Писмо 3
Французи и Енглези не уче туђе језике; они су свет за себе. Ко хоће с њима посла да има мора научити њихов језик. „Пет година како сам овде — пише неки Француз из неке немачке вароши — и још нико не зна француски, да би се могао са мном разговарати!“ Он се не чуди себи да за толико година није научио немачки, него се чуди да цела варош њему за љубав није француски научила и проговорила. Енглези још мање уче туђе језике. Све што им треба имају на свом језику. У осталом они радо ћуте: могу проћи целу Европу да ништа не проговоре. Њихови новци знају све језике, они за њих свуда говоре. Многи Енглез има чудновату, врло често простачку ћуд, и у страним земљама прави различне лудорије и свињарске неучтивости, па нико неће рећи: то је свиња. Сваки само каже: то је Енглез! — Главне вароши у Европи то су само кратке постаје за њихова дугачка путовања. Њихово је море и све што је преко мора. Енглески језик није језик Европе, његово царство шири се на све друге делове света. Где год се настане, они народи приме њихов језик. У Аустралији и пси су пролајали енглески, јер нису имали никаква гласа, били су сасвим мутави пре него што су се Енглези тамо доселили. Нико нема такве способности као Енглези, да заузму туђе земље и да управљају њима. Шеснаест милиона правих Енглеза владају над триста милиона неенглеза. Тешка предузећа, на која други народи не смеју ни да помисле, они су извршили. Производи њихових руку надмашују производе других народа: енглеске машине, то су најбоље машине, енглески бивтек, то је најбољи бивтек. Они су озбиљни, а целој Европи дају најбоље пајаце. У хришћанској вери врло су побожни, а од њихове себичности Хришћани не могу да живе. Они имају пословицу која каже: време је новац; а нико се толико не жали на дуго време као они. Енглези су врло монархични, а њихов монарх, владалац, нема никакве власти. Све што је државно они кажу да је то Њенога Величанства Краљице, а при том скоро половина њене плате мора да се издаје по законским прописима на благотворне циљеве; свака власт у име њено ради, а међу тим нов министар има право све њене слушкиње променути. Енглези су својим уставом и законима и својим сталним карактером претворили своје краљеве у грађане, а грађане у краљеве.
Ред и дисциплина њихова издржали су све пробе. Тридесет година има откако се прича о једној њиховој лађи што се потопила у немирним валовима мирнога океана. То је била велика, војена лађа. Осим приличног броја војника, на њој се налазило и доста путника са женама и децом. Наједанпут указа се на дну лађе једна велика рупа, и вода поче нагло у лађу куљати. Узалуд су црпли воду, лађа је полагано, али стално, све дубље тонула. Кад капетан виде да нема спасења за лађу, он заповеди те сви војници стану под оружје у ред на крову лађе. За тим нареди те се сва четири чамца, што су била на броду, спусте на море, и У највећем реду, најпре жене и деца па после остали путници сиђу у чамце, за тим пуни чамци одступе од лађе. — Сви војници почем нису могли стати у чамце, остали су на крову лађе, и стајали су под оружјем у потпуном реду као при каквој паради. а лађа је све већма тонула. На команду капетанову војници напуне своје пушке, музика је свирала народну песму. Кад је лађа полагано већ толико потонула, да им је вода до колена дошла, капетан командује последњи плотун, сви војници мирно. и хладно опале пушке, и певајући своју поноситу песму: „владај Британијо над таласима!“ потону у таласе. Они што су били на чамцима махали су марамама, клечали су и молили се Богу за њихове душе, а други су их цртали на хартији како се даве. Сва четири чамца срећно нађу обалу, и спасу се: а лондонске илустроване новине добиле су неколико хиљада више предбројника, кад су почеле доносити слике те лађе.
Енглези су и на суву добри војници. При најжешћем и најодсуднијем часу у битки на Ватерлоу, стајао је Велингтон са енглеском војском на једном отвореном брежуљку. Причају, да је Наполеон при јуришу својим војницима викнуо „Војници! Ако узмемо онај брешчић, цела је Европа наша!“ — Ту је стајао енглески главни командант, Велингтон. Сва је ватра француских пушака била управљена на њега. На све стране око њега падали су војници и официри, а он је стајао и ћутао као камен. Генерал, који је био по старешинству први до њега, приђе му и запита га: „шта треба да ја чиним, кад ви погините?“ — Велингтон му одговори: „станите одмах на ово место па и ви погините!“ И не помаче се одатле до свршетка битке! Зрна пушчана као киша са свију страна летела су управо на њега, но свако, како је било близу, скинуло је капу, поклонило се Велингтону, и скренуло на десну или на леву страну. Велингтон је остао жив. Победа је била његова. Промисао била је будна и чувала њега и војску, која се борила за праведну ствар неправедне Европе и њених краљева; која се борила толико година да сузбије нове мисли француске револуције, што су тихи и мирни живот Европе тако страшно потресле. — Наполеон, видећи изгубљену битку, с којом се свршавају све његово наде, желео је ту погинути; али још није било саливено зрно за њега, а он није имао кад чекати док се салије, за то седне у кола и утече у Париз. — Неј, јунак јунака, тражио је такође смрт у том страшном боју, но мало озбиљније него Наполеон. Кад је видео да је битка изгубљена, ободе коња напред, довикнувши својим војницима: „Војници! ходите да видите како умире француски маршал!“ — Но судбина, која већма воли краљеве него маршале, заклони га од смрти, да га жива преда краљу Лудвику Бурбону, те да га тај краљ, за пример другима, као издајника стреља. На француском небу његов је живот јасна звезда, а његова смрт тамна пега.
На Ватерлоу управо свршила се велика француска револуција, за коју гдекоји немачки историци веле да је бездушна, поред свега тога што је девет милиона душа позобала. Те све душе товаре на Наполеонову душу. Кад је год неколико хиљада њих погинуло, држала се топла благодарност Богу у Павловој цркви у Лондону или у Нотрдаму у Паризу. Наполеону је било свагда противно кад му се наговесте малени, лични, узроци, због којих је каткад водио велике ратове. Кад је у највећој својој слави долазио у Ган, цела варош беше осветљена и свакојаким лепим натписима у његову славу ишарана. Пред варошком месарницом, где су јагањце клали, беше начињена прекрасна пирамида и на њој крупним словима блистао се овај натпис: „мали касапи великом Наполеону.“ — Тај га натпис врло наљутио. Дозове касапе, и запита: „зашто сте у натпису ставили и ону реч мали касапи?“ „Из наше чисте скромности — одговори један касапин — јер ми смо малени према вама.“ — Кад је у Немачкој дао стрељати једнога уредника новина, рекао је: „ја се више бојим једнога уредника него читавог батаљона војника: ови ћуте, а уредник са својим новинама има хиљаде језика.“
Наполеон се за нове ратове обично правдао прошлим ратовима. По томе, они што су изгинули у прошлим ратовима, узрок су за погибију оних што ће погинути у потоњем рату. Почетници рата перу руке од крви у самој крви. Међутим Наполеон остаје највећи генерал у ратној историји; велики је био у падању као и у пењању. Слава је била најглавнији циљ његов. Постигао га је. Његово име у Азији и Африци даље се чуло него име Француске. Он је несрећно свршио само зато, што се и срећи досадило тако дуго пратити самовољну ћуд једног човека. Срећа је с њим поступила као с коцкаром који се не уме зауставити. Пропао је. Он је боловао и умро на једном малом, удаљеном острву. А Француска је боловала и преболела. Енглеска, под владом свога глупог и пијаног краља Ђорђа, водила је рат и победила тако бистрог и даровитог војника као што је Наполеон.
Што се год у то време и доцније појавило у свету даровитих људи, на ратном и књижевном пољу, то је све пробуђено тим потресом из Париза. Особито у свима народима појавило се необично много добрих песника. Песме и гавранови лете за биткама. Од две хиљаде година све су свађе и битке измеђ народа опеване; а ни једно пријатељство њихово није прослављено у песмама. Тако је први Омир певао, тако се и данас пева. Револуција француска подигла је слободу и песму. Пробудила је читав овај свет; на онај свет, по свој прилици, није имала никаква утицаја. Француски покрет све је покренуо. Подигао је понос људскога рода; затворила се врата средњем глупом веку за свагда. Мисао почела мислити, народи почели народовати, човек почео човековати. — Француска је дала Европи човечанска права, а Европа Француској — најдебљега Бурбона.