Писмо 19
Дан је био врући несносан, пријатно вече дошло на лаким крилима тихога ветра. Заједно са ситним таласима, у маленом чуну, пловим низ Рајну; месец осветљава старе развалине градова и кула. Те рујине, развалине, најлепше изгледају на месечини. Јер и сама месечина шта је друго него рујина сунчане светлости, која се одбија са рујине једне планете?
Летња тиха ноћ два дара доноси: сан и мрак. Обалама Рајне донела је само мрак, и то непотпун, месечина га квари, месечина, која нити је видело ни помрчина; она је као лице мртваца: хладна, бледа, нема; она је сунце туге, уточиште буднога сањања.
Радо гледам у звезде, у оне сјајне пегице на плавом небу, у та светила светова. Ко се може довољно о њима наразмишљати! То су златне јабуке бачене по ваздуху, које немају где пасти, које немају о што ударити. Оне су сунце, као што је наше сунце, око њих плове милиони земаља, као што је наша земља. Простор нема својих граница, време нема својега свршетка и човек опет — размишља. У глави његовој имају две чудне брзине, брже су од светлости, хитрије су од муње. Оне звезде далеко су билионе миља, а поглед у једном тренутку целу ту даљину претрчи. Између звезда и очију нема даљине, нема простора. По то су и последње тачке до којих поглед може продрети. Мисао — мисао иде брже и даље; мисао иде у бесмисеност. Мисао иде милионе година у прошлост, милионе у будућност.
Садашњости нема: садашњост је атом времена који не траје дуже од једнога тренутка. Све је друго прошлост или будућност. Прошлости нема; милиони столећа ишчезли су, умрли су, претворили се у ништа. Будућности нема, она није рођена, она само по једну капљу, по један свој минут пред нас баца — Свест о бескрајности простора и вечитости времена, та свест доводи човека у несвест. С тугом човек осети своју малену снагу, у тешком очајању враћа свој поглед од звезда, ничице пада на земљу, и, целивајући је, виче: ја сам твој прах, први ветар разнеће ме!…
С обале чујем вреву; војници пролазе и весело певају: „Наша лепа Рајно, ником те не дамо!“ — Осамдесет милиона душа, с обе сране Рајне, ову красну ноћ проводи мислећи и сањајући само о биткама и победама; а триста милиона нестрпљиво очекује да сване, да чују гласове са бојнога поља, и да се тиме забављају. — Опет потпуна тишина, пи мали таласи не чују се, они се роде и умру ћутећи.
Радо гледам у ону тиху и глуву ноћ, у овај бледи месец што плови преко неба. Видим јасно да наша земља није усамљена у овом простору; он ме довољно уверава, да осим наше земље има још сличних земаљских светова. Месец и наша земља умешени су од једнога истог теста; месец је мањи од земље, па и његов је живот краћи; пре се охладио, умро је. Његове планине и долине пусте су. Месец је негда живео, био је што и наша земља: по њему су жуборили поточићи, цветале руже, пасли јелени, летеле птице. Имао је своје дане славе, своја лета и пролећа; био је, можебити, сунце негда. То је прошло. Један тако мали свет као он морао се брзо охладити, морао је пре наше земље опустети, изумрети. Месец је мртва земља. То је земља без воде, без ваздуха, без топлоте. Тишина, мртвило и љута зима владају на томе тужном свету. Светлост, што ноћу земљи шаље, то је жалосни жижак са гробнице. Наша земља јоште живи, она је већа од месеца, она треба више времена да се охлади. Лешина месеца, прикована за земљу, вуче се за њом. Наша земља са страхом гледа у њему своју будућност, коју ништа не може променути; ћутећи, једно другом позајмљују светлост што добивају од сунца. Наша земља, кад се охлади, то ће исто бити: опустеће, умреће. Нестаће на њој биља и животиња, усануће вода и ваздух. Свако вече месец је опомиње на њену страховиту судбину.
Јадан месече! Толика твоја просторија па нема ниједнога мрава да се по теби миче, ниједне травке да на теби расте, ниједнога цара да на теби влада, ниједнога пристера да жртве приноси и богове слави! Можебити да си сада савршенији и срећнији, кад је све на теби изумрло; можебити да наша земља тежи и једва чека да дође у то савршенство, које ми зовемо мртвило. Блаженство долази после смрти. Можебити да се наша земља осећа врло несрећна с тога, што производи биље и животиње. На сваком телу кад се разболи, кад крепа, појаве се различне животиње. Наша је земља болесна, врло болесна, откако су животиње по њој почеле гмизати. Страшна је њена болест кад се већ и човек на њеној кожи закотио. Огањ, то је лепота, светлост и чистота. Земља је најсрећнија и најсавршенија била онда кад је пламтела, кад је сама својом светлошћу блистала.
Срећан си, месече, што си хиљаде миља далеко од земље! Да си мало ближе, Енглези ди те населили својим колонијама; папа би ти послао хришћанску веру; султан би те приденуо на свој барјак; краљ би те пруски бомбардао, а словенска цензура избрисала би те с неба, јер сувише светлиш.
Јадан месече! Залуду озго светлиш, на земљи је ноћ! — И кад сунце стоји ту где си ти сада, и онда је међу људима ноћ, тамна и мрачна ноћ. Између 1500 милиона глупих, ропских и сујеверних, људских, глава, што по свој земљи помрчину распростиру, шта је десетак хиљада оних, што правом светлошћу светле и разгоне таму?! — Глупости људске јесу ове: — — — (Овде, као продужење, прочитајте с краја на крај општу историју рода људскога).
КРАЈ.