Писмо 15
Има неколико дана нисам читао новине. То је најбољи знак да ми је време прошло брзо и пријатно. Ја их обично сваки дан много читам; оне ме забављају. Данашње новине, то је јучерашња историја света. И онда, кад се у свету ништа важнога не догађа, новине су пуне; читате их као кад једете лубеницу: непрестано жваћете, а ништа, осим воде, у устима немате.
Стари људи најрадије читају новине: то су за њих последњи извештаји о раду и животу људскога рода. Та занимљива историја пред њима ће се брзо затворити. После кратког времена они неће ништа знати шта се на овој земљи догађа.
Кад сам данас ступио у визбаденску велику читаоницу, зауставио сам се на прагу широких врата, одакле се може гледати у две велике сале; оне су пуне људи и жена. Стотине новина и брошира, на различитим језицима, леже по столовима. Два момка, обучени у фине црне хаљине, свагда ту стоје, и ако нећете да се крећете са своје столице, они вам доносе листове које желите. Занимљиво је сматрати људе у сваком њиховом послу, па и онда кад новине читају. Погледајте на ову различиту множину света што седи и чита, па после заустављајте свој поглед редом на свакоме, и видећете да је то лепа забава. Нико не седи уредно. Још није измишљена и начињена столица, на којој би беспослени људи, по својој вољи, могли седети. Сви држе по једне новине у руци; читају их онако као што и ручају — без апетита. Онај старац заузео читаво канабе: с једне му стране стоји бурмутица и марама, с друге стране шешир и рукавице; он само преврће листове и кроз наочаре гледа илустроване лондонске новине. На другом канабету седе две младе и лепе даме, обе држе по једне новине, али и не гледе у њих; оне се полагано разговарају и очима по читавој сали шетају, по свој прилици оговарају све оне, на којима њихов поглед застане. Недалеко од њих удубио се један господин у енглеске новине, Тајмс. Он се не помиче, новине га сасвим заклониле: од читавога његовога тела види му се само једно уво и врхови од ципела. Неколико њих, с новинама у руци, гледе кроз прозор. Један пруски официр у левој руци држи своју капу, а прстима десне руке полагано удара неки марш. Недалеко од њега, на кожној широкој столици, дрема један старац, наочари му спали на бркове а новине на земљу. Усред сале, за округлим великим столом, седе два риђа господина, по свој прилици Енглези, скрстили руке на прсима, опружили ноге, наслонили леђа на повијене столице, и обојица гледе у таваницу; човек само онда, када нешто рачуна, или кад тражи да се нечега сети, или кад жели да му дођу мудре мисли, или кад призива божју помоћ, подиже своје очи горе, право у таваницу.
У врху сале, на једном узвишеном дивану, између два велика прозора, као какав председник, једна млада Францускиња, пребацила ногу преко ноге и седи. Све су хаљине на њој црвене. Рукавице, марама, ципеле, лепеза: све је од најцрвеније боје. Накит на глави, око врата, на рукама, само су фини црвени корали. Ниједнога кончића, што се на њој види, нема од друге боје. Осим тога, њена лепа коса и обрве обојене су најфинијом црвенкастом бојом тако вешто, да би сваки рекао да је с таквом косом рођена. То јој све за чудо доликује према њеном белом лицу и плавим очима. Ко год подигне очи с новина, и нехотице погледа на ону страну где она седи. Она јасно види да је сваки, осим жена, признаје за прву лепоту. У једној руци држи париски, шаљиви, лист, „Шаривари“, а у другој растворену лепезу. Чита, често се осмехне но не ономе што чита; каткад се гласно насмеје, онда сви подигну очи са својих новина и у њу погледе, нико се не љути што им тишину пресеца. Она не гледа ни у кога, јер зна да сви у њу гледе.
Усамљени, код последњега прозора стоје три млада господина; брижљиво су обучени и очешљани, имају и нове рукавице на рукама; за њих читање нема никакве забаве, често гледе у сат и међу собом шапћу. То су зацело новаци, сад су први пут дошли у оваква купатила, све им је ново и необично; са нестрпљењем очекују једанаести сат, кад се обично отвара банка за играње. То је за оне који први пут приступају тој игри исто тако страховито, као и за оне што први пут у битку загазе. И за једно и за друго треба много времена док се човек навикне. Јуначко срце и на једном и на другом месту свагда ризика, али свагда не добија.
У другој сали, где обично стоје важније политичке новине, људи су много озбиљнији, главе су много ћелавије, трбуси много узвишенији. Они читају уводне чланке, телеграме и извештај о берзама. Они се боје рата више него артиљеријски коњи. Кад се мало шушне о источном питању, све акције падају, а са акцијама падају и смањују се њихови трбуси. Много их сада узнемирује што се Француска и Пруска препиру због тога да некакав пруски принц не дође на шпански престо. Из те, за сад дипломатске и новинарске борбе, може рат изаћи. Људима и државама што се мрзе најмање штогод треба па да се потуку. По париским улицама већ ничу: „у Берлин, у Берлин;“ — Немци у Берлину мудри су, па ћуте, само гдекоје новине поручују Французима: „Ако дође до рата, нећете се ви нигда више ни воде напити из Рајне“.
Читао сам новине док у обе сале није настао жубор. Једанаести сат још потпуно није избио, а већ сви бацају новине из руку, заборављају политику, траже своје шешире и полазе у жестоку борбу: место триста хиљада војника, банка са триста хиљада франака, стоји против нас.