Писмо 4
Немци су побожни, вредни и умерени. Они живе по оној пословици: ради као да ћеш довека живети, а моли се Богу као да ћеш сутра умрети. Свака грана индустрије и науке има много радника. Врло су озбиљни у вршењу својих послова и дужности. На какав цвет пчела изјутра први пут падне кажу, да целога тога дана лети и пада на цветове исте сорте. Такав је Немац. Сваки који се преда каквом занимању, он га ради читавог свог живота. Онај што прави лонце од земље, ни о чему другом не мисли, него како ће се у томе послу усавршити, и како ће измислити да његови лонци буду од других лонаца бољи и јефтинији; и кад пије пиво он само о томе сања. Његова је највећа слава да буде добар лончар; и ако краљев кувар купи од њега два лонца, он после свагда, и с великим поносом, потписује испод свога имена да је краљев дворски лончар. Он себе сматра да низашто друго није дошао на овај свет, него само за то да прави лонце. То није својство женијалних народа. Француз прави лонце, а непрестано мисли како ће постати генерал. Пруски каплар по самом закону не може бити официр; он стрпљиво и тачно игра своју улогу: труди се да оуде добар каплар. И пруски каплари најбољи су каплари. Бити сваштар, то није у карактеру немачкога народа. Енциклопедисте никле су у Француској, стручњаци у Немачкој. Површно штогод знати, то се код Немца зове ништа незнати. Шарлатан, то је реч француска. Немци је немају у свом језику. Све што су они произвели и створили, имају захвалити својој вредноћи, тачности и сталности. Енглези У томе нису далеко од њих измакли. Род су обадва народа од једне су крви. Лордови и барони имају црвену, а прост народ плаву крв; они су благородни и ови други поштенородни. Немци имају пословицу која каже: вежбањем човек постаје мајстор. Стручни људи код њих се врло множе. Они нису брзи да одмах искажу своје мнење. Сваку мисао и сваку работу они сто пута са сваке стране сматрају, докле кажу: „добро је“ или „није добро“. Код њих да се појави Свети Ђорђе на коњу и са копљем у руци, они би ипак одредили стручну комисију, да ова извиди и реши: је ли то заиста Свети Ђорђе.
Немци свашта бележе и о свачему воде рачун. Они знају колико се у целој Немачкој сваке године излеже пилића; колико се памучних и вунених жица опреде; колико се цигара попуши. Они не живе без рачуна. Знају колико зрна пшенице треба да роди, да сви Немци буду сити. Без рачуна може се живети само у оним земљама, где нигда нема снега, где не треба зиданих кућа ни зимског капута; где неколико урмених дрвета својим плодом исхране целу породицу; где човеку за педесет година не треба више од педесет динара у новцу, па и то изда за дуван. Многи народи Африке и Азије живе под својим шаторима исто онако, као што су пре две хиљаде година живели; никакве измене у начину њиховог живота. Како људи тако и сва животиња врло су склони на лењост; ако их трбух не натера да штогод раде, разум неће. И саме пчеле, којима се дивимо како су вредне, кад виде да им није нужда радити, сасвим се олење. У Барбадос, (где нема много зиме, и где има доста шећерне трске и шећерних фабрика), кад донесу из Европе кошницу пчела, оне, видећи да преко целе године имају свега што им треба, престану радити: не носе мед за зимницу, нестану задруге, престану се ројити. — Ратоборност подигла је Рим; побожност Египат; надметање и оштра фантазија Атину; а немачку цивилизацију створио је мраз. Римљани су измислили најбоље оружје, Египћани бесмртност душе, јелини поезију са две хиљаде богова, а Немци — Немци у оно доба нису мислили, те по томе нису могли ништа ни измислити. – Но свему што су људи и остала животиња пронашли и створили, основ је трбух. Ту стоји душа живота. То је извор свега људског напретка. Сутра да се претвори површина наше земље у лепу, печену погачу, а камење у сланину и швајцарски сир, онда за кратко време, сва би ова лепа цивилизација и просвета, коју приписујемо у заслугу само човечанском уму, ишчезла са овога света. Ни папа не би могао наћи звонара; све је сито па лежи и почива. „Ах, да је Тара попара!“ издише невесињски кадија. Немци и Енглези најбоље од свију напредују само због тога, што имају најбољи трбух, прождрљиви су. Они да дођу у какву земљу, где би као оне пчеле у Барбадосу, нашли све што им је за живљење потребно, од свију народа први би задивљали.
Немци су стрпељиви; љубе мир и тишину, али имају велику наклоност добром слободном и уредном животу. Дуге и хладне зимске ноћи нагоне их да у својој соби седе и раде; оне им исто толико користи приносе колико и дуги летњи дани. Мало која сеоска кућа да нема своје извесне послове или омање занате, које зими цела породица ради. На северу нема лакомислена света; зима их је претворила у озбиљне људе, научила их је да се умеју бринути, а то је велика наука. Ко се у младости научи бринути, проведе старост без бриге. Талијан, кад је у Берлину, поздравља о божићу по путницима своје напољско сунце, јер мисли да је оно друго сунце, почем нигда није хладно. С радошћу сећа се он своје топле домовине, где је многе зимске ноћи пред вратима своје куће, напољу, преспавао слађе него у кући, — јер му је кућа пуна стеница.
Немци на свашто мисле; они често рачунају и о оном, зашта би човек рекао да нема никакве користи ни циља. Они веле: нека се зна, ништа не шкоди. — Ухватили су рачун колико Рајна поред Базела за један дан пронесе камења и колико свакога часа излије своје воде у море. Они знају и оно што не знају. Први је Немац прорачунао и усудио се казати, да је требало 356 милиона година, докле се наша земља, од растопљене кугле, толико охладила, да се на њој могла прва биљка, маховина, заметнути и поникнути. Озбиљна немачка критика прекорила га, и оштро му одговорила: да је требао још девет година, четири месеца и шест дана више казати; јер ону топлоту што је онда била, не можемо ми сада себи представити. Данашња лава, коју вулкани избацују, није ништа према оној топлоти. Хумболд прича, да је у јужној Америци дошао једноме новом вулкану, и лава, која је четрдесет година стајала на пољу, беше још тако врућа, да је у њеним пукотинама могао цигару припалити. А шта можемо рећи о топлоти, која нам од сунца долази, кад помислимо, да сунчана зрака педесет милиона миља, кроз мразове од шездесет степени хладноће, до наше земље путује, па кад дође на земљу, кроз приправљено стакло може злато де растопи, а не може да загреје немачко срце према Словенима?!
Енглези рачунају још више. Они помишљају на хиљаду година унапред; хватају рачун колико векова може још трајати камени угаљ што га у земљи сада има. Брину се да ће индустрија и с њом цивилизација ишчезнути са ове земље, кад се потроши сав камени угљен, а то мора један пут бити. И онда нити ће моћи ићи пароброди, ни железнице, нити ће имати чиме подложити машине да фабрике раде. Они се не сећају веће невоље: кад сав тај угљен изгори, онда неће моћи човек живети на овој земљи. Кад су они гасови, што сада прикупљени у каменом угљену ћуте, били у ваздуху, онда људи није било, и то је јасан доказ да их није могло бити. И тако, што више горимо каменог угља, тим већма свакој животињи, а особито човеку, скраћујемо опстанак на овој земљи; а потпомажемо да се биље развија и боље напредује. За то азијски и африкански народи који су много страдали од потопа, од земљотреса, од куге, од Енглеза, на основу свога искуства не дирају у камени угаљ, и немају ни једног пароброда и ни једне фабрике с парном машином.
Енглеска стрпљивост избројала је колико има писмена у целој библији. Енглез је избројао да треба 21.459 пута проденути иглом док се једна обична кошуља сашије. Прорачунали су да ће Средиземно Море пресушити, јер се више воде из њега испарава него што утиче. Средиземно Море на један дан испарава 5730 милиона тона воде, а све реке, што у њега утичу, не донесу му на дан воде више од 1360 милиона тона. Што до сада Средиземно Море није пресушило и усануло, узрок је што му из Црнога Мора кроз Дарданеле, а из Атлантског Океана кроз Гибралтар силна вода долази. Многе вароши, које су у време Римљана на самој морској обали биле, сада су на неколико километара далеко од мора.
Средиземно Море није ништа друго него једна велика фабрика за прављење соли. Слана вода долази из других мора, и одатле се испарава у бљутаву кишу, а со остаје. По томе кажу да је Средиземно Море сланије него друга мора осим Мртвога Мора код Јерусалима, где утиче Јордан. Ту је вода тако густа од соли, да човек кад легне не може да потоне. Због тога што је тако преслана вода, не може у том језеру ништа да живи, за то се и зове мртво језеро. Енглези су доносили различите живе рибе и бацали их у то језеро, но нису се могле расплодити; рибе боље могу да поднесу со кад су мртве. Таква ће вода по времену бити и у Средиземном Мору. За неколико кратких милиона година оно ће пресушити, и у његовом кориту видећемо велике брегове од саме соли; а људи што ће онда живети, биће у хемији тако савршени да ће од те соли правити шећер. И то ће Немац измислити, јер и сад већ има немачких кућа, у којима се из штедње место шећера меће помало соли у белу кафу.
Средиземно Море није старо, само је вода у њему стара. Негда, место те простране воде биле су велике равнице и мали брегови; на њима су живели различити народи. У то доба, већи део Угарске било је море, а тако исто, преко равница данашње западне Русије, Црно Море састављало се са Балтијским Морем. Кад се догодио неки јак земљотрес, те су каменити брегови, нарочито код Ђердапа и Босфора, испрепуцали, онда је та сва вода, кроз те пукотине истекла и покрила сву суву земљу што се зове Средиземно Море. Народи одатле, кад су видели да вода непрестано расте, бегали су у кавкаске планине, око Арарата. Без такве нужде нису они остављали своје топле пределе, и селили се у ове хладне крајеве.
У исто време, или раније, или доцније, или никако, потопила је морска вода Атлантиду, тај велики остров у данашњем Атланском Океану, који је био већи од Европе, или је био мањи, или није никако ни био. Једини Платон споменуо га као у неком поетском заносу. Са тога острова виделе су се обале Америке и Африке. Па томе острову била је цивилизација већа него игде на свету међу тадашњим људима. Могло би се рећи, а могло би се и пером написати, да је та цивилизација била као што је данас у Европи. Са тога острова ишла је просвета полагано у Африку и Америку; јер у Мексици нађени су трагови цивилизације сасвим налик на оне у Египту; из једног су извора. Мора се пресељавају; где је год данас море ту је негда била сува земља, а где је год сува земља ту је било море. Тако дође суђен дан те и тај велики остров потоне, или се вода издигне те га поплави. Кад је тај остров и све просвећене народе на њему вода потопила, онда су и они народи у Америци, који нису били довољно учвршћени у просвети, наново подивљали, а споменици културе пропали и у шумама зарасли; једва им се сада трагови познају. — Толико о свему томе пишу књиге, које нико не чита; али о ономе, о чему још смртна уста нису напоменула то је: да су се неколико стотина људи са тога просвећенога острова избавили, и, кад су допловила на обале Јеладе, данашње Грчке, они су оним дивљим племенима, што су на тим обалама онда живела, били оно, што су први Европљани били американској земљи. Ко је први топ опалио, био је за њих бог Јупитер, који грми и громовима управља; ко је први пред њима у свиралу свирао, био је Орфеј; ко је први почео ковати, био је бог Вулкан. По томе може се као извесно написати, а као неизвесно држати, да је Јупитер, један од уставних царева, са целим батаљоном потоњих грчких богова, са потопљене Атлантиде спасао се и овамо допловио; и то, по свој прилици, дошао је на пароброду. Капетан од те лађе звао се Нептун, пореклом прави Славенин, јер то име Нептун означава човека који плови а не потоне. Јупитер је имао са собом топова, и отуда је међу дивљим Јелинима остао спомен да је он грмео и муњама севао. Вулкан био је машиниста на том пароброду, знао је добро ковати, и заиста био је богаљ у једну ногу, јер нема смисла да се то о њему измисли. Аполон је био на оном потопљеном острову управитељ неког позоришта, и са девет лепих играчица, девет муза, спасао се и допловио у Грчку. Музе, као женска створења, тако су се заплашиле од потопа, да и ту кад су допловиле, одмах су утекле на висину брега Парнаса. Ескулап, лекар и професор медецинског факултета са Атлантиде, почео је одмах са лекаријама чудеса чинити. Да су то све прави просвећени људи били, најбоље сведочи Бакус који је добро пио, и Меркур који је од дивљих племена стоку крао; син његов, по домовини свога оца, презивао се Атлантић. У причама о тадашњим боговима огледао се потопљени остров Атлантида и његов високи ступањ просвете, а ниски ступањ морала. — Ових неколико стотина просвећених људи, што су са Атлантиде у Грчку допловили, били су много бољи и човечнији од оних Шпањолаца, што су први заузели земље у Америци, и међу којима је било свештеника, који су сматрали за хришћанску дужност и богоугодно дело, да сваки дан убију дванаест оних нехришћанских добрих дивљака, и то у име дванаест апостола, а тринаестог да убију у име Исуса Христа. Уз такво убијање они су им проповедали Христову веру љубав према своме ближњем, и да ће они, који приме хришћанску веру, по смрти вечито живети у рају. Кад су они јадни дивљаци дознали да ће у томе рају бити и Шпањолаца, бегали су у шуме од те вере и од тога раја. Кад су једног од таквих дивљака утврдили у хришћанској вери и добро га обавестили, да је само један Бог, принео му је свештеник причешће и уверио га да је то тело божје и да је то једини истинити Бог, па га причестио. За тим опет га запитао: „колико има богова?“ Дивљак му одговори: „нема ни једног.“ — „А како то?“ повиче свештеник. На то му безазлени дивљак одговори: „био је један, па си ми дао те сам га сад појео.“
Још само две речи о Атлантиди. Можете запитати: како је могла тако просвећена земља да за собом не остави већи траг цивилизације у блиским земљама које нису потопљене? — На то је лако одговорити. Представите себи да нигде нема цивилизације осим у Италији, па једним земљотресом да Италија потоне у море; ко би после неколико хиљада година, у земљи данашњих Албанеза, могао познати високи ступањ данашње талијанске просвете и културе? А море, што раставља Албанију од Италије, можете препловити за једну ноћ.
Кад се сунце јелинског напретка нагињало к западу, а Рим стајао на врху своје славе и величине, онда по данашњим немачким земљама није било ни села ни вароши. Непрегледне шуме покривале су читав овај простор, а кроз њих врвели су различите врсте зверови, међу којима су били најачи Тевтони, Германи, данашњи Немци. Висином били су од Гала читав педао већи, као што су и данас већи од Француза. Хранили су се воћем и месом дивљих зверова; место хаљина огртали су медвеђу кожу; на глави, као неки украс, носили су кожу с главе дивљега вепра заједно с роговима. Стари Римљани с почетка само су толико о њима знали, да туда вечито пада киша и снег, и да има људи који не верују римске богове; да има људи који без крова могу на снегу ноћ провести, који могу некувано месо јести и — тридесет чаша пива попити, и са сваком чашом по један комадић словенске земље прогутати.
Немачки народ још није почео старети и опадати; он још није ни дошао до оне своје висине и славе што му будућност обећава; он у свему још напредује; његова снага јача, његов ум гоји се и дебља; он још расте као какав здрав младић, као каква лепа буква, на којој нема ни једне суве гранчице. — Кад је ветар затрпавао песком велику престоницу асирскога царства, а Египћани већ нису умели да читају хијероглифе на својим споменицима; кад је грчки Акрополис почео опадати и старети, а прекрасни мраморни стубови великога Јупитерова храма у Атини почели се крунити; кад је Рим подизао свој Пантеон и чудесне споменике, а живео у раскоши и слави, коју још ни Париз није превазишао; онда се овуда, где је сада лепи Минхен, богати Франкфурт; где је сада Хамбург, Берлин и Беч, једва по гдекоја колиба видела. Ове земље, — где сада на железници за један једини дан можете походити пет универзитета (Вирцбург, Хајделберг, Штрасбург, Фрајбург, Базел), и чути о једном истом предмету шта пет учених професора говоре, — ове земље називали су Римљани дивље земље. А Египћани, Финичани и Јелини нису за њих нигда ни чули; знали су само да овамо има једно море, у коме се ћилибар налази, којим су се они тако радо китили. За њих читав овај север није имао никакве друге важности. Онда је ђацима у школи лако било научити географију; осим обала Средиземног Мора другога света није било за њих. Клија, богиња светске историје, ту је прела свој конац; ту су биле све вештине и све науке; ту су се налазиле законима уређене државе и сва људска мудрост и слобода. На обалама Средиземног Мора човек је први пут у својој души, у свом поносу, осетио да је заиста човек, и да од њега, после десетак хиљада година, могу постати прави људи.
Тек око сто година пред рођење Христово, Немци, кад су дошли у додир са Римљанима, јављају се у историји као варвари, али као јунаци. Римљани се чудили њиховој храбрости. А Немци се чудили римским оклопима, добром оружју, њиховој вештини у биткама и у опште њиховој високој образованости. Каква велика промена за осамнаест кратких векова: — Обале Средиземнога Мора ни од југа и севера подивљале су, а сурова Германија постала је пример и углед свима народима који желе да постигну степен данашње светске цивилизације. — Око тауниских брегова подигле се нове Ниниве, Атене и Картаге; а потомци Сократови испод подивљалог Парнаса трче на север, у немачке школе, да напоје своју душу науком, вештином, слободом, истином и сваким послом образованих људи. У пределима одакле су изашли апостоли, царује мрак и сујеверство; у отачаству Исуса Христа беже у подераним хаљинама људи и крију се у колибе, само зато што су Хришћани; а на северу немачки пастор пред скупљеним народом разлаже хришћанску љубав тумачи еванђеоске речи онако како их треба да чују и разумеју људи који љубе праву истину и који теже све даљем напретку и просвећењу свога разума.
Као што су Немци скромни према Енглезима и Французима, тако су дрски према Словенима и свима источним народима. Француз, кад хвали свој народ, он бира само лепе речи; сви народи, осим Енглеза, морају веровати јер се говори о великом народу. Докази његове славе то је сама слава. Француска је сунце на небу. — Енглез нигда вам не хвали свој народ; држи да би га увредио кад би га хвалио и узносио, држи да му није потребне доказивати да је сунце светло; нико то до сада није одрицао. Енглези најмање имају слободњачких песама, зато што им је слобода осигурана и утврђена, нико се за њу не боји, нико нема потребе да се о слободи брине и да се за њу бори, нико је не обара. И патриотске песме ретке су; није нужно патриотизам, отачаствољубље, потхрањивати; такву патрију, отачаство, свак љуби. У народном енглеском поносу сучељава се енглеска величина, енглеско првенство, слобода, поуздање, мудрост и богаство. Сува је земља у Европи њима само руда и фабрика где копају камени угљен и преду памук; море то је њихово царство. Какав народни понос осећа најмањи морски енглески капетан, кад са обале Атланског Океана погледа колико лађа долази и одлази, кад помисли да сваки дан за два милиона дуката израђене робе натовари се па лађе из Енглеске и у сав свет носи. Последњи матроз енглески кад помисли на силне колоније, и да нигде на глобусу нема морскога пристаништа, где се на лађи не вије енглеска застава, не може се уздржати, да својим гласом суровим, као што су валови морски сурови, не повиче: „владај, Британијо, над таласима!“ Немац хвали свој народ бојажљиво и скромно према својим западним суседима. За доказ сваке своје хвале наводи речи туђих књижевника. Ниједан немачки мудрац или државник неће какву нову мисао истаћи, а да не помисли: шта ће о томе рећи учени енглески и француски људи. „Ах, — уздишу често Немци — ми изнађемо и измислимо какву машину, или какву другу ствар, или покренемо какву велику мисао, а Французи и Енглези шчепају то у своје руке, прераде, усаврше, даду му своје име, па после шаљу нама и свима осталим народима, као свој производ“. — Немци поштују Американце, мрзе Французе, боје се Руса, завиде Енглезима, равнодушни су према Талијанима, љубазни су према Грцима, политични су према Мађарима и Шведима, а љуте се на Словене што не могу да увиде, да за њих нема цивилизације осим немачке цивилизације, и да је за словенске и све источне народе немштина и цивилизација једно исто, као што је негда за полапске и померанске Словене хришћанство и немштина било једно исто. Славни немачки Хегел, споменувши у неколико речи Словене, како они нису још ништа учинили знаменитог за светску историју, вели: један део тога народа ми смо већ присвојили цивилизацији. А то ће рећи: понемчили.
Од свију европских народа, Енглези су показали највећу способност насеобине. Они се населе у дивље пределе Аустралије и Тасманије, па један гради кућу или оре, а други с пушком стоји и чува стражу. Кад дивљаци ухвате једнога Енглеза те га испеку, други из Енглеске трче те се ту насељавају. Немци за таква предузећа мање показају сталности. Французи нигде се не исељавају; они кад се премноже потуку се међу собом, па ко остане жив има довољно простора. Приметило се да и у новим насеобинама сви народи задржавају своје старе обичаје и особине: Енглези, пре свега, граде цркву, Немца гостионицу, Французи салу за играње, а Руси, као и Римљани, зидају тврдиње за војнике.