Писмо 1
Ако желите чути за моје здравље, ја сам хвала богу — болестан. Данас је четврти дан како ме боли десна нога у чланку. Тако ме боли да не могу да ходим, с тога морам непрестано у соби седети, а то није лако за оне који се нису томе навикли или који с’ се од тога одвикли. —— Дуго ми је време. Не смем да читам због очију, не смем да говорим због прсију, не смем да ћутим због хипокондрије! Сад не могу да ходим због ноге, а ходање и путовање беше једина моја лекарија која ми је добро чинила, то беше још једино моје задовољство и једини мој посао. Питао сам лане у Бечу доктора Ополцера: смем ли што год писати? „Можете, вели, само о лаким стварима.“ Он је ваљда мислио да ја обично пишем о тешком воденичком камењу.
Лако мислити и о лаким стварима треба човек да је лакомислен, а ја сам тешкомислен. Но кажите ми једну једину стварчицу о којој није тешко писати. Мала трунка, коју сваки ветрић покреће, може дуго да занима наше мисли, то је један комадић овога големог света. Из таквих делића састављена је наша земља и све што је на њој. Без таквих малих делића сунце би се угасило. Свака та трунка има дугачку своју историју; њене промене и догађаје нико не може знати ни описати. Према историји једне такве трунке историја римскога народа није ништа. — Свака капља воде износи чудеса пред очи које се у њу озбиљски загледају; она је пространа обитељ безбројних животиња, које се непрестано рађају и умиру. Њихов род за овај свет много је важнији од људског рода: да њих нестане у води, све биље и све што живи, разболело би се; и што неби угинуло, добило би друкчији облик; а човек да ишчезне са ове земље не би се ни на чему познало; ниједна биљка, ниједна животиња не би осетила какву промену; ништа на свету не би уздануло за таквим губитком. Кадгод попијете чашу воде, прогутали сте животиња више него што има људи у целој Европи. Свака капља воде то је један свет пун животиња. Шта је изван те капље они ништа не знају, као што људи ништа не знају шта је изван ове наше планете и шта бива на оним звездама што их видимо. Тамо су друга сунца, друге земље, други светови. Наша земља је само једна капљица тога бескрајног мора. Наша земља, сунце И све његове планете, то су зрна песка откруњена од другога непознатог света; то су варнице од оне удаљене, огњевите магле. — Верујте! то кажу учени људи, а све што су они до сада казали, то се после неког времена видело да је — друкчије.
ја сам добро разумео лекара; он ми допушта о свачем писати али ни о чем не мислити. Мудровање и размишљање шкоде човеку „јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку“, вели Соломон. Сви народи што су за њега чули називају га премудрим. Те речи јасно сведоче његову старинску мудрост. За такве, и за још гдекоје мудре речи његове, данас би га послали у луду кућу.
Дуго ми је време, и то у Хомбургу, у овом лепом месту што је од самих забава створено. То је најлепше рајнско купатило, у коме се скупљају гости са свију страна света. Он је истина три пута ближе Мајни него Рајни, али ипак то ништа не смета странцима да га зову рајнским купатилом. Рајна има лепшу воду, лепше обале и лепше вино; вода је плава, обале су зелене а вино је црвено. То је дуга, спуштена на земљу, која скопчава боденско језеро са северним морем.
Купатило Хомбург управо није купатило: његових пет хладних извора само су за пиће. То су све јаке минералне воде, за нејаке минералне нерве: У њима има тако много гвожђа, да онај што их много пије, брзо примети да се по њему почне рђа хватати, срце му се претвори у челик, а нерви му тако ојачају да може у Европи задовољно живети. Свак их радо пије; врло су пријатне за пиће. Што год више платите лекару, све вам више ове воде помажу; он то позна на вама и каже вам сваки трећи дан. Ако вас заболи глава, ако вам почне долазити несвест, ако изгубите апетит, ако добијете грозницу, лекар вам каже: „то је срећа! То је знак да ова вода има јаког утицаја на вас!“ — За тих неколико речи, дајте му неколико форината, и онда заиста осећате се лакши. И ја ове воде, од дужег времена свако јутро уредно пијем. Оне су врло лековите и прошле и ове године много су дејствовале на моје здравље: лане сам добио јак кашаљ и грозницу, а ове ме године заболела нога.
Гостију има врло много. Још није право пролеће ни почело а већ сваки дан стотинама долазе; и преко целе зиме има их доста: само зими, место воде пијемо пиво и наслађавамо се гледањем како — снег пада. Гостију свагда има, не само из Европе, него их има из Индије и Калифорније. Највише долазе Французи, Руси и Енглези. Они су готово сви здрави, али су сви богати и беспослени а беспосленост није мала болест! На њу се наставља друга већа болест, а то је дуго време. Но ово је место лековито, и против те, врло често, опасне болести. Имате позориште на француском језику, имате планину за лов, коње за јахање, рулет за играње на новце; имате библиотеку с књигама и новинама из свију земаља; имате свуда лепе гостионице, цркве, паркове, мала језера, музике, шеталишта, балове; али за све то треба имати бар две здраве ноге.
Поодавно говораше ми један пријатељ у Београду: „ако ти буде дуго време, а ти пиши! — пиши ма шта!“ — Коме може бити дуго време мислио сам — лети на Рајни, на Алпима, на језерима, а зими у библиотекама, галеријама, позориштима, музејима. Није ми падало на памет да може једна нога почети болети. Сад се сећам тога савета. На први поглед рекао би човек да су то са свим обичне речи које се чују између пријатеља и познаника, кад се растају; но сада за мене та реч: ма шта, има неко особито значење. Размишљам: би ли се одиста могло писати ма шта. — зашто не? — Човек, који је толико година читао ма шта, зашто не би могао неколико дана, или неколико недеља писати ма шта. И тако узео сам перо и пишем. Тај посао није ми непознат; у своје млађе доба писао сам толико, да су многи мислили да сам заиста списатељ, каткад сам и ја мислио то исто. Југословенски и новогрчки писци престају писати у оним годинама свога живота, у којима људи других народа почињу писати. Тако сам и ја учинио. Помишљао сам: шта бих могао ја ново измислити и написати сада, кад људски род по педесет хиљада нових књига сваке године напише и печата. Све што је до данас требало писати, већ је написано: а све, што је суђено да се напише, биће и без мене за неколико стотина година написано, Тако сам и ове године мислио, и ходао сам беспослен по овом лепом свету; или ако сам баш хтео штогод да радим, онда сам са Енглезима седео поред реке, и бацали сме камење у воду. Покаткад смо и рибе пецали, али то је већ тежак посао: треба непрестано пазити и на опрезу бити, а то ослабљава нерве, затупљује разум, који нам не треба, и прекраћује нам овај кратки живот у коме осећамо дуго време. Потпуни мир и тишина крепе човека и државе. — Верујте! То кажу учени људи. а све што су они до сада казали, то се после неког времена видело да је друкчије.
Нигда до сада нисам познавао неизмерну дужину дугог времена. Чекати док се почне престава, кад сте у позоришту; чекати док дође пароброд, кад сте при путу; чекати док се донесе супа, кад сте сели да ручате; то није дуго време. Осећате га да пролази, није празно, испуњено је чекањем, а томе чекању видите недалеки свршетак. Али, седети у соби и чекати док оздраве кости у једној нози, чему нема одређенога рока, то је несносно и право дуго време; и данас је четврти дан како осећам сву његову тежину. — Првога дана учио сам енглески, али сам се окануо тога посла; налазим да није вредно под старост учити оно што сва деца у Лондону знају. Учити енглески да се се с Енглезима разговарам, то је сасвим излишно, јер они врло мало говоре, а све њихове лепше књиге читао сам одавно на немачком језику. Што Немци са енглеског језика преведу, исто је тако лепо као и оригинал; али француске песнике не можете познати у немачком преводу. Немачке хладне речи нису скројене за француска топла осећања, а француски лаки мозак није скројен за тешке немачке мисли. Жерар Нервал превео је Гетеовога Фауста на француски језик, па за тим наскоро полудео и обесио се. Доказано је да му је та немачка мудрост померила памет. Од то доба Французи ретко што преводе са немачког језика.
Сваки земаљски крај има друкчије гласове за говор, највише је клима томе узрок. Шта више и сва животиња према различитој клими различито се својим језиком јавља: приметио сам да пси у Грчкој ситније лају него у Пруској, као и то, да петлови, кад певају, имају друкчији акцент на обалама балтијског мора него они што су у Малој Азији на обалама топлога, Средиземног Мора. Филологија и етимологија птица и других животиња велико је поље науке на коме умни људи још нису ништа радили. После хиљаду година биће триста штампаних граматика, које ће говорити о језику врабаца и чворкова. До то доба измислиће справе што ће гласове моћи фотографисати, и тада ће људи славујеве песме у џепу носити, и кад год хоће читати. Људи су се после птица појавили на овој земљи, и прве гласове чули су и примили од птица. Учени Немац, Макс Милер, пише да су Кинези од врабаца научили говорити, но умни Француз, Едгар Кине, вели да су Кинезима први учитељи у говору биле водене птице. То важно питање тек ће далека будућност моћи решити, као и ово: да ли су ови народи што гдекоје речи кроз нос изговарају научили то од коња који обично кроз нос ржу. А да је совуљага, на неколико хиљада година пре Аристотела, била учитељ старим Јелинима, о томе већ нема сумње. Познато је и то да су сви народи од кукавице научили кукати.
Другога дана моје ногобоље донели су ми из библиотеке пуну котарицу књига. До подне био сам готов с њима. У данашње време не мора човек читати забавне књиге, довољно је да само слике у њима прегледа, и онда зна њихову садржину. Читати научне књиге ни то не вреди; ту нити нађете праве забаве, ни праве науке. У свима таквим књигама видите неку несталност и сумњиво лутање ума људскога. Три хиљаде година што су прошле непрестано једна година другу годину поправља и обара. Како су нам смешне оне научне књиге што су пре триста година писане, тако ће после триста година бити смешне ове књиге што се сада пишу: метнуће их у библиотеку поред буквара. Велика ће увреда бити кад се коме рече: „ти као да си рођен у деветнаестом веку“. — Гетеов Фауст почео је бледети. Хегел је сасвим избелео, а бесмртни Хумболд почео је још за живота умирати. То су јучерашњи најславнији немачки писци, а данас ђаци из гимназије налазе погрешке у њиховим мислима. Кад нећемо читати оне много савршеније књиге, што ће после неколико векова бити написане, шта вреди и садашње читати? Ако људи и даље буду напредовали, они ће, зацело, после триста година све књиге до сада написане, као спомен глуповања и робовања, спалити или забранити.
Трећи сам дан најпријатније провео: седео сам ваздан на прозору и бројао сам колико кола улицом прође. Памтио сам и упамтио колико је свега било кола, колико белих а колико црних коња. Кад се смркнуло знао сам сва три броја на памет. То није био лак посао, но ја сам га савладао и извршио. У вече био сам врло задовољан: нисам осетио како ми је дан прошао. И за време ручка нису ми ни једна кола промакла а да их нисам видео и упамтио; ручао сам код прозора. За такву тешку и оштроумну забаву доста је један дан. — Данас ми је тако дуго време, да морам писати. Хтео сам да пишем какав роман, и већ сам био почео како се бистра Рајна кроз лепе долине кривуда, а бледи месец, са насавских брегова хита да осија један мали чунић, који се тихо поред обале краде и носи срећу и задовољство две заљубљене душе. — Ту је застало моје перо. Помислио сам: на целој овој земљи штампа се тридесет хиљада различитих новина. Сваке новине донесу у години дана бар један нов роман; за сто година то је равно три милиона романа. У то море мудрости или глупости за што бих и ја једну капљу бацио? — У осталом, што се год лепо напише, одмах се преведе. Данас, ако се каква крупна мисао искаже на једном језику, она пређе на све језике и у све народе; не пита се где јој је колевка, она је свуда код своје куће, њен је стан свака глава кога има још толико празнине да је може у себе примити и сместити. Од како су се намножиле штампарије и поште, све учене главе на овом целом свету имају само један мозак. Свака наука и сви догађаји читаве земље посташе као један занимљив роман, чије продужење једва чекате да сутра читате. — Поцепао сам што сам био написао, и пошао сам на прозор да опет бројим кола и коње. Али, после дугог размишљања, нашао сам да је лепша и лакша забава писати ма шта. Најлакше је писати кад човек не мисли шта пише. То се најрадије и чита, јер већина не мисли шта чита.
Има много времена како нисам ништа писао. Одучиле се мисли да иду за пером, одучило се перо да иде за мислима. Хорације каже да чун добије пукотине кад дуго не плови, а плуг зарђа кад дуго не оре. То исто бива и са људским разумом и писањем. Но шта му драго, треба пустити перо нека иде по артији; врста за врстом долазиће саме. Писање је као предиво, оно излази из мозга „као конац из повесма: не морају сва повесма бити свилена, има их и од коприва. Речи су цигле, а [стил] је архитектура; не мора свака зграда имати симетрију, не мора свако писање имати систему. Писати: то је толико, колико са самим собом разговарати се. Кад пишете, ви ништа друго не чините него фотографишете своје мисли. Не морају све фотографије бити лепе.
Писање је прилична забава, она ће ми растерати ову самоћу, прекратиће ми дуго време, а може бити да је и за ногу лековито. Ко зна у чему природа крије лекове! Много хиљада различитих дрвета обрстили су дивљаци док су пронашли да је кинин лек од грознице; хиљаде година требале су им док су дошли до тога искуства. Може бити да су најпре видели да какво болесно живинче гриска ту горку корицу, па су после почели и они, и тако су се спасавали од грознице.
Многе лекове пронашла је људска глупост, као на пример овај: једном болеснику, који није знао шта је рецепт и апотека, напише доктор на једној артији лек, преда му артију, рекне: „ово ћеш попити у чаши воде.“ Кад лекар оде, онда болесник ту артију, на којој је лек био написан, метне у чашу воде, и кад се артија мало размекшала, он је попије с водом, и — савршено оздрави. Но има случајева где ни глупост не помаже. Једном болеснику препише доктор некакав прашак за лек, и каже му да од тога прашка два пута на дан узима по један драм, или толико колико је један дукат тежак. Кад донесу тај прашак из апотеке, болесник, немајући драма, заиште од своје жене један дукат да према њему измери колико ће прашка узети. Жена му одговори: „немам дуката, но ево дванаест динара, а та је равно колико један дукат. — Тако болесник метне динаре на једну страну теразија, а прашак на другу, по том поједе тај прашак и — цркне.
Немојте мислити, да су то приче о Словенима. И код Немаца има прекрасне глупости. Њихова је мудрост мудрија, а глупост глупља него код других народа. На педесет милиона Немаца долази један мудри Кант: на четири хиљаде њих један лудак, а на сваку десетину један глупак. Њихове глупости из старога доба није нужно спомињати, то је давно било; али, [лане] у баварској скупштини, говорено је о томе како баварски свештеници, кад им се плати, истерају бес из стоке. У исто време била је парница у Штраубингену због тога, што је један сељак са њиве свога суседа примамио сав плод на своју њиву. Тужилац, који је дуго времена био и заступник своје општине, доказивао је да то може бити, и да је о томе и од свога свештеника слушао.
Говоре, да су глупљи људи по оним земљама где се пиво пије, а оштрији где има више вина. По свој прилици истина је да од пива тело боље напредује него душа. Баварски мајори тако су дебели да би рекли да сваки под униформом носи једно буре пива. Они с таквим трбухом у старе време неби могли у Шпарти живети: шпартански закони заповедали су да се штапом казне сви они што одебљају. — Професор Шак, из Грајфсвалда, једино прекомерној својој дебљини има захвалити што се и данас његово име спомиње. Он беше врло дебео. Петар Велики, кад га виде, зачуди се и повиче: „ја желим да видим колика је сланина у овога човека; распорите га! Професор Шак препадне се од тих царевих речи, и на том месту умре од капље. Сада се он спомиње због тога случаја, а не због своје учености. Петар Велики био је у свачему велики чудњак и самовољник. У Витенбергу гледао сам једну разбијену Лутерову чашу. Петру Великом, кад је ту долазио, показали су где је живео Лутер, и изнели су неке његове ствари и посуђе. Петар кад узме Лутерову чашу, заиште да му је даду да понесе собом као спомен. Кад му одговоре да не може никако бити, и да се то чува као нека светиња, он потегне чашу и разбије. Сад комађе од те чаше показују путницима као две знаменитости: прво, што је из те чаше Лутер пио воду и вино; а друго, што је Петар Велики разбио ту чашу.