Писмо 5
Ви сте заборавили да мене боли нога. Ах, кад бих и ја могао заборавити! Она ме каткад у по ноћи пробуди, низашто друго него само зато да се сетим да ме заиста боли. Кад је оставим на миру и у тишини, кад је не мичем и ништа не дирам, не осећам никакве болове. Лекар ми долази сваки дан, али не долази да ми ногу лечи, јер ми је одавно казао да подагра без узрока не дође, али без узрока оде и да је не треба ничим лечити, јер када се не лечи пре прође. Он ми сада долази редовно свако после подне, те изигра две партија шаха, попије црну кафу и свади се с газдарицом од куће. У осталом, врло је занимљив у разговору, учен је човек, и као да је о свему другом више учио и читао него о лечењу ноге. Питао сам га јуче, хоће ли ми нога за неколико дана проћи бар толико, да могу до парка изаћи. Он се осмехну и одговори: за неколико дана, за неколико недеља, за неколико месеци; ништа се не може напред казати. — Пронашли смо да смо неки стари другови, а нигда се нисмо познавали. У години 1846. били смо заједно на берлинском универзитету. Он је учио медецину, а ја — нисам учио ништа: учио сам Хеглову философију и читао различите песнике; и тек после много година видео сам да то у Дарвиновом веку врло мало значи. — Каткад проведемо цело после подне у пријатном разговору о оном времену. Као талас за таласом, тако иду приче за причом. Млади људи приповедају један другом нове ствари и догађаје; стари људи само опомињу један другог. И ми смо разговарали готово само о оном што нам је обојици познато. Шта има милије у старијим суморним годинама, него спомен на веселе ђачке дане и на професоре! Већ су сви умрли — и професори и ђачки дани; остали су дани ревматизма, подагре и зловоље; треба бити стрпељив, и они ће проћи.
Често се разговарамо о професору Неандру. Ми код њега нисмо ништа учили, али по каткад ишли смо на његове часове само чуда ради, да га гледамо. То беше најчувенији, али најчудноватији професор теологије. Нигда мање од триста ђака није било на његовом предавању. Он беше мало погрбљен и вечито је гледао себи у недра; имађаше дугачак капут, велику главу са густом, нигда неочешљаном косом. Био је врло озбиљан: нико се не опомиње да га је кадгод видео да се насмеши. Сваки пут, кад је његов час, школски служитељ донесе и метне на катедру једно дугачко гушчје перо. Неандер, кад дође, попне се на катедру, узме то перо, штрпка га по мало, говори и полагано окреће се око себе на катедри. Нигда не гледа у ђаке, а био је врло кратковид. Једнога дана, беше неки празник, Неандер није знао, него дође у празну школу, попење се на катедру и почне говорити своје предавање. Служитељ што је чистио собу престане од својега посла и с метлом у руци стајао је непрестано, докле год он није своју лекцију свршио. Од његовог стана до универзитета није било више од пет минута, али њему је требало 25 минута докле дође: ишао је свагда наоколо кроз некакве три улице; тим је путем први пут прошао, па тим је путем двадесет година долазио и одлазио. Каткад се жалио да му је врло далеко стан. Он није познавао друге улице у Берлину. Једно јутро, кад је отишао у школу, примете код његове куће да су му остале панталоне у соби где је спавао, а знали су да других панталона нема. Слушкиња брже боље дотрчи, и уплашено рекне школском служитељу: уђите и видите има ли господин професор панталоне. — Служитељ полагано уђе у школу, и радосно изађе и јави: да господин професор има на себи панталоне. То су биле нове панталоне, купио их а код куће му нису знали. Један пут украду му ђаци перо са катедре; он кад дође и не нађе перо, збуни се, није могао почети да говори, само је непрестано пипкао рукама по катедри. На послетку притрчи један ђак те му дода перо, и он одмах почне га по свом обичају штрпкати и своју лекцију говорити. Он је тако био чувен са својим теолошким знањем, да су протестански ђаци, који су се тој струци посветили, са свију страна долазили само да код Неандера слушају предавање. Из Угарске особито их је много долазило, међу којима беше и Словака. Тада из Аустро-Угарске дозвољено беше само богословима, да могу на слободним немачким универзитетима, и то само богословске науке, слушати. Тада у Бечу Метерник беше за сву царевину професор који је све знао, и кога су сви морали слушати. Свака мисао имала је своју прописану униформу, и само Кругова философија, као званична ћесаро-краљевска философија, беше привилегисана.
Свак се жали на краткоћу овога живота, а при том никога нема који се у свом кратком животу није нигда жалио на дуго време. И сам Наполеон Први, који због својих великих послова у Европи није спавао на ноћ више од четири сата, осећао је на Сент Хелени више од пет година да му је дуго време. Мени се чини да је и мом доктору у овом купатилу дуго време. Нико неће да болује. Он је разговоран, шаљив и досетљив, али не налази забаве ни у позоришту, ни у шетњи ни у великом друштву, ни у парку кад музика свира. Радо игра шаха, но нико неће у овом лепом месту, њему за љубав, да седи и да гледа у оне дрвене краљеве, у оне мртве фигуре што имају коњску главу. Зато он сваки дан сврати к мени; сигуран је да ће ме наћи код куће, а зна да ми је пријатно кад когод дође да прекратимо штогод од овога кратког живота. Не моћи ходити, то је права невоља у овом месту, где је прво правило и једина дужност: пити ове чудновате воде, непрестано по парку ходати, гледати зелену шуму, слушати музику и ништа не мислити. Беспосличење већма умори него посао. Мора се ма шта радити, у најгорем случају мора се ма шта писати. Кад човек пише ма шта, може писати ма како.
Мој доктор, кад год дође, има понешто да примети у кући. Ако су прозори отворени, он трчи те их затвара и виче: „ко сме при отвореним прозорима седети! Тако ли се чува здравље?“ Па кад се разболите кривите лекаре и апотеке!“ — Ако су прозори затворени, он их отвара и виче: „ах Боже мој, шта чините! Ко је видео да се на оваком красном дану држе затворени прозори? Како можете у овој запари дисати? Мајски ваздух: то је медецина!“ — Кад му год газдарица донесе кафу или чашу воде, он макар шта примети: или да кафа није довољно врућа, или да вода није довољно хладна; но она слабо се кида: што он више зановета, тим се она више смеје. Она га једном упита: „од кога сте научили тако зановетати, тако несносан бити?“ — Најлепша му је реч што кад при поласку рекне: „ја не рачунам ове визите да ми платите.“
Људи, кад се примакну последњим годинама својега живота, у разговору често спомињу кајање. И ја и мој доктор нисмо изузетак од тога. Он се каје што није у младости путовао, ја се кајем што сам путовао; он се каје што се оженио, ја се кајем што се нисам оженио; он се каје што је учио медецину, ја се кајем што нисам учио медецину; а обојица се кајемо што смо остарели. Младост не познаје кајање, она познаје наде; младост нема дугачких путова за собом да се на њих осврће, она има дугачке путове пред собом, на које с поуздањем и радошћу гледа. — На сваку дугачку прошлост, ма она била пуна среће и весеља, осврће се човек са неком тугом; то је прошлост, то је леп или ружан сан.
Пре неколико дана поклонио ми је једну књижицу „О лептировима и гусеницама“ коју је он написао, и кадгод дође пита ме: „јесте ли читали?“ А ја му свагда одговорим да нисам. — Кроз милионе векова дође на човека ред да се роди и појави на овом свету, па зар тада да чита о гусеницама? Оно време, што човек проведе читајући о гусеницама, може ли се бројити у живот? О гусеницама читати не зове се живети. Он ме много пита о Италији и о Грчкој, а ја му много причах. Он жели тамо путовати; у тој жељи остарео је, у тој жељи умреће. Вуче га срце у те земље само за то, да хвата лептирове, и да умножи своју збирку, о којој ми је толико пута с особитом радошћу говорио. Он сваком лептиру зна име на три језика. Он трчи по ливади за њима као мала деца, хвата их, рашири им крила, и у свом кабинету прибоде их чијодом. Сиромах лептир! Ни он не може у образованим земљама на миру да остане; и он мора свој живот да принесе на олтар људске просвете.
Осим тога он зна много и о тицама. Ситне тице то је нарочита његова студија. Највише труда времена посветио је врапцима. Славуј за њега нема велике важности, он налази да од свију малих тица врабац има највише памети: то је практични мудраш међу ситним тицама. Славуј је идеалиста, фантазија, врабац познаје свет и ужива га онаквог какав је; славуј је туга, врабац је весеље и безбрига; славуј је само осећање и љубав, врабац је себичан и подсмева се свима тицама. — Од њега сам први пут дознао да у северној Америци није било врабаца. Тек године 1852. један Немац пренесе седам пари у Нови јорк из Штутгарда, где су најлепши врапци. Његово име и биографија доћиће у лексикон славних људи; учинио је заслугу за Америку, и принео је тиме нешто слави и узвишењу немачкога народа. У Новом Јорку израдио је, те је за те његове врапце у парку, о варошком трошку, начињена прекрасна дрвена кућица. Они су се толико расплодили да их тамо сада небројено има. Ни у новом свету врапци се нису ниучем изменили: остали су онакви исти као и у Европи што су били; несташни, брбљиви и безобразни. Али учинили су велику услугу, јер су сав парк отребили од гусеница и других бубица, које су дрвима много шкодиле.
Једног дана донесе ми доктор комадић суве земље колико велики орах, и каже ми да је за то дао три талира, и да је тај комадић од једне египатске пирамиде што је пре пет хиљада година од непечене цигле зидана. „Ево вам, рече, величаво стакло, кроз њега у томе комадићу непечене цигље, видећете четири сламке; једна је сламка од пшеничног класа, али такве сорте пшенице сада нема, угинула је; неки учени људи кажу да та сламка није од пшенице него да је то сламка од зоби. Она остала три комадића што видите, за њих још нико није смео поуздано казати коме биљу припадају.“ — Ја сам кроз величаво стакло гледао, па му искрено одговорих: „Бога ми, докторе, ја ништа не видим осим земље.“ За тим разговарали смо о мојој нози. Преписао ми је нешто за мазање и тврдо ме уверавао, да је све једно мазао тиме ногу или не мазао. Он каже да лекари с бољим успехом могу лечити очи него ноге. У целој Европи има само један славан лекар, који се само ногама занима, и он седи у Берлину. За то Пруска и стоји на добрим ногама. У Лондону сада живи најбољи зубни лекар, јер Енглези много једу; они сами за себе кажу да и у стомаку имају зубе. У Бечу се налазе најбољи лекари за суву болест, јер тамо од тога пате.
Кинезима кад се каже: није вам добро оружје, они одговарају: добре су нам ноге. Уздају се да утеку. — Шпартанцу, кад су рекли: кратак ти је мач, он је одговорио; ја ћу корачити. Уздао се у ноге да стигне непријатеља. У једном боју, за време Наполеона Првог, зрно пушчано рани генерала Латур-Мобура у ногу тако, да су му је одмах морали одсећи. Свом старом слуги, који је при сечењу ноге плакао, повиче генерал: „што плачеш, лудо! Одсад ћеш имати да чистиш само једну чизму! — За онога, коме одсеку једну ногу, ма како да је млад и здрав, свагда се може казати: он је једном ногом у гробу. — Међу свима животињама, које су се на Нојевом ковчегу од потопа спасле, бува има најбоље ноге. Кад би човек, према величини својега тела, има ноге онакве способности и хитрине, онда не би му требали ни пароброди ни железнице: за неколико минута, у неколико скокова, могао он прећи пола Европе. Бува свагда се моли Богу да је не ухвати слеп човек; јер окат човек кад је ухвати, он свагда отвара прсте полагано да је види, и тако она искочи и утече; а кад је слепац ухвати, онда она нема наде да ће моћи утећи; јер он непрестано трља је међу прстима докле је са свим не угњави.
О свим другим болестима, које долазе на човека, читао сам много. Знам за што долазе, колико трају, како се од њих лечи и умире; али о болестима ногу нисам нигда ништа читао. О њима се слабо што и писало. Јадне ноге! Оне стоје у медецини на најнижем степену; а без њих се људи не би могли ни напред ни натраг маћи. Оне су одређене за најнижу службу човека, он о њима најмање бриге води, најгоре их одева, и не гледа где ће њима стати. Турци, кад руке скриве и штогод украду, бију невине ноге по табанима. Људски род већма уважава своје уши него ноге: половина, и то лепша половина људскога рода, кити их златним обоцима, а ноге све увијају у марвену кожу и газе њима по глибу и по тврдом камену. Кад се срце уплаши морају ноге да беже, да га спасу од опасности; кад се срце развесели и раздрага, морају ноге да скачу и да играју; кад се глава опије, морају ноге да посрћу, и опет нико неће ноге да поштује. Једина Енглеска има орден за ноге. То је један између највећих ордена на свету, и стоји у врло великој важности; тешко се заслужује, а предаје се са особитим церемонијама. Цареви и краљеви држе за особиту славу кад га добију, поред свега тога што на њему стоји написано: „срам било онога који што рђаво о овоме помисли!“ — Тај орден ништа друго није него подвезица од женске чарапе, и подвезује се испод десног колена.
Чудновато! — Све боље енглеско друштво тако је васпитано, да међу њима, нарочито где има женскиња, морате пазити на сваку своју реч, много више него кад сте у немачком друштву. Енглескиње често оставе какво друштво и оду, а најучтивијем странцу и не пада на памет да оне беже од његових за њихове обичаје непристојних речи. Код њих је псовка и безобразна реч и оно, што код других народа није. Половину хаљина што се носе, а најмање оне комаде одела што до голога тела стоје, не смете у разговору споменути. То је за њихове обичаје неучтиво, безобразно. — Недалеко од Монблана у Швајцарској, пролази се поред једне лепе рачвасте клисуре. То је велики каменити брег, сврх кога, када није суша, вода окомце пада доле, и то, нарочито кад вода пресуши, изгледа као две ногавице. Путници и путнице свију народа ту се радо уставе и гледају; само Енглескиње оборе очи преда се и туда брзо прођу. Кад запитате швајцарске вође за што оне то чине, они вам одмах одговоре: „само за то, што се та стена зове „жуте панталоне“, и што је заиста налик на панталоне.“ — Рукавице су изузетак, оне премда се носе до голе коже, стоје у особитом поштовању код енглеског господског друштва. Не морате на ногама имати чарапе, али учтивост захтева да на рукама имате рукавице. Председник Дикло купао се у реци, једна енглеска госпођа, идући поред обале, заплете се и падне. Дикло, го голцит, искочи из воде и помогне јој дићи се, па је онда молио госпођу да га извини што нема рукавице на рукама. Гдекоје велике госпође сматрају да је неучтиво да се у клавира виде голе ноге; за то им праве од платна лепе ногавице. — Пристојност и побожност енглеских богаташа прешла је у очевидну притворност. Тако строги обичаји код енглеске госпоштине, а при том подвезица од женске чарапе највећи орден.
О постанку тога ордена причају чудновате ствар. На једном дворском балу одреши се подвезица грофице Шефсбери. Краљ Едуард нађе и подигне у руци ту подвезицу. Цело се друштво згледа и осмехне. Лепа грофица застиде се јер се много зуцкало о краљевој љубави према њој. Краљ да би оно од чега се грофица тако застидела извисио на особито поштовање, подигне подвезицу у вис, и повиче: „срам било онога, који што рђаво о овоме мисли! И заведе тај орден, који се може добити само за велике заслуге. Да је самовољни краљ Едуард подигао магареће уши, и повикао: „ово од сад да се свуда поштује“ сви би се поклонили и рекли: заиста и јесте то за велико поштовање. — Пет стотина година та се подвезица, са шарене чарапе једне шарене грофице, слави у Енглеској као први орден. Цар Никола ишао је собом у Лондон, да прими тај орден и да издржи све оне старинске церемоније. — Султана Абдул Меџида — кад је чуо да му Енглези, као своме савезнику у Кримском Рату, шаљу тај орден — ухватила је грозница од страха; јер су му прочитали правила како се предаје тај орден, по казали му: да мора обући старинске ритерске хаљине и тесне панталоне, па пред целим својим диваном, и пред свима страним посланицима, клекнути на једно колено, докле му ђаури привежу подвезицу на друго колено. Краљица Викторија, кад је чула за тај Султанов страх, нареди да му се тај орден преда без оних церемонија које не подноси мусломанска вера. Султан Абдул Меџид, за време Кримскога Рата, видео је својим очима енглеску снагу и богатство, што му се врло допало, па једном приликом запита својег Шеик-Ислама, какве се церемоније морају учинити кад Турчин прелази у енглеску веру? Правоверни Шеик-Ислам уплаши се да Султану није пало на памет да пређе у ђаурску веру, па му изброји многе тешке церемоније, па, напослетку рекне му: „кад Турчин пређе у погану ђаурску веру, мора на првом божићу да поједе читавог печеног мачка!“ — Султан мане главом и одговори: „све бих оно друго могао издржати, али печенога мачка не би никако могао појести.“
На плавој пантљици поменутога ордена за ноге стоје француским језиком написане оне краљеве речи: „срам било онога који што рђаво о овоме помисли!“ — У доба Едуарда, пре пет векова. У Енглеској, по свима судовима и по свима бољим друштвима, говорило се само француски. И данас на њиховом грбу, осим многих других места у законским стварима, стоје француске речи: „Бог и моје право.“ Едуард, који је освајао француске земље, назвао се и француским краљем. Један мали случај, једна врло незнатна битка, потиште из Енглеске француски језик за сва будућа времена. Без тога малога случаја данас нигде не би било енглеског језика. У Лондону говорило би се француски исто тако као и у Паризу; француски језик из Енглеске прешао би у Америку, а оданде свуда где се сада енглески говори. Кад су Енглези многе француске земље заузели и близу до Париза дошли, да су тада и Париз освојили и у њему остали, данас не би било на свету ни Енглеза ни енглеског језика. Ту тако важну ствар решило је можебити једно пребијено копље, једна хитро одапета стрела. — Да је још једном чиодом приденута била подвезица за ногу оне лепе грофице, мање би био један велики орден, којим се ките ноге обично оних великих људи, који ништа не раде ни ногом, ни руком, ни умом.
Често врло мале и сасвим незнатне ствари повуку за собом велике последице ни постану узрок неизмерних догађаја. Три гуске почну кречати, на то се војници прену из сна и виде непријатеље где се полагано, крадом приближују; они скоче, отерају непријатеље и спасу Рим. Три гуске окренуле су целу светску историју на другу страну. Римљани, који су умели да уважавају и славе заслуге својих војвода, нису хтели своју захвалност и признање ни према гускама да штеде. Сваке године, тога дана, хранили су и славили гуске, а тукли су штаповима псе, што нису своју дужност чинили ни лајали, кад су непријатељску војску видели. Гуске од тога доба, откако су спасле Рим, носе високо главу, и кад прођу испод каквих ма како високих врата, оне свагда сагну врат, јер мисле да су тако велике да ће главом горе дохитити. Њима сав људски род има врло много захвалити, јер с њиним перима почели су високо летети — и писати.
Срби, пре Косова, са краљем Вукашином на реци Марици дочекују Турке кад су први пут у Европу озбиљски корачили, победе их славно, па се онда пусте у велико весеље, а после тога без бриге сви легну спавати. Ноћу, кад се дигне олуја с великом кишом, изненада и нагло удари побеђена турска војска и страховити покољ међ Србима учини. Турци, кад је сунце залазило, мислили су да се сутра преко Дарданела у Азију врате, кад се сутра дан сунце родило, преко српских мртвих лешева, видели су отворена врата богате Европе. Једна чаша вина мање, једно будно око више, и Турци не би ни једнога корака даље смели учинити. — Видовданска битка зауставила би насвагда Турке на српским границама, да се на Косову случајно није десио један мален камен, један кртичњак, где је коњ цара Лазара стао, посрнуо, и заједно са царем пао баш онда кад се битка решавала. Кроз сву војску пролетио је глас: паде цар: — Такве речи кад се чују за време битке, значе: погибе цар. У оно време цар је био царство, држава.
Ко би данас веровао, да је један мали гвоздени клинац из потковице узрок, те су данас државе и друштва људскога рода у целој Европи овакве а не сасвим друкчије; а то је историјска истина. Кад је Лудвик Шеснаести, преобучен бегао, и већ близу био француске границе, обоси му коњ из кола у једну ногу, и морао је застати да га поткује. Док су поткивали коња, познаду краља, зауставе га и врате у Париз, где га осуде и погубе. Да је тај незнатни, мали, клинац само још три сата придржао да потковица с коњске ноге не отпадне, краљ би срећно прешао француску границу, скупио би војску, сви други краљеви били би му у помоћи, дошао би и заузео безбожни и манити Париз, спасао би своја суверенска права, задржао би на самом извору покрет европске слободе, продужио би обичаје средњега, тиранскога, века, и владао би даље по старински. За све укинуте ропске законе, за све уставе, за све човечанске слободе, за сав напредни покрет људског ума, што се у овом а не тек у идућем веку догодио, немамо ником другом захвалити, него оном малом гвозденом клинцу, што је испао из коњске потковице. Онога тренутка кад је испао, положио је основ за човечанска права, за слободу мисли и тела. Тај мали клинац да није испао из потковице, данас свет не би ништа знао о великом Наполеону; он би негде живео и умро као артиљериски мајор: гроф Мирабо носио би скуте краљеве; Робеспијер био би владика у Марсељу; Марат издавао би новине, и славио би неограничену власт; госпа Кордеј играла би у циркусу; а код сваке штампарије у Немачкој још би стајао по један цензор да чува да не излети каква опасна мисао. И нико још није хтео пронаћи и споменути у историји име онога, који је био тако невешт ковач, те сковао тако рђав клинац. Њему би Французи, на лепом вандомском стубу у Паризу, подигли статуу, која би у десној руци држала чекић, а у левој мали гвозден клинац за потковицу. Дипломати и генерали говоре о својој мудрости, а не мисле да једна мала тварчица, један такав клинац, окреће све њихове послове. Они су сви лутке у рукама таквих малих случајева, а тим случајевима управљају природни закони.