Писмо 14
Лепе су улице у овој вароши, лепи су дућани са обе стране, леп је свет што поред њих шета и у њих завирује. До подне ходамо с једне а после подне с друге стране: кријемо се од сунца као слепи мишеви; а у пролетње дане тражимо присојна места, и сунчамо се као гуштери. Стајати пред дућаном и гледати редом све шта је изложено, то је лепа забава. Ни светске изложбе нису ништа друго него један велики дућан. У Визбадену, где дође годишње педесет хиљада богатих странаца, свака продавница напуњена је и окићена најлепшом робом. Ко има сувише новаца купује и оно што му не треба, а ко нема новаца гледа напразно и оно што му треба.
Дуго стојим пред овим дућаном и гледам кроз стаклена окна свакојаке ствари. Има и лепих штапова; на њима највише устављам погледе. ја немам штапа: заборавио сам га лане у Минхену у Максимилијановој кафани, па, кад сам, после неколико дана, дошао у исту кафану и запитао газдарицу: је ли ту нађен какав штап? она ми изнесе и показа све што је ко за неколико прошлих месеци заборавио: три амрела, пет марама, један шешир, неколико рукавица и шест лепих штапова, међу којима не беше мој штап. Затим одмах, иза гвозденога огњишта, где се кафа кува, показа ми један лесков штап с речима: „ово зацело неће бити ваш“. А то је баш био мој штап; познао сам га врло добро; дао сам за њега код Штрубингера у Гастајну читаву форинту. И кад сам плаћао гледали су с прозора пруски краљ Вилхелм и његов министар Бисмарк и могли би ми сведочити. Али ја се одречем тога штапа, кад смотрим да је с доњега краја нагорео. Куварица је ваљда њиме џарала по огњишту и по пећи. Од то доба, куд сам год ходио, све сам мотрио да купим други штап, али нигде по вољи нисам могао наћи. То ми је свагда била лепа забава, кад сам гдегод стајао пред дућаном и гледао изложене ствари, осећао сам да не стојим беспослен. Кад когод прође неколико држава и по свакој вароши, где дође, хода и разгледа да купи оно што му треба, то је посао. Сад сам се зауставио пред овим дућаном највише због тога, што између остале робе има и штапова изложено на углед. Иза мене и поред мене има још много људи и жена, они су сви беспослени па гледе једно мало од мермера начињено псетанце. То псетанце има Бисмаркову главу. Исти ошмољени бркови, исте очи и обрве, све као у Бисмарка; све, само су уши, као у псета, клемпаве. Више тога псетанцета стоји права слика Бисмаркова, у лепом позлаћеном оквиру, с једном малом хартијицом, на којој пише: „Ова слика са оквиром вреди четири талира, без оквира не вреди ништа“. Сви су гледали час у оно псетанце, час у Бисмаркову слику. Мене те слике нису занимале, јер сам видио у оригиналу и министре и псе. Међу њима нема никакве друге сличности, осим што хоће лако да побесне.
Ови штапови, што су напољу изложени, не допадају ми се, од трске су. На штапове од трске и на пријатеље не смете се ослонити, превију се. Има их неколико лепих и на врху позлаћених, то би бар спасло их да с њима нико по огњишту не џара. У дућану, по свој прилици, има бољих штапова, али нећу улазити. У толико сам дућана и лане и ове године био, па нигде није ми се ниједан штап допао, неће зацело ни овде. Хоћу да идем даље, још има дућана за гледање. У томе осетих да се полагано једна рука спусти на моје раме, и у исто време чух познат, крупан, глас и познату реч: „антрон!“ — Ја се и не осврнем, но корачим у дућан, а за мном одмах уђе и мој добри познаник кога не познајем. У дућану срете нас трговац, учтиво питајући шта желимо купити. „Ако имате штапова, осим ових напољу, покажите нам да видимо!“ рекох ја. — „Могу вам показати, одговори он, али неће вам се допасти; гледали сте их ономад све, па ниједан нисте нашли по својој вољи“. — „Покажите их овом другом господину!“ рекох ја. — „Он је ове недеље два пут овде био и гледао их, па му се ниједан није допао“, одговори трговац, машајући се руком да дохити једно бреме штапова, но ми окретосмо се, и оним истим редом, како смо ушли, изађосмо на друга врата. Тако је, кад у једној вароши има много дућана; странац не може упамтити у коме је дућану јуче био. Овако лепо купатило, као што је Визбаден, не треба да има двадесет хиљада становника, за нас странце довољно би било да има, као Хомбург, само седам хиљада: пет хиљада да држе гостионице и да нас послужују, а оне друге две хиљаде да држе дућане и да раде занате.
Идемо даље; прошли смо полагано девет дућана, па у десети уђосмо. Ништа не говоримо него гледамо свуда по дућану, да бисмо могли смотрити има ли онога што ми тражимо. Али девојка — овуда су по дућанима девојке момци — одмах изнесе пред нас из једнога угла пуно наручје разних штапова. Ја се зачудим и упитам: откуд она погоди шта ми тражимо? — „Та пре неколико дана ви сте гледали ове штапове, а тај господин био је до сада два пут и дуго их разгледао, али није могао изабрати.“ Тако нам она, смешећи се, одговори. Ми седосмо на столице, обојица метнусмо наочаре, и пажљиво прегледали смо штапове један по један. По овим различитим штаповима може човек познати како различитих укуса има међу људима. Осим што су различите боје, има их различите форме: на њима је начињен мајмун и многе још прилике и неприлике. „ја сам видео негде врло добар и по вољи штап, али сада не могу да се опоменем. где је то било,“ рече мој другар девојци. Ја оставим сав посао на страну и погледам га, дивећи се његовој речитости. Толико речи на један пут изговорити, то је заиста много. „Можебити у Франкфурту — одговори му девојка — тамо има врло велики избор штапова; отуда их и ми добијамо.“ — „Право кажете!“ рече мој другар који у Франкфурту нигда није био. Затим погледа у мене, и додаде још две речи: „хајдемо у Франкфурт!“ Ја погледам у сат, и само рекох: „морамо хитати.“
Било је осам сати изјутра, а железница полази у осам сати и двадесет минута, но до железнице има се прилично ићи, зато, да небисмо одоцнили, како изађемо из дућана, седнемо у фијакер и кажемо да брзо вози. Тако је кад се има хитна и важна посла. До железничке станице може се пешке доћи за двадесет минута, но наш кочијаш ишао је тако хитро да је стигао за двадесет и два минута.
Два пута је стајао те је намештао једном коњу узду: како потрчи, она опет спадне. Но ипак нисмо се задоцнили; судбина је тако хтела. Железница преко одређеног рока, задржала се два минута, док је кондуктер ухватио једно мало псето и у кола бацио. За то време ми смо купили билете и скочили у кола.
У Кастелу, докле смо дошли за тридесет минута, раздваја се пут. Зато смо ту морали прећи у друга кола и узети друге билете. Од Кастела до Франкфурта путовало се негда дванаест сати, а сада се путује два сата. Задржавали смо се путем на више места, но тако мало да нисмо имали времена ни воде пити; само у Хехсту застадосмо мало дуже, јер је из кола опет искочило оно мало куче, и, док су га ухватили, могли смо попити по једну чашу пива. На целом путу били смо обојица добре воље, а то по свој прилици зато што нисмо беспослени, него имамо некакав циљ пред собом: путујемо својим послом. Разговарасмо необично много. Није прошло ни једно пола сата да један од нас штогод не рекне, а други да му не одговори. Наши занимљиви разговори били су ови: „сутра ће бити кише!“ рече он. „Врло је могуће!“ одговорих му ја. „Данас је четвртак“, рекох ја. „Врло је могуће“ одговори. он. — Звиждање и тутањ кроз једну покривену, велику, зграду прекиде нам даљи разговор. Већ смо у Франкфурту. Ово је варош врло знаменита: у њој се родио славни песник Гете, и у њој су постале славне франкфуртске кобасице. Њихова имена позната су по читавој Европи.
Франкфурт је, до пре четири године, био задовољна, независна, варош, сад је незадовољна пруска варош. Тукли су се жестоко против пруске војске, која је дошла да их, у име немачког јединства, покори. Њихов председник није хтео преживети независност својега отачаства, већ је, као прави римска републиканац, умро. — Франкфурт се не осећа добро под крилима прускога орла. Мноштво грађана иселило се, а од њих што су остали гомилама почели су се уписивати у швајцарске држављане. Но Пруска знала је и томе стати на пут. Што са не нађе у закону о слободној штампи, то се нађе у закону о слободној жандармерији. Учите најпре познати законе неограничене силе, па ћете лако познати законе неограничене слабости.
Железничка станица од вароши подалеко је, за то узмемо кола и кажемо кочијашу да нас вози у најлепши дућан. Нисмо морали да разгледамо варош. Мој другар, кад сам му то напоменуо, одговорио ми је: „посао пре свега!“ Мени је Франкфурт добра познат: три пут сам кроз њега на омнибусу ноћу прошао, и то свагда са источне на западну железницу. То је она иста улица којом се и данас возимо: она је дуга, права и широка; са обе стране има кућа; оне и сад стоје. Нема никакве промене, осим што сваких десет корака сретамо по једног прускога жандарма са њиховим металним, шиљастим, капама. Пруси су уман, философски, народ; они се главом боре; зато имају на капи бајонет.
Кад је кочијаш за добро нашао те се зауставио пред једним дућаном, газда, са своја три момка, стајали су пред вратима. То је пркос пруском краљу, јер, кад стоје пред вратима, то је знак да немају никаква посла, а то ће рећи: откако су дошли под пруску област нестало новаца, нема пазара; све пошло назатке; лети нема кише, зими нема снега. Откако су Пруси завладали, на свему се познало, саме несреће долазе на ову варош: један лав цркао у зоолошкој башти, један жираф пребио ногу, Ротшилд начинио нову палату, а три мајмуна разлупали главу о гвожђе, зато што нису хтели да буду руски поданици. Осим тога, гром ударио два пут у протестанску цркву и једанпут у касарну. Једнога папагаја, кога су грађани, за време своје слободе, научили да виче: „Бисмарк луд! морали су из зоолошке баште уклонити, и у вароши дуго се шаптало, ла је однесен у Берлин, и тамо ноћу удављен.
Кад сиђосмо с кола и корачисмо у дућан, са особитим поштовањем примакоше нам столице те седосмо. Муштерије, што на колима долазе, свуда радо дочекују, јер они купују врло много, а погађају се врло мало. Ми смо дуго обртали главу тамо амо и разгледали робу по овом великом дућану, за нашим погледима следовали су погледи газде и свију његових момака. Напослетку, мој друг, који је по свој прилици очекивао да ја први проговорим, запита: „имате ли штапова?“ — Сва три момка потрчаше и донеше пред њега три завежљаја различитих штапова, које он, метнувши наочаре, пажљиво поче разгледати. Првим погледом ја се уверим, да ту нема никаквога штапа што би се мени допао. Све сами штапови за пруске аристократе. После неколико тренута почнем, забаве ради, гледати неке врло мале столице од дебелога платна, са гвозденим шипкама и могу се склопити. Оне су заиста врло лепе и спретне; ја сам их склапао и расклапао, пробао сам како је на њима седети, загледао са сваке стране, дизао их да видим јесу ли тешке. Затим, мој сапутник остави штапове, па поче и он столице разгледати, а газда том приликом хвалио их је много; „то су најспретније столице што су се досада измислити могле; на париској изложби добиле су прву медаљу. Нема странца, који дође у Франкфурт, да не купи бар једну такву столицу. Свуд нам је од потребе: ходате по шуми, по ливади, гдегод хоћете имате нашто сести. Често, баш онде где би човек желео да седне, нема клупе, а на влажну земљу сести: то је готова болест. Један комад није скупљи од три форинта. Узмите их за спомен из Франкфурта.“ Мој другар извали и даде му три форинта, а они одмах, и не питајући мене, склопише две столице и завише их сваку за себе у дебелу жуту артију, увезаше унакрст јаким концем, па их хтедоше у кола да однесу, но ми смо волели да их са собом носимо; зато смо их и купили; оне су одређене да се на њима седи, а не да се на колима возе. Врло смо задовољни обојица што смо до овакве потребне и корисне ствари дошли. Уверен сам да ће нам се за кратко време исплатити, јер у парковима и ливадама, кад су какви концерти или иначе какве забаве, свагда плаћамо столицу кад хоћемо да седнемо. Треба једном и на штедњу почети мислити.
Узмемо под мишку сваки своју столицу, које су тако лепо завијене, да су изгледале као каква велика књига. Затим били смо још у два дућана; у једном умало нисмо купили штапове, већ смо хтели питати за цену, али остависмо да се промислимо. Штап је ствар коју човек непрестано са собом носи, зато треба да га не купује, ако му није потпуно по ћуди.
Ходамо даље по вароши. Кад смо наишли на једну стару, врло велику цркву, заустависмо се. С поља изгледа црна и намрштена као какав калуђер из старога века. То је главна варошка црква. Још одавно читао сам негде, да у тој цркви има прекрасна и врло велика икона, на којој је живо представљено како мученик, Свети Вартоломије, иде и носи преко рамена своју дугачку, одерану, кожу. То је за људе слабих нерава од велике вредности да виде. „Антрон!“ рекох ја. — „Антрон!“ одговори он. Хоћемо да уђемо у цркву; идемо наоколо, но нигде не можемо уласка да нађемо: свуда дрвене скеле. Пруси хоће и цркву да поправљају. Најпосле наиђосмо на једна велика врата, но на њима, крупним словима, стоји писано; „забрањен улазак“. Неће проћи ни двеста година а на сваким црквеним вратима у Немачкој стајаће такав натпис. Таква времена приближују се! Ми расклопимо своје столице и седнемо у прекрасној хладовини испод свода ових врата. Требало је да гледамо и да се дивимо лепој архитектури што је била пре шест стотина година, али ми то нисмо чинили, него смо дуго гледали право према нама два мајстора, како један велике камен тешу.
Кад пођосмо одатле паде ми у очи што једна кола непрестано за нама иду: где ми станемо и она стану, кад ми пођемо и она пођу. Упитам кочијама: шта то значи? А он ми одговори, да му нисмо платили, па по томе он мисли да смо га даље задржали; зато иде за нама. Ја сам мислио, мој другар платио је и отпустио кочијаша, али видим да је то права небрига, ни о чему неће да се стара. Сав терет овога нашег путовања бацио на мене: ја вадим билете, ја погађам кочијаша, ја иштем пиво; а он само шета. Још морам да памтим и да водим рачун кад штогод за њега платим. Не зна језика да говори с кочијашима: то му је све извињење. А што путује по овој земљи где га не разумеју. Глуп није, а из његовога досадашњега говора уверио сам се да је врло учен човек. Што не зна добро ботанику, то није замерка.
Замишљени стојимо обојица пред кочијашем. Ми гледамо у њега, он чека да ми проговоримо. Ту нашу тишину прекиде један коњ својим кашљањем. Одмах за тим рече кочијаш: „изволте да вас водим у Ремер, да видите где су се цареви крунисавали“. — Он одржа своју реч, како смо сели у кола, после десетак минута, довезе нас заиста где је рекао. Ту нас проведу кроз царску салу, у којој су, за последњих девет стотина година, сви немачки императори крунисани. Ту га огрну царском порфиром, метну му круну на главу, даду му у једну руку скиптар а у другу руку велику позлаћену куглу, што представља овај сав земаљски свет. Затим га изведу на прозор те га народу покажу. Трумбете су свирале, звона су звонила, молитве су читане, а светина је пила и играла. Крунисани цар ишао је кроз улице да редом походи и види различите свечане представе, што су у његову славу спремљене. Гледао је по улицама, као у позоришту, слике из различитих времена. Поздрављали су га грађани, обучени као стари Германи у кожама са роговима на глави; ишли су ритери на коњима, крстоносни војници у оклопима; носили су му свакојаке дарове; примио је од одборника вароши Франкфурта гиганску кобасицу, која је три корака дугачка а дебела као вирцбуршки бискуп; подизао је испред својих ногу венце и цвеће што су девојке и деца пред њега бацали; походио је направљене пећине и у њима побожне пустињаке. Цар Хенрик, у таквом свечаном ходу, наишао је на једно велико буре, пред тим буретом седео је један учитељ у дугачкој, издрпаној, хаљини, и представљао је Диогена. Цар се ту заустави, и, сећајући се великога Александра, заклони буре од сунца и викне: „шта хоћеш да ти поклоним?“ — „Триста форинти, Ваше Величанство!“ повиче мудри немачки Диоген. Цар се намргоди: триста форинти у оно доба беше велики новац, али опет заповеди да се исплати. Његов придворни будала насмеја се и рече: „какав Александар такав и Диоген!“
Хвала кочијашу што нас је довео у ову палату, те смо видели ову царску салу, која је најзнаменитија од свију соба у Европи. У овој широкој сали, четрдесет и пет људи крунисани су за цареве и проглашени за бесмртне полубогове. На питање мога другара: „где су они сада?“ казаше нам да су сви помрли. Њихове слике са крунама на глави редом стоје у сали, а њихови гробови налазе се по читавој Европи. Једни леже у Палерми, једни у Кенигслаутерну, други у Брунсвигу. У самом Спајеру има их девет што леже — разуме се, све мртвих. Нисам истину казао, они не леже, њихов прах ветар носи. Французи, кад су у прошлом веку с војском у Немачку продрли, вадили су њихове кости и растурали их. Грубијани! Не даду ни мртвим Немцима мирно почивати. Гдегод какву развалину овуда видите, то су све Французи разорили и порушили. За двеста последњих година Французи су двадесет пута на Немце са војском неправедно нападали. За двеста идућих година, Немци се спремају, да двадесет пута Французе неправедно с војском нападају.
Кад смо сишли на улицу, опет исти кочијаш, са оним истим колима чека. Опет ми стадосмо према њему, опет он скида шешир и запита: „ако изволите да вас гдегод возим на ручак!“ — То су му најпаметније речи што сам досада из његових уста чуо. Ја се окретох мом другару и споменух му реч „ручак!“ — Он се опипа рукама да види је ли понео трбух, па онда седе у кола, и кочијаш седе на своје место, па се окрете мени да чује заповест. „Возите нас у какву лепу башту на ручак!“ рекох му ја. „Дакле у зоолошку башту!“ одговори он и коњи весело напред потрчаше, као да су разумели да се зоологија занима само животињама, међу којима и они, далеко од човека, имају лепо своје место. — Кад смо се возили поред велике Гетеове статуе, кочијаш поносито окрете се па рече: „наш земљак!“ Неколико корака даље одатле видимо и Гутембергову статуу. Врло је могуће да је Гутемберг, као што Чеси доказују, био Словенин, јер је умро у великој сиротињи. И саму ову варош — у којој сада осамдесет хиљада Немаца живе — основао је у седмом веку Словенин Хладомир, па доцније, кад је од Немаца примио хришћанску веру, примио је и немачко име, и назвао се Генебалд. Без сваке сумње, овуда су негда живели Словени, јер по сада још свуда чујете мноштво југословенских речи, као што су: дамшиф, фруштук, тишлер, шустер, ринфлајш.
Зоолошка башта прилично је далеко изван вароши али иде се непрестано кроз саме паркове и поред прекрасних, летњих, палата. То све трпети у самом цвећу и зеленилу тако, да смо обојица морали држати на устима мараме од прашине. Кад смо дошли, остависмо кола, платисмо за улазак у башту по пола форинте, и носећи сваки своју малу столицу, ишли смо даље. И с десна и с лева видимо дивље зверове у њиховим кавезима и оградама. Те је врло пространа башта. Кад минемо једну малу шуму, нађосмо на једној ливадици лепу гостионицу. Мноштво гостију седе и причају; сви су из страних земаља. Има дивљих и питомих зверова са свију страна света. Ту су тигрови, хијене, папагаји, мајмуни, медведи и с њима сличне и несличне животиње. Ова знаменита франкфуртска башта чувена је по читавом Франкфурту.
Ми расклописмо наше столице и седосмо за празан сто према једној камили, која непрестано жваће и гледа у нас. Њен је поглед врло озбиљан, пун суморних мисли. Дивно створење, лепе и мудре природе! Не знате чему ћете се пре чудити: или њеној глави, или ногама, или њеној грби на леђима. То је лађа песковитих пустиња. Она је јака, она се исто тако бори са ветрима и олујама као морска лађа; многе их таласи од врућега песка савладају. Њихове кости показују пут кроз широке пустињске равнице. Она је и овде од велике користи: Немци од ње могу се научити да буду стрпељиви, мирни, послушни и да носе велике терете.
Недалеко од нас пливају по малом језеру аустралски црни лабудови а из дубине баште, преко зелених жбунића, чује се рика лава. С десне стране један бели медвед, у своме гвозденом кавезу, пропиње се и мумла, а с леве стране стоје две младе девојке и певају уз харфу.
Сви гости непрестано су хватали, мало брже и ситније него камила. Помисао да се међ оваквим дивљим зверовима налазимо, пријатно дејствује на госте што дођу да овде ручају. Кажу, да овде свак више једе него на другом месту. Многи болешљиви, који иначе немају апетита, кад овде дођу, ждеру све што им се донесе. Зверска глад може да пређе на људе исто тако као и зверска ћуд.
У овој зоолошкој башти између свих животиња. најпитомије су келнерке. Оне трче између нас од стола до стола, непрестано се смеше; можете их слободно руком миловати, неће да уједу. Лепе су и хитре као антилопе. Ручак је удешен према месту где смо ручали: сва јела, што су била од меса, само су у пола печена. Tигрови и Енглези воле да су им после ручка крвави зуби. Имали смо добар апетит; јели смо као мећава. Ја сам шакама трпао у уста макароне; а мој другар, без ножа и виљушке, немилосрдно је чупао крила од печенога пилета. Сирото пиле! Да је пред курјака бачено, не би се ништа друкчије с њиме поступало. — „Опажате ли ви да је ова зоолошка башта учинила те ми данас једемо као наши суседи, дивљи зверови;“ рекох ја. „Ба!“ — одговори он, глођући ртењачу од пилета. — „Лондон, Париз и сва ова земља, што су друго него један зверињак: једна велика зоолошка башта“. Затим се мало осмехну. То је прва философска реч што сам из његових уста чуо, и први осмех што сам на његовим уснама видео.
Даље смо ручали, ћутећи. Он је по свој прилици мислио о несрећама људскога рода, јер се двапут слатко осмехнуо. А ја сам размишљао о томе: чиме се управо разликује човек од осталих животиња? Мојсије вели: тиме, што је човек подобије божије. — Он то може знати и рећи, јер је познавао Бога лично; видео га и с њиме се неколико пута разговарао. Египћани су мислили да се човек од друге животиње разликује тиме, што има бесмртну душу, коју су они први у човека пронашли. Јелински философ Платон држао је да је једини човек двоножна животиња без перја; Диоген исмејао га: очупао је петла и бацио га пред Платона и његове ученике, вичући: „Платоне, ето твога човека!“ — Неки философи и теолози писали су и тврдили да само човек има разум и говор. Многи државници мисле да се људи од остале животиње разликују само плаћањем порезе. Дарвин, коме признају да је у томе испитивању најдаље дотерао, мисли да се човек од друге животиње разликује само палцем на нози. Он је даље казао и јасно доказао да је човек постао од мајмуна, но двадесет и осам година пре Дарвина то је исто пронашао горди кнез Виндишгрец, кад је казао да човек почиње човеком бити тек од барона. — Премудри Соломон није никакве разлике налазио између људи и друге животиње. Он вели: „рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока; што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа бољи није од стоке“.
Кад свршисмо ручак, узмемо своје столице и пођосмо шетати по башти. Нисмо далеко измакли, а за нама дотрча једна келнерка, вичући: „молим, господо, ви сте платили ручак, али нисте платили и столице што сте собом понели“. „Ба!“ рекосмо „Ах!“ повика она, „молим за опроштење, то нису наше столице“. Затим, врло застиђена, утече натраг. Ми се кренемо даље кроз ову пространу башту, кроз ово малено царство животиња, да походимо све отменије зверове. Прва наша посета била је цару животиња. Његово величанство беше отегло све четири ноге, и тихо почиваше, само је, кад смо спустили своје столице и сели према њему; милостиво подигао мало трепавице, и свој немарљиви поглед на нас бацио, па опет полагано очи затворио. Овакве посете њему су обичне. Гомиле људи, жена и деце заустављају се сваки час и гледају га. Ко га не би гледао! Лав је заиста прави цар. Али његов род умањава се, све ређи бивају, људска цивилизација не може да их трпи. Неће проћи двеста година, а ниједнога тога цара неће више бити на овој земљи; он не може да живи у суседству с просвећеним људима.
Пошто смо даље пошли и видели неке жирафе, тигрове и многе друге зверке, заустависмо се према слону. Он је право гледао у нас двојицу; познао је да нисмо Немци. У његовом погледу могли смо одмах приметити да није задовољан пруском владом. У Капланду, међу Хотентотима, међу дивљим црнцима, уживао је он већу слободу, него овде међу просвећеним Немцима.
Поред литванских бивола, африканских мајмуна и ангорских коза прошли смо брзо, па смо се зауставили према етиопском магарцу. Сматрали смо како иде, како клима главом, како зева, како ушима стриже, и по свему уверисмо се да је заиста магарац, он ничим се не разликује од европских магараца; он није невесео и жалостан, њему се врло допада што нема слободе и што је затворен у ову уску ограду.
Кад смо изашли из зоолошке баште, нисмо ништа платили. Пред великим вратницама дочекао нас онај исти кочијаш са оним истим колима; ми онако исто седнемо, а коњи онако исто потрчаше. Седели смо и гледали један на једну, други на другу страну и размишљали смо о прашини, о животињи, о људима. Право каже мој другар: овај свет и живот ништа друго није него једна зоолошка башта, човек се само на кратко време случајно сврати, једе, пије, гледа лавове, хијене, жирафе, папагаје, мајмуне, слонове и магарце, па онда оде. Није било потребе ни да долази.
Франкфурт је велика варош. Његови синови, за време своје републиканске владе, показали су многе грађанске врлине, и оставили су милионе на лепе, корисне и сиротињске заводе. Има више од педесет различитих таких завода. Ми смо се ослонили на кочијаша да нас води куда обично и друге странце води. Походили смо сва важнија места у којима смо заиста видели оно, што смо у другим варошима много пута гледали. Свуда су нас врло лепо примали; и са највећом љубазношћу, негде форинту, а негде само половину за улазак узимали. Библиотеку и музеј, с особитим задовољством, гледали смо с кола. Нисмо хитали: железница — као што је разабрао мој другар, који је за повратак сву бригу на себе узео — полази у Кастел доцкан у вече. Имали смо још доста времена разгледати варош. кад смо били преко великога каменог моста, кочијаш се осврте и рече: „Ово је река Мајна, за то се ова варош и зове Франкфурт на Мајни“. Ја се прихватих за шешир, и рекох му за то објашњење: „благодарим“. После неколико корака он се опет осврте и рече: „Кад су кишна времена, онда је ова река већа; а кад суша настане, онда је мања“. Ја се опет прихватим за шешир, и рекнем му: „благодарим“. Овај је кочијаш мудра глава: казао нам је две истине које ни један учен човек не може оборити. Преко моста кола су ишла тако полагано, да сам ја, кад смо били насред моста, изашао из кола. То исто учини и мој друг, а кочијаш, који није то приметио, продужи свој пут даље. Насред моста има као неки балкон, и ту је гиганска статуа Карла Великога. Одатле је леп изглед. Крај те камене статуе седнемо на своје столице, и гледали смо како се сунце спушта да зађе. Један пароброд долазио је низ воду из Вирцбурга, а неколико дугачких сплавова с дрвима, ишли су у Мајнц, а оданде ће, по свој прилици, Рајном, у Холандију. За Мајну кажу да је богата вином; ми смо гледали у њене таласе, и ниједне капље вина нисмо смотрили.
Вечерња звона забрујаше с обе стране реке. Мој друг скиде шешир, подиже очи к небу, и рече: „киша!“ Заиста, неколико крупних капљи из облака, беше му пало на шешир. У томе и наш кочијаш врати се, нађе нас и одвезе у неку лепу гостионицу. Сала, где смо вечерали, беше пуна гостију; риба, што смо јели, беше пуна костију. Кад смо изашли из гостионице, густа помрчина беше обузела све улице, а киша је пљуском падала. Возили смо се право на железницу; по рачуну мога другара било је време поласку. Кола су ишла врло брзо. Опет смо прошли поред Гетеове статуе, која се у помрчини једва могла видети. Гете, при својој смрти узвикнуо је: „више светлости!“ То су биле његове последње речи; по свој прилици мислио је на Франкфурт, у коме су улице тако слабо осветљене. Немци су штедљиви и у светлости: кад стоји у календару да је месечина, они онда не пале све фењере. Ако какав облак, или какав Бисмарк, заклоне небеску светлост, они томе нису криви; божјој и министарској вољи Немци се не противе.
Кад смо дошли на железницу, ја останем да платим кочијашу, а мој друг отрча да купи билете до Кастела, па ћемо одатле сутра у Визбаден. Одонуд сам платио ја подвоз за обадвојицу, а одовуд ће он, и тако наши рачуни биће измирени. Умало се нисмо одоцнили. Железница већ се почела кретати кад смо ушли. Ветар и киша пођоше да заједно с нама путују. У колима не беше много друштва. Затворимо прозоре, сваки се наслони на своју страну, и после кратког жмурење а дугог зевања заспимо. Били смо уморни. Доклегод нисам заспао, мислио сам на Гетеа и на оне лепе, или — ако хоћете — ружне речи: „Светина не плаши се ни од чега као од разума. Од глупости требало би да се страши кад би могли знати шта је то страшно“.
Само сам се једанпут пробудио и видео да се ништа не види. Лампа се угасила, сви у колима спавају, киша на пољу пљушти, а влак иде необичном брзином. Био сам задовољан да смо још далеко од Кастела; наслоним се опет и слатко заспим. Колико сам по други пут спавао, не знам. Онима, што су мртви и што спавају, време пролази брзе. Тек, кад кондуктер отвори кола, и викну: „дошли смо!“ пробудим се. Сви су излазили из кола, и ми смо изашли; сви одоше којекуда, и ми морамо ићи некуда. Кад смо изашли мало даље, ја погледам на све стране, затим рекнем моме другу: „Ми нисмо у Кастелу!“ — „Да где смо?“ упита он. — „То једини Бог зна“ — одговорих му ја. У Немачкој свуда је обичај да сваки од бољих хотела има свој омнибус што чека госте; у једна таква кола седосмо, и после неколико минута били смо у гостионици, где нам један дремљиви келнер отвори собе. Зора већ беше близу. Нека песници и славуји у зору и о зори певају, ја само то знам, да је у зору најслађе спавати; зато легнем и одмах заспим.
Кад сам се пробудио беше већ девет сати, запалио сам цигару, отворио сам прозор, и онако, још необучен, прегнуо сам се преко прозора и гледао сам на улицу. Свет је врвео тамо амо. Ношиво у простих жена беше друкче него око Визбадена, иначе све је било као у осталим немачким варошима. Мало затим отвори се прозор до моје собе; најпре сам видео дим од дувана, па онда цигару, затим нос и целу главу свога сапутника. Пошто је неко време гледао уз улицу, окрете се моме прозору, и викну: „ми нисмо у Кастелу“. „Да где смо?“ упитах ја. „То једини Бог зна“, одговори он, затвори прозор и оде да се облачи. То исто и ја учиним. — После десет минута сиђем у салон где се ручава, ту нађем њега и још доста путника: неки доручкују, неки читају новине. По белој кафи и по земичкама нисам могао познати у којој смо вароши. Кад смо готови били са доручком, платимо рачун, узмемо своје столице и пођемо кроз улице. Није никако у реду било питати у гостионици, пред оноликим путницима, како се зове ова варош. Треба се обзирати и на мњење осталога света. Шта би рекли они људи о нама! Доћи им ноћити у једној тако великој вароши, а не знати како се та варош зове! Кроз ваздух људи још не путују. Ставили би нас као неку реткост у новине. Известићемо се лако на улици. Когагод сретнемо знаће нам казати.
Није нам ништа криво што смо први пут у овој вароши. Нова варош: то је нова забава за нас. А шта је друго читав овај живот него само једна забава, неким лепа и слатка, а некима ружна и горка? Кад се та забава сврши, све се свршило; а после, сума тих забава равна је нули. Улице, кроз које идемо, прилично су лепе,. Гледећи на неколико старинских кућа учини ми се да смо у Либеку. Но Либек лежи на мору, а овде нема мора: може бити да је пресушило. Има различитих кућа и палата, али ни на једној не стоји написано име ове вароши. Различни људи, па им и куће различите. Људи се нису још сложили да имају једнаке капе, а камо ли да имају једнаку памет и куће. По свему што видимо можемо рећи да је ова варош жива: све има ноге миче се. Свуда чујемо само немачки језик, али у Европи се броје на хиљаде вароши, у којима се говори тај језик. Ко би погодио у којој смо ми вароши! А то нам је нужно знати, јер без тога не можемо погодити где је Визбаден.
Кад смо дошли на пијацу, заустависмо се код једне старе статуе. Гледали смо је дуго, али она нам није могла ништа дуго казати, него да се зове Фридрих. Тако на њој стоји написано. То заиста није Фридрих Велики, јер има леп и прав нос. Мотрио сам да се с каквим разборитим човеком упустим у разговор о овој статуи, па том приликом моћи ћу дознати и како се зове ова варош. Видим да иде, и да ће поред нас проћи један пристар мало погрбљен, и много мршав господин у дугачком капуту, има у десној руци штап, под левим пазухом неке дебеле књиге, а на носу наочаре. По овим знацима, сваки онај који је учио зоологију, може лако погодити да је то немачки професор. Кад је био према нама, ја корачим пред њега. прихватим се за шешир, и учтиво га запитам: „Господине, би ли ми хтели што год о овој статуи казати?“ — Он се такође прихвати за шешир, корачи мало с пута куда свет пролази, и поче ми казивати целу историју ратова за ослобођење Северне Америке, и о стању немачких држава пре сто година. Он је своје причање одмах на оделења раставио. „Прво — говораше он — казаћу вам узроке постанка ове статуе; друго: средства новчана којима је подигнута; треће: ко је подигао ову статуу; и четврто: живот онога коме је подигнута. Дакле прво: — и онда причао ми је опширно, да је Фридрих, пре сто година, као њихов ландграф, владао овде. Кад је Северна Америка почела крваву борбу против Енглеза за своју независност, и кад је тада Енглеска за скупе новце тражила војнике по Европи; онда је тај исти Фридрих за двадесет и један милион талира продао Енглеској дванаест хиљада својих војника, које је Енглеска на осам година узела и послала у Америку, где су сви изгинули. Тим новцима, што су добивени за дванаест хиљада немачких синова, украсио је Фридрих своје палате и далеко чувени парк што се зове Вилхелмсхее; из тих новаца подигнута је и ова статуа. — Док је он причао ја сам га два пута питао: „како се зове ова варош?“ А он ми је на то питање свагда именовао по једну американску варош, где су се борили они Немци, о којима је говорио; држао је да ја питам за имена тих вароши. Пошто видим да све његово причање нема за мене жељенога одговора, ја му се поклоним и захвалим на објашњењу; он ме исто тако поздрави и оде.
Кад се вратим и кажем своме сапутнику — који је поред статуе, на својој столици, мирно седео — да нисам могао дознати име овој вароши, он ми рече, да ту не треба околишити, него просто и укратко питати првога кога сретнеш. Ја га послушам, и пошто смо ишли неколико минута, зауставим једнога, који имађаше озбиљно банкерско лице, па га упитам: „Господине, како се зове ова варош?“ Он погледа у мога другара, који се по несрећи мало насмешио, затим окрете се мени, и опоро ми одговори: „Господине, ја не допуштам да са мном шалу проводите!“ па љутито оде брзим кораком, непрестано гунђајући. Зарекох се да више никога не питам.
Ишли смо даље, невесели и забринути, поред најлепших дућана; пред сваким смо помало застали, јер беше изложено свакојаких прекрасних ствари, осим штапова. Свет је врвео својим послом на све стране. Срећни људи! Сви су знали како је име овој вароши, осим нас двојице. Кад смо дошли према једном лепом дућану где се продају цигаре, видимо на великом стакленом окну, позлаћеним словима, француски написане ове речи. „Овде се и француски језик говори.“ То обрадује мога друга и одмах рече: „антрон!“ — Ја поновим ту исту реч, и уђемо у дућан, где је једна плава, врло лепа девојка продавала цигаре. Говори брзо и добро француски, а уза сваку реч смеје се и шали. Седнемо обојица. Она нам изнесе десет кутија цигара и са сваком кутијом изговорила је много речи, казујући какве су цигаре, одакле су, и пошто су. Разгледали смо и бирали цигаре. Требале су нам на пут. У томе, иза својих леђа, чујем неку цврку, окренем се, и видим неколико кавеза са врло лепим птицама. „Је ли вам и то на продају?“ упитах ја. „Све штогод видите у дућану!“ одговори она, и хитро донесе кавезе, и поређа их испред нас. Остависмо цигаре и загледасмо се у птице како подскакују у својим малим кућицама; а она је њихово певање најлепшим речима хвалила. Кад јој рекосмо да смо дошли из Визбадена, где смо само на кратко време, ради лечења, и да нам не требају птице, она опет настави: „купите па их коме поклоните. Какав је то прекрасан дар! Најлепша би се дама обрадовала!“ Право каже. Жене и мачке воле врапце. При том, ове су птице од велике реткости, а и кавези од жице још су већа реткост: исплетени су врло ретко. Лепшега поклона за моју газдарицу у Визбадену не бих могао наћи: она воли птице; сваки дан, кад дође с пијаце, чујем је да говорио гускама и кокошима. Без дугог размишљања платимо обојица по једну малу кутију цигара и по један кавез са жутим птицама.
Кад смо устали да пођемо, мој другар одважи се, и рече: „Ова је варош лепа!“ — „Као рај!“ одговори она. „И девојке су у њој лепе!“ рече он даље. „Као анђели!“ одговори она, смејући се. „Драга моја госпођице — настави он даље, милујући је родитељском руком по образу, — кажите ми како се зове ова варош?“ „Драги мој господине — од говори му она оним истим полаганим тоном — ова се варош зове Нетушепа1!“, и превијала се од смеја. Сад му ја притечем у помоћ, и рекнем јој: „Ја вам се заклињем да он не зна како се зове ова варош; зато кажите му!“ — „А што му ви не кажете?“ одговори она. „Не знам ни ја, зато вас, без сваке шале молимо, кажите нам како се зове ова варош?“ — „Лондон!“ повика она, и тако се гласно смејала да су и наше птице почеле у кавезу играти и певати.
Она нас држи за Енглезе. То је дало прилику моме другу те ме запита, кад смо даље улицом ишли: „Ви нисте господине, Енглез?“ — „Нисам!“ „А ви?“ — „Нисам ни ја“. — То је све наше познанство. Сазнадосмо да нисмо Енглези. Полагано смо ишли даље. Обадве моје птице почеле су гласно певати; оне су, по свој прилици, познале да их је купио невешт песник, па су хтеле да покажу како ваља певати. Гдекоји, што смо их сретали, застајкивали су и завиривали су у наше кавезе, особито жене; ретко је која прошла а да није узвикнула:. „ах, лепе птице!“ — Идући тако, наиђемо на једну велику књижару. Напољу беше изложено књига на различитим језицима. Ја обично код сваке књижаре радо се зауставим и гледам изложене књиге. По натписима погађам и читав њихов садржај. У књижарама највише износе на углед беспосличке, забавне књиге, јер они, што беспослени иду и блену по дућанима, жељни су нове забаве. Научне књиге морате тражити, забавне књиге трче саме за вама. Између књига што су изложене биле, видимо једну француску, на којој пише: „Лек против дугог времена на железници“. — Нама је дуго време и осим железнице. Мом сапутнику допаде се наслов те књиге, с тога уђосмо у књижару те је он одмах купи и плати. Изнеше нам још много нових књига, међу којима, као најважнију, показаше нам роман: „Човек што се смеје“. Читао сам и француску и немачку критику о томе најновијем делу Виктора Хига, и рекао бих да би му боље доликовало да се зове, „Човек што плаче“. Французи за тај роман веле, да је у њему људски ум показао до које се висине може подићи у глави једнога поете; а немачка критика каже: опет појавило се једно страшило у француској књижевности а брука и срамота за разум људскога рода; опет из француског болесног мозга, искочила је једна грдоба, која понижава човека.
Све, што је Виктор Хиго до сада написао, прочитао сам. Што не бих и ово читао? Одвојим на страну све свеске, и пошто их платим, видим да је цена одвећ велика: двадесет и четири енглеска бивтека жртвовати за један роман! Што је много, много! Треба човек да купује хране своме духу, али не треба ни своје тело да заборавља. Нигда нисте видели дух без тела, а сваки час виђате тела без духа. Сваки трбух то је једна прекрасна библиотека. И мој другар беше одвојио неколико, по корицама судећи, лепих књига.
Докле су нам момци спремали, и у два пакета савијали, купљене књиге, ја. се загледам у једну мапу Европе. Књижар одмах приђе и хвалио ми је ту карту, на којој су означене најновије железнице. Срећна мисао паде ми на ум, и ја га са страхом запитам: „где смо ми сада на овој карти?“ — „Овде смо!“ одговори он, и метну прст на варош Касел. — „Дакле Касел!“ рекох ја гласно. „Касел!“ повика мој друг и пљесну се рукама. „Откуда ми у Каселу?“ повика наново он. — Књижар и обадва његова момка само су гледали и нису могли знати што нас је та реч Касел толико зачудила.
Ишли смо улицом даље без бриге. Носили смо у једној руци кавез, у другој столицу, а под пазухом пакет с књигама. После неколико корака срете нас једно момче, и понуди се да нам те ствари понесе. Ми му их радо предамо: сметале су нам ићи и разговарати се. После дугог размишљања, мој друг сетио се шта је томе узрок те смо целу прошлу ноћ место на запад ишли на исток. У Франкфурту, кад је искао билете за Кастел, они га нису разумели него му дали за Касел. „Ах, — повика он — како су глупа имена немачких вароши! Тако сам лане хтео да путујем у Линдау, а они ми дали билет те сам отишао у Ландау“. — После кратког договора, закључимо да се истим путем не враћамо у Визбаден. Прошле ноћи видели смо пределе, идуће ноћи треба да гледамо друге.
С десне стране наше улице, у једној малој башти, где беше и лепа чесма, седе и многи гости и пију пиво, а на чесми само чаше перу. Свратимо и ми да угасимо жеђ. Осим хладног пива и оне вруће визбаденске воде ништа друго не пијемо. Лекар нам узео свакоме по пет форинти, кад нам је забранио вино; узеће нам опет толико кад нам дозволи. Другом једном лекару дали смо четири форинта док нам је одобрио да можемо умерено пити. — Ми смо сели у ту лепу башту и попили две чаше пива. Казасмо келнеру да послужи пивом и нашега момка, што беше остао изван баште. „Знате ли ви што с Каселу?“ упита мој друг. „Знам толико да Касел није Кастел“ одговорих ја. Он се слатко осмехну и подиже шешир за знак благодарности на томе објашњењу.
Пошто смо се добро одморили, пођемо даље; но нигде не видимо момка с нашим стварима. Питамо келнера где је онај наш момак коме је он дао две чаше пива? А он пружи руку на једног кочијаша што стоји беспослен поред својих кола, а онога дечка, што носи два кавеза, две столице, и два пакета књига, није нигде ни видео. По свој прилици он је одавно отишао својој кући и однео наше ствари. Ми смо криви; требало је да смо га непрестано пред очима имали, а ми се нисмо нигда осврнули да видимо иде ли за нама. Ах, таква превара да нам се догоди у земљи философије, религије и поштења! Све моје добре мисли о Немцима — које сам као Словенин могао имати — поколебају се. Мој другар — познало му се на лицу — врло се радовао томе случају, јер сваком приликом он је кудио а ја хвалио Немце. Сад већ и ја се потпуно уверих да они не вреде много; продаду нам за готове новце кавез и столице, па нам после украду; сутра ће их продати другим путницима, па опет украсти. Тако је лако трговати. Знао сам да су Немци, за време Лутерово, поправљали десет заповеди божји, али да су ону заповед о крађи ублажили, то тек сад видим.
Кочијаш, што је попио наше пиво кад смо били према њему, скиде капу, отвори кола и рече: „изволите!“ — Ми уђосмо и седосмо. Пре свега питали смо га: је ли видео једно момче што носи два кавеза, две столице и два пакета књига? Он рече да није видео. За тим смо га питали: кад полази железница у Емс? Он нам каза да имамо времена још читава три сата. Рекосмо му да нас вози по вароши неко време, затим на железницу, где смо наумили ручати, јер подне беше превалило. Кочијаш возио нас дуго кроз неке широке улице, преко неких округлих пијаца, испод неких густих липа. Све је било тако лепо, да се човек не може гледањем наситити кад је — гладан.
Сваки час пролазили смо поред прекрасних палата. Пред музејом кочијаш је стао и желео да изађемо и да прегледамо оне збирке које је он, као неко чудо хвалио, а које нигда није видео. Музеј с поља заиста је леп: изгледа, са својим великим стубовима, лепше него париски Одеон, фронт му је украшен са шест великих кипова, међу којима сам познао само философију по њеном озбиљном и глупом лицу. Ми не хтесмо изаћи, него кажемо да нас вози даље: у колима слађе уживамо своје дуго време. После дужег вожења наша кола стадоше пред једном великом црквом. Кочијаш тражи прилику да коње одмори, а да му се и за време одмарања плати. Неки старац изађе и дочека нас с речима: „ово је црква светога Мартина; изволте да вам покажем њене знаменитости и старине.“ Полазећи за њим, упитасмо га: „јесте ли видели једно момче што носи два кавеза, две столице и два пакета књига?“ Он одговори да није видео. За тим нам прича о постанку ове цркве: казао нам да је тороњ половину толико висок колико страсбуршки тороњ, и да се са тога тороња, почем је у средини, види сва варош и све њене околине, које су, због њихове неописане лепоте, многи путници описали. Познао нас је, по говору и по ћутању, да смо странци из далеких земаља, па нам је причао многе догађаје из хесенске прошлости, што ми нисмо марили слушати. Касел, са својих четрдесет хиљада становника, био је резиденција, престоница, хесенске кнежевине, мале али напредне државе; но Пруска, пре четири године, то је све, заједно са оним високим тороњом, од један пут прогутала. Поред историје о цркви, причао нам је и гдекоји комадић из своје историје. Жалио се да је остарео и ослабео, небројено пута споменуо је Бога, а два пута споменуо је Његово Величанство краља хановеранског; говорио је с њиме овако као што с нама говори. — Проводећи нас кроз све углове ове знамените цркве, показао нам је и објаснио многе стародревне реткости. Све је било особите лепоте. Ми смо гледали и непрестано се чудили — куд се здеде онај обешењак с нашим стварима?
Одатле одвезли смо се управо на железничку станицу.
Од свију палата, што их Касел има, најлепша је и највећа железничка станица. То је право чудо. Не зна човек чему више да се диви: или вештини, или лепоти, или онима многобројним одељцима. Такве железничке зграде нема ни у Паризу, ни у Стутгарту, и нигде у Европи. У старо време надметале се вароши која ће лепшу и већу цркву подићи; данас надмећу се у зидању железничких станица. Акрополис у Атини, Света Софија у Цариграду и Пантеон у Риму ништа нису према величини и лепоти ове железничке станице у Каселу. Пошто смо ту дивну зграду прегледали на фотографисаној слици, сели смо да ручамо. Тек што смо ушли у салон где се ручава, а оно момче дотрча к нама, и донесе нам све наше ствари. Мој другар намршти се, а ја се радосно осмехнух и даривах тога поштеног Германца више него што се надао. Он нам показа да је птицама усуо чисту воду и метнуо хране, што им може два дана трајати. Немац — мисли на будућност, брине се и за прексутра.
Према великој згради, где смо ручали, учинише нам се врло малени бивтеци. Но имали смо и врло великих ствари, а то беше: велики рачун за ручак.
Железница, на којој смо се из Касела кренули, ишла је необично полагано до Гисена. Ту се раздваја пут на пет различних страна. О Гисену само толико знамо да има универзитет; но његови професори слабо светле: и кад смо дошли и кад смо пошли беше јака помрчина. У Вецлару, докле смо спавали, сетио сам се Гетеа; код те вароши десио се онај догађај, о коме ону своме „Вертеру“ онако нежно пише. То је тако вешто и лепо написана приповетка, да су многе девојке и млади момци, са истом књигом у воду скочили и удавили се. Виктор Хиго, поред све своје вештине, не уме да напише такву књигу за нежно срце императора Наполеона. Због његових књига још ниједан владалац није скочио У воду.
Предели, кроз које смо даље ишли, бреговити су и тако лепи да путнике занесу у неки пријатан сан, можемо рећи у право спавање. Кад смо се пробудили били смо у Емсу. — Хтели смо по вароши проћи, па одмах даље путовати, но птица мога другара разболела се: нити што једе, нити по кавезу скаче, најежила се па куња. За то смо морали одсести у гостионицу, да преданимо и ноћимо.
Шетајући по лепим шеталиштима дошли смо на извор вруће, минералне, воде; ја попијем пуну чашу, мој другар није хтео, већ осврте се тамо амо, док нађе доктора, па га запита: „Кад ја пијем виздаденску воду, смем ли пити ову воду“ — „Немојте то чинити!“ рече му доктор, прими два форинта, и оде онима што наливају ту воду у стаклета. После неколико минута ја се уверих да то и није дио лекар, већ неки човек што надзирава да се око извора држи ред и чистота.
Целога лета Емс је пун велике господе а малих људи. Аристократија свију народа долази ту као на солило — а и јест вода малко слана. Међу гостима видите само екселенције. У парку и на врућим изворима сваки час сретате владаоце, велике и мале; велики стоје свуда под стражом и надзором полиције, а они мали иду слободно кудагод хоће. Сујетни грофови, барони и дипломати кад се врате из Емса, у сваком друштву само причају како су се разговарали са царевима и краљевима. Кад говоре штогод о политици, они ће вам често рећи: „то сам чуо из уста његовог величанства“. — Купатило Емс лековито је само за телесне болести.
Варош није велика али разликује се од других немачких вароши тиме, што нема универзитета ни Гетеове статуе. Ручали смо, по француском обичају, у вече. Они, што су седели око нас, говорили су само о политици, о новчаном курсу и о ренти. Спомињали су Шпанију, Русију и запето стање између Пруске и Француске. Ништа нису више знали но што стоји у свима новинама. Говорили су о пруском краљу, који се још бави у Емсу, и сажаљевали га што се на његову старост наваљују тако велике бриге. — Цар руски већ беше оставио Емс, и отпутовао у Петроград. Кад је хтео да уђе у кола, на његовом лицу сви су приметили симпатије за немачку политику. При растанку три пута се загрлио и пољубио с пруским краљем.
Сутра дан болесна птица беше сасвим здрава и весела. Мој другар поуздано држи да јој шкоди вожење на железници. Тога је мњења била и гостионичарка, за то ми предложи, и ја пристанем, те погодисмо фијакер, да нас вози до Визбадена. То је лепа даљина, али су лепи и предели кроз које се путује: све сами брегови, а где нема брегова ту су равнице и долине. Кола су нам лепа и отворена. Полагано смо путовали. Где смо хтели, стали смо; кад смо хтели, пошли смо. Нигде нам није оно ђавоље железничко звонце, тај обад за путнике, прекинуло ручак или вечеру. Кавезе смо привезали код кочијаша, столице и књиге метнули смо на предње седиште. Осим тога. имали смо још два пакета, а то су прљаве кошуље, јер смо у Емсу купили неколико чистих кошуља: биле су нам нужне за преобуку.
Путовали смо кроз шуме, њиве и ливаде; свраћали смо у лепа села и варошице. Сваки час сретали смо путнике и путнице на колима, на коњима и пешке. Има странаца, који, заједно са својом породицом, целога лета врљају по овим прекрасним местима. Овуда су на све стране добра минерална купатила: ни два сата нису удаљена једно од другога. У најмањем селу нађу путници добру гостионицу и повољан дочек. Свуда видите сретну и задовољну чељад. Немачка друштва тако су уређена и удешена, да вам се чини да сваки живи само на корист и на задовољство својега ближњег. Нигде не видите пакости ни зависти. Свак се радује туђем добру, свак сажаљева туђу несрећу. Ово је земља где се брину да и стока осети благодети питоме цивилизације. Сваки човек обавезан је да човечно и са својом стоком поступа. У сваком зверском владању човек престаје бити човек и постаје звер. Немац свагда је човек према волу.
У Швалбаху иу Шлангенбаду задржали смо се најдуже. То су врло мала места, али су њихове воде разглашене по читавој Европи. У Швалбаху, између три извора, један се зове вински извор. То је тако јака, кисела, вода, да вас може опити, ако је много пијете — с вином. Ни лекари ни гостионичари не дозвољавају да ту киселу воду сипате у вино. — Шлангенбад (што ће рећи; змијско купатило) има мутну воду, и само се употребљава за купање. То је женско купатило. Других гостију готово и нема, Ту, из далеких земаља, долазе само жене. Но то купатило није добило такво име по женама што се ту купају, него по неким малим змијама што се око те млаке воде у мноштву налазе. Шлангенбад је у сваком погледу врло лепо место; сама га природа, из учтивости према женском роду, украсила. Кудгод погледате, срета вас нека необична милина; све је пуно цвећа и различита воћа. Тој лепоти додајте још жене и змије, па имате прави Адамов рај.
Одатле дошли смо за три сата у Визбаден, у потпуном здрављу, и ми и наше птице, и наше столице, и наше књиге, али без штапова. А штапови су врло потребни за људе што, беспослени, по ваздан само шетају.
Напомене
- На француском језику значи: „не дирајте“.