Писмо 16
Странци су оставили Визбаден; само су остали ош Руси и Енглези, а и они се спремају да одлазе. Француска је објавила рат Пруској. Кад је тај глас дошао, онога часа сви су се Французи кренули на пут за своје отачаство. Један официр, који је седео до моје собе, полазећи рече ми: „До виђења! Ако останете овде још две недеље, видећемо се опет; ја ћу доћи с нашом војском!“ — Ал’ не рече Француз ако Бог да.
Први глас о објави рата поразио је ову варош. Сваки час могли сте видети жене да плачу а људе врло узнемирене. Није им друкчије било, него као да је објављена пропаст света. Сваки зна и говори да ће се главне битке, као и у негдашњим ратовима, догађати овуда, између Франкфурта и Визбадена. Рајна Ће се застидети деветнаестога века; њени таласи поруменеће од крви два најпросвећенија народа. Немци и Французи, оно што су као добри суседи, кроз дуге године, великим трудом и трошком подигли и створили, крећу се сада да са још већим трудом и трошком оборе и разруше, поред све цивилизације и велике образованости враћају се они у варварска времена, да пале села и вароши, да пљачкају мирне раднике и да газе коњским ногама нејаку децу.
Затворите своје књиге, о учитељи и правници! Закључајте црквена врата, о Христови свештеници! Ваш је труд бескористан, доклегод могу поједини демони ваше речи и све законе да униште, доклегод могу два крунисана човека осамдесет милиона добрих суседа и пријатеља, кадгод хоће да заваде и да закрве!…