиле, само да не падну живе непријатељу у руке.
Римљани су ударали на Немце из данашње Француске. Август пошље Друза с војском на њих, који је неколико пута прелазио преко Рајне, но врло је мало успеха имао. Немци су се повлачили у шуме докле снег не удари, а тада су Римљани морали бежати из пусте земље. Када дође Тиберије, други римски војвода, позове немачке вође к себи на веру. Кад му дођу, он их затвори у тамницу, а они, видећи ту превару, сваки себе убије. за тим Тиберије удари и сву Германију с војском поседне, путове кроз шуме начини, утврђења за своје војнике подигне, латински језик и римске законе и обичаје уведе, многе одабране младиће пошље у Рим да се тамо науче и припитоме. Међу овима је био и Херман, који је доцније учинио договор да Римљане из Германије истребе. Вар је тада заповедао римском војском. Кроз све лугове разлегао се глас ослобођења. Од Елбе до Рајне устану сви Немци против римске војске, која је с поуздањем ишла напред, секући грмове кроз велике шуме, и правећи себи мостове, а немачке чете нигде нису могли видети.
Једне мрачне ноћи, кад је киша пљуштала, кад су ветрови грмове изваљивали, изненада, са свих страна, ударе Немци, које је Херман предводио. Римљани, међу којима бијаху њихове жене и деца, збуне се и стану бежати, иза сваког дрвета смрт их је чекала. Мостови су били покварени, путови обаљеним грмовима засечени, а олуја је непрестано трајала. Вар и многи бољи Римљани, кад виде да је све изгубљено, прободу се својим мачевима; они други изгину, или их Немци повешају о храстове гране, или их покољу пред олтарима својих богова; мало их је допрло до Рајне. Цео Рим био је погружен у жалост кад је за ову несрећу чуо; цар Август, као изван себе трчао је по своме двору, лупао се у главу и викао: „Варе, Варе! поврати ми моје легионе!“. —— Али, они су сви лежали у хладним шумама Германије. Август од жалости пусти браду да му расте. — Та је победа спасла Немцима њихову народност и њихов језик. Да су међ њима остали Римљани, Немци би данас имали неки романски говор налик на француски.
Ови ратови са Римљанима почетак су немачке цивилизације. Оружје и одело што су упљачкали видели су да је боље, они су их носили и кушали да их сами праве; питомији обичаји дошли су неприметно и развијали се међу њима; око зидина, које су Римљани подигли, почели су правити своје куће, а таквих је било доста. Сам Друз, први римски војвода који је у Немачку дубље продро основао је Мајнц и још педесет градића. С њиме је дошла друга римска легија; она је долазила управо из Јерусалима. То беше она иста легија што је пратила Исуса Христа на Голготу; из те легије војници делили су Христове хаљине под крстом. Они су премештени из топле Сирије у хладну Германију. Тамо су ишли и разоравали цветајуће државе и вароши, и распели на крст онога који је проповедао благост, љубав и милостињу; а овамо дошли су на север међ сурове народе и подизали оно што су на југу обарали. Зидали су градове, уводили законе и положили основ хришћанској вери. У том истом легиону налазио се један речит човек по имену Кресценције, на кога су дејствовале Христове речи, он их је причао дивљачним Германима, они су их примали и почели се по њима владати. Тако мало помало буду приступни Христовој науци.
Кад је на југу Немања од малих жупанија силом стварао велику краљевину, онда су се Немци дробили у мале области; било их је у неко време више од хиљаде. још 1789 године беше 289 независних држава, а међу њима шездесет независних вароши, које су собом самостално и слободно управљале. Те све области пуних пет стотина година надметале су се у занатима и наукама. Свака варош беше престоница. Отуда је дошло то што данас видимо целу Немачку подједнако просвећену; у варошима, где нема десет хиљада душа, налазимо славне универзитете и велике фабрике. Данашњу Германију на комадиће да исечете, сваки тај комадић напредоваће и живети немачким животом. Најмања немачка варош, што се тиче просвете и напредовања, стоји упоредо са Берлином, Минхеном и Лајпцигом. Код њих нема као у Француској провинциалиста, паланчана. Немачке велике вароши нису прогутале сав свој народ. Те хиљаде немачких вароши и данас свака на свом огњишту неуморно негује пламен просвете, и труде се да упоредо корачају у свему са напретком великих вароши. Права свест, коју су тако брижљиво однеговали, држи слогу међ њима и ствара патриотизам и јединство. Ко зна како би данас славенски југ изгледао, да је за време Немање од Јадранског до Црног Мора и до Солуна, било двеста држава. Међ њима можда би се нашло бар десет држава, које би по примеру Талијана и Немаца, подигли универзитете. За шест стотина година просвета би међ њима створила индустрију, трговину и општи савез против каквог спољашњег нападања. Мали Дубровник, што је сам собом управљао, показао је чудесан напредак. Мала Грчка, кад је одбила велику персиску војску, била је раскомадана али просвећена.
За неколико кратких векова Немци су чудеса учинили, претворили су у прави рај своју земљу, о којој су Римљани као о неким Сибиру говорили; подигли су индустрију, реформисали римску веру, отворили су школе, науке, законе, слободу, и правом просветом просветили су средину Европе. — Сви њихови суседни народи мрзе их; завиде им. Сви признају да су они мудри, вредни и у свему добри; једино што им не ваља то је што су — Немци. Данашњи Талијани, зато што је њихов Рим, и што себе сматрају за праве наследнике старих Римљана, не могу никако да се навикну на ту мисао да их је немачки народ надмашио. Они, из чисте злобе, слабо уважавају Немце, ретко им каква добра својства признају, кад о њима пишу и говоре види се у њиховим речима пакост и неправда. Готово сви европски народи граниче са Немцима, и сви вичу на њих. Француз, кад спомене Немце, њему излете речи: „стока немачка“; Талијан обично каже: „псето немачко“. Славени и сви јужни народи кад какву нову справу виде, са презрењом рекну: „швапска посла“. Отуда славенска реч: художество (рђавштина) означава вештину и уметност. Свак, па и сами Турчин, нађе се увређен ако му речете: „прави си Шваба“; међутим свакоме је мило ако му кажете: „прави си Француз“, или „прави си Москов.“ Па и сами Енглези, који се немају зашто од туђинаца бојати, погледају на Немце са злобним очима. Један чувен и научен Енглез недавно је казао: за најважније проналаске, с којима се сви народи служе, имамо захвалити најглупљем народу, Немцима; — а песник Бајрон пише: „измеђ свију Гота (Немаца) волим само Гета.“
Немци, што већма осећају ту неправду, коју му сви народи из зависти чине, тим се већма труде да буду у свему добри и ваљани, и да постану добар пример и учитељи целом свету. — Германија то је данас највећа реч у Европи; она је, као Минерва, лепа, мудра, скромна и — оружана. Педесет милијона имају једно име, један школски и књижевни језик, један народни понос. То су људи благи и питоми, а као мрави нигда без посла не стоје. Нико тако не поштује своју дужност као Немац. Савест у њиховој души то је њима права светиња. Француска су уста казала: Бог је дао човеку говор да може сакрити оно шта мисли; а Немац каже: истина и поштење најдуже трају. — Непријатељство њихових суседа крепи њихову слогу и јединство; то их је пробудило да виде своју снагу и величину, да покажу и докажу своје првенство међ народима. Они не би данас овако јаки и сложни били, да их Наполеон Први није са својом војском као стоку прегазио. Они су дотле мислили да могу у просвећеној Европи живети на основу својих државних права. Од тога доба они дању и ноћу спремају своју војску; но за цело то време од педесет година својега војеног спремања ниједнога дана није просвета заостала; све је, што један народ снажи и узвишава, упоредо расло и неговано. Немци не сањају више; народ је постао нација. Неразложне грдње, што се на њих са свију страна осипају, не могу помрачити њихову славу; празна завист не може ослабити њихову снагу; и не може уставити полет тако свесног и великог народа.
Лепа Германијо! сваки несебични козмополит са особитим поштовањем признаје твоје велике заслуге за цео људски род; и сами Славени (који оберучке примају твоју цивилизацију и просвету, па страхујући за своју народност, мрзе те), имају пословицу која вели: Немац светац.
Лепа Германијо! Идеалима — на које сви народи у будућности гледе — ти си најближа; вештини твога ума и твојих руку диви се свет. Твој напредак то је напредак целога човечанства. Ти си оно сунце што од запада истоку путује да светлост донесе удаљеним народима; докле допиру зраци твоје просвете дотле је видело. Когод љуби право развиће људскога рода, треба да ти жели свако добро; зато и ја — твојом светлошћу обасјан и од детињства грејан — свршујући ово писмо устајем на ноге и са неком побожношћу вичем: живела Русија!