Писмо 17
Брзо се варош повратила од свога првог страха. Жене убрисале сузе, и с поуздањем спремају своје људе на војску; старци поносито подигли главу, деца трче улицама и весело певају ратне песме. Све немачке државе, сваки Немац, ма где он био, гракнули су за одбрану Рајне. Келнери што су нас послуживали, кочијаши што су нас возили, трговци и занатлије што су у својим дућанима седели, сељаци што су своје њиве орали: све је узело пушку и отишло певајући на војску.
Синоћ је последњи концерт био у парку, велика војена музика свирала је, а из неколико хиљада грла орила се песма: „Буди спокојно моје отачаство!“ — Не можете више познати оне мирне Немце. Нигда их досада нисам видео у оваквом витешком гневу, у оваквом патриотском одушевљењу.
Прокламација француска наслања се на прошлост, а немачка на садашњост. „На коју год страну пођете, наћићете славне трагове ваших дедова! вели Наполеон Французима. — „Свет ће тек сада познати нашу праву снагу, кад смо сложни!“ вели стари Виљем Немцима.