Писмо 12
Опет недеља, опет с изласком сунца полазим из вароши. Прошле недеље ишао сам к топломе југу и видео сам јужно цвеће и палме; данас идем к северу, у хладне, шумовите, пределе. Како сам прошао последњу кућу, био сам изван вароши, и наступио сам на долину што се зове Неро. То је дугачка и лепа ливада, окружена шумовитим бреговима. Посред те зелене долине тече бистар поток, не знам како се зове. А да и тај поток има неко име, о томе не треба ни сумњати, јер је Германија тако уређена земља да свако најмање псето има своје име. Поред овога потока свако јутро покосе по један комадић ливаде, а болесници долазе, шетају се између откоса и напајају се овога цветнога задаха што од покошене траве излази, кад сунце огреје. Ова је трава врло добра за болесне људе и здраве волове. У Глајхенбергу гледао сам да се скупљају болесници око једне кошаре, у којој краве стоје, јер оно нечисто испарење чисти плућа. Да је то све лековито, доктори доводе отуда, што говедари, и они што косе ливаде не умиру од суве, грудне, болести. Ко може сумњати о истини коју статистика цифрама доказује! — Сваки онај што има наочаре на носу, то је учен човек; јер нигде нисте видели оне што ору и копају да носе наочаре.
Идем ни брзо ни полако. — Кад се каже: иде ногу пред ногу, то значи: иде врло полагано. А не може се ни трчати друкче него ногу пред ногу. Кад се каже: оде с ноге на ногу, то значи: оде хитро и весело. А не може се ни полагано, ни жалостиво ићи друкче него с ноге на ногу. Кад се каже — али доста сам о ногама мислио, треба и о трбуху мислити. Дошао сам на врх ове зелене долине, ту има лепа гостионица, од самог је дрвета, онако исто као швајцарске куће, начињена. Она је пола у ливади а пола у шуми. Ту ћу сести и одморити се. Рано сам дошао, али ипак застао сам доста света. Једни пију сурутку, други козје млеко; неки пију емску воду, а кад оду у Емс купују и пију визбаденску воду. Већина седи пред гостионицом у лепој шумици, и слатко доручкује. Придружим се к њима. Ова је гостионица чувена због доручка по швајцарском начину. Тек што сам сео, већ ми носе кафу, млеко, мед и младо масло; све, па и сами судови, као и усред Швајцарске, и девојке што послужују одевене су као и алпијске пастирке. Ако представите себи још да је ова зелена ливада тихо плаво језеро, а онај пласт сена да је брег Монблан, а они чаршави, што се суше, да је планински снег, онда морате мислити да сте у Швајцарској. Ако представите себи да је ова долина једна широка улица, да су оне букве људи, да су оне шарене краве омнибуси, онда можете помислити да сте у Паризу на булевару. Шта год преставите у својој глави, можете, ако сте сликар, насликати, ако сте писмен, описати, ако сте глупак, радовати се.
„Келнер! Гарсон: Донесите ми још шећера, доста шећера, да засладим овај пруски мед.“ — Откако су људи почели да у цркву доносе само танке свећице, и откако су почели да мешају лој и неку белу земљу у восак, од то доба благословене пчеле изгубиле су вољу да раде свој посао онако како су га негда радиле. Свећа од правог пчелиног воска, то је венац од свију земаљских цветова, што пред олтаром у славу божју гори.
Ова гостионица лежи на северу од Визбадена, за то већи део гостију сами су Руси. На све стране чујете руски језик, а видите децу у руским хаљинама где се по трави играју. Има много богатих руских породица и пензионара што живе стално у Визбадену.
Хвала Богу! Пред овом гостионицом нема музике! Куд се год макнете, где год седнете, чујете музику. Тај немачки обичај досадио ми се; тако честе музике нема код других народа. Немци не знају ону пословицу што каже: треба посвирати па и за појас заденути. Али, место музике дотрчаше међу нас троје лепих јарића, на сваком су различити прапорци и мала звонца. То је нека кинеска музика; мени је сасвим нова. јарићи трче између гостију тамо амо, свак их радо прима и даје им шећера и хлеба, а они се пропињу на столице, и показују гдекоје праве јареће вештине; ђаво Шваба, тако их је научио. Гостионичарка стоји пред вратима, гледа и смеши се. Свако јаре има испод гуше, на лепој кожној огрлици, једну малу кутију, у коју гости, а особито деца, мећу новце. На свакој тој кутији стоји на енглеском, француском и руском језику написана реч: благодарим. Ово троје јарића лепше нас забавља него позориште и најлепша музика што смо толико пута видели и слушали. После неколико минута дође једна мала девојчица, одевена као савојско пастирче, и поче гонити јариће, а јарићи беже између нас. Најозбиљнија, енглеска, уста жваћу и смеше се. Затим она ухвати једно јаре, седе поред њега, извади из недара малу, просту флауту, и свира прекрасне савојардске мелодије. После тога скочи, подиже свој кломпави, подерани шешир, па талијанским језиком викну: „да живи Италија! да живи слобода!“ — Сви гости смеју се, а она иде од стола до стола и поклања фотографију, на којој стоји слика њена и њених јарића. Свак је ту фотографију драговољним даром преплатио.
Идемо даље право уз брдо. Оставио сам колски пут који има велике савијутке, и идем једном узаном стазицом кроз густу шуму. За мном и преда мном иду још гдекоји људи и жене; чује се и тутњава кола на десној страни. За двадесет минута дошао сам до руске цркве. Она стоји усред шуме на једном равном пропланку. Није велика, али је у сваком погледу лепа и богата. Њених пет позлаћених кубета виде се чак из рајнске долине. Путници је спомињу као монумент овога предела. Сваке недеље и празника чита се у њој руска литургија, и пуна је православних гостију из Визбадена и околних места. Прошле године често сам долазио. Срби и Бугари жељно иду у сваку руску цркву: виде да Русима Бог помаже, па он се радо пред Богом за Русе протурили. Најлепше што је у тој цркви, то је гробница велике кнегиње Јелисавете; може се упоредити са најлепшим гробним споменицима Италије. Ту је вештина показала своју вештину. Многи путници свраћају у Визбаден, само да виде ову гробницу. Недалеко од ове цркве је руско гробље; оно је као башта, пуно је најлепшега цвећа, пуно је лепих мраморних споменика, сви су позлаћени. Ту леже само богати.
Ништа новога не налазим што би ме занимало. Сва ми је околина довде позната, познат ми је и руски свештеник, познато ми је и оно што ће сад у цркви да чита и да пева. Идем даље, хоћу на врх брега да се попењем, ту нисам нигда био. Читао сам оглас у визбаденским новинама да на врху овога брега има лепа гостионица, где се у свако доба може добро ручати, да је леп изглед на Рајну и Мајну, и да је најпријатније пешке ићи. Оставио сам опет колски пут. Свуда све сама букова шума. Северни Немци одликују се великим буквама. Нити кога сретам нити кога стижем, ни сунце од гранатих дрвета не видим.
Ова пустињска самоћа и тишина допада ми се, добро ми чини. Кад је човек у шуми и у самоћи осећа у свом срцу побожност, кад је међу људима, осећа ђаволност. У цркви свештеник вам говори, у пустињи ваша душа говори, Бог говори. Пустиња: то је најлепши храм божанства; самоћа, то је најнежнија молитва. На брегу Синају провео је у самоћи Мојсије четрдесет дана и четрдесет ноћи, чекајући док је Јехова сачинио и на две плоче написао десет заповеди. Све, што треба држави и друштву човечанском, написано је на те две камене таблице. Ни Бисмарк не би имао шта додати ни изоставити. Ту се нигде не спомиње устав, одговорно министарство и слобода говора и печатње.
Подне одавно је прошло. Пуна три сата ишао сам уз брдо. Да се нисам неколико пута одмарао пре бих стигао овде. Ево ме на врху брега! Прекрасан је изглед са ове висине: видим у даљини лепе равнице поред реке Рајне и Мајне, осећам да сам узвишен и гладан. Најлепше, што овде видим, и што сва друга осећања надмашује, то је мала али лепа гостионица. Неколико столова стоји испод гранатих дрвета. Само за једним седи некакав млад господин, пред њим стоје празни судови, а он пуши цигару. То су знаци да је већ ручао. Фијакер стоји у дну овога малог парка, а кочијаш, поред коња, лежи на леђима и гледа у небо. Ах, шта може кочијаш из неба очекивати! Седнем недалеко од онога младог господина за други сто. Од сунца и од гостионице заклањају ме нека сниска, граната дрвета. Према мени види се леп ловачки дворац насавског херцега. Дворац је опустео, његова слава прошла је. Визбаден више није престоница независне државе. Стари краљ Виљем све је то, пре четири године, освојио и у име немачкога јединства с Пруском сјединио. Тада је још неколико немачких независних владалаца истерано, а њихове земље с Прском спојене. Ах, каква се неправда чини божјим помазаницима од божјих помазаника! — Овдашњи Немци. више хвале политику аустријских царева него пруских краљева. Они веле: Аустрија се увеличава освајањем туђих земаља, а Пруска свагда се увеличава освајањем немачких држава. У овим покореним земљама нигде не може човек, у приватним кућама или гостионицама, видети слику прускога краља или Бисмарка. Кад с киме говорите, нико неће рећи наш краљ, сваки каже: пруски краљ. То ће трајати док се не навикну.
Гладан сам, желим наручити штогод за јело, но никога од млађих нема да дође. У таквом случају треба или викати, или лупати, или ћутати па чекати. Ја ово последње најволим, најмање труда стаје. А не може се тако лако ни довикати; гостионица је прилично далеко. Овде и није обичај викати келнера. Свака држава има своје особите обичаје и начине звати келнера. У Бечу, ако вичете, он, кад вам дође, моли вас врло учтиво, да у будуће само куцнете у чашу или у тањир, па ће он одмах доћи: није му мило да га вичете по имену и тиме друге госте да узнемирујете; у Паризу, кад куцате у чашу, он вам дође, и врло неучтиво каже вам: зовите ме као што човек човека зове, други пут, ако куцате, не ћу вам доћи; у Турској морате лупати длан о длан, као петлови кад хоће да кукуречу; у Грчкој, кад грчкога келнера зовете, треба да звизнете; у Италији морате десет пута да викнете: пст! и он вам се девет пута, трчећи поред вас, јави, а десети пут дође; у Баварској, где само младе девојке послужују, не смете ни лупати, ни звиждати, ни викати, јер то наговешћује да је рђава послуга, и онда газда грди девојке, а оне одмах плачу, и кад вам донесу пиво или кафу, видите им сузе у очима, и оне вам кажу: то је због вас, што сте лупали. Ту морате само гледати да се сусретнете са њиховим очима, и оне одмах дотрче. Од јавних слугу најучтивији су бечки келнери и саксонски министри.
Чекати на келнера и мислити на добро печење то је лепа забава. Тако сам, на свом путовању, често чинио, тако и сада чиним. Седим за празним столом, гледам преко шуме у далеке рајнске пределе, и уживам задовољство стрпљивога чекања. Онај млади господин, што према мени за другим столом седи, љути се место мене. „Узалуд ћете чекати — рече ми напослетку — ја сам чекао, лупао, викао, па све бадава, док нисам собом отишао у кујну и казао да ми донесу ручак. Кајем се што сам дошао у Немачку. Жељно сам изашао из Париза да гдегод ове вруће дане проведем пријатније. Казаше ми: иди на Рајну, тамо је живот! — Дођем на Рајну, пређем у Баден-Баден; ту вам је као и У Паризу: позориште, музике, на шеталишту не можете од кола и кринолина да прођете. Свуда пуно, све сама париска лица. При том, она игра на новце; изгубио сам две хиљаде франака. — Кажу ми: иди у Хајделберг. За два сата све сам видео. То је ђачка варош. Немачки студенти то су неуглађени људи, целу ноћ пију пиво и по улицама певају. При том, Хајделберг је чисто немачко место, нико не зна добро француски. На граници су француској, па неће да даду себи ни толико труда да науче језик да могу с људма говорити. Немци су глупи! — Ви нисте господине Немац“ — „Нисам!“ одговорих му ја, а он продужи: „Штагод имате посла с њима морате се љутити. Њихова позоришта и разговори немају духа, њихове шале немају досетљивости. Чему се они смеју, то једнога образованога Француза мора једити. На сваком њиховом концерту можете заспати. Музика им нема живота, певање им нема гипкости. Па њихови војници! Видео сам их кад смо се поред Раштата провезли: изгледају као прави Кинези. Сад сам први пут дошао у Немачку, и не желим нигда више доћи. Мислио сам остати у Дармштату два дана, једва сам остао два сата. Казаше ми: Иди у Визбаден, то је место неописане лепоте, то је један комад Париза! — Дођем у Визбаден: исто као у Бадену: гунгула, лупа, врева, рђава музика. Утекао сам јутрос овамо да ручам. Гледајте, нигде никога нема! Нисам морао потрошити своје новце да гледам ову шуму; то све има и у Паризу. Наша булоњска шума и јелисејска поља превазилазе својом лепотом све шуме и све паркове на свету. Па Версаљ! Ба! Шта има Европа да метне поред Версаља?! Међу овим Немцима може човек умрети од дугог времена: никакве забаве међ њима не можете наћи!“ За тим хитро узе шешир и штап, рече: збогом! и оде с коњима и кочијашом.
Једва сам чекао или да оде или да ућути. Досадан ми је са својим дугачким говором. За недељу дана познао је сав немачки народ, који за триста година још не може сам себе и своју величину и снагу добро да позна. Беше ми врло несносан. Не може човек у овом свету наћи себи по вољи друга: један сувише ћути, други сувише говори. На овоме младом господину могао сам видети каква је сада мода у Паризу. Имао је врло кратак капут, тесне кратке панталоне, и по њима пруге као Соломонова слова, врло снизак шешир, савијену огрлицу, црвене рукавице, штап од два педља, имао је поред белога амрела још и дрвену кинеску лепезу да се хлади од врућине.
Пређем за његов сто, седнем на његово место, јер је много већа хладовина, и продужим своје пријатно чекање. У томе дође брзим кораком из гостионице једна млада девојка. Она још из далека поче се извињавати: „Опростите, морали сте чекати. Ви желите да платите: имали сте ручак и једну бутељу обичнога вина, то чини једну форинту и десет крајцара“. — Ја јој казах да ја нисам ручао и да тек сада чекам да ми се донесе ручак. Она се слатко насмеја и купећи судове рече: „Ви се само шалите,“ Она је сита и млада, па јој је до шале! Кад јој казах да је онај што је ту ручао отишао, она отрча у кућу да то јави, јер она му није ручак донела па га и не познаје. На ту важну вест једна старија жена изађе пред гостионицу, погледа ме испод руке, и жалостиво два пут махну главом. После неколико тренутака дотрча кочијаш уз брдо, и оде у гостионицу. Онај млади Француз сетио се да није платио, па послао по кочијашу новце, да свој дуг измири. Напоменем томе кочијашу да се доцније врати да и мене одвезе у варош. Било је паметније доћи на колима уз брдо, а пред вече полагано вратити се пешке.
Ручак је био добар, јер је апетит био добар. Глад је најбољи кувар. За то време дошло је из Визбадена прилично гостију на колима и пешке. Особито Енглеза беше доста. Они се радо пењу на висине. Али, откако је сва Америка описана, и откако су изашле тачне књиге за путнике по свима земљама, не описују више своја путовања. Што би год имали, као знаменито и ново да забележе, то нађу у својој књизи, која им описује и показује све путове и све вароши. Ништа не остане што се ту не спомене.
После ручка забављам се читањем имена путника и различитих њихових мудрих и глупих записа, што су по овим клупама и столовима записали. Има их на различитим језицима. Овде ћу их неколико превести и записати: „Свет је овај рај, ћуд га наша претвара у пакао. — Слобода је као уређена башта: морате ићи само одређеним стазама. — Речима непријатеља, љубави женској веруј, али срећи на веруј, она се мења. — Живот је болест, читав онај свет болница је, а смрт је лекар. — Срећа и несрећа разликују се само са два писмена. — Има фењера што на далеко светле, али око њих је помрчина. —— Најбоља је она влада, која учи своје суграђане да сами собом управљају. — Одузми човеку све сујете, он је онда постао права животиња. — Људи остају вечита деца.
Труди се и учи свет овај познати,
Кад познаш, немој га ни тад презирати.Ако дуго печеш ти своје кестење,
Претворе се они у само угљевље.Вредност твоја вреди и светлошћу сјаје,
Ако човечанству какву корист даје.Кад се најрадије ти до земље прегнеш? —
Кад својој девојци пролетњи цвет береш.Од капље мастила бисери створе се,
Ал где много кане, крмача зове се.Мора човек често од љутње плакати,
Што не сме лудака лудаком назвати.Доста си ти стеко за своје живљење,
Само кад си себи привико стрпљење.Лакше ти је лавров вијенац оплести,
Него наћи главу где да се намести.
Ево мог кочијаша! — Ја сам знао да он неће преварити, осим кад би му когод једну форинту више дао. Сунце се спушта да зађе; одмах полазних. Кола су лепа и отворена, могу из њих гледати на све стране. Нека говори лекар шта хоће, али знам да је много пријатније један сат возити се, него три сата ићи пешке. Природа да је хтела да човек много иде, дала би му четири ноге, а не би дала мекане јастуке за седење. Право има Таљеран кад каже: Куд се год можеш возити, не иде пешке.
Задовољан сам данашњом шетњом. Ноге моје добро су издржале пробе! Уверио сам се да су опет потпуно здраве, по њима могао бих још сто година живети. Оне су ме данас узнеле на тако висок брег, а сада се у колима мирно одмарају; осам коњских ногу платио сам да место њих низ брдо иду.
Овај брег, као и она долина, зове се Неро. Може бити да је то име остало још од римскога императора Небукаднецара, јер су Римљани у његово доба пронашли оне вруће изворе у Визбадену, и озидали су леп градић где је становала двадесет друга легија. Године 1838. нашли су једну римску цигљу која све то јасно доказује. По тој цигљи начинили су учени Немци модел од гипса исто онако како је тај градић изгледао. Прошле године, са неким Енглезима, гледао сам тај модел у визбаденском музеју, и дивили смо се немачкој вештини.