Писмо 8
Како сам јутрос устао из постеље, похитао сам полагано прозору, да видим какво је време. То је обично први посао за — беспослене; то је први говор за оне који немају шта да говоре. Како вам когод почне говорити о лепом или ружном времену, оставите га, ви сте му досадни; немојте ни оно писмо читати које тим почиње, у њему нећете ничега занимљивог наћи.
И данас је небо ведро, и данас исто јучерашње сунце. Кад киша пљушти, како се лепо забављам! Гледам с прозора како капља за капљом пада, како се поточићи рађају и како их нестаје; како људи, који нису понели амрел, покривају марамом своје шешире; како жене на прстима трче преко улице, па још гдекоја, кад се оклизне те падне, а они што виде, насмеју су и помисле: то није први пут. Киша има у себи неко задовољство за оне на које не пада, а особито за оне које боли нога, те не могу да ходају; има и неку лепу музику: сваки најслађе заспи, кад киша шушти.
По тачности сунца и месеца могли бисмо рећи да се на овој земљи ништа не мења, него да све на минут иде својим прописаним путем; могли бисмо рећи да је земља дошла до своје сталности, и, таква каква је сада, да ће вечито остати. Али, кад се облаци дигну, кад киша удари, кад ветар дуне, човек и нехотице дође на мисли да се на земљи догађају велике промене пред нашим очима. Видимо јасно да цела наша земља ништа друго није него једна кемијска лабораторија. Кадгод загрми, човек се прене и сети се да сви закони могућности у природи раде, да нагло и непрестано раде, да у сваки крајичак света допиру, да на дно мора силазе, да ниједну капљу воде, ниједно зрно песка не остављају без посла. Кад се земља затресе, човек претрне и са страхом опомене се да ово округло клупче на коме стојимо није мртво, није стално; оно је пуно ватре и барута. У једном минуту може подићи мора, може спустити брегове, може се претворити у милионе комадића, може планути и изгорети као једно дрвце којим палите вашу цигару. Кад на врху високог брега нађете морску шкољку, она вам то исто говори, а ви је потпуно разумете. Она вам смешећи се може рећи: јуче је овде било море, сутра ће опет доћи. — Баците је из руку! На њеним леђима стоји написана историја од потпунога милиона година; немојте је читати, она ће вас растужити. Та би вам шкољка много, врло много, причала, а о човеку, о тој новој биљци у природи, не би вам ништа знала казати. Кад се она родила, кад је живела, човека није било на свој земљи. Баците је из руку, а откините ружу и гледајте, она ће вас развеселити. Према цвећу, које се за неколико дана појави и ишчезне, ваш је живот вечност. Гурните ногом мравињак, и ви сте Бог, који земљотресом уништи једну државу; али чувајте се да не паднете у дубоку воду; мале жабе смејаће се вашем божанству, кад се почнете давити.
Нека у облаку грми, нека се море диже и спушта, нека у дубини земљиној огањ кључа, међу људма је мир. Од неколико недеља нема никаквих новости; све живо почива. Ни у једним новинама нема ништа новога. Нити се гдегод пароброд потопио, нити се на железници воз претурио, нити је какав Енглез с торња скочио, нити је папа оздравио; никаква несрећа није се догодила, чиме би неколико дана могли новинари на пријатан начин забављати своје читаоце. Све су новине без новости. Три човека има у Европи који говоре шта год хоће: Гарибалди, Виктор Хиго и Бисмарк. И они су ућутали. Па и сами вулкани у Паризу и у Цариграду не пуше се више. Цар Наполеон изиграо је све улоге што је знао, и брине се чиме ће сада Французе, који без комедије не могу да живе, забавити; још му само остаје да се покаже на ужету. Народ непрестано ма чиме забављати зове се владати. Тако исто чине и с малом децом. Кад дете за каквом својом потребом заплаче, покажите му шарену играчку, оно ућути, заборави шта је хтело. Слађе вас пољуби у руку кад му дате лутку него кад му дате комад хлеба. Кад дете падне вичу му: скочио, скочио! Кад га повуку за уво вичу: велики порастао! И дете заиста мисли да је скочило и порасло. —— Тако исто мисли и француски народ. Никоме нису забаве тако миле као Французима, а нико их тако скупо не плаћа као они. Из крајности у крајност лете. Граница то је тамница. Немац у свачему љуби умереност, а Француз каже: ексцес, то је уживање.
Ах, дуго ми је време! — Са прозора гледам дању сунце а ноћу месец и звезде: вечито шетају, нигда их ноге не заболе. Четири дана писао сам у стиховима веселу игру: „На Нојевом ковчегу“. За тим писао сам: „Жалосну игру у рају“, где се један анђео прођаволио. Све што сам написао допало ми се: весела игра ожалостила ме; жалосној игри смејао сам се. Пети дан поранио сам да пишем даље, али ниједну врсту нисам могао продужити, зато сам поцепао и оно што је било написано. Врло је тежак посао писати драме на оном језику, на коме нема сталнога позоришта. Јелински песници пре две хиљаде година били су срећнији: њихова дела престављана су на стотине места.
Седим усамљен на обали живота и гледем спокојно како пролазе дани; неки су сасвим мутни, а неки су — мутни сасвим; они ће један за другим као таласи да протеку, река ће живота да пресуши. Најрадије о животу говорим, најрадије о смрти пишем. Мој је разговор весео и шаљив, моје је писање невесело и суморно, говор ми иде са усана, а писање са срца.
Свако јутро гледам са прозора излазак сунчев. Негда, то ми беше најмилији поглед; то су тренуци били када нисам осећао тамну земљу под својим ногама; пловио сам морем да видим како се из воде подиже тај цар света; пењао сам се на брегове да му будем ближе; као дете махао сам рукама да га дохитим. Дивио сам се негда лепоти цвећа, песми славуја, мудрости човека. Сад се не дивим ни сунцу; оно није ништа друго него усијана велика кугла која греје и светли; а то чини и цепаница луча. Кад прође поезија младости, прође и лепота сунца; кад вам охладни срце, охладни вам и сунце. Не мора човек имати очи да види красоту сунца. Омир га слави у својим песмама а није га нигда видео. Слепи Осијан виче: дижи се горе, о лепо сунце, песник на тебе чека!
Јесте ли кадгод размишљали о поезији? — То је један од најстаријих знакова чиме се човек почео разликовати од дивљих животиња; она је прва почела људе питомити, то је дадиља човечанства; она та учила проговарати, певати и плакати; она му измислила богове, и упућивала га како се треба молити; она је хиљаде године славила и тиранство и слободу.
Поезија је старија од религије. Али има нешто што се и пре поезије међ људма појавило, то је досетљивост. Многе животиње у гдекојим приликама ласно показују различите досетљивости и шале, само их не могу говором исказати. Ми их не разумемо ни толико колико оне нас разумеју.
У Грчкој и Египту, пре свију наука, биле су заведене нарочите школе за досетљивост, као што је у сујетном Паризу била школа, у којој се предавало како се могу људи, а особито жене, најлепше и најпријатније смејати и смешити. — Стари Грци веома су вољели досетке. Отуда је и сва доцнија њихова поезија и мудрост произашла. На хиљаду година пре Христа скупљали су се њих шездесет најбистријих Јелина, и записивали су одмах сваку досетку која им је на памет пала; по том преписали су те све досетке у једну књигу, која се по њиховом броју звала „шездесетка“. Та књига била је тако занимљива, да је краљ македонски, Филип, дао хиљаду талира за њу. Може бити да је велики Александар из те књиге научио да се досети да расече Гордијев чвор. Онда су још биле познате многе досетљиве причице, које ми сада знамо, и које приписујемо нашим вековима. — Ко би мислио да су приче, које ћу сада напоменути, старије од египатских пирамида, и да им има три хиљаде година само откако су у Европу, по свој прилици из Индије, донесене. У причама спомиње се тврдица што је учио коња да ништа не једе, па се жали да му је коњ цркао пошто га је већ научио. — Спомиње се старац што је затворио гаврана у кавез, да се увери може ли гавран сто година живети. — Прича сео оном путнику на мору, који, кад је лађа почела тонути, видевши да се сваки за нешто хватао, неко за празно буре, неко за греду или за даску, он се ухвати рукама за ленгер, да се тако спасе да не потоне. — Даље, спомиње се философ што је зажмурио, па стао пред огледалом, да види како изгледа кад спава; зидар, који имађаше кућу на продају, па из вароши у варош носи једну цигљу од своје куће као углед на пробу; онај што је метнуо лонац под главу, па кад је осетио да га жуљи, турио је сламе у лонац да му буде мекше под главом; спомиње се и онај, кога су ноћу пробудили, и казали му да му је мати умрла, а он одговорио: ала ћу сутра плакати! па се обрнуо на другу страну и опет заспао. Још стотина таквих прича, што се у свима народима спомињу, много су старије него што мислимо.
Исто тако старе су и многе пословице, које су прешле у све народе, а не зна се чије су. У древна времена, када је писање било мучна и скупа работа, гледало се све што се у краће може изказати и записати. Мудрост се састојала у самим кратким причама и пословицама. Лакше се упамте. И данас међу азијским народима, они што се држе да су мудри, говоре као у неким загонеткама. — Они, што су у новија времена кушали, да по пословицама једнога народа оцене његов карактер, могу се лако преварити, јер већем делу пословица не зна се постојбина; сви народи спомињу их. Зна се да су из Индије пре две хиљаде година дошле ове пословице; миш не може из Ганга попити више воде, него онолико колико му треба; болести могу се излечити, али судбина не може; што се пришапће често чује се далеко; не могу се две коже одерати са једне краве; ко много гута, мало жваће; копај студенац пре него што ожедниш; што себи не желиш не чини другоме; слатке су речи често отров, а горке лекарија; јаја су затворене ствари, али из њих петлови пропевају; они, који по каткад не умеју бити глуви, нису способни за власт; празна глава отворена је свакоме предлогу, као празна пећина сваком гласу; успаваност озго, немарљивост оздо; мудар повија се за временом, као вода за својим судом у коме стоји. — Диоген, Жан Жак и још многи философи и нефилософи, нису се хтели, или нису се могли по тој последњој пословици управљати и повијати се по разлозима и обичајима друштва у коме су живели; и за то су им људи загорчали дане њиховога живота. Гледали су овај свет кроз црне наочари, па им је црн и изгледао. — Неки путник нађе у лудој кући затворена, врло учена и мудра човека. После дугог, паметног, разговора, запита га: „како ви дођосте у луду кућу?“ „Ето тако — одговори му онај — ја, гледећи шта људи раде, рекох да су сви луди, а они сви рекоше да сам ја луд; па већина надвлада и затворише ме овде“. — један млади Енглез у Ирској сав приход што је имао примати од својих добара, поклони онима што су у тим његовим кућама и земљама живели, и сва она сиротиња, којима је поклонио оно што је те године имао од њих примити, сведочили су да је заиста полудео, и да паметан човек не би то нигда учинио. Човек што је год старији и својим искуством и разумом зрелији, он све више мрзи на људе, јер их све више познаје. Још стари Латини казали су: ко до четрдесет година не омрзне на људе, он их није нигда ни волео.
Није љубав привукла људе да у друштву живе, него себичност; приморала их је нужда и страх од различите опасности. Лакше је у друштву да се бране против грабљивих зверова, против окршаја у природи и против самих својих страсти. Људи ограничавају своју слободу да могу слободно живети. Не верујте нигда људском срцу! Оно и сад подивља како дође у за то згодну прилику. Благи Сократ, да је седео на цезаровом престолу, може бити да би био тиран, и, смејући се, гледао би како Рим гори. Пустите слободно тигрове и медведе нека без брњице иду, неће вас дирати ако су сити; али људе, ако оставите без закона, појешће најпре вас па после себе. Не говорите о цивилизацији, просвети и о хришћанској љубави, докле год, у самој Европи, видите шест милиона људи што с пушкама стоје. Ту мора да има много опасних зверова, кад толико људи стражу чувају. Не хвалите вашу добру савест, докле се год она само по писаним законима управља, ни докле држите да за своја рђава дела можете новцем и молбом богове ублажити и подмирити. Не поносите се разумом и човечанским срцем, доклегод требате да из књиге учите шта је правда и религија. Не спомињите слободу, братство и једнакост, доклегод имате — трбуха.
Чудновато! — Човештво дошло је до великога савршенства у математици, музици, медецини, машинама, оружју, сликарству и многим занатима и наукама, а није ни близу дошло неком сталном савршенству државе. Људи знају тачно даљину и путове толиких звезда на небу, а не знају да на земљи уреде свој друштвени живот бар тако да не ратују међу собом. Вештине и науке далеко су корачиле, а данашње државе мало се у чем разликују од слободних јелинских држава; оне исте машине што су пре две хиљаде година покретале државу и управљале њом и данас шкрипе. Друштво људско, усред просвећене Европе непрестано се мешкољи, није добро ни лепо, осећа да га много државна уређења жуље. У земљама где је било царство Александра Великога пре Христовога рођења на триста година, данас је управа друштва људског много несрећнија и несигурнија него онда.
Државно усавршавање није упоредо напредовало са разумом људским и са осталим вештинама и занатима. Узрок је томе по свој прилици што хиљаду година није било дозвољено никоме мешати се у државна уређења, то је била својина владалаца, а занати могли су бити својина свакога који се осећао да има способности за то, и свак је о усавршењу свога заната могао слободно говорити и писати. Отуда долази то што данас видимо да су све политичке партије, па и сами краљеви, потпуно и једнодушно задовољни баварским пивом, а у државном уређењу и краљеви и народи желе многе измене. Кад бисмо могли подићи заклопац и видети мозак, наишли бисмо у глави онога што прави салваторско пиво, нове, деветнаестога века, пиварске мисли; а у глави Бисмарка и његових другова нашли бисмо оне исте освајачке државне мисли, што су биле у мозгу Карла Великог, Лудвика Једанаестог и Филипа Другог.
У занатима и у наукама свет се помицао, а Немци највише; они и данас највише напредују, да се сви други народи имају чему од њих научити. Немци својим неизмерним стрпљењем и трудом усавршују послове и мисли Енглеза и Француза; налазе многе погрешке што су се поткрале Богу кад је свет стварао. Хајделбершки професор, Хелмхолц, пронашао је да очи нису створене по свима оптичким правилима; доказао је недостатке у очима, и показао је како би их требало створити. Сви учени људи, дивећи се његовом надбожанском уму, признали су тај проналазак као потпуно истинит. Кинеско царство пропало би, да неколико Немаца није отишло да његову управу уреди. Цела кинеска земља имала је сто хиљада талира од царине, но кад је Немац Роберт Хирт тамо дошао и нову царинску систему завео; има сада годишње осамдесет милиона талира прихода. Поносити цар тога небеског царства, кад је видео толики приход, обрадовао се, и повикао: „после Кинеза Немци су први народ“. затим је заповедио, да се његовом министру финансије удари тридесет штапа, што није он умео пронаћи новчане изворе. Немци, у свакој држави која их прими у какав посао, верно и поштено служе. Они земљу, где се настане, љубе као и своје отачаство. У неким земљама промену и хаљине и језик, али своје лепе и питоме обичаје задрже и праунуци.
Ниједан се народ не плоди тако много као Немци; сваке године њих сто хиљада разиђу се по читавом свету. Једне године (1854) иселило се њих 252 хиљаде, и то се није познало њиховом отачаству. Ниједан комадић земље није остао необрађен, ниједна кућа није остала празна, ниједна чаша пива није мање попијена.
Немачка побожност није притворство, као код Енглеза. Немци и у празничне дане, кад је потреба, раде најтеже послове, а не питају као Енглези: је ли грехота у недељу пушити и писати писма? — Господа у Енглеској недељом читају само побожне књиге и на клавиру свирају црквене песме. У Немачкој често се рекне: Енглези шест дана варају сав свет, а седми дан варају Бога. Пре четири године цела Немачка смејала се лордовима, кад су они у енглеском парламенту напомињали министру, да нареди у свој земљи по црквама молитве као средство противу говеђе куге. Још није исторички доказано је ли истина да се и папа томе смејао.