Писмо 6
Ниједан народ не учи толико туђих језика као Немци; нико није примио толико страних речи у својој књижевности као они. Поред својега језика могли би створити још један језик из туђих речи које су се код њих одомаћиле. Особито су у прошлом веку примали од Француза и што ваља и што не ваља. Французи примили су од Немаца само једну једину реч: кад су сувише весели, они, при куцању чаша, вичу: „тринкон!“ — а то је немачка реч и значи: „пијмо!“
И сада по свима круговима овдашњих рајнских купатила више чујете француски него немачки језик. Али то већ није оно што је било пре сте година. Немац сада, кад говори француски или енглески, он се не стиди својега матерњег језика; он има народнога поноса, као што га имају Французи и Енглези; он је свестан образованости и величине својега народа. Од 1815. године они су дух своје народности системски гајили, и одгајили га. Сада као главну жељу спомињу и весело вичу: још само ла се ујединимо, па ћемо онда бити први у Европи. — Народ постаће нација!
Сада се и руски језик овуда често чује. Од некога доба почели су Руси у страним земљама међу собом својим језиком говорити. Пре двадесет година то нису чинили: свагда су говорили француски. Мало у којој вароши овуда да нећете видети дућана на којима руским језиком стоји натпис: овде се говори руски. То је знак да почињу овамо долазити и они Руси, који никакав стран језик или не говоре, или неће да говоре. Многи Немци почињу руски учити. Гомилама руских књига сада преводе на свој језик. Руске књиге у немачком преводу добро се продају и радо се читају. Немцима се већ досадило читати француске и енглеске романе. У њима већ мало нађу новости. И саме америчке дугачке приповетке, које читаоце воде кроз пустиње и кроз дивљаке, остариле су и постале несносне. У руским књигама налазе нове карактере, нове обичаје, нов живот. У свакој немачкој књижари можете наћи најновије руске књиге, на руском језику и у преводу; нарочито оне што нису у Русији печатане. Руска књижевност има једну лепу и плодну грану изван руских граница; она се одликује од домаће руске књижевности већом слободом и јачим полетом. Образованија класа у Русији врло се интересује да прочита сваку руску књигу, која је штампана ван Русије. Сваком заграничном Словенину мило је, кад, у удаљеном туђем свету, види руску књигу или чује руски језик. Неруски Словени познали су руске књиге, већим делом, у немачком преводу; и тек онда почели су желети да их на руском језику читају. Што је строжа цензура у Русији, тим већма умножава се загранична њихова литература.
Ниједан народ не изобличава сам своје недостатке и погрешке тако оштро као Немци. Француз и саме своје погрешке хвали и лепом бојом превлачи: Немац се и о својим врлинама сумња и о њима скромно говори. Они много држе на своју верност и поштење; по каткад само спомену и своју храброст. Немац, за сваку несрећу која постигне њега или његову земљу, криви само себе; Француз свагда обара кривицу на другога; Енглез не криви никога, он ћути, или, као народ који чита много библију, налази, да су то све путови божјег провиђења, којима се мора проћи, па били они углађени или трновити.
Немачка књижевност у гдекојим струкама изгубила је полет. Сви таленти отишли су на поље природних наука или политичких листова. То се сећа и у другим народима. Поезија сишла је са свога престола на коме се две хиљаде година блистала. Музе оставиле Парнас, припасале су опрегачу и отишле у кемиску лабараторију.
Ко погледа на светску историју, видеће да сваки век заиста има неки свој дух, има своју моторну мисао, па била та мисао погрешна или истинита. Њоме се опију људи. Наћићете у прошлости погдекоју такву мисао, око које су народи неколико векова дангубили. Оне су данас смешне, лажне, некорисне; али у своје време занимале су озбиљно многе или поједине народе. Негда је било учених људи који су се дуго препирали и књиге писали о томе; је ли Богу пријатније кад се молитва оченаш брзо или полагано чита? Је ли Богу свеједно кад човек своје молитве шапће иди гласно говори? — Са сваком годином род је људски све старији, али још није мудар старац. У које је доба свога живота, и на коме је степену своје мудрости, нико не уме казати. Зрео човек смеје се и чуди се својим забавама у детињству. Деветнаести век чуди се врљању људскога ума у прошлим вековима; а то је било детињство човечанства. Може бити да смо још мала деца, још пузимо.
Кад се човек први пут у својем данашњем облику на овој земљи појавио, нашао је све друге животиње тако савршене као што их данас видимо. Искуство било их је већ подигло до онога степена, до кога су, по својима способностима, могле доћи. Кад је човек у своје прво, у своје зверско доба, дошао до тога савршенства да је умео ватру укресати и наложити, пчеле су већ имале своју уставну, монархичку државу, мрави своју социјалну заједницу, славуји су имали своју музику, пауци своју геометрију. — Човек се дуго осећао бојажљив и туђ на овој земљи. Нити је имао рогове да се може против волова борити, нити је имао јаких зуба да се може с лавовима клати, нити је имао крила да може испред дивљега звериња утећи. То је главни узрок био његовом првом промишљању; та брига раширила му мозак у глави и почео је мислити. Први људи били су у великој опасности да не угину, ла их нестане на овој земљи; сва дивљач нападала је на њих. Једино псето примакло им се, и с њима стало у пријатељству живети и узајамно се помагати. У Француској, у пећини једној, ископали су кости човечије и поред њих нашли су и кости од паса. То су најстарије људске кости што су до сада нађене; Французи кажу да им има двадесет и пет хиљада година; но Немци, који су ту ствар озбиљније испитали, казали су да се о томе не може ништа казати. Тек ових година испитивањем пронашли су учени људи, да човек и псето, првих недеља при своме зачетку ни у чему се не могу разликовати. У прекрасним сликама можете видети, да мало јоште нерођено дете и штене изгледају потпуно једнаки, и не можете распознати које ће, кад одрасте, бити човек а које псето. Из оних предњих органа код једнога развиће се шапе, а код другог руке. Људи, и кад одрасту, најчешће сравњују човека са псетом и кажу: гладан као пас. Може бити да и пси, кад се међу собом свађају, један другоме кажу: зао си као човек, лажеш као човек, крадеш као човек, вараш као човек, гори си од сваког човека.
Човек се је, између јачих животиња, најпосле појавио на овој земљи; природа, кад је видела какво ће чудо по времену од човека бити, уплашила се и престала стварати. Човек је последњи гост, који се за озбиљну трпезу природе посадио, али неће последњи бити, који ће се одатле уклонити. Каогод што незнамо први облик живота на овој земљи, тако исто не можемо знати последњи. Нико не може казати у коме ће се облику на овој планети живот угасити. Један, врло учен, Немац прориче: да ће на екватору, где је сада несносна, вечита, врућина, последњи човек, увијен у кожух, црћи од зиме. И то ће бити Немац, јер Французи говоре, да су то последњи људи.
Немци имају доста имена која дижу међу најславнија имена људи, они имају чувене философе; Французи имају славне генерале, беседнике и учитеље играња. Ко се у Немачкој прослави, ретко да се чује преко немачких граница; ко се у Паризу подигне више других, тога види сав свет. У Немачкој добар глас и слава, ко их стече, дуго трају. Опште мњење у немачким земљама о свакој ствари и о свакој личности изриче свој суд спорије неге у другим државама. Они нису нагли, ни у чему нису пргави. У сваком послу они полагано хитају.
У политичким стварима опште мнење нигде није стално, јер нигде није савршено. Популарност једне идеје, или једне личности, или пада или се пење. Код Немаца се то све на тврђем темељу зида: они никога не подижу на први поглед, никога не обарају без узрока, само из моде. И код њих, како у наукама тако и у политичком небу, сунца се рађају и залазе. Мало је Вашингтона, који су и за живота и по смрти популарни. То не зависи свагда од људске воље, од људскога разума и карактера; те су каткад случајеви. Популарност код свију народа плива на таласима, изложена је сваком ветрићу; најмањи облачак може да се претвори у буру. Ниједна љубав није тако неверна као љубав народа. Побожни и популарни енглески краљ, Хенрик, ловећи једном пред својом пратњом рече; „гледајте онога јелена, како је леп и здрав и весео, а нигда се није Богу молио!“ Због тих речи, калуђери се наљуте на њега и дигну вику тако, да за кратко време у свој земљи буде омрзнут. Љубав народна и популарност пропадоше! — Исто тако и опште мњење и слобода дају се завести на криве путове, обманути, преварити. Опште мњење хоће да влада, за то има и све слабости једнога поноситога краља; оно има подлијих ласкатеља него шах персиски; оно мења име и облик по околностима: у мирном, трезном времену, оно је савест народна; кад га подузму страсти, љути се, постане смушено, не размишља, праћа се, руши. Сутра дан мирно је и ћути. И оно има свој мамурлук. Осврће се на своје погрешке и смеши се, нигда неће да се каје; своје погрешке баца на друге. Оно свагда себе сматра за праведно и непогрешно. Много пута одриче се својих речи и својих дела. Опште мњење и о зидању и о рушењу често иде чудноватим путем, лута, греши; оно је у Јерусалиму викало: распни га, распни га! — Сам Пилат, тиран и намесник тирана, пере руке од тако невине крви. Глас народа глас сина божјега разапео је — сина божјега. Опште мњење прогони Аристида само зато што га опште мњење назвало праведним. Наћићете у историји силних и самовољних краљева, који признају своје погрешке; опште мњење нигда то не чини. Оно у главном тежи к добру, зато и све што ради проглашује да је добро.
Опште мњење, ако и по мраку иде, ако је и навалице затворило очи, оно непрестано пипа, као да нешто тражи: слободу, правду, истину, олакшицу, човечност и просвету. Увијте нешто ма шта, и баците пред њега, па му реците: „ето, то је што тражите,“ оно ће се обрадовати. Хвалећи и славећи вас, оно ће жељно развијати онај замотани гутољак, и кад види да у њему нема ништа, оно ће се сневеселити, ожалостити, али и ваше ће срце задрхтати. Ако га брзо, док се још није од те своје забуне и туге опоравило, не узмете за руку и не поведете путем којим ви хоћете, пропали сте: оно ће вас уништити макар да сте јаки као Херкул; оно нигда не очајава; бори се с боговима; срушило је силнога Јупитера.
Опште мњење чудновата је ствар; нема тела а има духа, живи. Новинари, који су ради да владају њиме, служе му: стрепећи удварају му се, ласкају му. И онај што поносито иде пред њим, док се окрене, остао је сам самцит. Ништа није тако ћудљиво као опште мњење; ни боговима ни људима не предаје се са потпуним поверењем; много је пута било преварено. Оно је каткад плашљиво и послушно, каткад јогунасто и тврдоглаво. Њега људи стварају, зато има све људске слабости и све људске врлине. Оно је под владом вештога тирана као лав у кавезу: слуша и удвара се своме господару, али гледа сваку прилику да се ослободи. Стрепе један од другога. Онај га поглади руком по глави, а овај га лиже по длану. Кад погледе један другоме у очи, чини вам се да ће рећи: познајемо се; продужимо наше улоге!
Опште мњење час трпи и јечи под песницом владином, час, претећи, гледа у очи уплашеној влади. Оно се у незгодним приликама притаји, обумре. али нигда не издахне. Краљеви каткад чине се да га презиру али свагда брижљиво воде рачун о њему; они често попусте и пођу за њим, али свагда жуде да владају не по њему него над њиме; а кад се боре противу њега, оглашују га за својега савезника.
Опште мњење често се роди у простој колиби, у јаслама; и сами просјаци ругају му се; а после неког времена и цареви стоје гологлави пред њим. Оно расте као груда снега кад се ваља, претвори се у лавину и постане страхота: подиже и руши престоле и храмове. Кад га људи, међу којима нема јаких карактера, размазе, постаје тежи и несноснији тиран него Нерон и Калигула. Често, са пуном свешћу да је на штетном и погрешном путу, иде поносито напред и тражи да му се клањате. Прегазиће вас, ако посумњате о његовој светињи и о његовој непогрешности; смрвиће вас, ако му рекнете истину у очи.
Слобода, популарност и опште мњење различне су ствари, имају различне слике; али често слију се у једно и пођу једним путем, да се сутра опет раздвоје. Опасно је њих мрзети, опасно је волети их, а најопасније је предводити их. То су као лепе љубазнице: дочекају те раширеним рукама, грле те, љубе те, хвале те, па кад те упропасте оставе те, окрену ти леђа, не познају те; руже те, а не знаш за што, често без икаквога узрока, само зато што с другима ашикују, да и њих првом приликом презру, нагрде, сатру. Оне су неверне као море, лаке као облак. Оне љубе и добре и зле, лепе и ружне, честите и неваљале, мудре и глупе. Сваки час ишту понешто од тебе, нигда им не можеш надавати, нигда их не можеш задовољити. Поред свега тога свак им радо трчи у наручја. Оне су Сирене: својим лепим гласом свакога себи маме. Оне су многе у најлепши храм славе, а по том на губилиште водиле. Ребеспијеру, који је краља француског и краљицу осудио и погубио, који је прогласио да је хришћанска вера у Француској оборена, који је прогласио да је поштовање према Богу укинуто, при сваком томе његовом делу, популарност и опште мњење пљескале су рукама и подизале су му славу; а он обучен у сјајне одежде, као првосвештеник највишега бића, новога бога, кога је он својим декретом наименовао, са класовима жита у рукама, ишао је свечано кроз непрегледне гомиле народа. Са свију страна венци су падали пред његове ноге; сузе радости текле су. То су били венци и радосне сузе општега мњења и популарности. Месец дана затим, водили су истога Робеспјера на губилиште. Глава му беше разбијена, доња вилица одваљена, а жандари бранили га од светине; и кад му се глава скотрљала са гилотине, једногласно заори се радостан усклик са свију страна из непрегледне гомиле света. Тај усклик био је усклик општега мњења и популарности. — Енглез Кронвел, који није имао толико поезије у своме срцу као Француз Робеспијер, боље је познавао свет. Кад је у највећој власти и слави јахао кроз Лондон, многобројни свет утискивао се око њега: певали су му радосне песме, називали га избавитељем отачаства, љубили су његове хаљине и његове ноге, грлили су коња на коме је јахао. Његов ађутант, тронут тиме, рекне: „баш сви те искрено љубе, славе те и радују ти се.“ — „Ах, одговори му хладно Кронвел, тако би исто они трчали и радовали се, да ме сада воде на вешала.“